Pre više od četiri decenije, u sobi u londonskom hotelu, umro je jedan od najvećih umetnika, po mišljenju mnogih, najbolji gitarista u istoriji muzike, Džimi Hendriks, čiji život su obeležili razuzdani seks, droga i lude svirke.

“Zanimljivo je kako većina ljudi obožava smrt. Zapravo, rodiš se tek kad umreš. Moraš umreti da bi te cenili”, govorio je Džimi Hendriks, a delovalo je kako ništa nije moglo da zaustavi nadarenog gitaristu da njegovo prebiranje po žicama uveliko preraste eru epohalnih šezdesetih prošlog veka i sve turbulentne događaje koji su je obeležili. Besneo je rat u Vijetnamu, na ulicama Dalasa ubijen je Džon Ficdžerald Kenedi, a seksualna revolucija bila je na svom vrhuncu. Upravo tada muzika Džimija Hendriksa postala je simbol slobode i ljubavi. Ovo je priča o neprežaljenom levorukom gitaristi čiji stil do današnjih dana niko nije uspeo da iskopira.

Prošlo je četrdeset i pet godina od njegovog tragičnog odlaska pod nerazjašnjenim okolnostima, čime je dokazao da moto “živi brzo, umri mlad” ipak ima previsoku cenu. Iako se na omotu njegovog prvog albuma 1947. navodi kao godina njegovog rođenja, Džimi je došao na svet 27. novembra 1942. u Sijetlu, u državi Vašington. Njegova majka Lusil bila je Čiroki Indijanka, a sina je rodila u sedamnaestoj godini i dala mu ime Džoni Alen. Dok mu je otac Džejms Alen El bio na jednom od frontova tokom Drugog svetskog rata, njegova majka počela je da se leči od alkoholizma zbog čega se Džimi preselio kod rodbine u Kaliforniju. Nakon povratka sa fronta, otac ga je uzeo sebi, a kada je budućem muzičaru bilo trinaest godina, razveo se od supruge i sinu promenio ime u Džejms Maršal. Najranije detinjstvo mali Džimi proveo je igrajući se sa braćom Leonom i Džozefom i sestrama Keti i Pamelom, ali nakon smrti majke od ciroze jetre, postao je povučen i sramežljiv.

U tom periodu profilisao se i njegov smisao za muziku iako je njegova solo karijera trajala svega nekoliko godina. Prve akorde savladao je pre nego što je krenuo u školu, a fatalna zaljubljenost u muziku bila je prava stvar za njega. Kao dečak često je ludovao po sobi zamišljajući kako svira gitaru. Jednom prilikom mu je otac, koji ga je i naučio da svira, dao metlu da pospremi svoju sobu, a kada se vratio, pronašao je sina kako spava sa metlom u zagrljaju.

Džimijeva prva ozbiljna tinejdžerska ljubav bila je bela električna gitara koju je dobio od oca na poklon. S obzirom na to da je bio levoruk, instrument namenjen dešnjacima odmah je prilagodio sebi, pa je obrnuo žice. Više se nikada nije odvajao od gitare, čak ni prilikom izlazaka sa devojkama ili odlaska u toalet. Bio je to period kada su mu priznanja bila daleka, a prvi muzički korak rezultirao je padom. Bend s kojim je vežbao imao je probe u podrumu sinagoge, ali jednom prilikom došlo je do ozbiljne tuče, pa su se mladići razišli. Za tamnoputog gitaristu muzika je bila ispred školskih obaveza, tako da srednju školu nije ni završio.

Kada je već uživao na krilima slave, objasnio je predstavnicima sedme sile kako je pred kraj šezdesetih godina bio izbačen iz škole zbog mladalačke ljubavne veze u koju se upustio sa belkinjom, dok je službeno saopštenje sadržalo izveštaj o njegovim lošim ocenama i brojnim neopravdanim izostancima zbog čega nije uspeo da se domogne srednjoškolske diplome. Ipak, u biblioteci “Garfield High School” koju je pohađao i danas stoji njegova bista. Zbog buntovnog života u mladosti, čak dva puta hapšen je zbog vožnje ukradenih automobila, a od policije je dobio ultimatum: dve godine zatvora, ili odlazak u vojsku. Odabrao je da se prijavi u 101. vazduhoplovnu diviziju gde se trudio da ostavi što lošiji utisak. Iako je prema njegovom kasnijem obrazloženju razlog napuštanja padobranaca bio zdravstveni problem jer je prilikom skoka padobranom slomio skočni zglob, muzički svet dugo su potresale priče o njegovoj sklonosti ka homoseksualizmu.

Nakon dvogodišnje vojne avanture iz koje je bio časno otpušten 1962. godine, zakoračio je u svet muzike. Nikada se nije javio porodici, već se zaputio u Tenesi gde je sa prijateljem, basistom Bobijem Koksom, osnovao bend “The King Kasuals”. Preseljenja i svirke potrajale su do 1964, kada mu se sreća nasmešila, pa mu je prelazak u Veliku jabuku doneo mnoštvo prilika koje je trebalo samo pametno iskoristiti. Jedna od njih bila je i njegova devojka Litofejn Pridžn koja je na muzičkom polju imala uticajne veze, a nesebično ih je delila sa gitaristom. Već u februaru, Hendriks je osvojio prvo mesto na amaterskom takmičenju, što mu je dalo dozu samopouzdanja. Proboj na njujoršku scenu nije bio nimalo lak, pa se muzičar neretko služio šarmom koji je damama bio neodoljiv.
Lomio je ženska srca, a do danas nije demantovana urbana legenda o njegovoj kratkoj romansi sa glumicom Brižit Bardo 1969. godine. Ipak, ključni period za njega dogodio se četiri godine ranije. Potpisao je trogodišnji ugovor sa Edom Čelpinom i osnovao grupu Jimmy James and Blue Flames s kojom je nastupao u Cafe Wha.

To kultno mesto već tada su posećivale renomirane zvezde poput njegovog velikog uzora Boba Dilana, Rolingstones-a, Beatles-a, a Linda Kejt, devojka Kita Ričardsa sprijateljila se sa Džimijem i upoznala ga sa menadžerom i producentom popularnih Britanaca. Hendriks im se nije dopao, ali Lindino oduševljenje gitaristom nije jenjavalo pa ga je preporučila i basisti Animals-a, Čezu Čendleru, koga su Hendriksove mogućnosti očarale zbog čega ga je nagovorio da ode u London. Od tada više nije bilo prepreka za njegov vrtoglavi uspeh.

  Vulgarnost u interpretaciji koju je koristio u izobilju oduševila je čitav muzički svet, ali i publiku koja je u prvi mah bila uglavnom belačka. Džimi je u britanskoj prestonici pronašao i svoju srodnu dušu, bend Experience koji su činili Noel Reding, Mič Mičel i Hendriks, a hitom “Hey Joe” ušao je u legendu. Svi važni londonski klubovi želeli su tu muzičku atrakciju na svojim pozornicama, a publika je ludela za majstorom u belom odelu sa šeširom širokog oboda za koji je obično bilo zakačeno nojevo pero.

Njegov psihodelični bluz bacao je obožavaoce u trans, a privlačni muzičar bio je dovoljna garancija za pune klubove. Bez obzira na sve, pred njim je bio još jedan izazov – SAD, jer je kod kuće bio daleko od statusa zvezde. Na preporuku Pola Makartnija otišao je da svira na dobrotvornom koncertu Monterey Pop Festival nakon koga se probiou vrh američke lestvice. Povratkom u Britaniju, njegova uzlazna putanja se nastavila.

Objavio je album Axis: Bond as Love koji je prikazao muzički napredak, a njegove pesme prerasle su u glas generacije. Uz Džoa Kokera, svoju najbolju drugaricu Dženis Džoplin i druge velikane, svirao i na legendarnom Vudstoku opirući se svakoj tradiciji. Međutim, uskoro su počeli i problemi.

Tokom turneje po Švedskoj demolirao je hotelsku sobu zbog čega je bio uhapšen. Ritam nastupa postao je gotovo samoubilački jer su Experience stalno nastupali širom SAD-a. Anegdote kažu da je Džimi nakon završene turneje svratio u rodni Sijetl gde je u gimnastičkoj dvorani bivše škole u osam ujutro odsvirao koncert sa školskim bendom. Životni stil: seks, droga i rokenrol vremenom je počeo da uzima danak. Uz rasprodate dvorane, išli su i problemi sa zakonom.

Džimijeva strast, heroin i hašiš, malo-pomalo uništavala je sjajnu karijeru. Mada je uspevao da se oslobodi optužbi, LSD ga je konačno uzeo pod svoje pa je zbog toga bio sve manje raspoložen za svirku. Tako se na koncertu u Medison skver gardenu nakratko obratio publici i posle svega dve odsvirane pesme otišao sa scene. U privatnom životu događalo mu se sve i svašta. Iako se nikada nije ženio, dobio je dvoje dece iz dve kratke afere, ćerku Tamiku Lorens 1966. sa bivšom prostitutkom Dijanom Karpenter i sina Džemsa Henrika Danijela Sandkvista 1969. sa Šveđankom Evom Sandkvist. Priznao je oboje naslednika, ali nijedno od dece nije stavio u svoj testament.

A onda poput groma iz vedrog neba, 18. septembra 1970, najtalentovaniji muzičar dvadesetog veka iznenada umro u londonskom hotelu Samarkand. U sobi s njim bila je njegova devojka Monika Deneman, čije se svedočenje o nesreći menjalo od razgovora do razgovora. Neki mediji spekulisali su kako je skončao od smrtonosne kombinacije tableta za spavanje, drugi su pisali da je smrt nastupila zbog gušenja u snu izazvanog povraćanjem… Tek znatno kasnije slučaj je razjasnio Džon Banister, doktor koji je te noći pokušao da ga spase.

“Količina vina prolivena po njemu, ali i u njegovom telu, bila je neverovatna. Ne samo da su mu kosa i odeća bili potpuno slepljeni vinom nego su mu i želudac i pluća bili puni ovog pića”, ispričao je lekar, a sumnja je pala na Hendriksovog menadžera Majkla Džefrija koji je želeo da se domogne njegova dva miliona na koliko je glasilo njegovo životno osiguranje. U sobi je pronađen i papirić koji je nekima poslužio kao dokaz o samoubistvu jer je prethodne noći napisao: “Životna priča brža je od treptaja oka, priča o ljubavi tek je ćao ili doviđenja, dok se ponovo ne sretnemo”. Na poslednji počinak u Sijetlu ispratili su ga svi koji su imali prilike da se očešu o njegovu muzičku veličinu, a svojim završetkom samo je potvrdio ono što je i sam zapisao nekoliko godina ranije:

“Brzi voz ih je odveo daleko i zauvek su živeli srećno i fanki i izvinjavam se, mislim da čujem kako moj voz dolazi…”

Izvor: Story.rs

Pesnik, pevač, tekstopisac, režiser, glumac, filozof, Kralj guštera, osnivač benda The Doors – sve je to bio Džim Morison.

Opisuju ga kao jednu od najuticajnijih osoba u istoriji rokenrola, zbog harizme, buntovništva, nepredvidivih nastupa i razuzdanog života.

I publika i kritika su ga obožavali jer je predstavljao promenu u muzici, a kroz svoj način života je bio pravo oličenje duha 60-ih godina prošlog veka.

Život Džima Morisona, od rođenja 8. decembra 1943, do iznenadne smrti 3. jula 1971. predmet je brojnih biografija i kratkih priča koje su pisali njegovi poznanici i kolege, nepoznati autori i fanovi, pa čak i žene koje su mu bile prolazna avantura.

Snimljeno je nekoliko filmova koji se bave bendom The Doors, ali i životom i uticajem Džima Morisona, od kojih je najpoznatiji film Olivera Stouna iz 1991., u kome je, kažu, Vala Kilmera zaposeo duh Morisona, zbog neverovatne predanosti i fizičke sličnosti sa slavnim pevačem.

Morison se kao klinac često se selio, jer mu je otac bio u Mornarici, a posle srednje škole i koledža upisao je Pozorišnu umetnost na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu.

Bio je inspirisan Ničevoom filozofijom, kao i pesnicima simbolizma Bodlerom i Remboom. Morison je za sebe tvrdio da je “Rembo u kožnoj jakni”, a u borbi protiv društvene kontrole ličnosti i u vizionarstvu zaista i ima sličnosti između njih dvojice.

Veliki uticaj su na njega imali i indijanski šamani, što se videlo i na njegovim nastupima. Pre nego što je postao “bogat i slavan” upozanao je Pamelu Kurson, sa kojom je ostao u burnoj vezi do kraja života.

Bio je i sa “grupi” devojkama, ali i sa poznatim koleginicama, poput Dženis Džoplin, Grejs Silk (Jefferson Airplane) i Niko (Velvet Underground). Čak je i učestvovao u ceremoniji vikanskog venčanja sa spisateljicom Patrišom Kenili. Bio je poznat kao ženskaroš, a u trenutku njegove smrti bilo je započeto oko 20 postupka za priznavanje očinstva.

Ceo život Džima Morisona bio je dramatičan, ili je bar on tako voleo da ga predstavlja, kako bi održao status misterioznog “seks boga rokenrola”. Za razliku od nestalnosti i promena u privatnom životu, a kasnije i na nastupima, sa muzikom je bilo potpuno drugačije – kao muzičar bio je konstantno dobar.

Dorse je osnovao 1965. sa kolegom sa fakulteta, Rejem Manzarekom, a grupi su se priključili i bubnjar Džon Densmor i gitarista Robi Kriger.

Naziv grupe uzet je od imena knjige “vrata percepcije”, Oldosa Hakslija. Morison je to objasnio:

“Postoje poznate i nepoznate stvari, a između njih su vrata”.

Bend je dostigao svetsku slavu, i još važnije, upisao se u istoriju rokenrola. Mračna muzika, mešanje žanrova, tada potpuno nov odnos sa publikom i harizma frontmena vinuli su ih u nebesa. Iako je Morison bio pesnik, a „credits“ na albuima je pripisan bendu, tekstove su pisali svi. Prvi singl, kojim su se proslavili, napisao je Kriger.

U to vreme, Morison je vodio boemski život, a vremenom je i sa LSD-a prešao je na nenormalno konzumiranje alkohola, pa je veliki uspeh grupe pratilo i veliko posrnuće njenog lidera.

Džim Morison pronađen je mrtav u kadi, 3. jula 1971. u sobi hotela u Parizu. Zvanično, izdalo ga je srce, a autopsija nije urađena.

Pronašla ga je devojka, Pam, koje je kasnije tvrdila da je njegova smrt posledica predoziranja heroinom koji je ušmrkao misleći da uzima kokain. Naravno, postoji više teorija o “lažiranju smrti” Džima Morisona, pre svega zbog toga što je on želeo da na vrhuncu karijere lažira svoju smrt i pobegne u Afriku.

U tom slučaju, plan je bio da se javi kolegama iz benda, što nije nikada učinio. Drugi razlog zbog koga fanovi veruju da Morison nije preminuo u Parizu je jer su njegovo telo videle samo dve osobe (devojka i mrtvozornik), iako je ostalo u hotelskoj sobi 3 dana pošto je pronađeno. Prošle godine, pojavila se i priča da je Morison ubijen, a javila se i žena koja tvrdi da je svedok.

Morison je sahranjen na groblju velikana “Père Lachaise”, a njegov grob je jedno od najposećenijih mesta u Parizu. Natpis na Morisonovom grobu Κατά τον δαίμονα εαυτού znači “veran svom duhu”.

Morison je uticao na Igi Popa, koji mu je posvetio pesmu “The Passenger”, a inspirisao je autore poput Džona Bona Džovija, grupe Radiohead, Alisa Kupera, Lane Del Rey, Skrillex-a, odata mu je počast u seriji The Simpsons, a po njemu je 2013. nazvan i fosil najvećeg guštera ikada pronađenog: Barbaturex morrisoni.

Za kraj, 8 stvari koje niste znali o Džimu Morisonu:

1. Sa 4 ili 5 godina, Džim je na putu video nesreću u kojoj su bili povređeni Indijanci. Iako se njegova verzija ovog događaja dosta razlikuje od verzije njegove porodice, sigurno je da je ovo ostavilo veliki trag na njegovo ličnost.

2. Izdao je 2 knige poezije: „The Lords/Notes on Vision“ i „The New Creatures“, obe posvećene Pameli Kurson. Posthumno su izdate i knjige „The Lost Writings of Jim Morrison: Wilderness“ (1988) i „The American Night“ (1990), i obe su postale „bestseleri“.

3. Umetnički film koji je Morison producirao i u kome je glumio, „HWY: An American Pastoral“.

4. Samo je jednom Morison snimljen da u studiju recituje svoju poeziju (navodno, baš na njegov 27. rođendan). Traka je pronađena 8 godina kasnije, pa je dodata muzička podloga i nastao je „American Prayer“.

5. Morison je 15. slavna osoba koja je umrla u 27. godini i tako postala član “Kluba 27”.

6. Džim Morison je 1967. postao prvi pevač koji je uhapšen na bini, u toku koncerta, zbog vređanja policije, sa kojom je došao u sukob neposredno pred nastup.

7. Nezvanično, veruje se da je Džim Morison imao IQ 149!

8. Poslednja pesma koju je Morison snimio, “Riders on the storm”, nekoliko nedelja pre smrti, smatra se njegovom autobiografijom.

Izvor: mondo.rs

Poput Brajana Džonsa, Džimija Hendriksa, Džima Morisona, Kurta Kobejna, i Dženis Džoplin umrla je u 27. godini i tako se pridružila smrtonosnom “Klubu 27”.

“Radije bih živela deset superhiperludih godina nego doživela sedamdesetu sedeći u je*enoj fotelji ispred televizora”, rekla je u jednom intervjuu Džoplin na pitanje o preranom odlasku, pa je tako dala svoj prilog raskalašenom rokerskom hedonizmu.

Ova neukrotiva diva rokenrola rođena je 19. januara 1943. godine u Teksasu. Među prijateljima je bila poznata i kao Perl, što je, ujedno, naziv njenog poslednjeg, četvrtog albuma, a samo retkima je dopuštala da je zovu Teks.

“Oduvek sam htela da budem umetnica, šta god to značilo. Neke devojke žele da budu stjuardese, ja sam čitala, slikala, razmišljala“, priznala je Dženis.

Teško se uklapala u društvo. Višak kilograma i neki problemi sa zdravljem u tinejdžerskom dobu nisu nailazili na razumevanje njenih vršnjaka, već na osude i podsmevanje. U školi su je često nazivali raznim pogrdnim imenima, a sve to se negativno odrazilo na njenu psihu i njenu agresivnost. Kasnije je tu istu sredinu u kojoj je odrasla nazivala “učmalom i zatucanom zajednicom”. U srednjoj školi zadirkivali su je zbog fizičkog izgleda, pa je dospela na loš glas zbog maloletničkog promiskuiteta.

“Njoj je bilo jako teško u školi. Uporno se trudila da se izdvaja iz mase, kako svojim načinom odevanja tako i svojim stavovima, i zbog toga su je mrzeli. U to vreme ona nije imala adekvatnog sagovornika sa kojim bi mogla da razgovara. Moja Dženis je bila prvi predstavnik revolucionarne omladine u Port Arturu, omladine kakve sada u tom gradu ima jako mnogo”, izjavio je jednom prilikom njen otac Set Džoplin.

Nakon prve neuspešne godine na fakultetu, u leto 1961. godine preselila se u Los Anđeles. Prvih pet minuta slave doživela je 1966. kao pevačica grupe “Big Brother and the Holding Company”.

Međutim u to vreme njena zavisnost od narkotika se naglo povećala. Kokain, razne psihoaktivne droge i enormne količine alkohola pretvorili su je u “nakazu”. Ličila je na skelet. Zabrinuti zbog njenog bolesnog izgleda, prijatelji su uspeli da je nagovore da se u proleće 1965. vrati u rodni Port Artur kod roditelja. Njena sestra Lora je kasnije pričala kako je nakon povratka kući Dženis bila depresivna i uplašena, stidela se same sebe. Pred roditeljima se nikada nije pojavljivala u kratkim rukavima, da ne bi videli tragove igli na njenim rukama.

“Po prvi put u životu ona je slušala savete roditelja bez pogovora”, prisećala se Lora. Odlučila je da promeni život, redovno je posećivala psihologa, ostavila je alkohol. Međutim, sve je to bilo samo kratkotrajno.  

U decembru 1968. njen bend “Big Brother and the Holding Company” odradio je poslednji zajednički nastup, a Džoplin je nakon toga započela samostalnu karijeru. Često je govorila da će ljudi uništiti svoje danas budu li se brinuli šta će biti sutra pa je tako i živela, konzumirajući velike količine alkohola i droge u kombinaciji sa poprilično neurednim načinom života.

Krajem šezdesetih njena zavisnost od heroina postala je sve očiglednija. U jednom periodu pokušala je da se reši zavisnosti, ali je ubrzo ponovo počela da uzima heroin. Nakon raskida sa partnerom Dejvidom Nihausom, započela je vezu sa ženom Pegi Kasertom. Nedugo nakon toga oformila je novi bend “Full Tilt Boogie Band”.

“Moj bend, napokon samo moj bend”, govorila je nakon što je okupila sastav kakav je želela.

Na čuvenom Vudstoku je nastupala u ranim jutarnjim satima 16. avgusta 1969. godine. Te noći gledalo ju je čak 500.000 ljudi. Prema nekim izvorima, nije ni znala da će festival da se održi, a još manje da će na njemu da nastupa, iako su je, bez njenog znanja, najavljivali kao jednu od važnijih izvođačica. Pre svog nastupa, morala je da čeka, jer joj je, zbog velike količine heroina, glas pucao i postao još više promukao, a i teško se kretala po bini.

Tokom septembra 1970. u Los Anđelesu je započela snimanje novog albuma. Za vreme snimanja upoznala je 21-godišnjeg studenta Seta Morgana, s kojim se ubrzo i verila.

Poslednju pesmu snimila je 1. oktobra, a radi se o jednoj od njenih najpoznatijih i najizvođenijih numera “Mercedes Benz”. Umrla je samo tri dana kasnije, 4. oktobra 1970. godine. Pronašao ju je menadžer Džon Kuk u hotelskoj sobi, a kao razlog smrti navedeno je predoziranje heroinom.

Iako snimanje albuma nikad nije dovršeno, Džoplin je iza sebe ostavila dovoljno snimljenog materijala, što je rezultiralo posthumnim objavljivanjem albuma “Pearl” 1971. godine. U svojoj četvorogodišnjoj pevačkoj karijeri otpevala je pesme koje slušaju i generacije rođene nekoliko decenija nakon njene smrti.

Inače, Dženis je krajem septembra 1970. godine kontaktirala Joko Ono sa željom da snimi rođendansku čestitku za 30. rođendan Džona Lenona. Na jednominutnom snimku ona se obraća Lenonu i peva “Happy Trails Dalea Evansa”. Nažalost, snimak je do Džona stigao tek nakon njene smrti.

Izvor: Stil / Avaz