Južnoafrička muškatla: Za ublažavanje prehlade, bronhitisa, tonzilitisa, faringitisa, rinitisa, sinuzitisa
U poslednje vreme zabeleženo je povećanje učestalosti respiratornih oboljenja koje je pre svega prouzrokovano stalnim povećanjem nivoa zagađenosti životne sredine. Zbog ovoga od velikog značaja je blagovremena dijagnoza, efikasna terapija i preventiva bolesti gornjih disajnih puteva. Najčešci razlozi za nastanak respiratornih oboljenja su: zagađenost atmosferskog vazduha, povećanje broja pacijenata sa alergijama, pušenje, epidemije gripa, pad imuniteta organizma, povećanje rezistencije mikroorganizama usled neadekvatne i neracionalne primene antibiotika kao i nizak nivo zdravstvene kulture određenog dela stanovnistva- ne poštovanje saveta koji vode jačanju otpornosti organizma (zanemarivanje fizičke aktivnosti, ne vođenje računa o načinu ishrane).
Najčešće korišćeni lekovi u terapiji respiratornih oboljenja su antibiotici. Zbog preterane upotrebe antibiotika došlo je do pojave otpornosti bakterija na ove lekove, koja predstavlja veliki problem.
Pojavu i širenje rezistencije među bakterijama nažalost ne možemo sprečiti. Možemo je ograničiti, usporiti, pratiti i donekle kontrolisati.
Jedan od načina borbe sa ovim problemom je upotreba biljnih lekovitih proizvoda kada god je to opravdano. Biljni lekoviti proizvodi se danas sve više upotrebljavaju i njihova bezbednost je od velikog značaja za javno zdravlje.
Šta je Južnoafrička muškatla , kome i kada se preporučuje?
Južnoafrička muškatla je tradicionalni biljni lek koji se koristi prvenstveno u terapiji prehlade, ali i drugih respiratornih infekcija.
U upotrebi je u tradicionalnoj medicini od 1920. godine. U našoj zemlji se pojavila ove godine. Registrovana je kao tradicionalni biljni lek koji predstavlja ekstrakt korena južnoafričke muškatle i dostupan je u obliku kapi. Lek je namenjen tretmanu manjih zdravstvenih tegoba, ne samo kod odraslih bolesnika već i u pedijatriji. U apotekama se nalazi u obliku kapi i pogodan je za primenu kod dece od navršenih 6 godina. Veliki značaj za sigurnost primene ovog leka, posebno kod dece, ima njegova visoka bezbednost i činjenica da ne stupa u interakcije sa drugim lekovima kao i odsustvo neželjenih dejstava.
Glavni efekt ovog leka je antimikrobni, imunomodelirajući, antivirusni i antiinlamatorni. Za njegova simptomatska dejstva, od velikog značaja je njegov mukolitički efekat.
Osnovne aktivne supstance južnoafričke muškatle su fenolne supstance: kumarini, flavonoidi i fenolne kiseline.
Primena u terapiji prehlade
Lek se najduže primenjuje za ovaj problem , deluje na ublažavanje simptoma i skraćenje trajanja prehlade.
Najbolje je proučeno delovanje na:
-
Simptome kašlja i iskašljavanja
-
Povišenu temperaturu
-
Nazalne simptome
Kada je u pitanju samolečenje prehlade, koje je najbezbednije sprovoditi po savetu apotekara, uvek treba imati na umu da, ako se simptomi prehlade ne ublaže ili ne povuku u roku od 7 dana, treba se obrati lekaru. Lečenje ne treba da traje duže od 3 nedelje.
Mnogobrojna međunarodna klinička istraživanja dokazala su efikasnost i bezbednost primene lekova u osnovi kojih je ekstrakt južnoafričke muškatle. Ovaj lek može značajno da pomogne u ublažavanju simptoma akutnog i hroničkog bronhitisa, tonzilitisa i faringitisa, rinitisa, sinuzitisa, a takođe i u slučaju udružene patalogije uha, grla i nosa kod odraslih.
Za kraj ovog teksta ostaje da se odgovori na pitanje – kada i ko treba da pije lek na bazi južnoafričke muškatle? Moja preporuka bi bila: svi stariji od 6 godina koji osete prve simptome u cilju ublažavanja istih i skraćenja trajanja bolesti.
Izvor: nemagreske.com
Eukaliptus: Uništava bakterije, čisti bronhije i sinuse, pomaže kod upale grla
Eukaliptus (Eucaliptus globulus) je drvo sa raskošnim krošnjama, potiče iz Australije i jedina je hrana koala. Listovi poseduju lekovitu moć, a u narodnoj medicini se najviše koriste za bolesti disajnih organa jer sadrži zavidne količine raznovrsnih esencijalnih ulja. Naročito eukaliptola, snažnog antiseptika. Ulja poseduju i antiupalna i antibakterijska svojstva, zbog čega i imaju širu lepezu delovanja, a kao lek su ih prvi otkrili drevni Aboridžini.
Danas je svuda u svetu poznato da eukaliptus pomaže kod gripa i prehlade. Osim što uništava bakterije, eterično ulje podstiče izlučivanje sluzi i čisti bronhija. U slučaju prehlade poželjno je da se pre spavanja nekoliko kapi ulja sipa u ovlaživač vazduha i blagotvorno dejstvo trajaće tokom noći.
Od listova eukaliptusa se sprema čaj, tinktura ili prah, koji su preporučuju kod upala sinusa, akutnog i hroničnog bronhitisa, upale grla, kašlja.
Ulje ovog drveta deluje osvežava misli i prija čulima, pa je pogodno kod iscrpljenosti i stalne izloženosti stresu. Osim toga, dokazano poboljšava koncentraciju i ubrzava rad mozga. Pomaže i osobama koje hronično pate od teskobe, depresije i psihijatrijskih poremećaja. Zbog snažnog delovanja, ulje eukaliptusa ne bi trebalo da koriste deca mlađa od šest godina, trudnice, dojilje i astmatičari.
ČAJ PROTIV MALAKSALOSTI
Priprema se tako što se u 2 dl ključale vode ubaci prstohvat ili dva suvog lišća eukaliptusa i ostavi da provri nekoliko sekundi. Potom se sklanja sa ringle i ostavi da odstoji još 10 minuta. Prohlađen čaj se procedi i piju se dve do tri šolje dnevno.
KAKO SE KORISTI ULjE?
* Eterično ulje eukaliptusa se posebno preporučuje za inhalaciju upaljenih sinusa i kod teže prehlade. Priprema se tako što se 10 kapi ulja doda u posudu vrele, ali ne i ključale vode. Inhaliranje sa vrši dubokim udisanjem pare nekoliko puta dnevno, 10 do 15 minuta.
* Ulje je delotvorno i protiv karijesa, kamenca, upale desni i infekcija usne duplje jer uspešno uništava sve mikrobe. Zato se stavlja u paste za zube, vodice za osvežavanje daha i razne dentalne proizvode.
* Savršeno je sredstvo za čišćenje i podmlađivanje ispucale kože na rukama i stopalima. U toplu kupku se sipa prvo malo morske soli, a potom nekoliko kapi eukaliptusovog ulja. U toj kupki držite ruke ili stopala 15 do 20 minuta, najbolje uveče pred spavanje.
* Nekoliko kapi eukaliptusovog ulja pomešanog sa kokosovim ili maslinovim izuzetno neguju kosu. Ako ovu mešavinu utrljate u koren kose, oslobodićete se peruti, smiriti iritaciju vlasišta, a zdrava kosa će biti još lepša.
Izvor: novosti.rs
Divlji origano: Narodni lek protiv bakterija, virusa, gljivica i parazita
Rođak pitomog origana, iz porodice mente (ustanica), divlji origano je daleko od onog začina koji stavljate na picu. Raste uglavnom na području Mediterana. Destilacijom se dobija lekovito, eterično ulje divljeg origana. Sušenjem čaj za jačanje organizma i borbu protiv respiratornih infekcija. Narodna medicina ga poznaje već 2500 godina. Pripisuju mu se brojna blagotvorna svojstva. Pitate se zašto je u naše vreme ponovo pronađeno i široko prihvaćeno.
Da li je zaista ulje od divljeg origana najefikasnije sredstvo u borbi protiv bakterija, virusa, gljivica na noktima i parazita? Da li su u pravu oni koji ovo ulje ubrajaju u najmoćnije prirodne lekove? Hajde da otkrijemo.
Šta je divlji origano?
Najpre treba praviti razliku između divljeg i pitomog origana koji je mediteranskoj kuhinji omiljen i čest začin. Sa nanom, majoranom i bosiljkom daje poseban ukus jelima. Pitomi origano se takođe koristi kao lekovito sredstvo . Divlji origano raste na Mediteranu, na nadmorskim visinamaod 1500 do 2000m. Stoga ima i veću koncentraciju aktivnih supstanci. Postoji pedesetak vrsta ove aromatične biljke. Najveći broj njih raste u Turskoj, koja je prvi svetski izvoznik. U terapeutske svrhe koriste se 4 vrste. Najkorisnije ulje divljeg origana potiče od vrsta Origanum vulgare i Origanum Minutiflorum. Divlji origano raste u našoj zemlji. U narodu je poznat kao vranilova trava i vranilovka. Može narasti od 30 do 60 centimetara u visinu. Cveta od jula do oktobra meseca, u zavisnosti od nadmorske visine. Vrhovi grančica sa cvetovima su upotrebljivi delovi biljke. Najčešće koriste kao začin i čaj.
Jeste li znali?
Da bi se dobio 1 litar najkvalitetnijeg origanovog ulja potrebno je 453 kg divljeg origana.
Moćan prirodni lek jači i od antibiotika. Dve moćne aktivne supstance, timol i karvakrol mu daju moćna antibakterijska i antigljivična svojstva. Divlji origano se pokazao delotvornijim od brojnih antibiotika. Ali za razliku od njih ne izaziva neželjene pojave i kontraefekte. Veliki broj studija in vitro pokazuje da origanovo ulje uništava širok spektar bakterija i gljivica. Antibiotici imaju mnoge kontraindikacije. Digestivne probleme, povraćanje, mučnine, gubitak apetita. Kod pojedinih osoba oni izazivaju neposredne ili odložene alergijske reakcije koje umeju dovesti i do komplikacija. Uz to antibiotici ne deluju samo na one bakterije koje želimo da eliminišemo, već i na sve druge koje su osetljive na određeni antibiotik. To se posebno odnosi na korisne bakterije koje se nalaze u sluzokoži usta, grlu, crevima, genitalnim organima. Umesto dobrih bakterija na tim mestima nastanjuju se drugi mikroorganizmi, otporni na antibiotike. Kao posledica javljaju se dijareja, gljivične infekcije u vidu belih mrlja u usnoj duplji, u rektumu kod dece i u vagini kod žena – Candida vaginitis. Ova neželjena dejstva nastaju nakon duže upotrebe antibiotika širokog spektra. Desetine studija pokazuje da se ulje divljeg origana koristi umesto štetnih antibiotika za određene vrste zdravstvenih problema. Neki smatraju da se ne radi o običnom, već o najefikasnijem priprodnom antibiotiku.
Rađena su mnoga istraživanja o uticaju ulja divljeg origana na bakterije. Ono iz 2001. godine je izazvalo posebnu pažnju. Izvedeno je na 18 miševa koji su bili zaraženi zlatnim stafilokokom- Staphylococcus aureus . Miševi su podeljeni u tri grupe. U prvoj su lečeni antibiotikom, vankomicinom. U drugoj origanovim uljem, a trećoj nisu podvrgnuti lečenju. U ovoj grupi su svi miševi uginuli nakon 3 dana, u prvoj su preživela 2. Dok 3 miša lečena uljem origana preživela. U decembru 2016. Journal of Medicinal Food je objavio studiju o značajnom dejstvu ovog ulja protiv 5 tipova štetnih bakterija. Zanimljivo je da je najjače dejstvo ulje divljeg origana imalo protiv Ešerihije koli. Stoga se origanovo ulje koristi za lečenje urinarnih i gasrtointestinalnih infekcija. Urinarne infekcije su najčešće izavane Ešerihijom koli. Njihovo lečenje origanovim uljem traje duže nego lečenje antibioticima. Ua ovu namenu, najjednostavnije je koristiti ulje divljeg origana u kapsulama. A najdelotvornije uz propisane lekove. Poznato je da se Ešerihija koli postaje brzo imuna na antibiotik i stoga se infekcija često vraća. Upravo u tim slučajevima origanovo ulje je od pomoći. Ulje možete upotrebljavati i na sledeći način: Počnite tako što ćete uzimati po jednu kap razblaženu u kašičici jestivog ulja, tri puta dnevno. Postepeno povećavajte dozu, ali ne uzimajte više od 12 kapi na dan. Ulje divljeg origana i helicobacter Antibiotska i antiseptička svojstva origano ulja pomažu u lečenju heliko bakterije. Ova neugodna bakterija uzrokuje ozbiljne gastritične smetnje i neretko čir na želucu. Od izuzetne je važnosti početi terapiju na vreme. Ulje divljeg origana za heliko bakteriju možete koristiti na isti način kao i za tretman urinarnih infekcija. Pripazite, pravilno doziranje je izuzetno bitno za dalji tok lečenja.
Važna napomena: Za lečenje bakterijskih infekcija pored lekova i suplemenata potrebno je povesti računa i o životnim navikama. Takođe uvek se trebate pridžavati saveta stručnjaka. Kako se koristi origanovo ulje protiv kandide Udružen sa antifungicidom, timolom u ulju divljeg origana, karvakrol je snažan borac protiv kandide. Istraživanja su vršena na miševima i pokazalo se da su svi miševi zaraženi gljivicom Candida albicans preživeli nakon tretmana uljem divljeg origana. Takođe, netretirani glodari su uginuli. Kandidijazija je gljivična infekcija izazvana kandidom koja normalno živi u našem organizmu. Usled stresa, pada imuniteta, nezdrave ishrane i drugih faktora gljivica se razmnožava velikom brzinom. Širi se površinski i napada kožu i nokte ali i usnu duplju, genitalije i creva. Može biti dugotrajna i veoma neprijatna, praćena svrabom, crvenilom, promenama na sluzokoži. Pročitajte kako se rešiti kandide na potpuno prirodan način. Novom režimu ishrane pridružite ulje od divljeg origana za kandidu. Koristite ga kao i za lečenje bakterija.
Izbegavajte šećere, bela brašna i pijte dosta vode. Protiv kandide u grlu možete uzimati ulje od vranilove trave razblaženo sa jestivim uljem. Počnite sa jednom kapi tri puta dnevno. Razblaženim uljem možete tretirati kandidu na noktima, na laktovima i na drugim mestima na koži. Uvek se držite uputstava o doziranju jer je ulje koncentrisano. Delotvorno je i u vidu kupke, koju ćete napraviti tako što ćete nekoliko kapi dodati u vodu.
Divlji origano kao lek u prirodnoj medicini
Hipokrat, otac medicine, je koristio origanovo ulje za lečenje digestivnih, respiratornih i infektivnih bolesti. Već pomenuti karvakrol je poznat ne samo po antibakterijskomi antigljivičom, već i antivirusnom i antiseptičkom dejstvu. Uz to pokazuje povoljan uticaj na prevenciju sekundarnih efekata nekih od najopasnijih droga. Divlji origano sadrži vitamine A i C, karoten. Bogat je mineralima kalcijumom, gvožđem, kalijumom, magnezijumom, bakrom, cinkom. U prirodnoj medicini se koristi ulje divljeg origana protiv : Upornog kašlja, bronhitisa, prehlada i gripa. Inhalacija uveliko olakšava ovakva stanja. Toplotnog udara, ujeda insekata. Trovanja, mučnina, proliva i gasova. Bolesti desni i zuba, naročito je efikasno kod paradentoze. Bolova u zglobovima i kostima. Podjednako delotvorno kod artitisa i osteoporoze. Kožnih bolesti, psorijaze, ekcema, rozacee. Ublažava simptome stresa i hroničnog umora. Odličan je prirodni diuretik. Blagotvorno deluje na unutrašnje organe: jetru, slezinu, bubrege, bešiku, pluća. Koristi se za jačanje organizma, naročito je koristan za jačanje imuniteta tokom hladnijeg perioda godine. Kao antioksidans je neprikosnoven. Sprečava pojavu herpesa oko usta. Ulje divljeg origana pomaže u lečienju rozacee.
Kako se koristi ulje divljeg origana za lečenje
Oralna upotreba podrazumeva da se 2,3 kapi ulja razblaže u kašičici drugog – maslinovog, kokosovog ulja. Pazite da u toj mešavini ulja bude najviše do 5 procenata origanovog, nikako više od toga, jer u suprotnom može biti štetno. Preporučenu dozu možete usuti u 1 dl mleka, soka, jogurta, dobro promešati i popiti. Nemojte ga mešati sa citrusima, niti dugo zadržavati u ustima. Poželjno je popiti čašu vode nakon upotrebe ovog ulja. Kod lokalne primene treba razrediti desetak kapi ulja origana u 100 ml hladno ceđenog maslinovog ili nekog drugog ulja i mazati bolno mesto. Ulje origana je dostupno ne samo u obliku ulja, već i u kapsulama. Na taj način se postiže pravilno doziranje i jednostavana upotreba. Kapsule sadrže 45 mg ulja , zatim maslinovo ulje i oko 80 procenata dragocenog karvakrola.
Za inhalaciju sinusa pripremite blagi rastvor: U pola litra ključale vode dodati 1 kap ulja divljeg origana i udišite lagano. Možete ga udisati i z bočice,jer pomaže za sinuse čak i tako. Samo pazljivo, jer je vrlo jakog mirisa. Za neke i neprijatnog.
Napravite sami ulje divljeg origana
Potrebno vam je : 500 ml maslinovog ulja, Osušeni ili sveži listovi vranilove trave, Staklena tegla.
Priprema: Izmrvite listove origana, stavite ih u teglu. Zagrejte ulje, neka mu tempratura bude oko 40 stepeni ne preko toga. To će aktivirati biljku i pomoći joj da otpusti svoje ulje. Sipajte u teglu i ostavite neka odstoji tako ceo dan. Procedite i prespite u drugu teglicu. Kako biste mu produžili rok trajanja dodajte malo ulja od koštica grožđa.
Koristite za masažu bolnih mesta. Možete dodati i nekoliko kapi u vašu omiljenu kupku.
Kakva su iskustva – šta kažu korisnici?
Na forumima se može pročitati, da su brojni korisnici koristili ulje origana protiv kandide, tačnije za njeno lečenje. Uglavnom takva terapija dala je zadovoljavajuće rezultate i iskustva su sasvim dobra. Origanovo ulje je efikasno je protiv upornog kašlja i gripoznih stanja. Posebno za inhalaciju. Dobre rezultate je dalo i u primeni protiv Ešerihije koli, ali ne i protiv hlamidije. Prilično često se koristi za kožna oboljenja. A najbolje se pokazao u lečenju šuge. Neke devojke ga koriste za masažu protiv celulita, svakako ženskog neprijatelja broj jedan. Najčešće se može pročitati kako jak i dugotrajan miris i ukus odvraćaju od upotrebe. Čak i onda kad je razblaženo u drugom ulju ili u tečnosti, ulje divljeg origana je neprijatno za konzumiranje. O kakvoj “sili” se radi mnogi i ne znaju. Kokretno čak i kad ispijete napitak i u čaši nema više ničega, ona i dalje žestoko miriše. Trebaće joj nešto jače pranje i ispiranje, verujte na reč. Nekima je origanovo ulje toliko jako da otvara ranice na koži i izaziva iritacije. Drugi ga nazivaju otrovnim i navode da su upravo zbog jačine prekinuli upotrebu. Uglavnom ga koriste kao suplement uz antibiotike, skoro nikada kao zamenu za njih.
Nuspojave i neželjena dejstva ulja origana
Često mislimo kako lekovite biljke ne mogu biti štetne. Međutim, varamo se i to puno. Posebno grešimo kod onih čiji su aktivni sastojci u vidu eteričnih ulja. Budući da je vrlo koncentrovano ovo ulje ne treba koristiti u dužem vremenskom periodu. Nikada ga ne nanosite direktno na vašu kožu, mogu se javiti određene, štetne posledice po zdravlje.
Važno pravilo! Uvek proverite jeste li ili ne alergični na neki preparat. To ćete uraditi tako što ćete ga naneti u tankom sloju na prevoju podlaktice, najmanje 48 sati pre upotrebe. Pratite situaciju, ako reakcija na koži izostane, slobodno možete koristiti ovaj prirodni lek u suprotnom ga zaobiđite.
Važnost pravilnog doziranja! Uvek ga razblažite i ne prekoračujte preporučene doze. Potrudite se da upotreba ulja origana uvek bude uz nadzor lekara ili farmaceuta.
Kome se ne preporučuje upotreba origanovog ulja
Ulje divljeg origana je kontaindikovano za trudnice, jer može izavati pobačaj. Ne daje se deci mlađoj od 6 godina. Za dojilje nema dovoljno informacija ali se ni njima ne savetuje upotreba na svoju ruku. Smatra se kako divlji origano utiče na krvarenje i nije dobar za osobe koje imaju poremećaj koagulacije. Stoga ga osobe sa hemofilijom A i B, Von Wilebrandovom bolešću i drugim koagulopatijama ne smeju koristiti. Baš zbog tog nepovljnog uticaja prilikom krvarenja, pre i posle operativnih zahvata nikako ga nemojte koristi. Teoretski origano može smanjiti glukozu u krvi, zato dijabetičari treba da ga izbegavaju. Njegova upotreba može usporiti apsorpciju gvožđa, tako da oni koji pate od malokrvnosti ne trebaju koristiti origano ulje. Takođe se ne preporučuje ni osobama sa srčanim teškoćama, povišenim krvnim pritiskom. Dugotrajna ili prekomerna upotreba ulja od origana oštećuje jetru.
Izvor: zdravailepa.com
Vladeta Jerotić: Ljubav je ta koja treba da bude “glava” svake porodice!
Da li glava kuće treba da bude muž ili žena? Na pitanje povodom kog se u Srbiji vode brojne polemike svoj odgovor je, jednom prilikom dao i poznati srpski akademik, ugledni psihijatar i književnik, prof. dr Vladeta Jerotić.
– Sve je složenije nego što izgleda, tako da muškarac i žena… ne znam šta će biti. Pitam pojedine episkope kako je hrišćanska crkva u celini dozvolila da maltene 2000 godina žene nisu slali ni u osnovnu školu. Pa otkud bi to Bog dao tako? Ne može to više, žene su odavno digle glavu s pravom, ali moraju da paze dobro. Uvek kažem: žene drage, nemojte plašiti muškarce, možda je tako patrijarhat i nastao.
– A šta je bilo pre patrijarhata? Nikako to da dokučim do kraja. Vrlo je verovatno da je bilo matrijarhata, kažu antropolozi, ne Jerotić. Gde? Kada? U kom obimu? Ima legenda da su muškarci silom, ratom, to oteli od žena. Ali to nije bila ta vrsta vlasti, najverovatnije, koju je posle muškarac preuzeo.
– Dobro, mnogim ženama je to prirodno – pa neka bude on glavni, pa porodica, pa treba neko da vodi sve to. Pa što ne bi jedno i drugo vodili dopunjujući se. Ali voleći se pre toga. Brak ne može biti isti prvih nekol’ko godina, pa onda već imaju po 30 i više godina. Pa trebaju da pogledaju šta je bilo. Pa 40 godina, pa 50 godina… pa 70 godina. Pa zatna svadba se proslavlja. Nisu prevarili jedno drugo 50 godina. To je fantastično, danas teško zamislivo. Čovek je inače fantastično biće. Kad je stvaralac pa ima fantaziju – milina. A kad nije stvaralac, a ima fantaziju, onda mi lečimo.
– Da zaključimo… Ljubav je ta koja treba da bude “glava” svake porodice. Ona je glavna i kao takva zahteva ravnopravnost – zaključio je tada Vladeta.
Vladeta Jerotić: O veri, moralu i Bogu!
„Naša priroda je konzervativna, naša vera je napredna. Priroda teži da nas zadrži pri našim starim navikama, vera nam ne dozvoljava ni časa da budemo zadovoljni samim sobom i da stojimo. Vera traži od nas neprekidno obnovljeno srce i preporođenu dušu; ona svakom od nas postavlja svako veče pitanje: Jesi li danas postao bolji i savršeniji nego što si juče bio? Priroda je naša kao jedan grub, neuglačan kamen, iz koga umetnik izrađuje najdivnije oblike. Vera je neumorna u glačanju naše prirode.“ (“Duhovni razgovori” 2013).
“Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog. Slično tome u psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se ceo sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama ili ucenjivanju”. (Vladeta Jerotić na tribini “Religija i psihijatrija”, održanoj 2006. u Domu omladine Beograda).
“U Boga se veruje i srcem i umom. Sveti hrišćanski oci su govorili: „Blago tebi kada ti um u srcu počiva!” Do ovakve jedino zrele hrišćanske vere stiže se lagano, uporno i strpljivo… Jung bi rekao putem individuacije, a pravoslavni učitelji, putem oboženja. Nije toliko značajno kako smo do vere došli, srcem ili umom, najvažnije je do istinske vere uopšte stići. Pravih ateista i u svetu i kod nas ima manje nego što mislimo”. (intervju, magazin “Viva”, 1998).
“Osvald Špengler je rekao: „Kad se bude civilizacija približila vrhu, kultura će biti blizu dna“. A šta je kultura? Ona obuhvata i religiju, filozofiju, umetnost. Religioznost, u smislu verujućeg u čoveku, oslabila je i baš zato fundamentalizam jača. Promišljanje je oslabilo, stvaralaštvo takođe”, (“Blic”, 2014).
“Što je više ljudi u jednoj zajednici, pa i naroda, koji preobražavaju sebe celog života, više je realnih izgleda da i narodi različitih veroispovesti budu tolerantniji jedni prema drugima. Da bismo, međutim, kao pojedinci došli do ovog jedino valjanog načina jačanja sebe kao religioznih i moralnih bića, neophodno je temeljno upoznati svoju religiju. Ono što treba da učimo celog života, bili mi vernici ili ne, to je spremnost na dijalog i toleranciju” (magazin “Viva”, 1998).
„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje”. (“Duhovni razgovori” 2013).
“Odnos religije i morala odavno je predmet filozofskih, religijskih i naučnih diskusija. O ovome odnosu raspravljano je još u antičko doba. Najpre da se podsetimo ukratko razlike između morala i etike: moral odgovara na pitanje – šta treba da činim, teži vrlini i vrhunac mu je svetost, dok etika odgovara na pitanje – kako živeti, teži sreći i vrhunac joj je u mudrosti. Ako ostanemo samo na moralu, onda možemo mirno reći da je autentična religioznost uvek pozitivno uticala na moral. Naravno, na moral pojedinog čoveka, naročito na čoveka hrišćanina, ali, nažalost, ne i na moral čitavog jednog naroda. Ruski religiozni filosof Konstantin Leontjev dobro je rekao: „Ima humanih ljudi, ali nema humanih država”. Mada se moral, kao i neke druge suštinske ljudske kategorije, stiče u detinjstvu, u porodici, mi ga usavršavamo čitavog života i tako postajemo, lagano, sve moralniji”. (intervju magazin “Viva”, 1998).
“Malom detetu je više nego ikom i ikada kasnije potrebna pažnja, društvo, zaštita. moralno ohrabrivanje i ljubav. Pretpostavka je da se ljubav zapravo rađa u onom ranom životnom dobu kada dete oseti da je njegova potreba za sigurnošću relativno zadovoljena, i to da ju je pre svega zadovoljila majka koja u to unosi svoja neposredna i nesebična osećanja”. (Ćovek i njegov indentitet” 2003).
Vladeta Jerotić: U šta ljudi veruju?
U svakodnevnom opštenju među ljudima, dosta često čujemo kako kažu (kažemo): Verujem da je tako, ili: Ne verujem da je to istina, ili: Ne znam šta je istina.
Nisu li takvi česti iskazi ljudi svedočenje o postojanju arhitipa vere prisutne u svakom čoveku, bez obzira kako se određeni čovek o toj veri izjašnjavao?
Znali smo odavno da je čovek biće osećanja i mišljenja, K. G. Jung još dodaje ovim dvema opštim psihičkim funkcijama, dve druge, takođe važne: intuiciju i čuvstvovanje (najbliže funkciji opažanja, percepciji). Kada čovek kaže da je u nekoga ili nešto veruje, on je na željenom putu da, koliko je to moguće, objedini (stvori jedinstvo) između sve četiri pomenute psihičke funkcije. Ovakvo jedinstvo u verovanju ne postiže se ni brzo ni lako, jer se mogu isprečiti obmane i sumnje u mišljenju. Da bi samom sebi otklonio relativnu nesigurnost u verovanju, čovek nekada kaže: ja znam da je tako, želeći da svoju, uvek nesigurnu veru potkrepi uverenjem da on i zna ono u šta veruje.
Kao što je Dimitrije Mereškovski u jednom svom romanu o Leonardu da Vinčiu postavio izazovno pitanje: Da li je naše veliko znanje kći velike ljubavi, ili je obratno: velika ljubav kći velikog znanja, tako je moguće razmatrati poznatu misao Anselma Kenterberijskog: Verujem, da bih znao, odnosno (sada mi pitamo, a ne Anselm): Da li je znanje, zbilja vera, ili: znam, da bih verovao? Kako steći i osećanje i mišljenje ili, tačnije rečeno, kako ih u toku celog života sticati? Nije li nam ostavio Isus Hristos tajanstvene reči: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, koje patrijarh srpski Pavle tumači ovako: „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, znači, razvijajte svoje umne sposobnosti sve više, pod uslovom da paralelno razvijate u sebi dobrotu. No, um je hladan a dobrota topla, ali slepa. Stoga su nam potrebni i um i dobrota da jedno drugom drži ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota da ne pređe u glupost“.
Na pitanje kako sticati dovoljno, i izoštreno mišljenje i topla osećanja, odgovor bi mogao biti – procesom individuacije i/ili oboženja. Neophodne prepreke na tome dugom i trnovitom putu, kao što su: domgatski fanatizam, dugotrajni skepticizam i perfekcionistički kriticizam, od pomoći su čoveku na tome putu, ako bude umeo da ove prepreke (kao izazov) pretvori u povoljnu šansu za dalje, sve harmoničnije približavanje vere k znanju, i obratno. Možda će takav čovek moći jednoga dana u poodmaklim godinama života da autentično svedoči: Verujem jer znam, ali i obratno: Znam jer verujem.
Šta hoćemo da kažemo kada ponavljamo: Ne verujem? Sa jedne strane, potvrđujemo prirodnu i potrebnu sumnju da ono što nam se kaže, ono što čitamo i čujemo ne verujemo, sa druge strane potvrđujemo da do autentičnog jedinstva vere i znanja još u nama nije došlo. Mada većina ljudi podležu sugestiji i autosugestiji, posebno mentalno slabije razvijeni ljudi rado primaju od drugih ljudi (naročito onih u koje imaju poverenje) sve što im ovi kažu za „gotovo i istinito“. Kao da onaj deo prirodne vere prisutne u svakom čoveku, radije želi da ostane „slep“, približavajući se tako „gluposti“ (prema patrijarhu Pavlu).
Druga krajnost u procesu vera-nevera, jeste uporno trajanje neverovanja, najčešće iz razloga straha da opet jednom čovek ne bude – prevaren. I pojedinci i narodi bivaju kroz istoriju varani od drugih pojedinaca i naroda. Neko (opet pojedinac, ređe narod) nešto nauči (ili ne nauči), a ponavlja dugo: Ne verujem. Ne praveći razliku, koju nije lako uočiti između onoga u šta ne treba verovati i onoga u šta valja verovati (ali i znati!), takvi ljudi (i narodi) nikada ne stignu ni do „mudrosti zmije“, još manje do „bezazlenosti goluba“.
Namerno nismo do sada raspravljali u koga ili u šta treba verovati, ali ne verovati, jer smo o tome pisali u ranijim našim delima. Ipak da se podsetimo da kao što su tačne pretpostavke viđenih antropologa sveta koji govore o homo religiosusu kao jednom od najstarijih arhitipova u svakom čoveku – vera u „onostrano“, vera u Tvorca, suštinski nikad shvatljivog, ali energetski kod svih prisutnog, istinska je čovekova vera do koje treba na pravi način (i doživljajem i znanjem – saznanjem) da čovek stigne. Eto opet plodni napor dugovečne individuacije i/ili oboženja!
Šta ćemo najzad, takođe sa čestom čovekovom reči: Ne znam? Dosta je školovanih i visokoškolovanih ljudi u svetu (među njima je i naučnika i filosofa) koji smatraju da na većinu svetskih zagonetki i opravdanih pitanja: Ko smo, odakle smo i kuda idemo – nema krajnjeg odgovora, niti ga može biti. Umesto da poveruju u nešto ili u nekoga koga (ili šta) niti vide niti poznaju, a pri tome ne žele da potpuno odreknu upravo to što niti vide niti poznaju, opredeljuju se za: Ne znam. Odakle je i kako je Život nastao, kako je i zašto ljudski mozak nakupio milijarde neurona i njihovih sinapsi, da li nekog sličnog čoveku i životu, ili sasvim drugačijeg života, ima u milijardama galaksija, da li čovek ima dušu i duh (gde su oni u njemu?) koji neadživljavaju telo u trenutku smrti, kao i dosta drugih sličnih i značajnih pitanja – čovek, kao naučnik, filosof, umetnik, ali i običan čovek, odgovara: Ne znam. Da li je zadovoljan i relativno miran (celog života!), takav agnostik (pristalica agnosticizma, za koga je svet nesaznatljiv, nepoznat) – nije verovatno, ali je moguće. „Putevi Gospodnji su tajanstveni i nepredvidljivi“. Verujući čovek može jednom da sasvim prestane da veruje, a ne verujući da počne da veruje. Zašto onda ne bi mogao i agnostik da krene u jednom ili drugom pravcu? Umesto reči, često zbilja pametnih ljudi: ne znam, više mi (lično) odgovara reč: Tajna. Zašto čovek ne bi bio tajna koja mu je zadata – ako je čovek „dat i zadat“, sa pitanjem od koga zadat – da od tog istog čoveka bude ova tajna (nekada celog života) odgonetana!
Autor: Vladeta Jerotić
Izvor: politika.rs
VLADETA JEROTIĆ: Kako treba da izgleda uspešan brak?
U braku postoje četiri nivoa komunikacije između partnera: duhovni, intelektualni, emotivni i fizički. Za dobar brak, bar dva bi trebalo da funkcionišu. Kad popusti jedan ili dva, treba raditi na ostalim. Muž i žena, odnosno svako, treba da rade na svojoj individuaciji.
Koliko je ljubomora loša po brak?
– Ljubomora počiva na kaptativnoj ljubavi, u osnovi egoističnoj i pohlepnoj.
Afektivna osnova ljubomore je strah od odvajanja i strah od gubitka, otud u svakoj ljubomori ima potrebe za posedovanjem i gospodarenjem, koju porodična i šira društvena struktura pojačavaju ili slabe. Ljubomora je manje seksualna strast, više težnja za moći.
Šta to tačno znači?
– Ne treba mešati individualizam i individuaciju. Svi se rađamo kao individue, ali ovo drugo je proces razvoja koji vodi do ličnosti, koja se piše malim i velikim slovom. Razvijati samog sebe, dakle.
Kada se može reći da ima ljubavi u braku?
– Ilija Šugajev je napisao knjigu „Jednom za ceo život“ i tamo je zapisao da se ljubav stiče u braku. Zamislite to! Pričao mi je otac Justin crtice koje je čuo prilikom ispovedanja muškaraca i žena. Jedna od njih mu je rekla da svako jutro zagnjuri glavu u pazuh svog muža. Bili su već dugo zajedno, imali odraslu decu. Kada ju je upitao zašto, ona mu je odgovorila da joj tamo miriše.
Imate li savet?
– Citiraću Majndorfa koji kaže da monogamna zajednica muškarca i žene zasnovana na večnoj ljubavi postoji samo kao ideal. Zbog toga svako treba da neguje brak. Nije lako sačuvati ljubav. I nije isto u 50. kao kada ste imali 20 godina. Razvijajte se. Negujmo brak što duže. Šta ćemo bez braka? Trećina Evropljana neće brak, a zašto mladi neće? Zato što su imali loš primer roditelja. Najbolji je negovati ga da doživite zlatnu svadbu.
Kako vidite ovu zajednicu u Srbiji?
– U Srbiji ima mnogo jalovog nezadovoljstva. Imam običaj da kažem muškarcima da budu pažljivi sa ženama. Svetiće vam se žene posle 50. godine. Zašto? Žena ima dva ženska i jedan muški hormon. Kada u svom životnom ciklusu izgubi prva dva, ostaje ovaj treći – muški! Drugo, ne držite u strahu majku svoje dece, koja vam je podarila najveći izvor radosti.
Šta znači da se žena ne drži u strahu?
-. Ne zaboravimo da je ista ta žena 2.000 godina držana nepismena. Stvari su se u međuvremenu promenile.
Kako je to uticalo na muškarce?
– Postali su nesigurni. Inače, postoje dve vrste muškaraca: bludnici i sejači života. Prvi spavaju sa ženama, bez velikih emocija i ljubavi. Drugi se žene po nekoliko puta u svakom braku imaju decu, jer ih vole.
Šta mi možemo sami da učinimo?
– Razvijajte se, dopunjujte se, prosvećujte se. Rastite! Radite na individuaciji. Jedan moj pacijent mi je posle duge psihoterapije ovako rekao: „Vi se, doktore, zaista mnogo trudite, ali ja ne mogu da se promenim.“ Nemojte to da kažete, nikako! Duh nikada nije star i uvek je sposoban za promene. To je, zapravo, zadatost čovekovog bića.
Vladeta Jerotić: istinski vernik treba najpre da bude moralan čovek
Šta znači živeti kao dobar hrišćanin? Svako od nas poznaje mnogo vernika ili je i sam vernik, ali tek za nekolicinu bi možda mogao da kaže da je dobar hrišćanin ili istinski vernik.
Treba najpre pitati samog sebe da li sam istinski vernik. I šta to uopšte znači? Istinski vernik bi trebalo najpre da bude moralan čovek. Davno su me pitali, pa i sad ponekad pitaju, da li ima moralnih ateista? Pa ima moralnih ateista, taj broj nije veliki. A da li bi trebalo onda religiozni ljudi da budu moralni? Valjda bi trebalo. Kad kažem religiozni, pravim razliku između verujućeg čoveka, jer svi ljudi na zemlji u nešto veruju, pobožnog čoveka, koji je usvojio neku tradiciju, pa i Crkvu, i religioznog čoveka koji ume da objasni i sebi i drugima zašto je religiozan. Jedan od velikih evropskih filozofa, Seren Kjerkegor pisao je i govorio da je hrišćanin nešto ređe od genija i da postoji uvek samo jedan hrišćanin, to je bio Isus Hristos. Mislim da je Kjerkegor ipak preterao, ipak je bilo velikih svetitelja u hrišćanstvu već od prvog, drugog veka. I katolici su isto imali svetitelje, ostavimo po strani šta će biti sa kardinalom Stepincem. Tako da je bilo svetitelja koji su bili istinski hrišćani. Ali i oni su to postajali. Niko nije do kraja hrišćanin, pa ni istinski hrišćanin. Mi postajemo hrišćani i to ako postajemo, jer Hristos kaže: „Budite savršeni, kao što je savršen otac Vaš nebeski.” To je nemoguće. Trudimo se koliko možemo da budemo hrišćani, čak i kad mislimo da jesmo, pa donekle i jesmo, opet nije sigurno da li ćemo do kraja života to održati. Ljudi koji su bili ili mislili da jesu hrišćani, umeli su da se okrenu protiv i obrnuto. Oni koji su bili ateisti okreću se veri.