Vrganj ima malo kalorija, ali je bogat brojnim važnim hranljivim materijama, uključujući proteine, dijetalna vlakna i gvožđe.

28g suvog vrganja sadrži približno:

• 105 kalorija

• 14g ugljenih hidrata

• 7g proteina

• 0g masti

• 7g dijetalnih vlakana

• 5mg gvožđa (28% dnevno preporučene doze)

Pored navedenih nutrijenata, vrganj sadrži i vitamine A i C, kao i kalcijum.

Korisna svojstva vrganja

Pomaže kod skidanja viška kilograma

Vrganj ima malo kalorija, a prepun je proteina i vlakana, zato je neprocenjiv kod skidanja viška kilograma.

Vlakna se kroz gastrointestinalni trakt kreću nesvarena, pospešuju osećaj sitosti i drže apetit pod kontrolom.

Proteini, s druge strane, mogu da doprinesu procesu mršavljenja na nekoliko načina. Smanjuju nivo određenih hormona koji stimulišu osećaj gladi, poput grelina, jačaju metabolizam i smanjuju unos kalorija.

Pri varenju proteina troši se više kalorija nego što je to slučaj sa ugljenim hidratima i mastima, što znači da kada konzumirate namirnice bogate proteinima, kao što su vrganji, na kraju će vam ostati manje upotrebljivih kalorija nego što je to slučaj sa namirnicama bogatim mastima ili ugljenim hidratima.

Ublažava upalu

Hronične upale su povezane sa brojnim zdravstvenim problemima, od reumatoidnog artritisa i astme do peptičkih ulkusa. Pokazalo se i da doprinose razvoju hroničnih bolesti, kao što su rak ili bolesti srca.

Neke studije su otkrile da vrganj sadrži moćne antiinflamatorne agense, koji mogu da pomognu kod ublažavanja simptoma nekih oboljenja povezanih sa upalama.

U studiji na životinjama iz 2016. godine, objavljenoj u Američkom žurnalu translacionih istraživanja, na primer, miševi su lečeni ekstraktom vrganja i došlo se do otkrića da su se markeri upale smanjili, kao i inflamatorni odgovor povezan sa astmom.

Može da uništi ćelije raka debelog creva

Jedno od najimpresivnijih svojstava vrganja je njegovo potencijalno delovanje na rak debelog creva. U stvari, neke studije su otkrile da ove pečurke sadrže moćna jedinjenja koja mogu da unište ćelije raka.

Ispitivanje in vitro, koje je objavljeno u časopisu Hrana i funkcija, pokazalo je da je ekstrakt vrganja mogao da izazove ćelijsku smrt ćelija humanog kancera debelog creva. I druge studije su došle do sličnih otkrića, pa je objavljeno da jedinjenja koja se nalaze u vrganju mogu da zaustave rast i razmnožavanje ćelija raka debelog creva.

Pored toga, vrganj je namirnica sa visokim sadržajem vlakana, pa može da deluje kao zaštita od kolorektalnog kancera. Nekoliko studija je došlo do otkrića da povećan unos vlakana može da se poveže sa smanjenjem rizika od nastanka kolorektalnog kancera.

Ima visok sadržaj antioksidanata

Vrganj ima visok sadržaj antioksidanata, jedinjenja koja neutrališu slobodne radikale i sprečavaju oštećenje ćelija.

Poljska studija je otkrila da vrganj ima visok sadržaj brojnih antioksidanata, uključujući i beta karoten, askorbinsku kiselinu i likopen.

Antioksidanti mogu da umanje oksidativni stres, koji se povezuje sa nakupljanjem slobodnih radikala, pa čak mogu i da umanje rizik od nastanka nekih bolesti u koje spadaju inflamatorni poremećaji, poput bolesti srca i kancer.

Pored vrganja, tu su i druge namirnice bogate antioksidantima, uključujući i bobičasto voće, artičoke, crnu čokoladu i bubrežasti pasulj.

Poboljšava zdravlje organa za varenje

Zahvaljujući visokom sadržaju vlakana, vrganj može da poboljša zdravlje organa za varenje, spreči konstipaciju i utiče na redovnu stolicu.

Vlakna se kreću kroz sistem za varenje, dodaju masu stolici i olakšavaju njeno izbacivanje, čime ublažavaju konstipaciju. Analiza pet studija, pokazuje da su dijetalna vlakna delotvorna za povećanje učestalosti stolice kod osoba koje pate od konstipacije.

U međuvremenu, druge studije su otkrile i to da povećani unos dijetalnih vlakana može da bude koristan kod nekoliko oboljenja koja utiču na sistem za varenje, uključujući i gastroezofagealni refluks, divertikulitis i peptički ulkus.

Odličan izvor proteina

28g sušenog vrganja sadrži impresivnih 7g proteina, što čini priličan udeo u dnevnim potrebama za proteinima i to u samo jednoj porciji.

Zbog mesnog, bogatog ukusa, vrganj može da bude koristan dodatak u vegetarijanskim ili veganskim jelima, koji obezbeđuje ne samo bolji ukus, već i dosta proteina i gvožđa.

Preuzimanje dovoljne količine proteina iz proteinskih namirnica, kao što je vrganj, esencijalno je za brojne aspekte zdravlja, od održavanja mišićne mase do izgradnje i regeneracije tkiva. Kao što smo već pomenuli, proteini drže i težinu pod kontrolom, a uz to održavaju i normalan nivo šećera u krvi i poboljšavaju zdravlje mozga i srca.

Za povećanje unosa proteina, pored vrganja, dobri su i meso, živinsko meso, mahunarke, jaja i orašasti plodovi.

Jedinstvenog, bogatog, orašastog i zemljanog ukusa, vrganj će svakom jelu pojačati aromu, istovremeno ga obogatiti brojnim hranljivim materijama i učiniti ga zdravim.

Ove pečurke su prepune gvožđa, vlakana i antioksidanata. Imaju i visok sadržaj proteina, kao i mesni, pikantni ukus, što ga čini savršenim dodatkom vegetarijanskim i veganskim jelima.

Pored toga, vrganj je dobar za zdravlje i može da poboljša funkcionisanje sistema za varenje, pospeši mršavljenje, ublaži upalu, pa čak i da ubije ćelije raka debelog creva.

Od testenine sa vrganjem do paprikaša i čorbi, jasno je da ova moćna gljiva može da bude sjajan način da podignete nivo zdravlja na novi nivo.

Šta je vrganj?

Poznat i kao hrastov vrganj, pravi vrganj, kao i pod botaničkim imenom Boletus edulis, vrganj je vrsta jestive gljive, odnosno pečurke koja raste širom severne hemisfere, uključujući i delove Severne Amerike, Evrope i Azije.

Pečurke pripadaju vrsti gljiva koje žive u simbiozi sa drvećem. Gljivično mrežasto tkivo (micelijum) je obmotano oko korena drveta ispod zemlje, a plodonosno telo (koje ispušta spore za razmnožavanje) razvija se iznad zemlje, tokom leta i jeseni.

Vrganj karakterišu debela, bela drška koja može da dostigne visinu od 7 – 25cm i šešir tamnosmeđe boje, čiji prečnik može da bude od 5cm kod mladih pečuraka do 30cm kod starijih. Pored toga, vrganj ima zemljani ukus koji se odlično slaže sa brojnim jelima, od čorbi do testenina – kao i druge pečurke, na primer, lavlja griva.

Kako se koristi vrganj ?

Vrganj je neverovatno prilagodljiva namirnica koja može da ulepša brojna jela svojim jedinstvenim ukusom.

Sveži vrganj se obično griluje ili peče u rerni. Može da se doda i u testenine, rizoto, kaserolu ili graten.

Ako imate neko omiljeno jelo sa pečurkama za koje se koriste šampinjoni ili neke druge plemenite pečurke, na primer, možete da ih zamenite vrganjem i postignete fantastičan ukus, a ujedno i dodate brojne hranljive materije. U brojnim jelima, zamenom drugih pečuraka vrganjima, možete da dobijete podjednako ukusna jela – ako ne i ukusnija –  kao i original.

Vrganj zna da bude prilično skup, pa to malo odbija ljude. Međutim, podjednako dobra zamena za sveže pečurke je sušeni ili konzervisani vrganj, čija je cena pristupačnija.

Sušeni i konzervisani vrganj može da se koristi za pripremanje sosa od vrganja, kao i čorbe ili paprikaša. Sušene pečurke potopite na 20 minuta u vodu, kako bi omekšale pre upotrebe.

Vrganj ili šitake

Vrganj se često predi sa šitake pečurkom zbog njihovog sličnog zemljanog, mesnog ukusa. Međutim, postoje brojne razlike između ove dve vrste popularnih pečuraka.

Dok se šitake najčešće uzgaja, vrganj je obično divlja pečurka, jer mu je za razvoj potrebna biljka domaćin. Šitake, takođe, ima ukus koji pomalo liči na beli luk, a zemljani ukus joj je blaži nego kod vrganja.

Što se hranljivosti tiče, suva šitake pečurka ima manje kalorija, ali i manje gvožđa i skoro upola manje vlakana i proteina nego suvi vrganj.

Međutim, obe vrste pečuraka mogu da budu zdrav dodatak ishrani. Nekoliko porcija nedeljno i jedne i druge, pa ćete imati hranljivu i dobro izbalansiranu ishranu, a ujedno i korist za zdravlje jer je i jedna i druga nude.

Gde može da se nađe vrganj

Sveži vrganj može da se nađe tokom leta i jeseni na zemljištu oko drveća, posebno oko bukvi i breza. Vodite računa da obrišete svaku nečistoću, a za to koristite vlažnu krpu; izbegavajte direktno pranje u vrućoj vodi.

Međutim, ako nemate vremena za gljivarenje (pa čak i kada ga imate, a niste vešti u tome), pa se pitate gde možete da kupite sveži vrganj, odgovor je jednostavan – u većini dobro snabdevenih prodavnica.

Birajte pečurke koje su čvrste i neoštećene, a izbegavajte one sa rupicama na šeširu jer je to znak da je u njima prisutan crv. Pogledajte i ispod šešira – ako ima crnih tačaka ili tamnozelene boje, to znači da su pečurke prezrele.

Vrganj možete da nađete i u suvom i konzervisanom obliku u većini prodavnica, kao i na internetu. Premda nisu tako prilagodljive kao sveže pečurke, ove mogu da se koriste za popravljanje ukusa i dodavanje hranljivih materija raznim jelima.

Jela od vrganja

Vrganj može lako da se pridoda svakom jelu za koje su potrebne pečurke, a može da se koristi svež, sušen ili konzervisan.

Istorija

Vrganj je poznat pod mnogim različitim imenima širom sveta. Na primer, u Nemačkoj je ova pečurka poznata kao Steinpilz, ili kamena pečurka, zbog svoje čvrstine, dok je u Engleskoj vrganj poznat kao lepinja za peni, zbog svog oblika i boje koji podsećaju na nekadašnje lepinje koje su se prodavale za 1 peni.

U druge nazive za vrganj spadaju cèpe u Francuskoj (čita se cep i prevodi kao vrganj), белый гриб, ili bela gljiva, u Rusiji i eekhoorntjesbrood, ili veveričji hleb, u Holandiji.

U Italiji je zovu porcino, što potiče od reči porcine, odnosno svinja. Ovaj naziv je preuzet od starih Rimljana koji su ovu pečurku zvali svinjska pečurka.

Kod nas je poznata kao pravi vrganj, hrastov vrganj i kraljevka.

Mada je vrganj uobičajen u mnogim evropskim kuhinjama, u drugim delovima sveta tek stiče popularnost i postaje uobičajen sastojak čorbi, sosova, testenina, variva itd.

Mere opreza

Vrganj može da izazove alergijsku reakciju kod nekih osoba. Ako osetite bilo kakvo neželjeno dejstvo nakon konzumiranja vrganja, odmah prestanite da jedete i javite se lekaru.

Izbegavajte vrganj u sirovom stanju jer može da nadraži želudac. Takođe, imajte na umu da drška ponekad može da sadrži crve. Ako sušite pečurke, crvi će ispasti tokom procesa sušenja, ali ako ih jedete u sirovom stanju, odsecite drške.

Pored toga, budite veoma oprezni ako sami skupljate vrganje i izbegavajte sakupljanje u blizini industrijskih zona, autoputeva ili pruga. Razlog za ovo je što se teški metali i toksini nakupljaju u pečurkama i mogu da dovedu do zdravstvenih problema i trovanja. Međutim, pečurke koje rastu na nezagađenom prostoru potpuno su bezbedne.

Za većinu ljudi vrganj je ukusan i hranljiv dodatak ishrani, u kome može da se uživa uz minimalni rizik od pojave neželjenih dejstava.

Par reči za kraj

• Vrganj je jestiva vrsta gljive, odnosno pečurka, poznata pod botaničkim nazivom Bolestus edulis.

• Ove pečurke mogu da se griluju ili koriste za pripremanje brojnih jela, uključujući čorbe, paprikaše, variva i testenine.

• Ovu pečurku možete da nađete u prirodi ili u suvom, konzervisanom ili svežem obliku u brojnim prodavnicama

• Ova pečurka sadrži malo kalorija, ali zato ima dobru količinu proteina, vlakana i gvožđa.

• Ima i visok sadržaj antioksidanata i može da ublaži upalu, popravi zdravlje organa za varenje, pospeši mršavljenje i uništi ćelije raka debelog creva, što ga čini zdravim izborom koji unapređuje vašu ishranu.

izvor: cajeviza.net

Upotreba psihodeličnih gljiva nije ništa novo. Ljudi ih koriste još od vremena antike. Do 20. veka „magične gljive“ su gotovo uvek korišćene u okviru raznih religijskih rituala, ali onda počinju da se koriste i iz drugih razloga. O ovim zanimljivim gljivama, koje uvek privlače pažnju, razgovaramo sa istoričarem Srđanom Veselinovićem, koji se gljivarstvom aktivno bavi već 18 godina.

„Postoje zapisi o upotrebi halucinogenih gljiva, koji datiraju 2000 godina pre nove ere. Španski konkvistadori su govorili o upotrebi psihodeličnih gljiva, ali se tome dugo nije pridavala pažnja. Tek sa početkom 20. veka kreće da se istražuje i taj teren psihodeličnih gljiva, a sredinom 20. veka je počelo o njima da se govori i sa naučne strane“, navodi istoričar Veselinović.

On objašnjava da je meksički lekar Reko prvi krenuo ozbiljnije da istražuje ulogu i dejstvo ovih jedinstvenih gljiva još 1919. godine, a kasnije je istraživanje nastavio Englez Šatls. Halucinogene gljive su najviše konzumirane u severnoj Evropi, ali i u Sibiru. Šamani su masovno koristili ove gljive, a Veselinović ističe da su Vikinzi pred borbu obavezno konzimirali manje količine psihodeličnih gljiva, pre svega gljivu muharu, kako bi dodatno „naglasili“ svoj borbeni karakter.

Do 18. veka ljudi maltene ništa nisu znali o razmožavanju gljiva, pa su zato predstavljale pravu misteriju. Smatralo se da rastu „ni iz čega“. Međutim, postoje zapisi iz Stare Kine i Japana još od pre 2000 godina, kao i brojni stari grčki i rimski spisi koji govore o gljivama. Ne postoji deo sveta gde nisu pronađeni zapisi o njima.

Najsnažnija halucinogena gljiva na svetu je Psilocyde mexicana, koja je i najpopularnija među konzumentima psihodeličnih gljiva.

U Srbiji raste nekoliko vrsta psihodeličnih gljiva, a najpoznatija je iz roda Psilocyde. Rasporostranjena je muhara iz roda Amanite. Uzgajanje halucinogenih gljiva je zabranjeno, a neke vrste su i veoma retke, pa su zaštićene zakonom.

Kada je u pitanju štetnost psihodeličnih gljiva na mozak, mišljenja su podeljena. Neki naučnici i lekari smatraju da ove gljive ne ostavljaju trajne posledice na ljudski mozak, dok se drugi ne slažu. Na primer, gljiva muhara, koju su koristili Vikinzi i šamani, u većim količinama može da dovede i do smrti.

Pshodelične gljive utiču na mozak tako što prenaglašava emotivna stanja, mogu da izazivaju neverovatne vizije i priviđenja, a mnogi doživljavaju jaka stanja histerije. Dužina dejstva gljive u čovekovom mozgu zavisi od vrste gljive, ali i količine koja je unesena u organizam. Ipak, Veselinović objašnjava da uglavnom imaju dejstvo oko četiri sata, nakon čega „trip“ prolazi.

Ljudski organizam veoma brzo razvija toleranciju na psihodelične supstance ovih gljiva, pa je potrebno sačekati najmanje četiri do sedam dana, kako bi čovek ponovo doživeo efekat jednakog intenziteta poput prvog puta.

Veselinović naglašava da halucinogene gljive uglavnom nisu fizički upadljive, uprkos suprotnom verovanju ljudi da su one uvek istaknute jarkim bojama, kojima upozoravaju na svoje dejstvo.

„Gljiva može biti izuzetno jarke boje i da bude potpuno jestiva, poput široko poznate jajčare. S druge strane je muhara – najcrtanija i možda najlepša gljiva, koja jeste halucinogena, dok su Psilocyde najčešće male, neprimetne i neugledne“, objašnjava Veselinović.

On ističe da nije tačno verovanje da psihodelične gljive po pravilu promene boju u modro plavu čim budu ubrane, te da taj proces najčešće karakteriše gljive vrganji.

„Sa gljivama se ne treba šaliti! Čak i ljudi koji se dosta razumu u gljive treba da budu veoma oprezni“, naglašava istoričar Veselinović.

Konzumiranje „magičnih gljiva“ svakako nije preporučljivo, ali ukoliko je neko čvrsto rešen da proba, onda je definitivno bolja varijanta da koristi sušene gljive, jer je dejstvo blaže. Ukoliko neko slučajno unese u svoje telo halucinogenu gljivu, ne postoji „protivotrov“ koji bi njeno dejstvo prekinuo, tako da je jedino rešenje da sačeka određeno vreme kako bi uticaj gljive oslabeo i na kraju prestao. Ako neko unese veću količinu muhare potrebno je hitno potražiti pomoć lekara jer može dovesti do ozbiljnih komplikacija, pa i smrti.

Izvor: niskevesti.rs

Zimska panjevčica (Flammulina velutipes) je jestiva gljiva iz porodice Physalacriaceae. Raste u Evropi, Aziji i Severnoj Americi.

Zimska panjevčica se lako može prepoznati. Ona ima žućkasti ili braon šešir, koji je u početku u obliku zvona, a zatim vremenom postaje ravan sa blago ispupčenim vrhom. Ima glatku površinu i može imati prečnik do 10 cm.

Lamele kod zimske panjevčice su beličaste ili narandžaste. Neke su slobodne, dok su druge povezane sa drškom. Drška kod Flammulina velutipes je cilindričnog oblika. Obično je tanka i žilava i ima karakterističnu nežnu površinu.

U osnovi je relativno tamna, ali kod šešira drška počinje da poprima njegovu boju. Može biti visoka oko 10 cm i može imati prečnik do 1 cm. Otisak spora je kremasto bele boje. Mesnati deo zimske panjevčice je u početku mek i tanak, rozikaste boje i vremenom postaje žilav. Ima prijatan ukus.

Branje i čuvanje zimske panjevčice

Zimska panjevčica se sa lakoćom razvija i raste kada je vreme hladnije i zbog toga se najčešće može naći tokom jesenjih i zimskih meseci. Kod nas se obično ova pečurka može sresti u istočnim delovima zemlje.

Ovu pečurku treba tražiti na živom ili trulom drveću listopadnih šuma. Obično nekoliko pečurki rastu tako da čine buket. Može se sresti i na voćnom drveću, a nešto ređe na zimzelenom.

Zimsku panjevčicu bi trebalo da beru samo iskusni pečurkari, jer se lako može pomešati sa otrovnom Galerina Marginata. Ova pečurka je sitna, ali može biti veoma opasna po zdravlje čoveka. Samo desetak ovih sitnih gljiva može izazvati fatalno trovanje kod dece. Razlog tome su toskične materije u njenom mesu.

Otrovna Galerina Marginata kao i zimska panjevčica raste na uginulom drveću. Ipak, isusni pečurkari mogu odmah da je razlikuju jer ima vidljivu izraslinu na dršci, koja se ne može videti kod panjevčice.

Postoje i druge pečurke koje bi mogle da se pomešaju sa zimskom panjevčicom. Radi se o gljivama kao što su Armillaria mellea, Kuehneromyces mutabilis i Hypholoma fasciculare. One se mogu pomešati sa zimskom panjevčicom zbog iste drvene mase kojoj rastu.

Što se tiče izdržljivosti, zimska panjevčica je u velikoj prednosti u odnosu na druge vrste. Ako se čuva u frižideru, ona može zadržati svoju svežinu i do 7 dana.

Spremanje zimske panjevčice

Zimska panjevčica ima široku upotrebu u kuhinji. Može se peći, pržiti i pohovati. Ona se tradicionalno dodaje čorbama, toplim jelima, ražnjićima, jelima sa ribom, salatama, sušiju, pečenim jelima, supama, rolatima, rižotu sa povrćem i još drugim jelima. Ova gljiva se relativno lako sprema – čisti se, opere pod mlazom tekuće vode, pa se zatim termički obrađuje, i to veoma brzo.

Koristi od zimske panjevčice

Zimska panjevčica ima dosta koristi za zdravlje čoveka. Ona je izvor selena, koji je veoma moćan antioksidans. Takođe, ona sadrži i vitamin B1, vitamin B2 i vitamin B3. Pečurke ove vrste su bogate belančevinama, kalcijumom, gvožđem i drugim mineralima. Dokazano je da ova gljiva pomaže u prevazilaženju stresa i umora.

Takođe se pokazalo da ova pečurka poboljšava varenje, snižava nivo holesterola i ima moć da se izbori sa kancerogenim oboljenjima. Njena konzumacija snižava krvni pritisak, pa se zato preporučuje osobama sa hipertonijom.

Dijetolozi tvrde da zimska panjevčica može biti od velike koristi u skidanju suvišnih kilograma. Ova pečurka se koristi u proizvodnji ulja koja imaju umirujući i energizujući efekat.

Narodna medicina i zimska panjevčica

U istočnoj narodnoj medicini se preporučuje konzumacija zimske panjevčice za profilaktiku mnogih kancerogenih oboljenja. Za to se konzumira pola šolje kuvane zimske panjevčice, koja pritom ne sme da bude začinjena. Ovaj režim traje sedam dana, zatim sledi pauza od sedam dana i ponovo se pečurka može konzumirati.

Zatim se mesec dana pije smesa od zimske panjevčice. Šeširiće mladih pečurki se preliju rakijom (u odnosu 1:5) i stavlja se u staklenu posudu koja se odlaže na hladno i tamno mesto.

Tako rakija treba da odstoji 2 sedmice. Zatim se procedi, pa se od uzimaju 2 kašičice koje se rastvaraju u 1/2 šoljice mlake prokuvane vode. Tečnost se pije 3-4 puta dnevno, pola sata pre obroka.

Izvor: bonapeti.rs