Патријарх Павле: Праведно је, Господе, праведно !
Једном када је Патријарх Павле летео прекоокеанским летом, десила се турбуленција и завладала паника међу путницима који су мислили да ће се авион срушити у океан.
Неки су плакали, неки викали на стујардесе и пилота, а Патријарх се тихо молио, понављајући :
” Праведно је, Господе, праведно !”
Путнике поред њега фрустрирала је та реченица, па су му подвикнули : ” Оче, како је праведно да се срушимо ?.”
А он је кротко одговорио : ” Бога ми, толико сам риба појео у време постова, да је сада праведно да рибе мене поједу ! “
Авион се није срушио.
Kako je mačka spasila svoje mačiće i ložača sa Titanika
Mačka Dženi je dovedena na Titanik sa Olimpije, njenog sestrinskog broda, da služi kao maskota i pomaže u kontroli glodara.
O njoj je brinuo ložač po imenu Jim Mulholland i boravila je u donjem delu broda ili u kuhinji. On je redovno krijumčario ostatke hrane za nju.
Tih dana je bilo malo posla, a Jim Mulholland je radio na Titaniku kao privremeni pomagač tokom ispitivanja broda koji je plovio od Irskog mora do Sautemptona.
Kada mu je ponuđeno mesto sa punim radnim vremenom na Titanikovom prvom putovanju u Njujork, iskoristio je priliku.
Dženi je poklonila Džimu i Titaniku leglo mačića, otprilike nedelju dana pre nego što se Titanik usidrio u Sautemptonu.
Dženi je imala udoban prostor gde je mogla da brine o svojim mačićima, zahvaljujući Džimovim naporima.
Džimov posao je prekinut čuvanjem mame mačke i njena četiri mačića.
Dženi je izgledala zadovoljna svojim toplim mestom pored peći, svojom decom i Džimovim kulinarskim ostacima.
Mačka Dženi, s druge strane, dobro je pogledala oko sebe čim se brod zaustavio u Sautemptonu i počela da grabi svoje bebe za šiju i da ih nosi niz dasku i jednu po jednu s broda.
Džima je bio zaintrigiran njom i zaključio je da mora da zna nešto što niko drugi ne zna!
Brzo je spakovao svoje oskudne stvari i sam napustio brod.
Da li je to legenda o Titanic Cat Jenni ili istina?
Dženi i njeni mačići su možda stradali sa Titanikom, prema nekim izvorima, ali ljubitelj mačaka u meni…
Zato što uživam u priči Džima Malholanda, glasam za istinu!
Priča Titanic Cat Jenni objavljena je u Irish Timesu godinama kasnije nakon što je novinar razgovarao sa starijim čovekom koji je ispričao ovu priču.
Da li je on bio Jim Mulholland ili neko sa kim je Džim ispričao svoju priču? Moguće je da nikada nećemo saznati.
Aprila 1912. Dejli Miror je objavio članak sa naslovom „Pametna majka mačka spasava svoje mačiće sa Titanika“, koji je bio propraćen slikom ispod.
Da li je ovo Dženino potomstvo?
Opet, moguće je da nikada nećemo saznati.
Drugi su tvrdili da imaju fotografije Titanic Cat Jenni – da li je to istina ili ne?
Morate sami doneti odluku. Postoji jedna stvar u koju je Šaterbulki ubeđen…
Džim Maloland se nikada nije osvrnuo na svoju odluku da veruje Dženinim instinktima.
Ovako su se hranili NAJPAMETNIJI SRBI – Patrijarh Pavle, Nikola Tesla i Vladeta Jerotić
Zdarava i izbalensirana hrana su ključna za zdrav i dugovečan život, a to dokazuju i najznačajniji Srbi – patrijarh Pavle, Nikola Tesla, Vladeta Jerotić, koji su doživeli duboku starost. Ovi velikani su imali omiljenu hranu koja se i dan-danas promoviše kao najzdravija, te danas saznajemo šta su Tesla, profesor Jerotić i patrijarh Pavle najviše voleli da jedu za doručak
Nikola Tesla, Vladeta Jerotić i Patrijarh Pavle zalagali su se za jednu važnu stvar: minimalno hrane, maksimalno sreće. Prejedanje su oštro osuđivali i sva trojica su se zalagala za što jednostavniju ishranu.
Patrijarh Pavle
Bio je poznat po svojoj skromnosti. Prejedanje nije dolazilo u obzir, ali nikad nije u tanjiru ostavljao hranu. Pričalo se da je znao da pojede svaku mrvicu oko svog tanjira, jer je smatrao grehom da se hrana rasipa.
Patrijarh je najviše cenio koprivu od svih biljaka. Kopriva se skoro oduvek u Srbiji koristi kao hrana. Može se koristiti u pitama, u čorbama, kao salata, dodatak raznim jelima. Tada se uzima list, mada je sam vrh najbolji. Vrhunski kulinari je i te kako eksploatišu u svojim receptima. Patrijarhu Pavlu su omiljeno piće i hrana bili sok od paradajza i kopriva.
Nikola Tesla
– Najvažniji element moje životne šeme je moja ishrana. Ne možete očekivati da mašina dobro funkcioniše ako joj ne obezbedite odgovarajuće gorivo, govorio je Tesla koji se trudio da jede ispravno, dok je meso jeo veoma retko.
– Dva obroka na dan su mi popravila zdravlje i izoštrila apetit i ukus. Nisam znao šta je život dok iz ishrane nisam izbacio ručak. Danas sa 78 godina uživam u svoja dva obroka u istoj meri kao kad sam bio dečak od 16 godina i nemam nikakvih problema s varenjem, pišu na sajtu Tesla Universe.
Kako je govorio, za doručak je voleo da pije mleko jer obiluje proteinima, i da jede jaja, posebno belanca jer su takođe bogata proteinima. Voleo je i pirinač, ali sir ne.
– Povrće je neophodno, iako ne sadrži mnogo proteina. Ne daje mnogo energije, ali reguliše creva, daje telu vitamine. Volim da pojedem finu čorbu od luka i seckanog celera pripremljenu sa dosta maslaca. Ova kombinacija se lako vari i jedem je godinama unazad.“’
Tesla je hvalio i voće, a za šećer je govorio da u malim količinama nije opasan, s tim što ne smemo zaboraviti da ga u voću ima dosta.
Vladeta Jerotić
Jedan od naših najcenjenijih akademika doživeo je duboku starost. Smatrao je da je neumerenost u jelu i piću veliki greh, a slepo zdovoljenje nagona ishrane od čoveka pravi roba.
– Umesto da čovek postane gladan i žedan, ne samo zemaljske hrane, bez koje Bog zna da on ne može postojati, već gladan i žedan Boga i Njegove pravde.
Vladeta Jerotić je najveću pažnju posvećivao mozgu, a ne stomaku. Pamćenje je održavao tako što se svako jutro preslišavao engleski jezik, ali i to što je učio napamet pesmice naših pesnika.
Izvor: sd.rs
Kako oprostiti neoprostivo?
Istina je da se praštanje može iskoristiti kao sredstvo pritiska i manipulacije koje čovjeku daje osjećaj da je dvostruki dužnik: »Ne samo da si kriv što si me povrijedio nego mi još moraš biti i zahvalan jer ti ja u svojoj velikoj dobroti opraštam«. Ako se praštanje živi na taj način, jasno je da je opasno i štetno.
Ima mnogo uvrjeda koje se ne mogu zaboraviti. Od žrtava atentata ili od roditelja ubijenog djeteta ne može se tražiti da zaborave zlo koje im je bilo učinjeno ni tko ga je počinio. Normalno je i zdravo da se sjećaju onoga što su proživjeli, pa čak i da zahtijevaju da ni drugi ne zaborave događaj čije su bili žrtve. U nekim slučajevima čak se govori i o »dužnosti sjećanja«. Znači li to da ima uvrjeda koje se ne mogu oprostiti?
Zaboraviti doživljenu uvrjedu – to ne ovisi o nama. Nije moguće odlučiti da ćemo snagom volje iz sjećanja nešto izbrisati, niti kada. Svi smo iskusili da postoje uvrjede, teže ili lakše, koje bismo rado zaboravili, a one ipak nastavljaju živjeti u našem sjećanju. Čak i kad imamo istinsku želju oprostiti onima koji su nas povrijedili, ta nemogućnost zaboravljanja zbunjuje nas i čudi: »Ako nisam zaboravio, znači da nisam doista oprostio«. Što dakle? Znači li doista da smo nesposobni oprostiti ako naše sjećanje odbija nešto izbrisati?
»Uskrsnuće ne znači da je muka zaboravljena«, rekao je jednom kardinal Lustiger. Praštanje ne znači zaboraviti uvrjedu. »Mnogi misle da je sjećanje na uvrjedu znak da nisu oprostili. No nije moguće zaboraviti događaj koji nas je povrijedio. Sjećanje ovisi o pamćenju, a praštanje o dubokoj volji. To nije ista stvar. (…) Po jednom znaku prepoznat ćemo da praštanje doista živi u nama, tj. da smo doista oprostili i da je nama oprošteno: sjećanje je tu, ali nas više ne uništava, ne sprječava nas više da živimo.«1
Da bismo mogli oprostiti, moramo se sjećati. Put praštanja ne sastoji se u nijekanju ili što jačem potiskivanju rane, naprotiv: put praštanja najprije je put istine, dakle izlaženja na svjetlo dana. Da bismo mogli oprostiti, moramo najprije biti svjesni da smo bili uvrijeđeni. Ali zašto se vraćati na rane koje smo navodno zaboravili? Zato što – sve dok nismo oprostili − rane djeluju kao žarište infekcije koja širi svoj otrov. Kolike povrjede iz ranog djetinjstva, za koje mislimo da su zakopane, remete obiteljske odnose!
Ono što vrijedi za praštanje drugima, vrijedi i za praštanje samom sebi. Rijetko pomislimo da moramo najprije oprostiti sami sebi! Prečesto nam se po glavi vrte stvari koje ne možemo prežaliti, muči nas grižnja savjesti: predbacujemo si da nismo bili na visini događaja, da nismo održali riječ, da smo učinili neku pogrješku ili čak nešto bremenito posljedicama. Ako nam prošlost ne dopušta da živimo u miru, ako nam ne dopušta da dokraja budemo oni koji jesmo, to je znak da moramo oprostiti i sebi i drugima.
Praštanje pomaže da se iscijeli pamćenje jer donosi mir. Sjećanje na podnesenu uvrjedu postaje put života i blagoslova, a bio je put smrti i prokletstva. Praštanje je pravo uskrsnuće: prijelaz iz smrti u Život. Taj prijelaz omogućio nam je uskrsli Isus. On je tražio da oprostimo »sedamdeset puta sedam« (Mt 18,22) puta, što znači neizmjerno. Ne bojmo se moliti Duha Svetoga da nas podsjeti na sve ono što još moramo oprostiti. »Krist je uskrsnuo sa svojim ožiljcima. I mi u sebi nosimo ožiljke svoje povijesti, ali oni više nisu znakovi iznemoglosti i osude, nego postaju znakovi iscjeljenja i spasenja.«2
Treba li se bojati praštanja?
Jedna nas čitateljica poziva da upozorimo obitelji na »opasnosti koje postoje kad jedni druge molimo za oprost«. Prema njezinu mišljenju, to je »neumjereno« i »često nezdravo«. Treba li se bojati praštanja?
Da bi objasnila što misli ovim pomalo začuđujućim, pa čak i izazovnim riječima, čitateljica daje nekoliko osobno proživljenih primjera, među kojima i onaj jedne »sladunjave supruge koja istodobno sve nadzire poput tiranina, koja kritizira čak i najmanje geste svojega muža, a sebe smatra sveticom punom blagosti, te još posebno zaslužnom jer podnosi tolike suprugove mane«. Može se očekivati ono najgore, dodaje čitateljica, »ako ta gospođa, ohrabrena savjetima iz poglavlja ‘Kilogram perja i kilogram olova’, mužu nametne ondje navedene načine praštanja i tako mu dokaže da je on krivac, a ona ‘dobrica’ koja mu sve prašta«.
Istina je da se praštanje može iskoristiti kao sredstvo pritiska i manipulacije koje čovjeku daje osjećaj da je dvostruki dužnik: »Ne samo da si kriv što si me povrijedio nego mi još moraš biti i zahvalan jer ti ja u svojoj velikoj dobroti opraštam«. Ako se praštanje živi na taj način, jasno je da je opasno i štetno. To lažno praštanje čista je suprotnost od istinskog milosrđa. Riječ postoji, ali ne i njezin sadržaj: takvo je praštanje potpuno iskrivljeno jer ne dolazi iz ljubavi, nego iz oholosti ili zloće. Slično je sa svim ostalim krjepostima: možemo biti velikodušni prema bližnjemu iz ljubavi – ili pak da bismo od njega učinili svog dužnika, dakle zgazili ga ili manipulirali njime. Možemo živjeti naizgled primjeran život kojem se drugi dive i koji čak žele nasljedovati, a biti potpuno truli iznutra jer nas vodi oholost, osveta (poniziti nekoga odajući dojam da su moje krjeposti veće od njegovih vrlo je profinjen i učinkovit način osvete) ili glad za moći.
U pitanju dakle nije praštanje nego način na koji se prašta. »Kad bih razdao sav svoj imutak i kad bih predao tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi ne bih imao − ništa mi ne bi koristilo«, kaže sveti Pavao (1 Kor 13,3). Moglo bi se reći: kad bih oprostio sedamdeset puta sedam puta, a to ne bi bilo iz ljubavi, to ne bi vrijedilo ništa. Ako ne praštam iz ljubavi, moje praštanje ostaje samo na riječima, i to lažnim, a svaka laž vodi otuđenju i uništenju. Takvog se praštanja treba čuvati, to je istina.
Kako razlikovati lažno praštanje od istinskog? Kad praštam, kako ću znati jesu li moje nakane čiste ili želim − svjesno ili nesvjesno − zdrobiti drugoga teretom svojega navodnog milosrđa? Postoji nekoliko kriterija za razlučivanje. Na primjer: jesam li spreman prvi zamoliti za oprost? Je li cilj mojeg praštanja rast druge osobe − posebno njezin rast u poštovanju prema sebi? Jesam li spreman oprostiti i prije nego što me netko zamoli za oprost? Jesam li sposoban oprostiti bez riječi ako postoji rizik da moje opraštanje nekoga ponizi? Jesam li spreman čekati koliko je potrebno − znajući da to možda ne će biti nikad − da bih pokazao da sam oprostio?
Nemojmo se bojati praštanja. Nije opasno praštati. Opasno je ne praštati! Čuvajmo se samo privida, jer nema ničega sličnijeg praštanju (ili dobroti, ili svetosti) od njegove vlastite suprotnosti. Što se tiče neumjerenosti do koje bi moglo doći kad molimo za oprost ili kad praštamo, ponovimo da se opraštanje koje tražimo i koje dajemo može izraziti na tisuću načina, a ne samo riječima. Ako nas na praštanje navodi ljubav, ona će znati naći načina da se izrazi s punim poštovanjem prema tuđoj osjetljivosti. Osmjeh, znak pažnje ili ljubazna riječ mogu biti vrlo jasni znakovi međusobnog praštanja, iako ne mogu baš uvijek zamijeniti izgovorenu riječ.
Tekst je iz knjige Christine Ponsard Vjera u obitelji
Vladeta Jerotić o najvećoj vrlini kojoj ljudi treba da teže: Osetićeš radost kakvu nikad nisi ni mogao zamisliti!
Vladeta Jerotić, srpski akademik, psihijatar i autor mnogih knjiga koje se bave životnim i psihološkim temama, iza sebe je ostavio brojne mudrosti koje možemo primeniti u svakodnevnom životu. U celoj karijeri bavio se čovekovom dušom i umom, a često je psihološko stanje čoveka povezivao i sa duhovnošću. O tome možete čitati u njegovim delima “Psihološko i religiozno biće čoveka”, “Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka” itd.
Kada je reč o vrlinama koje su vredne kako za samog čoveka, Jerotić je isticao smirenje, kao jednu od najtežih hrišćanskih vrlina:
“Može vam se desiti da vidite naizgled smirene ljude, ali to ne znači da oni zaista poznaju smirenje. Ima onih koji su intovertni, koji inače nisu skloni bilo svađi, bilo nekim burnim reakcijama. Ali ovde treba praviti razliku, jer to nije smirenje, kaže Vladeta Jerotić. Smirenje je kada pobediš u sebi mnogo šta što znaš da nije dobro, pa se boriš jako dugo sa tim. Teško da se može uopšte zamisliti pravo smirenje, čak i u nekom dobrom, velikom manastiru. Bilo je religioznih ljudi koji su se na kraju plašili smrti. Hrišćanstvo nam je to dalo kao ideal da pokušamo da ostvarimo potpuni mir, bar na neko određeno vreme.”
Traganje za mirom je težak zadatak kojem se posvećujemo tokom celog života, ali to nikako ne znači da treba da stanemo i da prestanemo da se trudimo. Kada je srce ispunjeno unutrašnjim mirom, život je odeven u radost i lakoću. Zato, iako je teško postići smirenje, neprestano treba na njemu da radimo i da ga razvijamo kao svoju vrlinu.
Mnogi umni ljudi i duhovni oci govorili su o značaju smirenja, pa je tako Otac Tadej poručivao – “Smirenje je božanska osobina. Smirenje gde god caruje, bilo u porodici bilo u društvu, ma gde, ono uvek iza sebe izliva božanski mir i radost.”
“Smirenje je skraćeno spasenje.” – reči su Ava Varsonufija
Koliko je naše smirenje važno za nas lično, ali i za ljude koji nas vole, podsećao je čuveni Dostojevski: “Smiri se gordi čoveče i pobedi sebe u sebi. Istina je tu u tebi samom. Pobediš li sebe usrećićeš i sebi i druge. Osetićeš radost kakvu nikad nisi ni mogao zamisliti!”
Izvor: novosti.rs
Najvažnije što treba znati o svojoj krvnoj grupi – Može da utiče na ceo naš život
Mnogi i ne znaju koja su krvna grupa, a ta informacija može biti ključna ako vam jednog dana zatreba hitna transfuzija ili ako budete u prilici da nekome date krv.
Krvna grupa je nasledna i nepromenjiva i može da utiče na ceo naš život. Zato je jako važno da zapamtite koja je vaša – ne samo da biste bolje upoznali svoje telo, već bi taj podatak mogao da vam spase život ili vam pomogne da spasite nečiji.
Postoji više krvnih grupa: A, B, AB i 0. Uz krvnu grupu treba odrediti da li je ona pozitivna ili negativna, odnosno ima li uz sebe znak – ili +, a to se određuje preko Rh (Rhesus) faktora. Tako postoji ukupno osam krvnih grupa: A+, A-, B+, B-, AB+, AB-, 0+ i 0-.
Poznavanje krvne grupe može da spasi život
Kada dođe do potrebe za transfuzijom, ključno je znati koju krvnu grupu imate jer primanje nepodudarne krvi može biti pogubno.
U nastavku pogledajte koje kombinacije “rade”.
– krvna grupa A- može primiti samo A- i 0-
– krvna grupa A+ može primiti samo A-, A+, 0- i 0+
– krvna grupa B- može primiti krvnu grupu B- i 0-
– krvna grupa B+ može primiti B-, B+, 0- i 0+
– krvna grupa AB- može primiti A-, B-, AB- i 0-
– krvna grupa AB+ može primiti sve krvne grupe (A-, A+, B-, B+, AB-, AB+, 0-, 0+)
– krvna grupa 0- može primiti samo 0-
– krvna grupa 0+ može primiti 0- i 0+
Na šta sve utiče krvna grupa
Poznavanje krvne grupe može biti od velike pomoći u razumevanju reakcije tela na određenu hranu, kojim biste bolestima mogli da budete skloni, kako reagujete na stres, kako starite i još puno toga. Dakle, krvna grupa može vam služiti kao “navigacijski alat“ u određivanju toga šta je dobro, a šta loše za vas.
Istraživanja su pokazala da kod ljudi s određenom krvnom grupom postoji veći rizik od određenih bolesti. Kod osoba s krvnom grupom 0 postoji manji rizik od srčanih bolesti, ali veći rizik od pojave čira na želucu. Osobe s krvnom grupom A imaju veći rizik od mikrobnih infekcija, a kod osoba s krvnim grupama AB i B zabeležen je veći rizik od bolesti povezanih sa pankreasom.
Kako da saznate koja ste krvna grupa
Ako ne znate koja ste krvna grupa, barem na nekom medicinskom dokumentu koje ste imali tokom odrastanja, naći ćete taj podatak. U slučaju da ni vaši roditelji ne znaju koja ste krvna grupa, to možete saznati jednostavnim vađenjem krvi.
Možete to obaviti kod porodičnog lekara ili u laboratoriji. Uzorak krvi za određivanje krvne grupe uzima se iz vene, dakle postupak je kao kod normalnog vađenja krvi za analize. Ako ipak ne želite da ‘protraćite’ izvađenu krv u svrhu testiranja za krvnu grupu, možete da odete da dobrovoljno date krv – prilikom donacije krvi moraju da se naprave mnogi testovi, a jedan od njih je test za krvnu grupu. Tada ćete dobiti od karticu davalaca krvi i znaćete koju krvnu grupu imate.
Za one koji imaju strah od igle preporučuje se test pljuvačke. Ova metoda koristi se iz razloga što oko 80 posto ljudi u pljuvačke ima antigene koje nose u krvi pa je i iz toga moguće zaključiti kojoj krvnoj grupi pripadate
Izvor: n1.hr
Loš brak može da vas razboli, a zdrav partnerski odnos jača imunitet!
Istraživanja pokazuju da nam snažno partnerstvo može pomoći da izbegnemo bolest, usvojimo zdravije navike, pa čak i da živimo duže. S druge strane, problematične veze rađaju stres i slabe imunitet.
– Toliko faktora utiče na naše zdravlje, bilo da se radi o ponašanju koje pokazujemo jedni prema drugima ili o navikama koje prenosimo jedni na druge – kaže psiholog dr Marijan Trojani, koautorka „Spontanog optimizma“.
Bez obzira na to da li se zabavljate slučajno, ozbiljno ili ste već u braku, imajte na umu da vaša romantična veza može uticati na vaš um i telo.
Gojenje – mada ne uvek
Uobičajeno je verovanje da se parovi „opuštaju“ nakon spajanja i zajedničkog života. Ljudi se uglavnom u vezama goje i gube na težini kada se veza okonča, okazuju istraživanja.
Ali Trojani je prilično često videla u praksi i suprotno.
– Srećan par naći će motivaciju da sačuva zdravlje – partneri će zajedno ići u teretanu, postavljati ciljeve i osećati se odgovornim jedni za druge -kaže psiholog.
Kada parovi nagomilaju kilograme, dodaje ona, to može biti simptom sukoba, a ne opuštanja.
– Nezadovoljstvo u vezi može dovesti do pasivno-agresivnog ponašanja u ishrani i problema sa spavanjem, što će dovesti do gojenja- kaže ona.
Intimni odnosi
Čini se da redovna fizička bliskost smanjuje stres i podiže blagostanje. Jedno istraživanje, objavljeno 2009. godine u „Journal of Sexual Medicine“, otkrilo je da su ljudi koji su često imali seksualni odnos mentalno zdraviji i češće prijavljuju veće zadovoljstvo svojom vezom i životom u celini.
Seks je, međutim, samo jedan aspekt veze. A ponašanje vašeg partnera van spavaće sobe može jednako lako da vam podigne nivo stresa u nebo. Pokazalo se da roditeljski sporovi, ili čak jednostavna pitanja poput onih ko obavlja kućane poslove, značajno povećavaju nivo stresa.
Fizički konakt
Seks nije jedina vrsta fizičkog kontakta koja može da smanji stres i poboljša zdravlje. U istraživanju iz 2004. od 38 parova, naučnici Univerziteta u Severnoj Karolini otkrili su da i muškarci i žene imaju viši nivo oksitocina u krvi – hormona za koji se veruje da pomaže kod stresa i popravlja raspoloženje – posle zagrljaja. Žene su takođe imale niži krvni pritisak nakon zagrljaja i niži nivo hormona stresa kortizola.
– Ovakve vrste brižnog ponašanja koje se ogleda kroz nežne kontakte kao što su dodir ruke, držanje za ruke, trljanje ramenom su veoma važne. Potrebno je samo nekoliko sekundi kontakta da stimuliše te hormone i pomogne u prevazilaženju stresa i anksioznosti – kaže Troiani.
Problemi sa spavanjem
Spavanje pored nekoga koga volite i kome verujete može vam pomoći da se potpuno opustite i prihvatite san. Veliki izuzetak od tog pravila je, naravno, ako vas partner drži noću budnim- na primer, hrkanjem ili okretanjem u krevetu.
Veze mogu uticati i na spavanje na manje direktne načine. Istraživanja pokazuju da su nesigurnost u vezi ili sukobi povezani sa lošijim spavanjem – a da stvar bude gora, problemi sa spavanjem mogu pogoršati probleme u vezi, stvarajući tako začarani krug.
Anksioznost
Poteškoće u vezi mogu dovesti svakoga na ivicu, ali u nekim slučajevima mogu zaista doprineti potpunom razvoju anksioznosti. Nekoliko istraživanja pronašlo je vezu između bračnih problema i povećanog rizika od dijagnoza kao što su generalizovani anksiozni poremećaj i socijalna anksioznost.
Te veze teško mogu da se raspletu, s obzirom na to da se pokazalo da anksioznost rađa probleme u vezama (a ne samo obrnuto). Neka istraživanja pokazuju čak da brak može da zaštiti od anksioznosti. U studiji Svetske zdravstvene organizacije iz 2010. godine, od 35.000 ljudi u 15 zemalja, oni koji su bili u braku – srećno ili drugačije (studija nije precizirala) – imali su manju verovatnoću da će razviti anksioznost i druge mentalne poremećaje.
Krvni pritisak
Ishrana, navike vežbanja i nivo stresa osobe mogu imati uticaja na krvni pritisak, pa nije iznenađujuće da i vaš odnos u vezi – i snaga vaše veze mogu takođe mogu da utiču.
U velikoj studiji 2008. godine, istraživači sa Univerziteta Brigam Joung otkrili su da ljudi u srećnim brakovima imaju tendenciju da imaju niži krvni pritisak od svojih kolega samaca. Ljudi koji su bili u nesrećnom braku, međutim, imali su viši krvni pritisak nego samci.
– Biti u nezdravoj vezi dovodi do toga da vaše telo oslobađa hormone stresa, a srce brže kuca – kaže Trojani, dodajući da ti faktori vremenom mogu da poguraju krvni pritisak.
Srce
Veza između partnerskog odnosa i kardiovaskularnog zdravlja prevazilazi onu o krvnom pritisku. Studije dosledno pokazuju da osobe u braku imaju manji rizik od srčanog udara, kao i da imaju bolji ishod nakon operacije na srcu, posebno muškarci.
Šta objašnjava ovaj obrazac? Smatra se da su stres i drugi osnovni biološki faktori (uključujući krvni pritisak), ali emocionalna i opipljiva podrška koju partneri pružaju verovatno igraju ulogu u tome.
– Brižno ponašanje – nežni dodiri, promišljeni postupci zaista čine pozitivnu razliku u oporavku osobe – kaže Trojani.
Preživljavanje posle raka
U nekoliko studija, dokazano je da skladni brakovi u kojima partneri podržavaju jedno drugo, poboljšavaju stopu preživljavanja kod oboljevanja od raka, posebno raka prostate, pluća i debelog creva. U veliko istraživanju 2009. godine, koje je obuhvatilo 3,8 miliona pacijenata sa karcinomom, 58 odsto oženjenih živelo je 10 godina nakon dijagnoze, u poređenju sa 52 odsto ljudi koji nikada nisu bili u braku, 46 odsto razvedenih i 41 odsto udovica i udovaca.
Najgore su prošli ljudi koji su bili odvojeni od supružnika, a samo 37 odsto preživelo je 10 godina. Usamljenost i neočekivani stres zbog odvajanja mogu negativno uticati na imunitet, primetili su autori studije.
Briga i pažnja
Iako se ponekad može činiti dosadnim, partnerovo budno oko i svakodnevna briga – bilo da se radi o ukazivanju na zabrinjavajuće simptome ili proveri da li ste uzeli lek – čine da podstiču zdraviji način života i veću pažnju na zdravstvene probleme.
-Ljudi u zdravim vezama zaista brinu jedni o drugima, a možda čak osećaju veću obavezu da brinu i o sebi – kaže Trojani.
Izvor: telegraf.rs
Dr Vladeta Jerotić: Šta treba da uradi žena kad prevari muža
