Vrlo često, ako pitamo ljude koji je smisao njihovog života, odgovoriće nam da žele da budu srećni.

Sreća je vrlo visoko na lestvici želja mnogih ljudi. Načini na koje ljudi doživljavaju sreću kao načini na koje je postižu su veoma različiti, tako da možemo reći da postoje i sasvim različite definicije sreće. “Svi ljudi traže sreću sa manje ili više snage i upornosti, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje“ – Ivo Andrić. “Bojim se. Puste te da budeš srećan samo kad se spremaju da ti oduzmu nešto.“ – H.Huseini. “Mukotrpna borba za dosezanjem visina je dovoljna da ispuni ljudsko srce. Sizifa moramo smatrati sretnim“ – A.Kami.

Kao što vidimo, definicije sreće su veoma različite i kod velikih mislilaca. Zašto je to tako? Da li postoji zapravo jedan univerzalni recept za sreću? Posebno ako je Jung smatrao da kod svih ljudi postoji kolektivno nesvesno u kojem se pojavljuju univerzalni ljudski arhetipovi, tj.simboli. Da li postoji simbol sreće? Ili je sve to individualno? Je li sreća dostižna ili „je lepa samo dok se čeka“, kao što je rekla Desanka Maksimović? Da počnemo iz početka, kao što valja…

Sreća kroz istoriju ljudske misli

Da bismo mogli naći valjanu definiciju sreće, moramo se osvrnuti na to kako je sreća bila opisivana kroz istoriju. Kada se radi o velikim grčkim filozofima, stoici (osnivač ove škole je grčki filozof Zenon) su, na primer, smatrali da se ljudska sreća može dostići kroz moralno delovanje. Dakle, vrline kao što su umjerenost, razum, pravednost su te koje čoveka mogu dovesti do stanja blaženstva, zadovoljstva i sreće. Epikur je, s druge strane, smatrao da je ovozemaljsko uživanje najveće dobro kojem bi ljudi trebalo da teže i kome su podređene sve druge vrednosti. Najveće ljudsko zlo je bol koji bi trebalo izbegavati. Vidimo koliko je poimanje sreće bilo različito i takođe vidimo da je bilo usko vezano da ono što su dati mislioci smatrali vrhovnim vrednostima. Kada se postignu te vrednosti, onda doživljavamo sreću. Ali kod mnogih ljudi su te vrednosti sasvim različite, što ove dve starogrčke škole i pokazuju.

Srednjovekovno hrišćanstvo je smatralo da ovozemljska sreća nije od posebno važnosti i da se istinska sreća doživljava sa one strane, posle smrti u jedinstvu sa Bogom. Naravno, ta sreća je uslovna, odnosno zavisi od toga koliko smo je u ovom životu zaslužili. Ako nismo poštovali određene vrednosti koje religija propisuje, onda nećemo moći doživeti sreću sa one strane, pa se odmah nameću i razne slike pakla nakon ovog života, na koje samo jedan pogled razvejava zablude da ćemo biti srećni ako nismo bili dobri. Dakle, ovozemaljske „sreće“ nisu važne, važno je ispunjavati određene vrednosti koje će se valorizovati nakon smrti, u vidu raja i blaženstva.

Novija hrišćanska misao, bar kada su neki hrišćanski mislioci u pitanju, smatra da su stanja raja i pakla zapravo stanja ljudske duše koje je ona sama izgradila tokom života, a ne neka geografska mesta u koje duša ide nakon smrti, pa samim tim ona duša koja je živela u skladu sa vrednostima kao što su: dobrota, pravednost, samilost itd.će se naći u stanju blaženstva. Ovaj stav nadalje znači da postoji univerzalna težnja svakog čoveka ka vrlo sličnim vrednostima čijim ostvarenjem se, i pored možda muka i prepreka na koje nailazimo, dostiže sreća. Najveća hrišćanska vrlina je ljubav kojoj je sreća podređena. Nije najvažnije da budemo sretni već da volimo, čak iako to od nas zahteva određenu žrtvu. Dakle, vezivanje za materijalne stvari preko kojih smatramo da možemo da dosegnemo sreću nije nešto što će nam je obezbediti na duge staze jer „taština,taština,sve je taština“(Knjiga Propovednikova,Biblija). Ono što će nas usrećiti je ljubav, ostvarenje sebe kroz Drugog. Ovaj stav je često bio i pogrešno tumačen u smislu da hrišćanstvo sasvim zabranjuje ovozemaljske radosti i sreću. Ako bismo se oslonili na manje rigidan hrišćanski stav, zaključili bismo da sreća nije u prolaznim stvarima, već u ljubavi i otvaranju sebe Drugom, kroz ljubav, posvećenost i žrtvu. Hrišćani smeju da se raduju, a najviša radost je život u skladu sa Bogom.

U novijoj filozofiji, Kant, na primer, smatra da sreća nije najvažnija ljudska vrednost, već „ispunjenje etike, odnosno, moralnog zakona“. U tom smislu Kant je blizak hrišćanskoj filozofiji. Ako bismo morali birati između sopstvene sreće i ispunjena naše moralne dužnosti, ovo drugo bi, po Kantu, svakako bilo bitnije, iako ponekad ne bi kod nas izazvalo osećanje sreće. Marks smatra da je sreća celokupnog društva neophodna da bi se svaka jedinka društva osećala srećnom.

Artur Šopenhauer je bio veoma pesimističan kada je ljudska sreća u pitanju. Pošto je smatrao da „živimo u najgorem od svih svetova“, nije baš bio previše veseo, ali je dao recept kako da ostvarimo ne sreću, nedajbože, već podnošljiv život, a to je „ da imamo veoma niska očekivanja od života“. Ako ništa dobro i ne očekujemo, nećemo patiti zbog neostvarenja svojih želja, pa ćemo, kako tako, biti zadovoljni onim što imamo. Šopenhauer i pored svoje genijalnosti kao veliki filozof, ne bi baš danas prošao kao dobar motivacioni govornik. Buda je smatrao da se sreća može dostići onda kada neumitno shvatimo da smo nesrećni. Rađamo se u svetu neizbežnog bola, patnje i smrti. Uzrok naše nesreće su naše želje i neprihvatanje patnje. Kada prestanemo da se vezujemo za stvari iz materijalnog sveta, prestaćemo da patimo i ostvarićemo blaženstvo t.j. sreću. Ima istine u tome. Ali da li to znači da ne bi trebalo da imamo želje uopšte? Svaki iole pametni čovek bi se od te pomisli zamorio.Hm…

Sreća i očekivanja

Jedan terapeut u jednoj knjizi (sad već više ni ne znam koji terapeut i u kojoj to knjizi) je opisao slučaj jednog svog pacijenta koje je bio depresivan. Svaki pristojan laik zna da depresivni ljudi ne doživljavaju baš mnogo sreće. Kada je ušao malo u logiku tog pacijenta ovaj mu je poverio da se oseća „otcepljenim od sebe, kosmosa i drugih ljudi“ zato što je naučio da nema nikakva očekivanja. Ako nema očekivanja i želje, onda ni u čemu ne može da pogreši i želje koje nije ni želeo neće se ostvariti. Ako bi pak želeo neke želje, a one se ne bi ostvarile, onda bi se osećao razočaranim i nesrećnim a to ne želi, pa je bolje ovako, da se oseća tupim, bezvoljnim i sivim.

Terapeut je pomislio kako je to luda i neobična logika: biramo da ništa je uradimo da se ne bi razočarali, pa kad ne radimo ništa onda ne možemo sebe ni smatrati neuspešnim. Ali bez želja nema sreće, izgleda. Ipak, biće da je Buda smatrao da se ne vezujemo za prolazne stvari u smislu toga one definišu našu vrednost jer vredimo i možemo biti sretni i kada nešto nemamo. Ali, ako se previše udaljimo od sveta i sebe kao i svojih autentičnih želja, ni seća nam neće biti blizu. E, pa izgleda da je tačno da sreća prati hrabre… Dakle, želeti je u redu, ali ne smatrati da ne vredimo ako nešto ne ostvarimo.

Mit o sreći

Prema grčkoj mitologiji, na koju se uvek vraćamo, Kairos je bio bog sreće. Njegovo ime znači „pravi trenutak“. Kairos je bio najmlađi Zevsov sin i prikazivan je kao mladić bez odeće, namazan uljem koji ima čuperak na glavi. Ko ga zgrabi za čuperak, taj će doživeti sreću. Ali pošto je Kiaros uvek u žurbi, to je veoma teško izvesti. Zašto je sreća prikazivana na taj način? Ne slučajno, naravno.

Ovaj mit znači da je sreća stvar naše voljnosti da se potrudimo da je dosegnemo. Sreća nije stvar sudbine, položaja zvezda ili volje nemog boga. Sreća je stvar naše spremnosti da se usudimo da je tražimo i zgrabimo jer, kako smo videli, Kairosa nije lako uhvatiti. To takođe znači da sreću ne možemo osećati uvek.

Pošto se emocije dele na prijatne i neprijatne, prijatne emocije služe tome da nam daju znak da u toj situaciji možemo da ostanemo. Neprijatne emocije služe da nas navedu da iz određene situacije pobegnemo, da situaciju promenimo ili da sebe prilagodimo situaciji. To je evolutivna vrednost emocija. Ako bismo stalno osećali prijatne emocije, ne bismo mogli da obratimo pažnju na upozoravajuće signale iz okoline da nešto nije u redu. U jednom eksperimentu sa pacovima kojima je bio stimulisan određen centar u mozgu za sreću, kada pritisnu pedalu u kavezu, pokazano je da su je oni pritiskali do svoje smrti jer su zaboravljali da jedu i da se odmaraju. Tako je i sa nama. Kada bismo stalno osećali sreću, ne bismo mogli da se posvetimo ničemu drugom.

Prema transakcionoj analizi, sreća je prijatno osećanje koje osećamo kada ispunimo neke svoje važne želje. Srećni smo kada diplomiramo, kada nam se rodi dete, kada se zaposlimo itd. I to traje neko vreme, pa polagano bledi, kako rekosmo, zbog same prirode prijatnih osećanja. Ono prijatno što možemo svakodnevno da osećamo je zadovoljstvo, a ne sreća. Neki ljudi ne razlikuju sreću od zadovoljstva, pa misle da sreću moramo osećati mnogo često ili pak stalno, te su, samim tim, i nesrećni što sreću ne osećaju u toj meri. Dođosmo malo na ono Budino. Ne možemo sreću osećati stalno, ona je rezervisana za posebne trenutke, tj.kada ostvarimo neke svoje važne želje, ali možemo često osećati zadovoljstvo životom, onim što imamo.

Usreći me, moraš!

Kako živimo u vremenu gde je sreća vrlo visoko vrednovana, dolazimo i u situaciju da je jedino važno biti srećan i usmeren na svoja zadovoljstva.Tako dobijamo mnogo pojedinaca koji premalo obraćaju pažnju na druge ljude i njihove želje i potrebe, a mnogo pažnje obraćaju na sebe i na to kako da sebe usreće. Usrećiti sebe je potpuno u redu, ali je važno obraćati pažnju na druge ljude. Kada bismo stalno samo sebe usrećivali, teško da bismo bili u stanju da ostavarimo bliskost sa drugima, a to je važna odrednica sreće.

Narcisoidna usmerenost na pokazivanje sebe i svoje sreće drugima kroz društvene mreže, površne kontakte i jurnjavu za kratkotrajnim zadovoljstvima teško da može da dovede do dugotrajne sreće. Jednostavno zato što je u ljudskoj prirodi da bude povezana sa drugima na autentičan i blizak način. Stečeno ili urođeno, uopšte nije bitno. Tako dođosmo pomalo i na ono hrišćansko. Važno je da sebi budemo na prvom mestu, ali ne uvek. Nekada je važno da pustimo druge da nam budu na prvom mestu, a ta ravnoteža između nas i drugih je veoma individualna. U tome i je „nepodnošljiva lakoća postojanja“. Nema univerzalnog recepta. Dakle, ne možemo očekivati da budemo stalno srećni, niti da nas drugi stalno usrećuju ispunjavajući naše želje, kako to često bude kod ramažene dece. Onda nismo u stanju da podnesemo frustracije koje život nosi sa sobom, pa smo nesrećni. Sreća je kada pored bele mora postojati i crna boja jer “bez crne bi bela još izbledela, bez crne bela ne bi vredela…(Đorđe Balašević).

Opet postoje ljudi koji imaju takozvanu zabranu na sreću. Često to bude kod depresivnih ljudi koji su vrlo usmereni na to da usreće druge ljude i da ispunjavaju svoje dužnosti, a vrlo malo misle na sebe i svoje želje. Pritom često sebe dovoljno ne vrednuju. To su dobri preduslovi za nesrećan život.

Formula sreće, da ili ne?

I na kraju, da vidimo šta se sa tom srećom da valjano uraditi. Za životnu sreću je važno voleti sebe bezuslovno to jest, ne očekivati da ćemo voleti sebe kada postignemo ovo ili ono ili kada taj i taj počne da nas ceni. Volimo sebe jer jesmo! Dovoljno je. Zatim je važno imati vrednosti. Najvažnije životne vrednosti su: život, sopstvena deca, zdravlje, autentična životna uverenja, pa tek onda materijalne vrednosti koje su važne, naravno, da bismo preživeli i pristojno živeli, ali nisu najvažnije da bismo morali sve da uradimo za „automobil te i te marke“.

Znači, važno je da preispitamo koje su to naše autentične vrednosti za koje se zalažemo, da u odnosu na te vrednosti formiramo važne životne želje i ciljeve, pa, kad ih ostvarimo, osećaćemo sreću. Naravno, moramo da se usudimo na tako nešto, jer Kairos neće čekati večno…A u međuvremenu, utešno je da znamo da je nekad sasvim dovoljno da se osećamo zadovoljnim. Veliki mislioci su nam pružili dovoljno vrednosti da možemo one koje su nama važne sami da izaberemo. Pažljivo birajmo, jer na kraju sreća je stvar našeg izbora.

Izvor: Danas / Autorka Adrijana Pejaković je dipl.psiholog, psihoterapeut u edukaciji

Alfa žena je žena koja je moćna, žestoka, oštra i samouverena koja sjaji gracioznošću i lepotom. Ne možete sresti ovakve žene svaki dan. Međutim, uvek možete primetiti alfa ženu u sobi punoj drugih žena jer se ona uvek izdvaja.

1.Ona zrači prirodnim samopouzdanjem

Ove žene imaju prirodno samopouzdanje za kojim će se svi okrenuti kuda god ona prođe. Ona nije arogantna jer zna koliko vredi. Neće dozvoliti nikome da je spusti ili je navede da zapita svoju vrednost.

2.Dobro podnosi konstruktivnu kritiku

Alfa žena se ne plaši da čuje istinu o sebi jer uprkos tome što je ostvarena žena i postigla je mnogo – i dalje želi da napreduje. I ovo je razlikuje od drugih žena. Dok druge pokušavaju da se odbrane, alfa žena će biti srećna da primi kritiku.

3.Nikada se ne takmiči sa drugim ženama

Alfa žena ne pokušava da se takmiči sa drugim ženama jer to ne mora. Ona zna šta je bitno i nikada se ne zamara tim šta bilo ko misli o njoj. Ona tretira svakog sa poštovanjem, i ne mari o dostignućima drugih ljudi jer je zainteresovana u svoja vlastita.

4.Sve radi bez napora

Potreban je naporan rad i pravo znanje da učinite da vaše akcije izgledaju bez napora i to je nešto što alfa žena zna i praktikuje. Drugi je vide kao ženu koja uvek ima sve pod kontrolom. Vide je kao inspiraciju jer ih impresionira njena moć da drži sve pod kontrolom čak i kada se sve raspada.

5.U dodiru je sa svojim emocijama

Alfa žena je žena koja neće dozvoliti da njene emocije utiču na njene odluke. Veoma je intuitivna i zna kada je poslovni dogovor ili lična veza dobra za nju. Plus, mogu osetiti bilo kakvu potencijalnu štetnu vezu ili partnerstvo i udaljiti se.

6.Upozoriće vas na vaše ponašanje

Žena koja se ne plaši da opomene nekoga zbog njihovih grešaka je žena koju svi poštuju.Takva je alfa žena.Čak i ako ljudi ne vole kada im neko kaže istinu u lice, uvek će poštovati iskrenost alfa žene i pitati je za savet.

7.Balansira lični i poslovni život

Ona zna da je važno naći vremena za sebe i držati društveni život živim. Ona lako može odlučiti kada je vreme za posao, i nakon toga, uzme zasluženi odmor. Uvek ima vremena za prijatelje i porodicu.

8.Odličan je konverzacionalist

Ona je visoko obrazovana i može razgovarati na bilo koju temu. Ona zna kako da se izrazi inteligentno i dokaže se nikada ne ostavlja prazan prostor za nerazumevanje i ima moto da uvek pita pre nego što napravi zaključak.

Izvor: oazaznanja

Business Insider navodi deset tipova ljudi koje bismo trebali izbegavati, kako i sami ne bismo postali jedni od njih.

“Toksični ljudi prkose logici. Neki od njih su blaženo nesvesni negativnog uticaja koji imaju na ljude oko sebe, a drugi iz haosa kojeg stvaraju izvlače zadovoljstvo. Koliko god da je u životu važno naučiti kako se nositi s različitim tipovima ljudi, toksični ljudi nikad neće biti vredni vašeg vremena i energije – a oduzimaju puno i jednog i drugog. Oni su kreatori nepotrebnih svađa, kompleksnih situacija i, što je najgore od svega, stresa“, napisao je doktor Trevis Bredberi na LinkedInu, prenosi Telegram.

1. Tračer

Tračeri izvlače užitak iz nesreće drugog čoveka. U početku se možda može činiti bezazlenim raspravljati o drugima, ali s vremenom zaista postaje zamorno te se zbog toga osećate užasno, jer ste svesni da ste nekoga povredili. Postoji puno pozitivnih stvari i zanimljivih ljudi od kojih možete nešto naučiti, pa stvarno nema smisla uplitati se u rasprave o nečijoj nesreći.

2. Temperamentan tip

Neki ljudi jednostavno nemaju kontrolu nad svojim emocijama. Oni će se jednostavno istresti na vas i zatrpati vas vlastitim osećajima – a sve to na način da ćete misliti kako ste upravo vi razlog zbog kojeg se možda osećaju loše. Temperamentne tipove ljudi je izuzetno teško izbaciti iz života, upravo iz razloga što nemaju kontrolu nad vlastitim emocijama, zbog čega nas često dovedu do toga da se sažalimo nad njima.

3. Žrtva

Ovakve je ljude teško prepoznati upravo zbog toga što često saosećamo s njihovim problemima. Ali onda počnemo da shvatamo da je vreme kada žele biti u centru pažnje i kad bismo trebali biti tu za njih – stalno!

Žrtve aktivno odbacuju bilo kakvu vrstu odgovornosti na način da i najmanju rupu na putu pretvore u najveći problem na svetu. Oni teška vremena nikad ne vide kao priliku za rast i učenje, već kao priliku za patnju. Ovakve tipove ljudi savršeno opisuje rečenica da je “Bol neizbežna, a patnja stvar izbora.”

4. Tip zaljubljen sam u sebe

Ljudi koji su zaljubljeni sami u sebe potkopavaju nas upravo tom distancom od drugih koju nastoje održati. Obično lako možete shvatiti da ste u društvu osobe koja je zaljubljena u sebe, baš zato što se osećate kao da ste sami.

To se događa zbog toga što smatraju da ne postoji smisao bilo kakvog razgovora između njih i neke druge osobe te je sa takvim osobama obično tek neko čijom prisutnošću hrane vlastiti ego i jačaju samopouzdanje.

5. Ljubomoran tip

Za ovakve ljude zaista vredi ona stara – da je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu. Čak i kad im se dogodi nešto odlično, to im ne može pružiti preveliko zadovoljstvo, zato što uvek svoj život upoređuju sa životima drugih.

A budimo realni, na svetu uvek postoji i uvek će postojati neko ko je bolji od nas – zbog čega zaista nema smisla da se time previše zamaramo. Stoga bismo ovakve, ljubomorne tipove ljudi, trebali izbegavati po svaku cenu, jer oni zaista imaju mogućnost da nas pretvore u osobe koje trivijalizuju vlastiti uspeh.

6. Manipulator

Manipulator će iz vas isisati energiju i vreme, a sve ispod fasade dobrog i pravog prijatelja. Ovakvi tipovi mogu biti jako lukavi, upravo zato što će vas tretirati kao prijatelja.

Znaju šta volite, šta vas usrećuje i veseli, ali iza svega toga stoji nekakva skrivena namera. Oni uvek žele nešto od vas – i ako se malo osvrnete i pogledate kakva je do sada bila vaša veza, shvatićete da ste obično vi ti koji dajete, a gotovo ništa ili jako malo toga dobijate zauzvrat.

7. Dementor

U serijalu knjiga o Heri Poteru, Dementori su zla bića koja iz čoveka isisavaju dušu i pretvaraju ih u najobičnije, prazne ljušture. J. K. Roling izjavila je kako je inspiraciju za ovakve likove pronašla u izuzetno negativnim tipovima ljudi – onim tipovima koji samom svojom pojavom iz nas mogu isisati i poslednju trunku živosti.

Ovakvi ljudi šire negativnu energiju i pesimizam gde god se pojave, njima je čaša uvek napola prazna, a gotovo svaku, pa čak i onu najbenigniju situaciju, mogu pretvoriti u najstrašniju na svetu. Istraživanje provedeno na Univerzitetu Notr Dam pokazalo je da su studenti, koji su za cimere imali ovakve izrazito negativne pojedince, i sami s vremenom lakše postajali depresivni.

8. Uvrnuti tip

Postoje i oni tipovi toksičnih ljudi koji neizmerno uživaju u tuđoj patnji i boli – oni koji zaista imaju jako loše namere. Oni su tu zato da nas povrede, da se zbog njih osećamo loše ili da dobiju nešto od nas – u svakom drugom slučaju uopšte ih nećemo zanimati. Jedina pozitivna stvar kod ovog tipa ljudi jeste da su dosta prozirni, pa ih vrlo lako možemo uočiti.

9. Tip koji osuđuje

Ovakvi će vam ljudi odmah pokušati nametnuti svoje mišljenje o tome što biste ili ne biste trebali raditi. Oni su sposobni uzeti stvar koja vam znači stvarno mnogo, neku vašu najveću strast i učiniti da ona u vašim očima počne izgledati apsolutno nebitno.

Umesto da uče od ljudi koji su drugačiji od njih, naučili su kako je puno jednostavnije nekoga osuđivati. Ovakve biste ljude trebali izbegavati ako želite zadržati bilo kakvu vrstu strasti u sopstvenom životu.

10. Arogantan tip

Arogantni ljudi su, najjednostavnije rečeno, čisti gubitak vašeg vremena – jer će na sve što radite gledati kao na mogućnost takmičenja s vama. Aroganciju često brkaju sa samopouzdanjem, dok njome ustvari pokušavaju prikriti sopstvene strahove i nedostatke.

Istraživanje provedeno na Univerzitetu Akron pokazalo je da je arogancija kod pojedinaca usko povezana s problemima na poslu. Ovakvi ljudi imaju mnogo više nesuglasica s kolegama nego prosečna osoba, a uz to postižu i dosta loše rezultate u poslu.

Izvor: rs.n1info.com

Na internetu se pojavio veoma zanimljiv tekst, koji vam u celosti prenosimo.

 “Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…

Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da nosimo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju.

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju dasmisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.

Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a ne zlostavljanje u porodici. I nikad nije bilo problema.

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem.

Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!

Preporučujemo da procitate:

https://ordinacija.tv/proverite-zdravlje-dojki-samopregled-ultrazvuk-mamografija-tomosinteza-i-mr-mamografija/

Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole.

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, Xbox, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, “surround sound”, mobilne, kompjutere, internet, četove…

Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica.

Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno.

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon.

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo živeti s tim.

Preporučujemo da pogledate:

https://www.youtube.com/watch?v=MrUNx98W_eA

I ti pripadaš toj generaciji?

Čestitam! Možda ćeš želeti da podeliš ovo s ostalima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti.

Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.

Pozdrav generacijo i živeli. Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni.”

DELITE DALJE OVAJ TEKST