Etički kodeks Indijanaca Severne Amerike uvek je inspirativan podsetnik za dublje razmišljanje i promene u našim stavovima i načinu života. Činjenica je da se savremeni čovek sve više udaljava od svoje iskonske prirode i prirodne ravnoteže. Ova učenja nas snažno podsećaju na našu neraskidivu vezu sa prirodom, duhom, Univerzumom i jednostavnim lepotama života.

Etički kodeks severnoameričkih Indijanaca

1. Ustani sa suncem i pomoli se. Moli se sama. Molite se često. Jednog dana će Veliki Duh odgovoriti na vaše molitve.

2. Budite tolerantni prema onima koji su zalutali. Neznanje, bes i ljubomora potiču od izgubljenih duša. Molite se da se vrate na pravi put.

3. Pronađite sebe. Ne dozvolite drugima da upravljaju vašim putem. To je samo tvoj način! Drugi mogu ići sa vama, ali niko ne može napredovati umesto vas.

4. Budite pažljivi prema gostima u svom domu. Poslužite im najbolju hranu, ponudite im najbolji krevet, budite pošteni i pravedni prema njima.

5. Ne uzimajte ono što nije vaše, bilo iz ljudske zajednice, prirode ili nečije kulture. Nisi to zaslužio, nisi to dobio. Nije tvoje.

6. Poštuj sve na Zemlji, i ljude i biljke.

7. Poštujte mišljenje drugih, njihove želje i reči. Nikada ne prekidajte druge dok govore, ne ljutite ih, nemojte im se rugati. Dozvolite svakoj osobi pravo na sopstveno mišljenje.

8. Nikada ne govori loše o drugima. Negativna energija koju sa zadovoljstvom šaljete vratiće vam se višestruko.

9. Svi ljudi prave greške. Svaka greška se može oprostiti.

10. Negativne misli stvaraju bolest uma, tela i duha. Vežbajte optimizam.

11. Priroda nije naša, ona je deo nas. Priroda je deo naše globalne porodice.

12. Deca su budućnost. Posadite ljubav u njihova srca, vodite ih mudrošću i naučite ih o svim životima. Kada porastu, dajte im prostora da rastu.

13. Izbegavajte ranjavanje tuđeg srca. Vratiće ti se otrov tog bola.

14. Uvek budi iskren.

15. Držite se u ravnoteži. Moje mentalno, duhovno, emocionalno i fizičko ja. Svi moraju biti podjednako jaki, čisti i zdravi. Okrepite telo da biste okrepili um. Rastite u duhovnosti da biste izlečili emocionalne rane.

16. Svesno odlučite šta ćete raditi i kakvi ćete biti, kako ćete se ponašati i nositi se sa svojim postupcima. Budite odgovorni za svoje postupke.

17. Poštuj privatnost i lični prostor drugih ljudi. Ne mešaj se u tuđu imovinu, a posebno ne u sveto i duhovno. To je zabranjeno.

18. Budite sigurni u sebe. Ne možete biti brižni i pomagati drugima ako ne brinete o sebi i ako prvo ne pomognete sebi.

19. Poštuj tuđa verska uverenja, ne teraj druge da veruju u tvoja.

20. Podelite svoju sreću. Delite i učestvujte u davanju blagodati.

Izvor: atma.hr

​Vučja medicina je lek za dušu. To nema nikakve veze sa alternativnim terapijama ili drugim derivatima. Ime je dobila po američkim Indijancima, koji veruju da pažljivo posmatranje vukova i njihovog ponašanja pomaže da se iznutra izlečimo.

Američki Indijanci vide vuka kao svetu životinju, pravi totem. Kroz generacije, ovaj narod je akumulirao znanje o ponašanju ove životinje, do te mere da je obožava. Oni smatraju imitaciju vuka stazom rasta, sposobnom da zaceli rane i da se kreće napred čak i pred nedaćama. U ovom članku govorimo o medicini vukova.

Na Zapadu je malo poznat. U našoj kulturi, u stvari, prema ovim životinjama se postupa na način bez poštovanja. U mnogim pričama iz detinjstva uvek su prikazivani kao antagonisti, u kojima uvek predstavljaju zla bića. Zatim postoji mit o čoveku vuku, svirepom i opasnom. U nastavku ćemo videti da u stvarnosti to uopšte nije slučaj i, zaista, mogli bismo mnogo da naučimo od ove vrste.

Vuk, sveta životinja za američke Indijance
​
Vuk je životinja sa dobro definisanim, ili “ritualističkim”, ponašanjem u nekoliko aspekata. Prvi je hijerarhijski. Njihova unutrašnja organizacija je veoma kruta. Alfa mužjak i ženka su neprikosnoveni lideri grupe. Za razliku od drugih vrsta, pomenuti vođa nije najveći ni najborbeniji, već najinteligentniji i najveštiji.

Vuk nije ni usamljen ni divlji, kako smo oduvek verovali. Oni su izuzetno društvene životinje, uvek u grupama. Ako rade bilo kakvu solo akciju, to je samo za čopor. Oni kombinuju svoju individualnost sa zdravim razumom na uravnotežen način. Oni pribegavaju nasilju samo u ekstremnim slučajevima i radije izbegavaju tuču, ili je bar prekinu što je pre moguće. Vukovi ne grizu vratove drugih vukova; drugim rečima, ne ubijaju druge pripadnike iste vrste.

Američki Indijanci tvrde da su tri velike sile vuka uhođenje, nevidljivost i porodična zaštita. Ove životinje ne pokazuju svoj ponos ili svoju moć. Posmatraju, analiziraju a da nisu primećeni. Neprijateljima su nevidljivi jer znaju da „nestanu“. Napadaju samo kada je potrebno i kada imaju na umu konkretan plan akcije.

Vučja medicina

Za Indijance, vuk je vodič. Svi imamo nešto od vuka, a ima trenutaka u životu kada se probudi ovaj hrabar, mudar i razborit duh. U tome se sastoji medicina vukova: briga o unutrašnjoj snazi i strateškoj sposobnosti suočavanja sa životnim izazovima.

Američki Indijanci veruju da postoje trenuci u životu kada duh vuka postaje moćan saveznik. To su one okolnosti u kojima se pojavljuje naša hrabra, odana, velikodušna i slobodna strana. Vukov duh je nesalomiv i hrabar. Zato nam pomaže kada odlučimo da uradimo nešto što su nam zabranili bez prave motivacije.

Vučja medicina je kultivisanje i dopuštanje ovoj neukrotivoj sili da se pojavi. Američki Indijanci misle da vukovi i veštice idu ruku pod ruku i da se osećaju ugodnije u mraku. To znači da naša najmagičnija i najsamostalnija strana nastaje kada nismo izloženi pogledima drugih. Samo u ovoj situaciji pronalazimo najbolja rešenja za naše probleme i otkrivamo puteve koje ranije nismo videli.

Probudite vuka kojeg nosimo u sebi

Prema predanju, prvi način da probudimo vuka koji imamo u sebi je da ostanemo budni na svoje snove. Vukov lek je pre svega susret sa snagom naše suštine. Naša skrivena unutrašnja snaga se izražava kroz snove, tako da morate da upoznate svet snova da biste bolje upoznali sebe i povratili vrednost svog duha.

Isto tako, od vitalnog je značaja da odvojite vreme da posmatrate sebe. Pokušajte da vidite sebe kao posmatrače svojih akcija. Posmatrajmo sebe, ne osuđujući sebe, već pokušavajući da sagledamo prepreke koje, sa naše uobičajene tačke gledišta, teško vidimo. Šta drži naš duh usidren? Strahovi? Komande? Dosadašnja iskustva?

Onda moramo da delujemo. Ako želimo nešto da uradimo, ne moramo da čekamo da nam okolnosti budu povoljne. Možemo odmah da počnemo da radimo na tome da dobijemo ono što želimo, da se suočimo sa sadašnjošću sa odlučnošću, velikodušnošću i lojalnošću. Prema vučjoj medicini, ako usvojimo ovaj stav, probudiće se duh vuka koji nas vodi.

Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/la-medicina-del-lupo-secondo-gli-indiani-damerica/

Prevod i obrada Ana Muratović –  bebamur.com

Knjiga proroka Danila je jedna od najznačajnijih proročkih knjiga Staroga zaveta. Ova knjiga ima svoje naročito mesto u Svetom pismu. Otuda je neophodno potrebno dublje proučavanje ove knjige.

„Proučavajte proroka Danila u vezi sa Otkrivenjem, jer istorija se ponavlja…“ „Kad bi naši vernici bili upola probuđeni, kad bi bliskost događaja prikazanih u Otkrivenju smatrali stvarnom, pokazalo bi se obnovljenje u crkvi i mnogi bi prihvatili vest. Dozvolite da progovori Danilo, dozvolite da govori Otkrivenje i kažite šta je istina. Ali, ma kakav da je izgled prikazanog predmeta, uzdihnite Isusa, klicu Davidovu, zvezdu Danicu, kao središte svake nade.“

U ovoj knjiz i se kriju božanske dubine i otkrivenja istorije i budućnosti naše planete. Proučavanje ove knjige otvara razum za shvatanje nebeskih pojmova o Božjem upravljanju i osnivanju njegovog carstva na zemlji. „Kako se približavamo kraju sveta, proročanstva, koja je napisao prorok Danilo, zahtevaju naročitu pažnju, jer se ona odnose na naše doba.“ Knjiga proroka Danila je „Otkrivenje“ Starog zaveta.

Od svih proročkih knjiga Staroga zaveta najajsnija i najodređenija u pogledu istorijskih činjenica i vremenskih podataka je upravo Knjiga proroka Danila. Zbog njenog karaktera otkrivenja ova knjiga ima svoju naročitu važnost.

„Kada se Knjiga proroka Danila i Otkrivenje budu bolje razumeli, verni će imati sasvim drugačije versko iskustvo. Oni će uputiti kroz otvorena vrata na nebo takve poglede, da će srce i duh biti pod uticajem karaktera koji treba da imaju oni koji žele da prime blagoslove pripremljene svima kjoi imaju čisto srce.“

Proročanstva ove knjige su mnogo u čemu najkarakterističnija i najlepša u celom Svetom pismu. Ona nam daju nacrt čitave svetske istorije od početka do kraja i najzad određuju vremenski kada će se pojaviti dugoočekivano Božje carstvo na zemlji.

„Kad se anđeo pripremao da otkrije Danilu tako značajna proročanstva, koja je on zabeležio za nas koji smo svedoci njihovog ispunjenja, anđeo je rekao: ’Budite hrabri!’ Da, budi hrabar! Mi treba da primimo istu slavu kao onu koja je bila Danilu pokazana, jer to je za Božji narod u poslednjim danima, da bi truba mogla dati jasan zvuk.“

 Verodostojnost Knjige proroka Danila

 Tradicionalno je tvrđenje među Jevrejima i hrišćanima da je prorok Danilo ovu knjigu napisao u 6.veku pre Hrista. Dokazi za to su sledeći:

Samo tvrđenje ove knjige 

Prorok Danilo na mnogim mestima u knjizi govori u prvom licu. Prorok tvrdi da je lično od Boga primio naređenje da sačuva ovu knjigu.  Činjenica, što u nekim delovima knjige pisac govori u trećem licu nije čudno kad se zna da je to bio običaj kod starih Naroda.

Piščevo dobro poznavanje istorijskih činjenica onoga vremena na vavilonskom dvoru

Samo onaj koji je živeo u 6. veku pre Hrista i odlično poznavao događaje toga vremena na vavilonskom dvoru može da pruži istorijske činjenice koje se nalaze u ovoj knjizi. Poznavanje ovih događaja i činjenica se kasnije izgubilo i nije nigde ništa o tom zabeleženo kasnije. Tek najnovija arheološka otkrića nam to potvrđuju.

Svedočenje Isusa Hrista 

Sam Spasitelj potvrđuje božansku istinu i poreklo ove knjige rečima: „Kad dakle vidite da gnusoba  pustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, stoji na svetom mestu – koji čita neka pazi.“ (Matej 24,15).

Ovde Isus zasniva svoj veliki govor o propasti Jerusalima na Danilu 9,26.27. Sem toga, Isus je uzeo izraz „sin čovečiji“ iz Knjige proroka Danila (Danilo 7,13) koji je on primenio na sebe (vidi Matej 19,28; 24,30; 26,64; Jevrejima 5,28.29).

Zatim imamo svedočenje proroka Jezekilja, Danilovog savremenika. On naročito ističe Danilovu pobožnost i vernost i izjednačuje ga sa Nojem i Jovom (Jezekilj 14,19.20).

Svedočenje Jevreja 

„Mi nalazimo dokaz autentičnosti ove knjige već u samom naslovu „prorok“ koji Jevreji i hrišćani priznaju Danilu. Ovo je onaj Danilo koji je živeo na vavilonskom dvoru. Jevreji su uvek smatrali ovu knjigu nadahnutom Svetim Duhom i stavljali je u kanon njihovih svetih knjiga mnogo ranije nego što su se ispunila proročanstva koja se nalaze u njoj.

„Jevreji su Danila uvek ubrajali u red najslavnijih proroka. Josif, koji je bio sveštenik i dobro upućen u svete spise i predanje svoga naroda, najviše je voleo Danila. Tako u ovom pogledu, On je jak svedok verovanja Jevreja svoga vremena. Evo kakvo mišljenje je on imao o Danilu. „Ja smatram da se mišljenje o zaslugama ovogo velikog čoveka treba da proširi i objavi o onom čemu svi treba da se dive. Sve je bilo na njemu naročito kao i kod najvećih proroka. Za vreme njegovog života njega su poštovali carevi i narodi, a posle njegove smrti on je ostavio spomenik koji neće nikada nestati. Naš narod čita još i danas knjige koje je on sastavio. One jasno dokazuju da je Bog bio u vezi sa njim. On nije proricao samo ono što će se uglavnom događati, kao ostali proroci, nego je i objavio vreme u kojem će se to dogoditi…“

„Rabineri nisu nikada odbili Danilu titulu proroka. Talmudisti mu izričito priznaju ovu titulu, a u knjizi Megila Danilo se ubraja među 48 proroka jevrejskog naroda. Rabin Majmonid, koji se smatrao za najslavnijeg jevrejskog mislioca u srednjem veku, ubraja Danila u broj proroka i priznaje mu autoritet. Jakid ga isto svrstava među ostale proroke. Abarbanel kaže: „Danilo je bio upoznat s Božjom tajnom i on je objavio Njegove reči.“1

Izgleda da apostol Pavle ima u 2.Solunjanima 2,3 i dalje u vidu Knjigu proroka Danila, kao i u Jevrejima 11,33.34.   I apostol Petar misli u 1.Petrovoj 1,10-12 na Knjigu proroka Danila. Apostol Jovan priključuje svoje Otkrivenje Danilovom otkrivenju (vidi Otkrivenje 1 „da pokaže slugama svojim“), koje je od početka do kraja sjedinjeno sa Danilovim otkrivenjem kao svojom osnovom.

Ni oko jedne druge knjige Svetoga pisma nije bilo toliko borbe kao oko ove knjige. To je razumljivo s obzirom na njenu važnost. Istinitost i poreklo ove knjige nije se pobijalo u hrišćanstvu do pretprošlog veka, kada su mnogi komentatori Svetoga Pisma, raznih veroispovesti, ustali protiv ove knjige.

Najstariji pobornik i pristalica neautentičnosti ove knjige, o kome imamo pouzdanih podataka, bio je mnogobožac, novoplatonista Porfirije (umro 304. godine posle Hrista). U svojih 15 knjiga „Protiv hrišćana“, pored ostalog on napada i Knjigu proroka Danila. Ove podatke imamo preko Jeronima, koji piše u 12. knjizi sledeće o napadima Porfirija protiv ove knjige: „On je pisao protiv Knjige proroka Danila dokazujući da knjigu nije pisao onaj čije ime ona nosi, nego neko koji je živeo u Judeji u vreme Antioha Epifana.“ Izgleda da su Porfirija poučavali i pomagali rabineri.

Ovaj se pokušaj ponavlja u 7. veku. Isidor Seviljski (636. posle Hrista) piše sledeće: „Knjige proroka Jezekilja i Danila su napisali neki mudri ljudi.“

Kasnije, tek u 17. Veku, bilo je nešto više protivnika autentičnosti ove knjige, ali oni nisu svoja tvrđenja zasnivali na naučnoj bazi. To su bili, naročito, deisti.

Spinoza je mislio da su samo poglavlja 8-12 Danilovo delo, a poglavlja 1-7 delo haldejskih carskih anala.

Hobes izražava sumnju da li je sam Danilo ili neko drugi kasnije napisao njegovo proročanstvo. Isak Njutn je mislio da je šest poslednjih poglavlja napisao Danilo u razna vremena, a pet prvih da su skup istorijskih podataka drugih pisaca. Ali on smatra celu knjigu verodostojnom i nadahnutom, što nije slučaj kod njegovog savremenika, deiste Kalinsa, kao i kod Urijel Akoste, nešto ranijeg jevrejskog ateiste (oko 1630.).

Komentatori Michaelis i Eichorn pobijali su celu knjigu osim poslednjeg poglavlja.

De Wette govori o Danilovoj knjizi kao i o „pesmi“. Njegova kritična pretpostavka se dugo održala, pa se i danas pominje. On kaže: „U vreme Antioha Epifana, kad je proročanstvo potpuno prestalo, neki jevrejski patriota hteo je da ohrabri svoje nevoljne i klonule sunarodnike pomoću proricanja o budućoj pobedi teokratije. Da bi zadobio njihovo poverenje i ojačao verodostojnost proročanstva, pripisao je on ova proročanstva starom proroku Danilu, o kom su možda postojale neke legende.“  Tek posle Corrodi-a, koji je celu knjigu proglasio prevarom i podmetanjem za vreme Antioha Epifana, usudio se i Eichorn da piše o makabejskom poreklu i podmetanju cele knjige.

Najzad dolazi komentator Berthold sa prepotavkom već unapred o neistinitosti ove knjige. Za njim se ređaju mnogi drugi komentatori Svetog pisam kao Genesius, Hitzig, Noeleke, Ewald, Knobel i dr.

Dokazi na koje se oni oslanjaju su spoljnjeg i unutrašnjeg karaktera. Oni ukazuju na mesto ove knjige u kanonu i navodnu vezu sa starozavetnim apokrifnim knjigama Jevreja iz kasnijeg doba. Oni ukazuju i na jezičke osobine i pojedine izraze, kao i na strane reči; zatim na istorijski deo, koji oni smatraju pričama zbog njihove sadržine. Oni iznose i neke hronološke teškoće itd.

Od dokaza spoljnjeg karaktera protiv porekla Danilove knjige igra najvažniju ulogu mesto ove knjige u jevrejskom kanonu. Danilova knjiga ima svoje mesto u trećem i poslednjem delu kanona, među životopisima /ketubim/, a ne u drugom delu, među prorocima /nabiim/.

Ali ova primedba nije opravdana. Jevreji su delili i klasifikovali svoje spise u tri grupe:

• Zakon kao temelj otkrivenja

• Knjige koje su napisali ljudi koji su vršili proročku službu

• Svi drugi spisi ljudi koji su proricali, ali nisu bili u redovnoj proročkoj službi

Danilo je bio zarobljenik i državnik u Vavilonu. Sem toga, prikupljač knjiga jevrejskog kanona, bez sumnje je više cenio književne i jezičke osobine ove knjige nego druge, pa je zato izdvojio Danilovu knjigu iz proročke grupe i stavio je u grupu gde ona ne spada po sadržini. Božansku nadahnutost ove knjige i potpunu proročku verodostojnost njenog pisca i sadržine dovoljno dokazuje Isusovo svedočenje u Novom zavetu.

Od dokaza unutrašnjeg karaktera protiv porekla Danilove knjige spominju se naročito neki strani izrazi kao nepobitni dokazi o kasnijem poreklu ove knjige. Reč je o nekim persijskim i grčkim rečima. Najviše je reč o imenima muzičkih instrumenata koji, naime, nisu mogli biti poznati Vavilonu u ono vreme. Od deset takvih imena ostala su konačno sporna samo 3-4. Međutim, svi ovi instrumenti su mogli biti poznati Vavilonjanima još i pre vavilonskog ropstva Jevreja, jer je trgovina između Vavilonjana i grčkih kolonija bila razvijena još u 6. veku pre Hrista. Grčki uticaj u Persiji potvrđen je sledećim natpisom na carskoj palati u Suzi, u vreme cara Darija I (522-486 pre Hrista): „Ukras ovoga zida poreklom je iz Jonije“. Naslov je jasan i određen; slike su precizne i u boji.

Poslednji instrument spomenut iz grupe Danilo 3,5  i dalje „gajde“, bio je odavno poznat istočnim narodima. Izgleda da je bio njihovog porekla.

Što se tiče načina izražavanja u Danilovoj knjizi, taj način nikako ne govori protiv Danila kao pisca. To su izrazi koje apostol Pavle upotrebljava za sebe i za druge.  Sam anđeo naziva Danila „milim čovekom“.Svi ovi izrazi imali su da posluže samo tome.

Što se tiče primedbi koje se odnose na običaje, kulturno-političke prilike i hronologiju onog doba, one ne zadaju tako velike teškoće. Poslednja otkrića i temeljitije proučavanje potvrđuju istinitost svih ovih izveštaja o čemu će biti reči na ovom mestu. Ovi izveštaji nam dokazuju da je pisac tačno poznavao istorijske događaje, vavilonske običaje i ustanove, što je moguće samo kod savremenika i očevidaca.

Za verodostojnost ove knjige svedoči još i to što se Knjiga proroka Danila nalazi u prevodu LXX, koji je načinjen u 3. veku pre Hrista. Ona je postojala još u vreme cara Aleksandra Velikog.

Josif Flavije kaže u svojoj knjizi „Jevrejske starine“2 sledeće: „I kad mu je (Aleksandru Velikom, oko 332.) pokazana Knjiga proroka Danila, u kojoj se unapred objavljuje da će jedan car iz Grčke srušiti Persijsko carstvo, on je ovo proročanstvo protumačio na sebe i radostan otpustio ljude.“

Kada ovaj isti pisac nabraja knjige koje su se u njegovom narodu smatrale božanskim nadahnućem, spominje on i Knjigu proroka Danila i izričito kaže da su sve ove knjige bile prikupljene u vreme cara Artakserksa (465-425 pre Hrista).

I kod proroka posle vavilonskog ropstva nailazimo na tragove korišćenja i oslanjanja na Knjigu proroka Danila.

Tvrđenje da je Knjiga proroka Danila napisana i priključena tek 164. godine pre Hrista, za vreme Makabejaca, kada je tekst kanona Starog zaveta prikupljen, je potpuno netačno. Nekom piscu u 2. veku bi bilo sasvim nemoguće da imitira stil, jezik i izraze koji odgovaraju običajima jednog tako udaljenog vremena. S druge strane, arheologija je potvrdila vrednost i tačnost Danilovih preciznih podataka.

U ovoj borbi su se pojavili i branitelji ove knjige među samim čuvenim komentatorima svih veroispovesti. To su: Hegsteberg, Havernick, Auberlen, Delitseh, Kranichfeld, Reusch i dr.

Čuveni asiriolog F. Lenorment, posle dugog istraživanja i proučavanja ove knjige i ovog pitanja, rekao je: „Moram da priznam da jedan deo dokaza koje su Corrdi, Eichorn, Genesius, Ed. Wette, Evald i Hitzig naveli protiv Danilove knjige, bili su mi dugo nepobitni. Ja sam prihvatio njihovo mišljenje i objavio ga. Ali, ispravni i čisto naučne prirode razlozi su me nagnali da menjam ovo mišljenje. Moje novo uverenje se zasniva na proučavanju tekstova sa klinastim slovima. Smatram da se ranija mišljenja moraju revidirati.“

Luter kaže: „Ovo je carska i kneževska knjiga. Danila preporučujemo za čitanje svim pobožnim hrišćanima. Danilo uvek završava svoje viđenje i snove, ma kako oni bili strašni, radosno s Hristovim carstvom.“

Keil izjavljuje: „Svedočanstvo našeg Gospoda Danilu je pečat božanskog potvrđenja.“ A Stockmann tvrdi: „Danilo je ključ za razumevanje Otkrivenja.“

 Sadržina Knjige proroka Danila

Knjiga proroka Danila se po svojoj sadržini može podeliti na dva dela:

• istorijski deo

• proročki deo

Doba pisanja ove knjige je doba najbednijeg stanja Božjeg naroda, doba strašnog poniženja i pometnje, kao nekad u Egiptu. Ali, u isto vreme to je i doba velike nade i očekivanja Božje ljubavi i pomoći koja se u vreme Mojsija očekivala i otkrila u oslobođenju Božjeg naroda iz ropske zemlje. Sve ovo se jasno ocrtava u sadržaju ove knjige. S jedne strane poniženje, a s druge slava usred poniženja. Iz ovoga izlazi i ova podela. Beda i nevolja zbog neposlušnosti i otpada i najzad božanska zaštita i pomoć pokajanom narodu, koja se završava narečenim mesijanskim carstvom. To je sadržina Knjige proroka Danila.

Dalje, prvi deo iznosi odnos svetskog carstva prema Božjem carstvu u glavnim crtama, kao i u pojedinostima tadašnje svetske vladavine. Zatim, tok budućeg razvoja svetske vladavine i njen kraj.

Drugi deo iznosi naročito položaj i razvoj Božjeg carstva usred svetske i neprijateljske vlasti, sve do kraja vremena. U ovom delu nalaze se 4 viđenja u kojima se proroku Danilu pokazuje borba između dobra i zla od onog vremena do uspostavljanja Hristovog carstva:

Prvo viđenje objavljuje caru Navuhodonosoru političke promene posle njega.

Drugo viđenje iznosi iskustvo Božjeg naroda za vreme svetske prevlasti. Tu se objavljuje pobeda Božjeg naroda i sud nad neprijateljem.

Treće viđenje je nastavak drugog. Tu se opisuje Sotonin pokušaj da uništi veru i Božji narod.

Četvrto viđenje je sinteza prethodnih viđenja i završava se poslednjim događajima i krajem vremena naše Zemlje.

Cela knjiga zasniva se na drugom i sedmom poglavlju. Drugo poglavlje pokazuje istoriju opadanja carstva ovoga sveta i podizanje Božjeg carstva, a sedmo opisuje nastupanje značajnog doba i velikih događaja u kojima svi ljudi moraju da zauzmu svoj lični stav.

 Jedinstvo Knjige proroka Danila

 Knjiga proroka Danila je jedna jedinstvena celina, mada se može po svojoj sadržini podeliti u dva dela. Ovo jedinstvo proizlazi iz same knjige, koja sačinjava plansku celinu koju je mogao da napiše samo jedan pisac. Pisac ove knjige se češće imenuje i javlja kao jedna te ista ličnost.

Pisac Duesterwald kaže sledeće povodom jedinstva ove knjige: „Jedinstvo Knjige proroka Danila se sada nepobitno priznaje od prijatelja i neprijatelja ove knjige.“

Još je Eichorn, zbog dva jezika na kojima je knjiga napisana, smatrao da knjiga ima dva pisca. I Berthold spominje čak devet pisaca iz raznog doba. Međutim, novi naučnici pripisuju celu knjigu jednom te istom piscu. Ovo se može prihvatiti kao sigurno. Ovaj spomenuti pisac može bez sumnje biti samo prorok Danilo, koji je živeo i pisao za vreme vavilonskog ropstva. On se i sam često izdaje za pisca.To što se pisac u prvih sedam poglavlja prikazuje samo u trećem licu može se objasniti istorijskim karakterom ovoga dela, koji nam daje podatke.

 Jezik Knjige proroka Danila

 Knjiga proroka Danila se može prema jeziku na kome je napisana podeliti u dva dela. Deo knjige 2,4b-7,28 napisan je na haldejskom (aramejskom) jeziku, a svi ostali delovi napisani su na jevrejskom (starojevrejskom) jeziku (Danilo 1,1-2,4a; 8,1-12,13). Jevreji ovoga doba govorili su u ropstvu i posle ropstva u Palestini skoro isključivo aramejski. Za vreme Nemije skoro svi Izrailjci koji su se vratili u Palestinu nisu više razumeli svoj starojevrejski jezik (Nemija 8,8).

Danilo je ipak napisao ono što je bilo važno za Jevreje na njihovom svetom jeziku – starojevrejskom, a što je bilo značajno za neznabožački svet napisao je on na haldejskom (aramejskom) jeziku svetog carstva. Aramejski jezik je u vreme Jeremije, Danila i Jezdre bio ono što je kasnije bio grčki jezik za apostole u njihovo vreme. To je bio jezik trgovine i diplomatije u kulturnom svetu. Proročanstva napisana na ovom jeziku odnose se na mnogobožačku prevlast nad Božjim  narodom – četiri velika svetska carstva. I kada nastupa trenutak da Bog, prema proročenim obećanjiam treba opet da pohodi svoj narod, prestaje Danilo da piše aramejskim i u Danilu 8 služi se jevrejskim jezikom.

Upotreba ovih jezika jasno dokazuje da je narod, kada je ova knjiga pisana, razumeo oba jezika. Ovo odgovara samo dobu ropstva, vremenu u kom je živeo prorok Danilo, a nikako ne odgovara dobu posle ropstva, jer narod tada nije više poznavao svoj jezik – starojevrejski. Činjenica je da jevrejski narod nije razumeo aramejski pre vavilonskog ropstva (vidi 2.O carevima 18,26), kao što je činjenica da posle ovoga ropstva jevrejski narod nije razumeo svoj starojevrejski. U doba proroka Danila oni su razumevali oba ova jezika.

 Mesto Knjige proroka Danila u kanonu Starog zaveta

 Da bi jedna starozavetna knjiga mogla da uđe u kanon Starog zaveta treba da ispuni sledeće uslove:

• Pisac knjige treba da pruži dokaze da je on oruđe Božjeg otkrivenja.

• Potrebno je da drugi proroci prikazuju njegovo božansko nadahnuće.

Knjiga koja nosi ime proroka Danila deo je kanona svetih knjiga Jevreja. Ona je ušla u ovaj kanon najkasnije u doba njegovog konačnog formiranja. Zbirka knjiga Starog zaveta konačno je obrazovana u vreme Jezdre i Velike sinagoge.

Dakle, Knjiga proroka Danila je bila najkasnije u ovo doba priznata od strane merodavnog autoriteta tj. Velike sinagoge u koju su spadali Jezdra i poslednji proroci. Knjiga proroka Danila je uvedena u kanon svetih spisa kao nadahnuta i autentična.

Ova knjiga se redovno čitala po sinagogama. Ovo je važno jer su se u njima čitale samo kanonske i inspirisane knjige.

Jezdra je stavio Knjigu proroka Danila u grupu svetih spisa, grupu proročanstava čija se istinitost i ispunjenje potvrdilo i bilo obavezno za sve, ne samo kao reči dostojne vere nego i božanske.

 Svrha Knjige proroka Danila

 Svrha prvog dela ove knjige, dela koji je napisan na aramejskom jeziku je svedočenje Jahvea, jedinog živog Boga nasuprot ništavnih vavilonskih bogova. Ova svedočenja su bila određena i za jačanje vere Božjeg naroda, koji se nalazio u vavilonskom ropstvu, i za slavopoj Gospodu kao Bogu nad svim bogovima, pa čak i iz usta jednog mnogobožačkog vladara.

Svrha drugog dela ove knjige, koji je napisan na jevrejskom jeziku je pretežno uteha Božjem narodu. Nevolje i patnje služe za očišćenje i usavršavanje vernog Naroda.

Najzad se ukazuje na mesijansko doba, koje ima da nastupi i božansku zaštitu u poslednje vreme, i najzad, na spasenje svih vernih

O  PROROKU  DANILU

Ime proroka Danila

 Ime „Danilo“ (Danilo 1,6; Jezdra 14,20; Matej 24,15) znači „Bog je moj sudija“. Ovo ime imaju još dve osobe u Svetom pismu. Prvi je jedan od Davidovih sinova (1.Dnevnika 3,1), a drugi je živeo nešto kasnije od proroka Danila, i njega su neki izjednačili sa prorokom.

Danilo je na vavilonskom dvoru dobio novo ime, kao i njegova tri druga. Dvostruko ime mu je bilo „Valtasar“ (u originalu Beltšasar, što je jevrejski ili skraćeni oblik od vavilonskog Baltasar – usur što znači: sačuvaj ti, o Vale, njegov život). Bog Val je bio zaštitni bog Vavilona.

 Život proroka Danila

 Izgleda da je prorok Danilo bio carskog ili kneževskog roda (Danilo 1,3), poreklom iz Jerusalima. On je bio sin ugledne porodice i još u ranoj mladosti (otprilike od 16-18 godine) bio je, sa svoja tri druga, odveden u Vavilon, u prvom ropstvu 606. godine pre Hrista, za vreme cara Joakima. Trebalo je da Danilo bude vaspitan i služi na vavilonskom dvoru kao dvorjanin (paž), po običaju na ovom dvoru. To je sve što znamo o Danilovom životu iz Svetog pisma.

Mada je doba njegove mladosti podrobnije iznešeno nego doba ma kojeg drugog proroka, ipak o njegovom poreklu, o rođenju i vaspitanju ništa ne znamo. Misli se da je on bio potomak Davidovog doma. Takvih je u to vreme bilo vrlo mnogo. Danilo se prikazuje kao dete iz vrlo ugledne porodice, porobljene Judeje, na početku sedamdesetogodišnjega vavilonskog ropstva, a za vreme vavilonskog cara Navuhodnosora.

Njegova bogobojaznost i vernost Božjem zakonu objašnjavaju se kao posledica njegovog vaspitanja. To mu je donelo veliki Božji blagoslov, tako da je ne samo premašio svu haldejsku mudrost, nego je i bio naoružan božnskom mudrošću i darom Svetog Duha, naročito proročkim darom (vidi Danilo 1,17-20).

Mada je Danilo još kao dečak odveden na vavilonski dvor i tamo vaspitan i živeo u velikom ugledu, ipak je on od svoje mladosti ostao veran svome Bogu. Njegov život i rad na vavilonskom dvoru odgovaraju životu i radu Josifa na egipatskom dvoru. Iako je na njemu počivala velika državnička odgovornost, on je uvek našao vremena da razgovara sa svojim Bogom i proučava Njegovu Reč. Zato on spada u grupu vernih Božjih slugu, zajedno sa Nojem i  Jovom (vidi Jezdra 14,14-20). Ali, on nije bio na visini samo u svetom životu, nego i u mudrosti, što je bilo dobro poznato (uporedi Jezekilj 28,3).

Duh proroštva kaže: „Kad bi se napisala cela Danilova istorija morale bi se napisati čitave glave u kojima bi se videlo kroz kakva je iskušenja sve on morao prolaziti: zavist, ismevanje i mržnja. Ali, on je naučio da savlada sva iskušenja. On se nije oslanjao na svoju snagu. On je svoju dušu  i sve svoje teškoće iznosio svom nebeskom Ocu i verovao da ga Bog čuje i zato je bio ohrabren i primao blagoslove.“3

Tvrđenje da je prorok Danilo bio kastriran, zato što ga je vaspitavao, kako neki misle, starešina svih dvorjana – evnuha, po tadašnjem običaju na istočnim dvorovima, ostaje samo stara jevrejska priča ili predanje. Prema Knjizi proroka Jezekilja 14,12 moglo bi se misliti sasvim suprotno spomenutom tvrđenju.

Danilo je našao naklonost i milost kod starešine svih dvorjana, a kasnije i kod samoga cara, koji ga je postavio nad pokrajinom Vavilon kao i za starešinu nad svim grupama vavilonskih maga, koje je on držao (vidi Danilo 2,48.49). Prorok Danilo je ostao na ovom položaju, uz neke izuzetke, do kraja Navuhodonosorovog života. Po njegovoj smrti, a za vreme Valtasara, dobio je Danilo ponovo izgubljenu milost i vlast (vidi Danilo 5,29). Na ovom položaju on je ostao i pod vladavinom cara Darija (Kijakserks) Miđanina, koji je vladao dve godine. Ovaj car je naimenovao 150 starešina (satrapa) i nad njima postavio tri starešine od kojih je jedan bio Danilo (vidi Danilo 6,1-4). Ove starešine i satrapi su pokušavali da sruše proroka Danila, ali bez uspeha.

I za vreme cara Kira, Persijanca, imao je Danilo veliku čast i ugled. On je doživeo stupanje na vlast ovog „Božjeg pomazanika“ (Isaija 45,1), i prestanak vavilonskog ropstva, kao i povratak svoga naroda u obećanu zemlju (Danilo 1,21)

Prorok Danilo je svakako, mada ništa o tome ne piše u svojoj knjizi, imao posredno velikog uspeha i udela u radu na povratku Izrailja u Palestinu, iako on lično nije imao učešća u povratku, zbog starosti (prema Danilu 10,1 on je još živeo u Vavilonu 534. godine). Da se Danilo neprestano starao i mislio o duhovnom i telesnom blagostanju svoga naroda, jasno izlazi iz čitavog niza proročkih viđenja (poglavlja 10-12), koja govore o budućoj istoriji Izrailja, sve do podizanja mesijanskog carstva i uništenja svih zemaljskih carstava.

Uskoro posle priznanja ovih poslednjih viđenja, 3. godine cara Kira (Danilo 10,1), izgleda da je Danilo umro. Kao godina njegove smrti obično se uzima 530. godina pre Hrista. Ako je Danilo, recimo, bio star 18 godina kada je odveden u ropstvo u Vavilon (606), i ako uzmemo 530. godinu kao godinu njegove smrti, onda je Danilo umro u svojoj 94. godini života (18+76=94).

Ne zna se ni gde, ni kako je umro prorok Danilo. Samo jevrejske i arabljanske priče i predanja, kao i ona crkvenih otaca, određuju bliže vreme i način njegove smrti. Josif Flavije veli da je Danilo još za vreme Darija Miđanina dao sebi sazidati mramorni carski dvorac u Ekbatani, koji je, naime, postojao još u vreme Flavijevo, a predan je u nadzor nekom jevrejskom svešteniku.

Postoji jevrejsko-istočna priča o Danilovom povratku na temelju Danila 1,21 i Jezdre 8,2 za vreme prvog povratka pod Zorovaveljom.

Jedna tradicija tvrdi da je Danilo umro u gradu Vavilonu, a druga u Suzi. Po jednoj priči još i danas postoji grob proroka Danila i on je sveto mesto za Jevreje, hrišćane i muslimane. Najzad, postoji i katolička crkvena priča po kojoj je prorok Danilo umro kao mučenik i zato ga ova crkva slavi 21. jula kao uspomenu na proroka.

 Doba proroka Danila

 Vreme u kom se javlja prorok Danilo veoma je značajno za istoriju Božjeg naroda. Izrailj se nalazio u ropstvu daleko od svoje domovine, obećane zemlje. Božja zemlja je bila nastanjena idolopoklonicima i neprijateljem Božjeg naroda. U svetu je osnovana prva svetska vlast, koja se neprijateljski pokazala prema Božjoj vladavini na zemlji. Božji narod je bio lišen svih božanskih blagoslova, utehe i nade. Mesto bogosluženja je raskopano i uništeno, a božanska otkrivenja su nestala. Izrailj je bio duhovno pao i stajao pred svojim uništenjem. On se odmetnuo i izopačio i Bog je morao ne samo da ga pohodi, nego i duboko ponizi, jer nije kao celina ispunio svoj zadatak.

Nasuprot ovome, svetsko carstvo je postiglo svoj vrhunac. Pojavilo se prvo svetsko carstvo posle vekovne borbe. Ovo je izgledalo kao trijumf  Božjeg neprijateljstva. Iako je vreme toga carstva bilo tako kratko kao život jednog čoveka, ipak je njegova slava bila velika. Ovo carstvo je bilo najlepše od svih velikih carstava. Danilo je živeo i radio upravo u vreme kada je izgledalo da je svetsko carstvo nadjačalo Božje carstvo i Njegov narod.

Ali, upravo u ovo doba poniženja i žalosti daje Bog preko proroka, svoga sluge Danila, božanski plan o budućnosti mesijanskog carstva na zemlji, a sam Danilo doživljava propast ovog prvog svetskog carstva.

 Značaj proroka Danila

 Prorok Danilo proveo je na vavilonskom dvoru celo vreme vavilonskog ropstva Božjeg naroda. Ali, iako je živeo usred slave i izobilja vavilonskog carstva, njegovo je srce bilo prionulo za Sion, i on je jadikovao zbog razorenja Božje svetinje i Jerusalima. On je uvideo prolaznost zemaljske slave i moći i doživeo propast bogatog Vavilona. Njegove su oči uvek bile čvrsto uperene na neprolaznu slavu Božjeg carstva. Od svoje rane mladosti pokazao je Danilo veliku vernost Bogu, poštenje i hrabrost. I pored svojih državnih obaveza i poslova on je sačuvao svoju pobožnost i odanost Bogu. Kad su ga poštovali knezovi i carevi, to je bilo zato što je on to zaslužio svojim životom i radom kao i svojim ponašanjem.

Josif Flavije kaže za proroka Danila sledeće: „Njemu je sve uspevalo kao jednom od najvećih proroka. On nije uživao samo za svoga života najveću čast i priznanje, kako kod careva tako i u narodu, nego je i posle svoje smrti ostavio neumrlu uspomenu. I danas mi čitamo njegove spise, što dokazuje da je Danilo bio u vezi sa Bogom. On nije samo proricao buduće događaje, kao ostali vidioci, nego je i određivao vreme kada će se oni zbiti.“

Prorok Danilo nije bio redovni prorok, tj. on nije živeo i radio usred Božjeg naroda, kao na primer njegov savremenik Jezekija. Zato se njegova knjiga i nije ubrajala među proroke, nego u životopise.

Danilo nije bio bezbožnima propovednik pokajanja, a vernima utešitelj, ali on je bio za Božji narod prorok Božjeg carstva, prorok po božanskom planu i daru. On je stajao kod prestola vladara sveta kao svedok za živoga Boga, a nasuprot svim mrtvim i kamenim bogovima. On mu je u Božje ime objavio i otkrio uništenje u budućnosti svih svetskih carstava i uspostavljanje Božjeg carstva.

Danilova proročanstva su najjasniji glas mnogobožačkom svetu o mesijanskom carstvu na zemlji. Ona određuju vreme kada će Mesija nastupiti u svojoj službi na zemlji i kako će ostvariti plan spasenja. Svi su pozvani da prihvate ovaj plan. Jevreji još traže čoveka koji bi im objasnio Danilove brojeve i datume, ali Danilova proročanstva im oduzimaju svako opravdanje što još uvek očekuju Mesiju. Isak Newton kaže svim hrišćanima sledeće: „Ko odbacuje njegova proročanstva taj potkopava hrišćansku religiju jer se ona zasniva na Danilovim proročanstvima o Hristu i Božjem carstvu.“

Izvor: biblija-uci.com