U SRBIJI IMA 60 SEKTI: Vrbuju decu i usamljene – EVO KAKO TO RADE!
Koliko je tačno verskih kultova koji “operišu” u našoj zemlji, niko ne zna. U Srbiji je do danas registrovano 25 verskih zajednica, od oko 60 koliko ih postoji. U te neregistrovane svrstani su mistični kultovi, viteški redovi, ali i oni najopasniji poput Crne ruže, Reda vukodlaka, Vatre pakla, Satanističke crkve, Reda istočnjačkog hrama.
Uprkos uvreženom mišljenju da brojnost sekti u Srbiji opada i da njihova aktivnost jenjava u odnosu na poslednje decenije prošlog veka, stručnjaci upozoravaju da to nije istina. Lovci na duše su i te kako aktivni, tehnike manipulacije usavršene, a vidljivost se izbegava na sve načine.
Upozorava i podatak da se malobrojnim sektolozima mesečno za pomoć obrati i do pet porodica, čiji član je stupio u kontakt sa nekim verskim kultom. Alarmantna je i činjenica da država ne prati rad registrovanih i neregistrovanih verskih zajednica i da u policiji ne postoji odeljenje koje se bavi sektama.
– Registracijom pojedinih sekti, država vernike dovodi u zabludu – ističe sektolog Slađan Mijaljević. – Ljudi se vode mišlju da nisu opasni čim su registrovani i to je veliki problem. Ujedno, registrovane su većinom pseudohrišćanske sekte, opskurne organizacije za koje se ne zna kako su ispunile uslov za registraciju. Nijedna dalekoistočna verska zajednica nije “upala” u ovaj registar, poput Hare Krišne, čiji su članovi najmoralniji i ne mogu da naštete hrišćanskoj zajednici.
Ovaj sektolog navodi i da Srbija decenijama nema odeljenje za borbu protiv sekti, čak i devedesetih, kad su verski kultovi bili najaktivniji.
– Niko ne zna koliko sekti deluje u Srbiji, ne zna se koliko članova imaju i ko su vodeći ljudi – govori Mijaljević. – Država već 30 godina odbija da uradi taj posao, a svi pokušaji pojedinaca da se stanje popravi, sprečeni su. Samo kada neka organizacija sektnog tipa napravi neki ispad, Odeljenje za javni red i mir pri policiji zabeleži takve događaje. I kada zabrinuti roditelji prijave MUP da sumnjaju da im je dete u nekoj sekti, kažu im da ne mogu da im pomognu i gotovo nikada i ne naprave zapisnik. Ne istražuju su ni razlozi zašto je neko izvršio samoubistvo i da li je neko tu osobu na to naveo.
Sve je manje i onih koji se bave sektama, koji pomažu zavedenima da se “pročiste” od ove socijalne zavisnosti. Država je, kako kaže naš sagovornik, ugušila njihov rad, pa sad roditelji, supružnici, braća i sestre nemaju kome da se obrate za pomoć.
– Svakog meseca javi mi se bar pet osoba koje sumnjaju da su im člana porodice vrbovali pripadnici sekti. Zovu me ljudi iz svih krajeva zemlje, najčešće iz velikih gradova. Osim adolescenata i starijih osoba, ovi kultovi sve češće vrbuju osobe koje su tek osnovale svoju porodicu – govori ovaj sektolog.
Da je ova pojava sve izraženija, tehnike manipulacije usavršene i da sekte izbegavaju svaku vidljivost, potvrđuje i Zoran Luković, inspektor u penziji.
– Oni su među nama, predstavljaju se kao pripadnici tradicionalnih religija, ali sa manipulativnim radnjama – objašnjava Luković. – Umilni su, pojedincu nude pomoć, rešenje problema ili životne situacije. Vremenom, kako im se osoba poverava, povećavaju ucenjivački kapacitet, pa od onih koje su vrbovali traže novac, imovinu.
Luković napominje da su satanističke sekte najopasnije i najagresivnije, ali i da ih, na sreću, kod nas ima malo. Zločini sa elementima rituala nisu bili retkost u Srbiji, a Luković kaže da do toga ne dolazi odmah, već traje godinama.
Stručnjaci se slažu da je prevencija najbolja zaštita od delovanja sekti, pogotovo u adolescentnom dobu. Iz Ministarstva prosvete navode da je Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju predviđena obaveza svake škole da godišnjim planom kreira program zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i programe prevencije drugih oblika rizičnog ponašanja. Napominju i da ustanove ove programe planiraju na osnovu praćenja obrazovnih i vaspitnih potreba učenika, okruženja u kome škola radi.
OTUĐENjE ZNAK UPOZORENjA
Psiholog Zoran Milivojević navodi da destruktivni kultovi najčešće vrbuju ljude koji se nalaze u krizi smisla, i da su to po definiciji mladi, oni koji traže sebe, svoj put.
– Delovanju sekti podložni su i stariji, usamljeni ljudi, onima kojima nedostaje osećaj pripadnosti. Sve njih karakteriše anksioznost, strah od onoga što budućnost nosi, a sekte nude čvrst pogled na svet, daju rešenje. Otuđenje pojedinca od porodice i prijatelja prvi je znak upozorenja. Sekte stvaraju socijalnu zavisnost, pa se promena u ponašanju najpre primeti. U drugoj fazi vrbovana osoba iščitava literaturu, pokušava da širi ideologiju, postaje mini propovednik.
Izvor: Novosti.rs
Znaj da nikada nećeš biti tako kul kao tvoja baka – Izvini, ali neko je to morao da kaže!
Tvoja baka je nosila vrlo kratke mini suknje, visoke čizme i nije imala grudnjak…
– Slušala je Led Zepelin, Bitlse, Dženis Džoplin i Rolingstonse.
– Vozila se na motorima i brzim automobilima.
– Pušila je duvan i ostalo…
– Pila je džin-tonike, viski i šta god…
– Došla je kući u 4 sata ujutro, a ujutru otišla na posao…
Znaj da nikada nećeš biti tako kul kao tvoja baka.
Izvinite, ali neko je to morao da kaže!
Danas slavimo ĐURĐIC: Ispoštujte ove običaje i pomolite se za spas i blagostanje
Srpska pravoslavna crkva i mi vernici šesnaestog novembra obeležavamo i proslavljamo hrišćanski praznik Đurđic.
Ovaj praznik posvećen je prenosu moštiju Svetog velikomučenika Georgija iz Nikomidije u palestinsku Lidu, domovinu njegove majke, i to po njegovoj želji koju je pred smrt saopštio jednom slugi.
Sveti Georgije propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica preminula pre izvršenja carske naredbe.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Đorđe je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere, dok se na ikonama za praznik Đurđic predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
U bogoslužbenom kalendaru samo je Đurđevdan obeležen crvenim slovom, dok Đurđic ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.
Na liturgijama u hramovima pominju se stradanja Svetog Đorđa, čije su mošti po želji samog svetitelja prenesene iz Nikomidije u Lidu Palestinsku, u hram njemu posvećenom.
U vreme cara Konstantina hrišćani su sazidali hram Svetom Đorđu u Lidi Palestinskoj, a prilikom osvećenja hrama, prenete se u i njemu sahranjene mošti sveca.
Dani od Đurđica do Svetog Mrate (24. novembra) nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova. Prema predanju, u tim danima svetac nadgleda kako ko radi, zatim naredi vukovima da kazne onoga ko nije bio vredan, a domaćina koji ne ide u crkvu i ne poštuje Svetog Mratu, najviše kažnjava jer mu pošalje hromog vuka, poznatog kao kriveljan.
Žene ne treba da rade ovo
U danima od 16. do 24. novembra ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da odmaraju.
Kod starijih ljudi postoji verovanje da ako je vreme za Mratince maglovito i zima će biti maglovita i promenljiva, a ako je vedro, zima će biti jaka.
U crkvenom kalendaru Đurđevdan je obeležen crvenim slovom, a iako Đurđic nije, smatra se da je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.
Vernici bi trebalo da se pomole Svetom Georgiju za spas i blagostanje.
Molitva Svetom Georgiju
“Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari. Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapijući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam Georgije Sveti”.
Amin
VEDRANA RUDAN: Novak Đoković je ušao u istoriju ne kao sportista i Srbin, već kao Čovek!
Književnica Vedrana Rudan poručila je da današnji roditelji moraju da prihvate da njihovo dete najverovatnije nije neki novi Novak Đoković i da moraju da smanje očekivanja prema svojoj deci.
Rudanova koja je upravo objavila novu knjigu “Besplatna dostava”, u kojoj se bavi jednom od najaktuelnijih tema današnjice – položajem deteta u kapitalizmu, kroz koju poručiuje da se deca danas prebacuju od “baba i deda, preko raznih školica, treninga itd” kako bi roditelji mogli da rade i zarade što više.
Književnica kaže da se danas postavljaju neka prevelika očekivanja pred decu, i od strane roditelja i od strane nastavnika i profesora, te da deca u suštini umesto da se uče o ljubavi, empatiji, dobroti, u stvari se stavljaju pod pritisak uspeha.
– Za empatiju nikad ne može biti kasno. Ona se deci pokazuje primerom, pre svega u njegovom domu. Voli mamu, tatu, prijatelje, mačku, baku, dedu, pomozi slabijem od sebe. Pištoljem i nožem se ne rešavaju problemi. I govori kad ti je teško. Zlostavljana deca najčešće ćute jer nikome ne veruju. Profesori ih gledaju kroz ocene, roditelji kroz ocene i sportske uspehe. Neko bi trebao reći i profesorima i roditeljima da su i Ajnštajn i Đoković biljke koje niknu jednom u nekoliko stotina godina. Biti dobar, pristojan, tolerantan i pažljiv mnogo je lakše nego osvojiti Rolan Garos, ali i mnogo bitnije – rekla je Rudanova.
Ona je uporedila i našeg Novaka Đokovića sa legendarni Džesijem Ovensom, s obzirom na to šta je srpski as uspeo da uradi u tenisu, sportu koju je više od veka bio “privilegija zapadnog sveta”.
– Đoković je Džesi Ovens, koji je pobedio na Hitlerovim Olimpijskim igrama i ušao u istoriju. Tamo će ostati zauvek. Ne kao Srbin, već kao Čovek – rekla je Rudanova.
Izvor: Kurir.rs
Dijana Đoković o Noletovoj operaciji, jednu rečenicu svog sina nikada neće zaboraviti – “MAMA, IZNEVERIO SAM SEBE”
Majka Novaka Đoković, Dijana o nekim detaljima iz života najboljeg tenisera:
– Novak je stalno u potrazi za nekim novim saznanjima. Nešto što nama, što bi rekli smrtnicima, nije dostupno, nije blisko. Ishrana, terapije, alternativne metode, njega to zanima. Nije pobornik klasične medicine, što je već poznato, ali je imao jednu epizodu kada je morao da se operiše – počela Dijana svoje izlaganje u emsiji “Dok anđeli spavaju”.
Ona je zatim istakla da je Novak pokušao sve da izbegne hirurški zahvat ali da je on na kraju jednostavno bio neizbežan.
Takođe Dijana Đoković je opisala razgovor sa svojim sinom nakon što je on operisan.
– Kada se probudio iz narkoze, rekao mi je da je izdao sebe. Objasnila sam mu da je uradio ono što je morao, i da je, ako misli da nastavi da igra, to bilo neophodno. Probao je alternativne metode, sve što mu je bilo dostupno, ali ništa nije dalo rezultata. Novak je jednostavno protivnik toga, ne voli lekove, ne voli da svašta unosi u organizam. Znatiželjan je, sve što mu dođe pod ruku čita, obrazuje se… Eto, i ta ishrana, ne znam da li bi meni ili nekom drugom prijala, ali njemu odgovara. I ne mogu ništa da kažem, jer mi je zatvorio usta svojim rezultatima. To što smo mi navikli na meso i što verujemo da je jedini izvor proteina on je dokazao da nije – rekla je mama Dijana potpuno iskreno.
Možda sam jako jako davno bila mala: Ispada da je nekad sve bilo super, a da danas ništa ne valja?!
Rođeno mi je dete reklo da mu idem na živce s tom svojom zemljom i pričom “kad sam ja bila mala“… Znaš, mama, da te ne znam, stvarno bi’ mislila da si neka paćenica, majke mi. “Kako smo mi lepo živeli, kako smo mi spavali po klupama, kako smo letovali od jedne plate i još nam ostane da imamo kad se vratimo kući…“ Ispada da je nekad sve bilo super, a da danas ništa ne valja, veli.
Dobro. Možda nekom i idem na živce. Možda sam stvarno paćenica. Možda sam jako jako davno bila mala. Možda tu ima i one nostalgije za prošlim vremenima, kažu, hoće to kad čovek zađe u neke godine. Ne znam.
Znam da od moje mladosti, one sa dvadeset i kusur, nije prošlo mnogo. Možda još toliko i nešto malo preko. Znam da nisam baš toliko stara. Znam da mi se, kad vratim film, učini kako su prošla tri života od onda, i da se osećam, uprkos onom što piše u knjigama rođenih, kao da mi je sedamstopedesetdevet godina.
Jer, preživela sam celu jednu zemlju.
Znam kako je kad se rodiš u jednoj normalnoj zemlji, kako odrastaš u jednim a zriš u nekim drugim pričama. Možda ne umem tačno da objasnim šta se to u nama samima promenilo, na kom smo hromozomu zakačili grešku i da li je to što ja nazivam greškom u stvari anomalija ili nešto što treba da nam bude na ponos. Toliko toga ne znam…
Ali znam da je nekada bilo sramota zakleti se u majku pa slagati.
Znam da je bilo sramota ukrasti i najmanju stvar, čokoladnu bananicu, žvaku…
Znam da smo ustajali u znak pozdrava, kad nastavnik uđe u učionicu.
Znam da su nas drugačije učili – oni koji su nas učili – i da je nešto od toga ostalo u ovoj “paćeničkoj“ glavi.
Znam da smo čitali. Prave knjige. Znam da je u tim knjigama pisalo nešto lepo, nešto plemenito.
Znam da nismo preskakali jedni preko drugih.
Znam da smo bili otvoreniji. Da smo imali više poverenja jedni u druge.
Znam da smo na neki samo nama svojstven skoro ateistički način, i tako operisani od tradicije i od običaja, ipak verovali u nešto.
Znam da smo bili kulturni. Pismeni. Rečiti. Obučeni. Siti. Spokojni. Ili bar spokojniji.
Znam da nismo zaključavali vrata. Nismo zazirali jedni od drugih. Nismo u drugima tražili samo ono najgore.
Znam da je, kad je Kuduz ubio ženu, Kenović snimio film o tome.
Znam da ne mogu da se setim da smo profesorima izmicali stolice.
Znam da su nam deca po školama gubila gumice za brisanje, olovke, ne i slezine.
Danas… Danas lažemo kako zinemo. I još se u oči gledamo, bez da trepnemo. Znam da krademo i šakom i kapom. Znam da niko nikom više ne ustaje. Ni u tramvaju, ni u učionici, nigde. Znam da ništa ne učimo. I da ne čitamo bogznašta. Znam da nam pažnja ne traje duže od snimka na tik toku. Znam da nemamo živaca ni za šta i ni za koga. Znam da se preskačemo kako stignemo. Gde stignemo. Znam da se više niko ne zgražava kad vidi da čovek leži na ulici. Znam da više ne pričamo jedni s drugima. Ne poveravamo se. Ne kukamo. Svima je super. Kaže instagram. Kaže fejs. Kažu svi.
Znam da smo u međuvremenu postali “verujući“, da idemo i da se molimo, da palimo sveće o bitnim danima, lomimo pogače, više nam niko ne brani, znam da smo usvojili neke nove običaje, da smo se “okrenuli“ tradiciji, “vratili“ korenima. I znam da nam je sve to džaba. Jer smo sami sebi postali Bog. Sami smo sebi religija. Verujemo samo u sebe i sebi. Tako se i ponašamo. Samovažeći, samoodrživi ljudi. Bitni. Bahati. Prosti. Nepismeni. Razgolićeni. Ogoljeni. Siti svega, a gladni. Halapljivi. Alavi.
Živimo, zaključani u svoja četiri zida, zaključani unutar svojih telefona, skriveni iza svojih skupih pakovanja, sami i usamljeni, uznemireni, unezvereni i onim što nas okružuje, još više onim u nama. Znam da se iznenadimo kad neko učini nešto dobro. Nešto lepo. Znam da u svemu tražimo zadnju nameru. Ono nešto iza. Znam da sumnjamo u svakoga. Znam da su nam crne hronike sve crnje i crnje. Znam da dobri nikada nisu bili luđi. Znam da ludi nikada nisu bili bolji. Znam da su nam deca sve manje deca. Znam da smo mi sve manje mi.
Možda zato i idem na živce. Možda sam zato paćenica obična. Možda nekada nije bilo bolje. Ali tako ispada. Majke mi moje.
Tekst: Daniela Bakić, Duda
Izvor: zelenaucionica.com
ZAŠTO U STAROSTI MNOGI NISU POTREBNI DECI I UNUCIMA – Tolstoj rešio ovo pitanje jednom rečenicom i ukazao na grešku
Mnogi se pitaju zašto u starosti nisu potrebni ni deci, ni unucima, a odgovor leži u tome da su možda i sami krivci.
“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.”, rekao je Lav Tolstoj.
Jedna od najvećih nesreća za jednog roditelja jeste da u starosti bude zapostavljen od svoje dece, a svedoci smo da su takve situacije učestale. Način vaspitanja deteta je jedna je od najvažnijih karika koja bi sprečila da u starosti dobijete dete koje ne mari za vas.
Nije malo onih koji starost provode sami, a ukoliko imate decu, trebalo bi malo da se posvetite njima i da budete aktivni u njihovim životima, ako želite da vas pogledaju u starosti.
Ako vam deset ljudi okrene leđa iz nekog razloga trebali biste malo razmisliti i zapitati se u čemu je problem. Možda nije do tih ljudi, možda je do vas. Možda je vaše ponašanje dovelo do toga da vam ti ljudi okrenu leđa.
Lav Tolstoj ima jedan kratak, ali mudar citat koji bi vam mogao pomoći da izbjegnete ovu situaciju – “Ne mogu imati sve što volim. Ali mogu voleti sve što imam!”.
Svaki roditelj treba detetu da pruži ljubav, ma kakvo ono bilo, jer na kraju krajeva – ono je vaš “proizvod”, biće koje ste sami kreirali po svome. Shodno tome, sami odgovaramo za dečije postupke, koji su poslednica vaspitanja.
Izvor: stil.kurir.rs
Noam Čomski o štetnosti ocenjivanja: Stvara se podela na “glupe” i “pametne”
