Svaki život počinje u njoj, fetus do 24. nedelje trudnoće samo u njoj može da preživi. Reč je, naravno, o materici. A šta zapravo znamo o ovom malom, a tako važnom unutrašnjem organu, šta se s njim događa za vreme trudnoće, a šta posle, kako beba stane u tu vrećicu, od čega ona oboleva, kako je sačuvati zdravom?

O tome smo razgovarali sa prim. dr Božicom Fatović, specijalistom ginekologije i akušerstva.

Materica, odnosno uterus, kako glasi njeno latinsko, time i medicinsko ime, kaže doktorka, smeštena je u sredini male karlice, između mokraćne bešike i rektuma. Šuplja je, kruškolikog oblika. Kada je u normalnom položaju, što, nažalost, nije uvek slučaj, telom je okrenuta napred, uskim delom grlića prema završnom delu debelog creva, dok je dnom oslonjena o mokraćnu bešiku.

Zbog trudnoće se poveća i do 4.000 puta

Drugo stanje za nju je drugo sve, druga težina, druga veličina, a time i nešto drugačiji položaj u stomaku.

– Pre trudnoće materica je obično teška od 40 do 50 grama i velika je otprilike kao kokošije jaje. Tokom trudnoće njena težina se postepeno povećava i zna da dosegne i do kilogram. Prilagođavajući se plodu koji raste i obezbeđujući mu prostor za život, materica se enormno širi, pa se za devet meseci trudnoće njena zapremina poveća i više od 4.000 puta – objašnjava dr Fatović i dodaje da ona postepeno, kako plod raste, izlazi iz male karlice i prelazi u trbušnu duplju. Većim tokom trudnoće dno materice se nalazi u visini pupka, kasnije dođe na dve trećine rastojanja između pupka i rebarnih lukova, zatim se nalazi u visini rebarnih lukova, a pred porođaj, zbog spuštanja ploda prema maloj karlici, i dno materice se spušta, i to na polovinu rastojanja između pupka i rebarnog luka.

Posle porođaja skuplja se u loptu

Svoju prvobitnu težinu dostiže tek na kraju babinja, dakle, od šest do osam nedelja posle porođaja.

Šta se još događa s matericom posle porođaja? Odmah nakon porođaja, kaže doktorka, ona se skuplja u oblik čvrste lopte i spušta ispod visine pupka. Međutim, stegnutost materičnih mišića donekle popušta i slabi, tako da se ona u prva 24 sata posle porođaja nalazi na visini do dva prsta iznad pupka.

– To naizmenično skupljanje i opuštanje materice u prvim danima babinja praćeno je izbacivanjem krvi, pri čemu žena može da oseti neprijatnost u vidu bolova. To u našem narodu zovu „grize“. Desetog dana posle porođaja materica se vraća u malu karlicu – objašnjava dr Fatović.

Od čega najčešće oboleva

Najčešće bolesti materice su karcinom grlića i same materice, miomi, zatim ispadanje materice. Veoma veliki problem vezan za matericu jeste i vanmaterična trudnoća, koja nastaje kada se oplođeno jajašce umesto u materici usadi van materične šupljine. Ova trudnoća ne može da se iznese do kraja.

Jajnici su fabrika jajnih ćelija

Jajnici se formiraju već u sedmoj nedelji razvoja embriona u materici. U njima se proizvode jajne ćelije, ali i hormoni estrogen i progesteron. U menopauzi prestaju da proizvode jajne ćelije i time je završen reproduktivni period žene. Kasnije polako atrofiraju do veličine koštice šljive.

Zavaljena materica

Normalno je da se dno materice naslanja na zadnji zid mokraćne bešike, međutim, ono je često okrenuto unazad, prema debelom crevu, i tada govorimo o zavaljenoj materici.

– To je relativno čest problem kod žena. Kod nekih ne izaziva nikakve tegobe, dok kod drugih može da bude praćen bolnim menstruacijama. Zavaljena materica može, ali ne mora, da bude prepreka ostajanju u drugom stanju i iznošenju trudnoće – kaže dr Fatović i ukazuje da je ipak kod žena sa zavaljenom matericom sterilitet češći nego kod žena čija je materica u normalnom položaju.

Kancer se otkriva Papa testom

Papa test je pregled kojim se prekancerozna i kancerozna stanja grlića materice otkrivaju u ranoj fazi. Radi se tako što ginekolog uzme bris s prednje i zadnje strane grlića i iz kanala grlića za citološki pregled. Bris se zatim razmazuje po staklu i pod mikroskopom se traže abnormalne promene

Izvor: zena.blic.rs

Folie a deux je u doslovnom prevodu “ludost u dvoje” ili inducirana psihoza. U praksi, nastaje tako što jedna psihički poremećena i dominantna osoba inducira svoje patološke ideje i ponašanje na onu drugu, zdravu i submisivnu. Događa se da dvoje emotivno vrlo bliskih ljudi, kada se jedno od njih razboli, posle određenog vremena, počinju u potpunosti deliti iste sumanute ideje, fanatična uverenja, fobije ili psihopatsko ponašanje, deluzije i paranoje.

Ljudi širom sveta svakodnevno obolevaju od hrane koju pojedu, a više od 250 poznatih bolesti prenosi se hranom.

Bolesti koje se prenose hranom su bolesti koje nastaju kao posledica konzumiranja kontaminirane hrane. Hrana je kontaminirana ukoliko su u njoj prisutni patogeni mikroorganizmi i/ili njihovi toksini.

Nakon konzumiranja kontaminirane hrane do pojave prvih simptoma bolesti može da prođe od nekoliko časova do nekoliko dana, što zavisi od odbrambenih snaga organizma i od količine mikroorganizama koji su uneti u telo. Mesto ulaska patogenih mikroorganizama i/ili njihovih toksina je sluzokoža želuca i creva, pa se kod većine bolesti koje se prenose hranom javljaju mučnina, povraćanje, stomačni grčevi i proliv.

Iako svako može da se razboli, posebno osetljive grupe su novorođenčad i odojčad, trudnice, starije osobe i osobe sa oslabljenim imunitetom.

Koje su najčešće bolesti koje se prenose hranom?

U našoj zemlji najčešće dijagnostikovane bolesti koje se prenose hranom su salmoneloze, kampilobakterioze, stomačni grip i stafilokokno trovanje hranom.

Salmoneloze uzrokuju bakterije iz roda Salmonella, koje su prisutne u crevnom traktu ptica, gmizavaca i sisara. Ove bakterije prenose se na ljude preko hrane životinjskog porekla. Salmoneloza se manifestuje povišenom temperaturom, prolivom i stomačnim grčevima. Kod osoba sa postojećim hroničnim oboljenjem ili oslabljenim imunim sistemom, može doći do pojave komplikacija u vidu prelaska mikroorganizama u krv (septikemija).

Kampilobakteriozu izazivaju bakterije iz roda Campylobacter. Simptomi bolesti su povišena temperatura, proliv i stomačni grčevi. Kampilobakter je prirodni stanovnik creva zdravih ptica, i sirovo živinsko meso obično sadrži ovu bakteriju. Konzumiranje nedovoljno termički obrađene piletine, ili hrane kontaminirane preko piletine (preko kontaminiranih površina u klaonicama) je najčešći izvor i put prenosa kampilobakterioze.

Stomačni grip je uzrokovan norovirusima. Ovo oboljenje se javlja vrlo često, ali se teško dijagnostikuje. U kliničkoj slici dominira povraćanje, a oboljenje prolazi u roku od dva dana. Rezervaor zaraze je čovek.

Stafilokokno trovanje hranom je intoksikacija, koja nastaje kao posledica prisustva stafilokoka i/ili njihovog toksina u hrani. Simptomi bolesti su mučnina, grčevi i povraćanje. Rezervoar zaraze je čovek.

Botulizam je teško trovanje toksinom koji produkuje bakterija Cl. Botulinum u kontaminiranoj hrani. Prvi simptomi bolesti obično su oštećenje vida (zamućen vid ili dvoslike), otežano gutanje i sušenje usta, a nekada i povraćanje i opstipacija. Cl. Botulinum stvara spore koje su prisutne u zemlji, a izvor i put prenošenja su uglavnom konzervirana hrana, kobasica, dimljeno ili usoljeno meso. Oporavak može da traje mesecima.

Kako se bolesti koje se prenose hranom dijagnostikuju?

Dijagnoza bolesti koje se prenose hranom postavljena na osnovu kliničke slike se potvrđuje specifičnim laboratorijskim testovima. Bakterijski uzročnici ovih oboljenja uglavnom se izoluju iz stolice ljudi, dok se paraziti uočavaju mikroskopskim pregledom uzorka stolice. Kada je u pitanju stomačni grip, laboratorijska dijagnostika norovirusa nije rutinska, pa se ovi uzročnici teško dokazuju.

Da bi se dijagnoza ovih bolesti postavila, neophodno je da se obolele osobe jave svom ordinirajućem lekaru. Međutim, mnoge obolele osobe se ne javljaju lekaru za pomoć, tako da veliki broj ovih bolesti ostane neprijavljen.

Kako se leče bolesti koje se prenose hranom?

Terapija zavisi od simptoma bolesti i od težine kliničke slike obolele osobe. Ugalvnom se sprovodi simptomatska terapija u vidu nadoknade tečnosti i mineralnih materija, mirovanja i upotrebe probiotika za regulaciju crevne mikroflore (ako se pojavi visoka telesna temperatura i krv u stolici, treba izbegavati upotrebu probiotika).

U slučaju teže kliničke slike bolesti, lekar može da prepiše antibiotike prema laboratorijskom nalazu, i tada je neophodno antibiotsku terapiju sprovesti do kraja.

Kada obavezno treba potražiti pomoć lekara?

Lekaru se obavezno treba obratiti u slučaju pojave:

• Visoke telesne temperature.

• Krvi u stolici.

• Upornog povraćanja, koje onemogućava zadržavanje tečnosti.

• Znakova dehidratacije, kao što su smanjeno izlučivanje urina, suva usta i grlo i osećaj slabosti prilikom stajanja

• Proliva koji traje duže od tri dana.

Kolika je učestalost javljanja bolesti koje se prenose hranom?

Godišnje se u Republici Srbiji kroz zakonom propisan epidemiološki nadzor registruje između 20.000 i 25.000 slučajeva obolevanja od bolesti koje se prenose hranom.

Šta su epidemije bolesti koje se prenose hranom i zašto se javljaju?

Epidemija bolesti koja se prenosi hranom nastaje kada grupa ljudi konzumira istu kontaminiranu hranu, pa se dve ili više osoba razboli. Kod nas se najčešće registruju male porodične epidemije. Epidemija bolesti koje se prenose hranom otkriva se na osnovu povećanog broja obolelih ili na osnovu podataka o zajedničkoj izloženosti kontaminiranoj hrani.

Istraživanje epidemije sprovode epidemiolozi u cilju kontrole i suzbijanja epidemije, kao i sprečavanja ovakvih događaja ubuduće. Istraživanjem se utvrđuje ko, gde i kada je oboleo ili je bio izložen kontaminiranoj hrani i uzimaju se uzorci za laboratorijsko ispitivanje.

Kako dolazi do kontaminacije hrane?

Mikroorganizmi se nalaze svuda oko nas, tako da od polja do stola hrana može da se zagadi u svakom trenutku – tokom uzgoja, pripreme, obrade, čuvanja, distribucije.

Mnogi prouzrokovači bolesti koje se prenose hranom prirodni su stanovnici crevnog trakta životinja koje se uzgajaju za ljudsku upotrebu, i tada govorimo o primarnoj kontaminaciji. Voće i povrće može da se kontaminira ukoliko se za zalivanje upotrebljava zagađena voda ili se koristi prirodno đubrivo.

Pored toga, hrana može da bude i sekundarno, naknadno kontaminirana na više načina. Na primer, hranu može da kontaminira osoba koja njom rukuje, ukoliko ne vodi računa o ličnoj higijeni. Voće ili povrće može da bude kontaminirano sokovima svežeg, sirovog mesa, ako se za obradu ovih namirnica koriste iste radne površine ili pribor, koje se ne peru deterdžentom i vodom prilikom prelaska sa jedne na drugu vrstu namirnica. Termički obrađena hrana smatra se bezbednom. Međutim, kuvana hrana može naknadno da se kontaminira, ako dođe u kontakt sa sirovim namirnicama, što se naziva unakrsna kontaminacija.

Ukoliko dođe do kontaminacije hrane, vrlo je bitno kako se njom rukuje u tom slučaju. Bakterije koje prouzrokuju bolesti koje se prenose hranom moraju da se umnože u dovoljnom broju, kako bi mogle da dovedu do infekcije i pojave bolesti. Hrana, naročito životinjskog porekla, vrlo je pogodna sredina za rast i razmnožavanje baketrija u temperaturnom rasponu od 5 do 60ºC. Kao rezultat toga, hrana koja je bila „blago” kontaminirana i ostavljena nekoliko sati na sobnoj temperaturi, postaje izrazito zagađena i nije više bezbedna za upotrebu.

Generalno govoreći, na temperaturi frižidera većina bakterija prestaje da se razmnožava, a visoke temperature prilikom kuvanja uništavaju patogene mikroorganizme. Kada su u pitanju toksini koji pojedine bakterije proizvode, njihova osetljivost na visoku temperaturu varira. Stafilokokni toksin se ne uništava čak ni na temperaturi ključanja, ali srećom opasni botulinski toksin se potpuno inaktivira kuvanjem.

Koja vrsta hrane je posebno pogodna za prenošenje ovih bolesti?

Sirove namirnice životinjskog porekla, kao što su sveže meso, sveža piletina, sveža jaja, nepasterizovano mleko i proizvodi od nepasterizovanog mleka predstavljaju izuzetno pogodnu sredinu za patogene mikroorganizme. Posebno treba naglasiti da veliki rizik po ljudsko zdravlje predstavlja hrana koja potiče od više životinja. Na primer, jedna pljeskavica može da sadrži meso dobijeno od preko stotinu životinja. Jedan omlet u restoranu može da bude napravljen od jaja dobijenih od nekoliko stotina kokošaka. Ili jedna čaša sirovog mleka može da bude poreklom od nekoliko stotina krava. Na taj način, ukoliko je samo jedna životinja bila inficirana, zaraza će se preneti na celu količinu hrane.

Voće i povrće predstavlja poseban problem, jer se uglavnom konzumira u sirovom stanju. Pranjem ovih namirnica može da se smanji broj prisutnih mikroorganizama, ali oni ne mogu u potpunosti da se uklone. Značajnu ulogu u kontaminaciji voća i povrća ima kvalitet vode koji se koristi za njihovo zalivanje i pranje, vrsta đubriva koje se koristi i način čuvanja do konačne upotrebe.

Kako možemo da se zaštitimo od bolesti koje se prenose hranom?

• Pranjem ruku pre, u toku i posle pripreme hrane.

• Temeljnom termičkom obradom mesa, piletine i jaja.

• Upotrebom pasterizovanog mleka.

• Sprečavanjem kontakta sirovih namirnica i termički obrađene hrane.

• Čuvanjem hrane u frižideru.

• Besprekornom čistoćom svog kuhinjskog pribora i radnih površina.

Svetska zdravstvena organizacija dala je pet ključnih pavila za zdravstveno bezbednu hranu

1. Održavajte čistoću

• Obavezno perite ruke nakon upotrebe toaleta, kao i pre i više puta tokom pripreme namirnica.

• Održavajte čistim radne površine, pribor i posuđe.

• Zaštitite hranu od insekata, glodara i drugih životinja.

Patogeni mikroorganizmi koji se nalaze na rukama, krpama za brisanje, sunđerima, priboru za jelo, daskama za sečenje i drugim radnim površinama lako mogu da se prenesu na hranu, što povećava rizik od pojave bolesti koje se prenose putem hrane.

2. Odvojite sveže i kuvano

• Odvojeno pripremajte sirovo meso, ribu i morske plodove od drugih namirnica.

• Odvojeno pripremajte sirove od termički obrađenih namirnica.

• Temeljno perite pribor (noževe, daske) prilikom prelaska sa jedne na drugu vrstu namirnica.

• Sirove i termičko obrađene namirnice čuvajte u posebnim, dobro zatvorenim posudama.

Sirove namirnice, naročito meso, riba i morski plodovi i njihovi sokovi, mogu da sadrže patogene mikroorganizme koji se mogu preneti na druge namirnice prilikom pripreme i čuvanja.

3. Kuvajte hranu temeljno

• Kuvajte hranu temeljno, posebno meso, živinu, jaja, ribu i morske plodove.

• Pustite da čorba ili supa proključa. Uverite se da su sokovi iz termički obrađenog mesa ili živine bistri, a nikako ružičasti.

• Temeljno podgrejte termički obrađenu hranu.

Pravilna termička obrada namirnica može da uništi gotovo sve patogene mikroorganizme. Brojna istraživanja su dokazala da kuvanje na temperaturi iznad 70º C uništava bakterije u roku od 30 sekundi, čak i pri visokoj koncentraciji mikroorganizama, čineći hranu bezbednom za upotrebu. Posebnu pažnju prilikom termičke obrade zahtevaju mleveno meso, veliki komadi mesa i živinsko meso.

4. Čuvajte hranu na bezbednim temperaturama

• Ne ostavljajte kuvanu hranu na sobnoj temperaturi duže od dva sata.

• Sve sirove i termički obrađene namirnice koje se brzo kvare čuvajte u frižideru (na temperaturi do 5ºC).

• Termički obrađenu hranu do serviranja držite na visokim temperaturama (iznad 60ºC).

• Zamrznute namirnice otapajte na temperaturi frižidera.

• Ne čuvajte namirnice predugo, čak ni u frižideru.

Opasna temperaturna zona je temperatura između 5ºC i 60ºC, jer se u ovom temperaturnom okviru mikroorganizmi jako brzo razmnožavaju. Hlađenje ili zamrzavanje hrane ne ubija mikroorganizme, ali ograničava njihov rast. S druge strane, već na temperaturi od 50ºC, većina mikroorganizama se ne razmnožava.

5. Upotrebljavajte higijenski ispravnu vodu i sveže namirnice

• Koristite higijenski ispravnu vodu za piće ili pripremu hrane.

• Birajte sveže i neoštećene namirnice.

• Upotrebljavajte dugotrajne namirnice (pasterizovano mleko, dugotrajne mesne prerađevine).

• Voće i povrće dobro operite pod mlazom vode pre čišćenja ili konzumiranja.

• Obratite pažnju na rok trajanja namirnica

Sirove namirnice, uključujući vodu i led, mogu da budu kontaminirane patogenim mikroorganizmima i hemikalijama. Toksične materije mogu da se stvaraju u oštećenim ili plesnjivim namirnicama. Pranje i ljuštenje voća i povrća smanjuju rizik od nastanka bolesti koje se prenose hranom.

Izvor: apotekakraljevo.rs

Upala mozga (encefalitis) i moždanih omotača (meningitis), predstavlja akutnu infekciju uzrokovanu baktrijama, virusima ili gljivicama. Javljaju se sporadično ili epidemijski kod dece i odraslih.

Kako se dobijaju meningitis i encefalitis?

Način zaraze može biti različit, u zavisnosti od vrste uzrokovača infekcija. Obično se javljaju kod osoba sa oštećenim imunitetom ili kod novorodječeta ili se mogu javiti i kod osoba kod kojih je postojala neka infektivna bolest ili je radjena hirurška intervencija. Vidjaju se i u sredinama gde se ne sprovodi obavezna vakcinacija, u lošim socijalno-ekonomskim uslovima života, brojnim porodicama.
Kod virusnih zapaljenja, infekcija se obično prenosi kapljičnim putem, sekretom ali može i putem komaraca, krpelja, glodara, pijenjem mleka obolelih životinja, inhalacijom prašine, seksualnim putem. Virusi mogu ući i preko kože, ali i kroz placentu sa majke na bebu.

Bakterijske infekcije najčešće napadaju decu (70%), a period od početka ulaska bakterija u telo do pojave znakova zapaljenja mozga i moždanih ovojnica može biti jako dug i po nekoliko meseci. Gljiviče infekcije su najčešće posledica dugotrajnog lečenja bakterijskih i redje virusnih infekcija. Obično se javljaju kod osoba oštećenog imuniteta i već dosta iscrpljenih od duge bolesti, ali se mogu videti i kod osoba koje su  bile na proputivanju i igrom slučaja boravile u endemskim krajevima (Latinska Amerika, delovi SADa).

Kako se infekcija širi u organizmu?

Po dolasku u organizam virusi napadaju sve organe (jetra, slezina, mišići) gde se dalje razmnožavaju a zatim prelaze i u mozak. Kod bakterija, infekcija obično počinje iz nosa ili grla i ide direktno u mozak, a gljivice se idealno razmnožavaju kada su poremećene odbrambene sposobnosti organizma.

Kako se manifestuje infekcija?

Meningitisi:
Počinju sa glavoboljom, mučninom, povraćanjem, povišenom temperaturom, ukočenim vratom, a nekad i pojavom ospe ili promenama po koži. Virusni meningitisi mogu trajati danima pa čak i nedelju dana do razvoja kompletne kliničke slike, ali mogu i bakterije da nastanu naglo (unutar par dana), dok su gljivične upale mozdanih ovojnica obično posledica duogotrajnih, iscrpljujućih, lečenih ili nelečenih bakterijskih infekcija i mogu biti bez povišene temperature. Kod dece se obično zapaža položaj „tronošca“- u sedećem položaju dete se oslanja na tri oslonca: dlanove, guzu i pete. U najtežim slučajevima dete zauzima ležeći položaj na boku sa zabačenom glavom unazad, a savijenim kolenima i laktovima.

Encefalitisi:
Obično nastaju naglo, veoma brzo, agresivno u toku nekoliko časova ili dana i najčešće su virusnog porekla. Praćeni su glavoboljom, temperaturom, epileptičkim napadima, poremećajem svesti i pojavom neurološkog ispada kao što su slabosti nekog ekstremiteta ili čak strane tela.

Koje su komplikacije i posledice ovih infekcija?

Kao posledica preležalog meningitisa mogu se javiti trajna oštećenja sluha, vida, šećerna bolest, gubitak kose, oštećenja drugih organa kao što je srčani mišić, jetra, zglobovi i kosti. Epilepsija i glavobolja može trajati godinama posle izlečenja, a kod dece može doći i do razvoja mentalne retardacije. Nekad bakterije u mozgu ili u moždanim ovojnicama mogu da naprave gnojnu čauru (lopticu) koja ima tvrdu opnu i koja se može odstraniti samo neurohirurškom operacijom.
Komplikacije tokom trajanja virusnog encefalitisa mogu biti vrlo ozbiljne, kao što su poremećaji disanja i potrebe za veštačkom ventilacijom, upale pluća, krvavljenja iz želuca, nemogućnost mokrenja, upala vena, pad i skokovi pritiska, srčani poremećaji, poremećeji lučenja hormona, generalizovana infekcija koja zahvata ceo organizam. Nakon preležanog encefalitisa mogu se javiti psihički poremećaji, intelektualni poremećaji (pamćenje, govor, učenje), neurološki ispadi (zaostajanje slabosti nekog od ekstremiteta ili nerava lica).
Gljiviče infekcije mozga i moždanih omotača su same po sebi komplikacija gore navedenih infekcija i udružene sa njima mogu dati zapaljenja malih krvnih sudova mozga, tromboze pa čak i akutne moždane udare.

Kako se leče upala mozga i moždanih omotača?

Sa lečenjem ne treba oklevati, treba započeti što pre i terapija je dugotrajna. Kod virusnih infekcija daju se antivirusni lekovi, kod bakterijskih antibiotici a kod gljivičnih antigljivični lekovi uz obaveznu nadoknadu tečnosti putem infuzionih rastvora. Lečenje se nastavlja sa daljim lečenjem simptoma koje bolesnik ispoljava. Tako kod epileptičnih napada, daju se lekovi za sprečavanje napada, kod krvavljenja iz želuca, povišene temperature, psihičkih izmena, dalju se lekovi koji bi te simptome prekinuli. Nega bolesnika je stalna i opsežna.

Kakva je prognoza ovih upala?

Virusni enecefalitisi mogu biti smrtonosni  od 3-30% slučajeva, bakterijski meningitisi kod dece i do 70%, a gljivični od 30-40%, te je neophodno što pre lečenje ovih bolesnika.

Kako da se zaštitimo?

Štitimo se adekvatnom prevencijom i edukacijom. Moramo znati da povišena temperatura nije bezazleno stanje naročito, ako uz nju idu i druge promene kao što su promene ponašanja, jake glavobolje, podatak da je većina dece u školi bolesna (ima temperaturu, kašlje, galvobolju, povraća i slično). Povišena temperatura zahteva lečenje i ispitivanje od strane svog lekara, uzimanje analiza krvi, briseve grla, nosa, mokraće. To ne znači da svaku temperaturu treba odma lečiti antibiotikom.  Zloupotreba antibiotika može u kasnijem životu biti loša po nas, jer stvaramo neosetljivost bakterija na antibiotike.
Moramo znati da svako dete mora biti vakcinisano na vreme u periodu kada je to zakonski predvidjeno i da se obavezna vakcinacija ne sme preskakati sem ukoliko lekar nije tako propisao. Takodje, bitno je da imamo adekvatnu higijenu, seksualnu kulturu, ishranu, uslove života i obrazovanja. Trudnice treba da budu svesne, da brinu ne samo o svom životu već i o životu deteta i da je njihovo zdravlje uslov za zdravo potomstvo. Prilikom putovanja u inostranstvo, treba se raspitati o načinu života tamo, da li postoje vakcine koje treba da primimo pre nego što odemo, da li postoji način ponašanja koji treba da poštujemo.

Izvor: neurologija.bg.ac.rs

Kada vas zasvrbi vagina, vrlo je frustrirajuće jer je teško počešati, pogotovo ako ste na javnom mestu ( i izuzetno nepristojno). Možda mislite da to nije ništa alarmantno, ali to je ustvari vapaj vaše vagine za pomoć. Može da bude nešto bezazleno, ali i simptom mnogo ozbiljnijeg problema. Tako da čim osetite svrab u intimnoj regiji, odmah posetite lekara – što je sigurno, sigurno je.

Predstavljamo vam pet uobičajenih razloga za svrab vagine.

1. Bakterijska vaginoza

Ovo je najčešći uzrok vaginalnog svraba, a javlja se usled disbalansa dobrih bakterija, kao i promena u pH vrednosti vagine. Ovaj svrab je sličan onome koji iskusite kada imate gljivičnu infekciju, osim što je u slučaju vaginoze iscedak vodenkastiji i obično ima neprijatan miris. Ako se ne leči može izazvati komplikacije kao što su cervicitis, salpingitis, endometritis, infekcije urinarnog trakta i upalnu bolest male karlice. Obavezno posetite ginekologa koji će vam dati terapiju u obliku vagitorija, mada se kod težih oblika koristi i oralna terapija.

2. Gljivice prave žurku

Vaginalna gljivična infekcija veoma je uporan zdravstveni problem koji pogađa velik broj žena i njihovih partnera,  a javlja se kao posledica pijenja antibiotika, nošenja mokrih kupaćih kostima, stresa, promena u ishranipa čak i zbog korišćenja agresivnih sredstava za intimnu negu. Takođe, može se preneti i seksualnim putem. Pored svraba, čest simptom je i beo, gust iscedak. Iako možete sami u apoteci kupiti potrebnu terapiju, neophodno je da posetite lekara koji će odrediti o kojoj gljivičnoj infekciji  se radi i koliko je slučaj težak.

3. Kontaktni dermatitis

Kontaktni dermatitis, koji možete dobiti zbog higijenskih proizvoda poput sapuna ili gelova za intimnu negu, ali i kondoma i lubrikanata. To je reakcija na alergiju na neki sastojak u proizvodu. Uobičajeni simptomi za kontaktni dermatitis su, pored svraba i crvenilo, otečenost i zadebljanje kože na određenim mestima. Mnogo toga može da prouzrokuje alergijsku reakciju, uključujući i parfemisani toalet papir, tako da, ukoliko ste skloni alergijskim reakcijama, dobro pazite šta koristite od higijenskih proizvoda. Uostalom, svaki ginekolog će vam reći da se vagina čisti sama, i da zaista nema potrebe da koristite agresivne proizvode.

4. Ekcem ili psorijaza 

Ekcem ili psorijaza prouzrokuju crvenilo i svrab u genitalnoj regiji, a pored njih javljaju se i mestimične promene na koži u vidu osipa. Obavezno zakažite ginekološki pregled!

5. Seksualno prenosive bolesti 

Seksualno prenosive bolesti uglavnom sa sobom, pored niza drugih neprijatnosti, nose i svrab. Zbog toga je važno da uvek koristite kondom. Pored hlamidije, herpesa ili gonoreje, svrab mogu da izazovu i stidne vaši, ukoliko ne depilirate intimne delove. Za seksualno prenosive bolesti je karakteristično da svrab polako prelazi u peckanje i bol. Tu je i iscedak neprijatnog mirisa, rane na genitalijama, ali i bol tokom odnosa. Ove bolesti mogu da vam stvore ozbiljne probleme i sterilitet. Moramo li da naglašavamo da iz ovih stopa otrčite kod ginekologa?

Izvor: srbijadanas.com

Hroničnu opstruktivnu bolest pluća (HOBP) nije lako prepoznati u ranoj fazi, ali rana dijagnostika i blagovremena upotreba lekova može da uspori ili spreči dalji razvoj bolesti.

Hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP) je opšti termin koji obuhvata brojne plućne bolesti među kojima su hronični bronhitis i emfizem. Usled suženih respiratornih puteva, ograničen je protok vazduha kroz njih, pa udahnuti vazduh ne može slobodno ući ili izaći iz pluća.

Od HOBP najčešće obolevaju pušači ili bivši pušači, osobe koje žive u kućama sa mnogo gasova (sagorevanje u pećima za zagrevanje prostorija) ili one koje su radile na mestima gde je bilo puno prašine i dima. Većina bolesnika sa HOBP ima preko 40 godina, ali od hronične opstruktivne bolesti pluća mogu oboleti i mlađi ljudi.

Promene na plućima i hobp

Hronični bronhitis i emfizem su stanja koja dovode do nepovratnih oštećenja pluća, a emfizem najčešće prati bronhitis. Jednostavno rečeno, bronhitis je zapaljenje (oticanje) bronhija. Da bi se omogućio i olakšao protok vazduha, nastaje sve više mukozne tečnosti (sluzi) u plućima, što u stvari pogoršava problem, jer uzrokuje dalje začepljenje respiratornih puteva.

U slučaju emfizema, dugotrajno zapaljenje dovodi do promene oblika alveola, koje na kraju izgledaju kao da su sastavljene iz jednog dela, a ne iz više manjih „mehurića”, pa se tako smanjuje količina dostupnog kiseonika usled smanjenja njihove ukupne površine.

Simptomi HOBP:

Simptomi HOBP se obično pojavljuju kod pacijenata u pedesetim godinama starosti, a učestalost se povećava sa starošću pacijenata.

Kašalj je najčešći i osnovni simptom. Izazvan je stvaranjem viška sputuma u plućima koji se mora ukloniti, a kašalj je prirodni način eliminacije iz organizma. Ovaj simptom poznatiji je kao „pušački kašalj” i predstavlja prvi znak oštećenja pluća.

Gubljenje daha/šištanje nastaje jer udah i izdah traju sve kraće. U početku se javlja samo kod fizičkog opterećenja, npr. penjanja uz stepenice, a kako se bolest razvija, pacijent ostaje bez daha i tokom mirovanja. Šištanje se javlja sa povećanjem oštećenja pluća.

Infekcije pluća su pratilac HOBP i česte su u zimskim mesecima. Kao posledica infekcije, kod pacijenata se pojavljuje žuto-zeleni sputum (ispljuvak).

Ostali simptomi koji se mogu javiti kod hronične opstruktivne bolesti pluća su umor, gubitak telesne težine i oticanje članaka na nogama.

Dijagnoza i terapija hobp

Lekar može postaviti dijagnozu na osnovu istorije bolesti pacijenta i podatka da li pacijent konzumira cigarete, „slušanjem” pluća stetoskopom, ali za postavljanje sigurne dijagnoze i utvrđivanje stepena HOBP koristi se spirometrijski test, kao i CT, rendgenski snimci i analize krvi.

Lekovi koji mogu olakšati simptome HOBP imaju različite mehanizme delovanja i ublažavaju različite simptome, pa se samim tim često kombinuju. Možda će vam lekar kao terapiju za hroničnu opstruktivnu bolest pluća propisati više od jedne pumpice za inhalaciju ili pumpicu koja sadrži više lekova, dok se neki lekovi koriste u obliku tableta ili tečnosti.

Inhalacioni bronhodilatatori

Pumpice koje sadrže ove lekove omogućavaju veoma brzo delovanje leka i širenje respiratornih puteva, i na taj način olakšavaju disanje. Razlikuju se intervali korišćenja, jer je moguće delovanje koje traje od nekoliko do 12 sati. Primeri ove vrste lekova su: salbutamol, salmeterol, ipratropijum i tiotropijum. Neželjena dejstva su retka i javljaju se samo nakon korišćenja velikih doza (glavobolja, povišen puls i tremor).

Inhalacioni kortikosteroidi

Steroidni lekovi smanjuju upalu, pa svojim delovanjem u plućima pomažu širenje respiratornih puteva (ali mnogo sporije i drugačijim mehanizmom u odnosu na inhalacione bronhodilatatore) i smanjuju učestalost pojave težih simptoma. Koriste se za lečenje i prevenciju simptoma HOBP. Nekada je potrebno više vremena da postignu puni terapijski efekat. Ovako deluju beklometazon, flutikazon i budesonid.

Glavno neželjeno dejstvo je gljivična infekcija usne šupljine, jer steroidi smanjuju otpornost na mikroorganizme. Javljaju se bele linije na jeziku, obrazima i suvo grlo. Održavanje oralne higijene nakon primene smanjuje učestalost ove infekcije. Dugotrajna upotreba steroida može prouzrokovati osteoporozu. Prevencija je redovno uzimanje kalcijuma i vitamina D u vidu dodataka ishrani.

Oralni bronhodilatatori

Ako je stanje pacijenta stabilno, propisuju se tablete sa efektom proširenja respiratornih puteva. Takvi lekovi su teofilin ili aminofilin.

Da bi se sprečila pojava neželjenih efekata (glavobolja, mučnina i povećanje pulsa), redovno se mora kontrolisati nivo navedenih lekova u krvi. Dosta OTC preparata, kao i cigarete, mogu uticati na nivo teofilina u krvi, pa se o tome treba posavetovati sa farmaceutom.

Mukolitici

U terapiji hronične opstruktivne bolesti pluća koriste se i mukolitici, koji „razbijaju” prevelike količine sluzi i olakšavaju iskašljavajne. Na ovaj način deluju lekovi acetilcistein, karbocistein, bromheksin, čime smanjuju rizik od bakterijskih infekcija.

Terapija kiseonikom

U uznapredovalom stadijumu hronične opstruktivne bolesti pluća, kada je sadržaj kiseonika u krvi značajno ispod normalnih vrednosti, bolesnicima koji ispunjavaju uslove propisuje se dugotrajna oksigenoterapija u kućnim uslovima (DOT). Ona podrazumeva nadoknadu kiseonika pomoću aparata koji se zove koncentrator kiseonika. Tako je pacijent na stalnoj oksigenoterapiji (najmanje 16 sati u toku dana), i manje su potrebe za bolničkim lečenjem.

HOBP je bolest od koje svake godine oboleva sve više ljudi i predstavlja veliki zdravstveni i socio-ekonomski problem, pa je prevencija u smislu prestanka pušenja najbolji način za smanjenje učestalosti tog oboljenja.

 KAKO „POBEDITI HOBP”

• Ostavite cigarete, to je najvažniji i najbolji način da pomognete svojim plućima.

• Izbegavajte boravak u zadimljenim i zagušljivim prostorijama.

• Provetravajte prostorije u stanu i na poslu.

• Uzimajte propisanu terapiju redovno i pravilno.

• Radite vežbe disanja.

Izvor: benuapoteka.rs

Endometrioza predstavlja vodeći uzrok izostanka žena sa posla, jedan od najčešćih uzroka steriliteta i uzimanja lekova zbog bolova u maloj karlici.

Ovo oboljenje je prisutno kod 70% adolescenata i mladih žena koje imaju simptome bolova u maloj karlici i koje nemaju poboljšanje kod uzimanja oralnih kontraceptiva ili anti inflamantornih lekova. Ipak, veoma retko se dijagnostikuje kod adolescenata.

Pogrešno se tumači da je potreban duži niz godina od početka menstrualnog ciklusa, kako bi se razvila endometrioza, kao i da rani simptomi, poput bola mogu biti normalni u ovom periodu.

Simptomi

Na endometriozu se može posumnjati ukoliko se primete neki od sledećih simptoma:

• Dismenoreja (bolne menstruacije)

• Bol u maloj karlici (koji se može javiti u bilo kom delu ciklusa)

• Dispareunia (bolni seksualni odnosi)

• Bol u krstima

• Bol u vreme ovulacije

• Bol u crevima

• Obilno krvarenje

• Uporni umor

Endometrioza se može razviti u većem broju formi: izrasline, čvorići, ciste koje mogu boleti.

Kod nekih žena bol u maloj karlici može biti izazvan pritiskom od endometrioma (endometrijalne čokoladne ciste) ili priraslica (tkivnih veza između organa). Bol se može javiti pri sedenju ili pri specifičnim aktivnostima.

Čvorići se mogu pojaviti u Daglasovom prostoru (predelu između rektuma i zadnjeg dela materice), uterosakralnom ligamentu ili rektovaginalnom septumu (tananom tkivu koje odvaju vaginu od rektuma).

Ove promene mogu izazvati veliki bol. Simptomi koji se vezuju za endometriozu koja je zahvatila bešiku ili creva ne prepoznaju se odmah. Oni mogu biti prikazani kao sindrom iritiranih creva, ili sindom bola bešike. Simptomi endometrioze creva mogu uključivati bol i grčeve u stomaku, bolne pokrete creva, zatvor, retku stolicu, mučninu i povraćanje. Simtomi endometrioze bešike uključuju bol u predelu bešike, često mokrenje, peckanje pri mokrenju.

Broj i učestalost simptoma se povećava kako boslest napreduje, iako to nije tipično za sve pacijente.

Na endometriozu se naročito sumnja ukoliko se pojave simptomi:

• bola koji ne nestaju nakon uzimanja lekova protiv bolova kao što su paracetamol, ili nakon uzimanja antiinflamantornih lekova kao što je mefanamicna kiselina.

• Koji ne nestaju nakon uzimanja oralne kontracepcije

• Bol koji vas ometa u dnevnim aktivnostima

• bol koji se pojavljuje svakog meseca u isto vreme

• pogoršanje simptoma sa vremnom

Priraslice se često povezuju sa endometriozom i prema tipu i lokaciji priraslica bol može varirati od blagog do jakog. Bol može uzrokovati tenzija u depozitima endometrioze, pritiska od endometrijalnih cisti ili od priraslica koje pritiskaju i vuku organe. Bol može biti izazvan određenim položajima ili aktivnostima.

Dijagnoza

Postoji veliki broj metoda koje se mogu koristi da bi se procnilo da li žena ima endometriozu, ali jedini način da se utvrdi da li je zaista u pitanju endometrioza je laparoskopija.

Laparoskopija je hirurška procedura u kojoj se koristi laparoskop koji se uvodi u abdomen kroz mali rez na stomaku. Ova intervencija se ponekad naziva “operacija kroz ključaonicu”. Laparoskopija sa sobom nosi 3% rizik od pojave manjih komplikacija ili bolova u desnom ramenu, a kod dve od svakih 1000 procedura može se javiti preforacija creva ili neka druga veća komplikacija.

U nekim slučajevima endometrioza se može ukloniti u toku laparoskopije. Ukoliko je to slučaj uzorak tkiva treba poslati na histopatološku analizu.

Ukoliko idete na laparoskopiju predlažemo Vam da pitate da li će se, ukoliko je u pitanju endometrioza, odmah tretirati u toku operacije. Izveštaj sa intervencije i iz laboratorije može biti od velike korsiti za buduće lečenje.

Ultrazvuk
se često kotisti da bi se istražili simptomi, ali nije pouzdan način dijagnostike za mnoge žene, jer uglavnom prikazuje samo endometriotične ciste kao posledicu endometrioze ali ne i druge njene forme. Rektalni ultrazvuk može pokazati endometriozu u rektalno-vaginalnom delu.

Magnetna rezonanca male karlice može otkriti endometriozu i adenomiozu.

Duboko infiltrirana endometrioza

Duboko infilitrirana endometrioza je stanje kod koga je endometrioza prodrla više od 5mm ispod peritoneuma (tkiva kojim je obložena stomačna duplja). Tkivo koje je prodrlo više od 10mm je povezano sa izuzetno jakim menstrualnim bolovima i bolovima u maloj karlici.

Ovaj izuzetno ozbiljan oblik endometrioze može se naći između rektuma i vagine i često se naziva rekto-vaginalna endometrioza, u Daglasovom prostoru, uterosakralnim ligamentima, crevima, bešici, ureteru, ali takođe se može javiti i u nervima poput išijakalnog nerva ili obturatora. Zakasnela dijagnoza može dovesti do različitih stepena nemogućnosti kretanja, gubitak funkcije i izuzetno ozbiljnog bola.

Uporni bol u maloj karlici je često povezan sa ovim oblikom endometrioze. Dismenoreja (bolni ciklusi) je najčešći simptom kod 51-91% pacijenata koji imaju endometriozu. Bol može da potiče od nagomilanog pritiska u lezijama tokom menstruacije. Takođe, postoji povezanost između uznapredovale endometrioze i bola koji se javlja u toku odnosa. Ovaj bol može uzrokovati položaj u toku odnosa.

Enometriotične ciste (endometriome)

Endometriotične ciste mogu da budu povezane sa ozbiljnim bolovima u maloj karlici, one mogu da budu i duboko infilitrirane lezije.

Opšte je prihvaćeno mišljenje da sve endometriotične ciste koje su veće od 3-4cm treba da budu uklonjene hirurškim putem. One se obično mogu pojaviti na jajnicima ali i u Daglasovom prostoru. Intervencija uklanjanja ciste naziva se cistektomija. Samo uklanjanje ciste ima mnogo više efekta nego njeno punktiranje. Uklanjanjem ciste se može smanjti broj folikula na jajniku, što može biti značajan faktor steriliteta u budućnosti. Međutim, danas postoje tehnike kojima se ovakvi ishodi svode na minimum. Mišljenja smo da odluka o načinu uklanjanja ciste treba da bude doneta u konsultaciji sa pacijentom uzimajući u obzir podatke kao što su godine, veličina ciste i problem plodnosti.

Priraslice su česte kod pacijentkinja sa endometriozom i takođe mogu biti povezane sa bolom. Adhezije prouzrokuju bol, tako što formiraju ožiljke na nervnom tkivu ili kao rezultat povrede organa male karlice usled gubitka krvi. Priraslice se mogu javiti na crevima, jajnicima, materici… Vremenom priraslice na zadnjem delu materice mogu je učiniti fiksiranom ili zabačenom unazad. Ovo može voditi bolu u leđima, donjem stomaku, rektumu ili butinama.

Lečenje duboke endometrioze

Jedan od pristupa lečenja je hirurško odstranjivanje.

U retkim slučajevima, ovaj tip endometrioze može biti maligni. Trenutno se vodi debata o tome koja je najbolja hirurška tehnika za uklanjanje. Po našim iskustvima, potrebno je sakupiti što više informacija pre hirurške intervencije. Bitno je znati da li ima endometrioze na crevima i koje je veličine, kako bi se sa pacijentom prodiskutovao način intervencije.

Pre intervencije neophodno je da se urade određeni pregledi. Oni uključuju pregled karlice transvaginalnim/transrektalnim ultrazvukom i snimke sa magnetne rezonance.

Ipak, često čak ni ovi testovi ne daju tačnu procenu opsega bolesti, ali prava procena simptoma, dobar ginekološki/hiriruški pregled daju dobru sliku pre intervencije.

Ukoliko postoji sumnja, može se uraditi mini dijagnostička laparoskopija pod lokalnom anestezijom kako bi se procenilo koliko su zahvaćeni organi male karlice. Po našim iskustvima pacijentima se savetuje da se uradi i agresivnija intervencija kao što je resekcija creva, uretera ukoliko je endometrioza prisutna na ovom nivou. Samo kompletno uklanjanje promena može dovesti do kliničke regresije, poboljšanja kvaliteta života.

Nakon multidisciplinarne procene, pacijentkinjia je informisana o svojoj bolesti, intervenciji kao i svim mogućim komplikacijama. Samo radikalna/rekonstruktivna hirurgija male karlice koja se izvede na zadovoljavajuć način neće ugroziti fertilitet u budućnosti.

Takođe, ne treba zaboraviti da zbog endometrioze par može iskusiti dispareuniju, adhezije koje su vezane za organe male karlice kao i uterosakralne ligamente.

Terapija lekovima može biti efektivna u rektovaginalnoj endometriozi, bolnim ciklusima, smanjenju ne menstrualnih bolova u maloj karlici, kao i smanjenju bolova u toku odnosa. Studije koje su se bavile ovim ispitivanjem uključile su mali broj pacijenata i nema podataka o rezultatima terapije na duže staze. Ozbiljne komplikacije koje mogu nastati su obstrukcija creva, hidro utero nefroza sa hroničnim otkazivanjem bubrega i dr.

Izvor: jevremova.medigroup.rs

Kada su tanke vazdušne komore u plućima razorene, kiseonik ne može da dospe u krv, što rezultira bolešću koja je poznata kao emfizem.

Emfizem je hronična bolest pluća i jedan od dva oblika hronične opstruktivne bolesti pluća – HOBP (drugi oblik je hronični bronhitis). U SAD-u tri miliona ljudi boluje od emfizema. Najčešći uzroci emfizema su dugogodišnje konzumiranje cigareta i izloženost toksičnim materijama iz okruženja. Kod emfizema, milioni sitnih komora u plućima se uvećavaju i na kraju bivaju uništene. Kako su ove vazdušne komorice, poznatije kao alveole, ključne za razmenu kiseonika i ugljen-dioksida, njihovo uništenje dovodi do smanjenja nivoa kiseonika u krvi i do povećanja nivoa ugljen-dioksida. Kao posledica toga, dolazi do skraćenja udaha, koje progredira tokom narednih godina. Na kraju, bolest može dovesti i do otkazivanja srca. Emfizem je trajno i ozbiljno stanje i ne može da se vrati na bolje, iako simptomi mogu donekle da se suzbiju pomoću lekova. Lekovi poznati pod imenom bronhodilatatori su donekle efikasni i prepisuju se radi olakšavanja disanja. Takođe se propisuju i oralni kortikosteroidi, kortikosteroidi za inhalaciju kao i terapija kiseonikom. Neki pacijenti sa emfizemom imaju pogoršani oblik bolesti usled nedostatka proteina alfa-1-antitripsina. Bilo kako bilo, ovaj genetski faktor je odgovoran za stanje kod jako malog broja pacijenata.

Kiseonik ne može doći u krvotok

Propadanje alveola smanjuje nivo kiseonika u krvi. Najefikasniji tretman kod emfizema je prestanak pušenja, čime se usporava sve veće skraćenje udisaja kod pacijenata sa emfizemom. Emfizem je bolest kod koje propadaju alveole (njih oko 300 miliona) i zbog toga se pluća nepovratno uvećavaju i tada dolazi do propadanja zidova pluća. Kiseonik i ugljen-dioksid se razmenjuju u alveolama i, kada one propadnu, postaje teško da kiseonik dospe u krvotok. U isto vreme elastična vlakna koja omogućavaju plućima da se šire i skupljaju tokom disanja, polako propadaju. Bez ovih elastičnih vlakana postaje teško za pacijenta da izdahne udahnuti vazduh.

Prvi simptomi: Prvi simptom kod pacijenata sa emfizemom je kratak dah. U početku, većina pacijenata primeti ovo skraćenje tokom vežbanja ili bilo koje druge fizičke aktivnosti. Čak i najjednostavnija fizička aktivnost, poput hodanja uz stepenice, postaje otežana. Mnogi pacijenti sa emfizemom pate takođe i od hroničnog bronhitisa, zbog čega imaju produktivni kašalj (u narodu poznat kao „kašalj sa sadržajem“ ili „šlajm“). Emfizem se dijagnostifikuje kada lekar sagleda kompletnu istoriju simptoma i kada izvrši dodatne preglede pacijenta. Lekar može predložiti rentgenski pregled da bi imao dodatni uvid u stanje tkiva pluća. Testovi funkcionisanja pluća se koriste da bi se odredila sposobnost pluća za normalno disanje. Pacijent takođe može da bude testiran na nedostatak proteina u krvi, naročito ako simptomi emfizema počnu pre 50-te godine života.

Terapija: Terapija je usmerena na umanjenje simptoma i na usporavanje propadanja alveola. Jako je važno da pacijent održava dobro opšte stanje organizma u cilju izbegavanja respiratornih infekcija, koje mogu pogoršati simptome. To znači da pacijenti moraju da imaju zdravu i pravilnu ishranu i da održavaju određeni nivo fizičke aktivnosti. Iako to nije lako za pacijente koji imaju otežano disanje, ta aktivnost je ključna za održavanje snage mišića disajnih organa. Kada se emfizem dijagnostifikuje, uzrok emfizema se odredi i tada se ne preporučuje bilo kakva izloženost supstancama koje iritiraju pluća. Pacijent koji puši mora odmah da prestane! Preporuka je da se izbegavaju svi mogući zagađivači okoline. Pacijenti mogu sprečiti dodatne respiratorne komplikacije tako što će primati vakcinu protiv gripa svake godine i vakcinu protiv pneumokokne upale pluća, koja se ponavlja svakih šest godina.

Bronhodilatatori: Lekovi koji pomažu otvaranje disajnih puteva i olakšavaju disanje su poznati kao bronhodilatatori. Kod mnogih pacijenata, bilo kako bilo, ovi lekovi (u koje spadaju albuterol, pirbuterol, metaproterenol i terbutalin) su samo delimično efikasni. Teofilin i ipratropijum su takođe bronhodilatatori, ali imaju drugačiji mehanizam dejstva. Kako mnogi bronhodilatatori deluju različitim mehanizmima, mogu da se koriste zajedno da bi tako pojačali svoju efikasnost.

Druge terapije: Određeni broj pacijenata sa hroničnim bolestima pluća može imati poboljšanje upotrebom kortikosteroida, koji se doziraju oralno ili inhalatorno. Ovi lekovi bi trebalo da se koriste samo ako dovode do poboljšanja rezultata kod testova plućne funkcije. Ponekad, ako se simptomi pogoršaju, kortikosteroidi se koriste jedan kratak vremenski period. Antibiotici se takođe propisuju da bi se pacijent izborio sa respiratornim infekcijama koje prouzrokuju pojačanje kašlja, skraćenje daha ili groznicu. Terapija kiseonikom se koristi kod pacijenata sa emfizemom koje ta bolest onemogućava da rade i najprostije stvari. Tip sistema za dopremanje kiseonika i količina isporuke kiseonika se određuje za svakog pacijenta pojedinačno. Transplantacija pluća je krajnji korak za pacijente sa najtežim oblicima emfizema. Eksperimentalni zahvati, kao što je odstranjivanje dela pluća sa najviše oštećenim tkivom, su proučavane kao hirurški tretman krajnje faze emfizema.

Kontaktirajte Vašeg lekara ako primetite prve znake respiratorne infekcije ili ako Vam u bilo kom trenutku postane otežano disanje. Vaš farmaceut će Vam dati odgovore na svako pitanje koje imate u vezi Vaših lekova ili terapije.

Izvor: apotekakraljevo.rs