Tog kobnog ponedjeljka 2. septembra 1974. godine djevojku Milicu Kostić (18) je u centru Kruševca zaustavio jedan mladić i zamolio da krene sa njim u zgradu Rubinova kula, do vrata njegove djevojke i da je pozove jer su njeni roditelji navodno jako strogi.

Ne sluteći ništa, Milica je pošla a kada je došla pred stan na 11. spratu, mladić ju je uvukao unutra. Tamo su bila još 4 mladića i tada je počela njena agonija. Mladići su tražili da se skine, jer nema drugog izlaza.

Devojka se branila i plakala i u jednom trenutku se otrgla i skočila kroz otvoren prozor.

Na samrti u bolnici jedva je dala iskaz, često padajući u nesvijest. Na zadnje pitanje isljednika zašto je skočila, odgovorila je:

“Branila sam svoju čast.”

Ubrzo je umrla.

Na osnovu njenog iskaza silovatelji su uhapšeni i osuđeni.

“,,,nikad više snene oči

nikad više crne kose

nikad više noge bose što je nose

što je nose

neće vidjet’ smiraj dana

Ona spava, ona spava…

Pjesma “Ona spava” Zdravka Čolića je posvećena djevojci koja je branila svoju čast.

Japanska deca čiste svoju školu svaki dan zajedno sa svojim nastavnicima kako bi naučila da poštuju čistoću kao i rad.

Učenici od prvog do šestog razreda u školi uče etiku u odnosu na druge ljude.

Iako su Japanci među najbogatijim ljudima na svetu, gotovo da nemaju sobarice ili dadilje. Roditelji uvek sami brinu o svojoj deci.

Deca mlađih razreda nemaju ocene. Cilj obrazovanja je, pre svega, izgradnja zdrave ličnosti.

Posle jela u školi, deca uvek peru zube!

Deca u školama imaju polučasovnu pauzu za ručak, iako mogu da završe obrok za mnogo kraće vreme. Važno je jesti u miru, veruju u Japanu.

Prosečno kašnjenje voza u Japanu je 7 sekundi godišnje. Vreme se poštuje!

Higijenski radnici u Japanu se zovu „zdravstveni inženjeri“ i veoma su dobro plaćeni.

Japan praktično nema prirodnih resursa, svake godine ga pogode stotine zemljotresa, ali je uprkos tome ima jednu od najboljih privreda na svetu.

Hirošimi je trebalo samo 10 godina da se oporavi od atomske bombe.

U Japanu se mobilni telefoni ne koriste u javnom prevozu, restoranima i javnim mestima jer ometaju druge ljude.

U restoranima ćete videti ljude koji jedu tačno onoliko koliko im je potrebno. Hrana se nikada ne rasipa.

Svako ko ima psa mora nositi torbe i čistiti za svojim ljubimcem. Čistoća je deo japanske etike.

Čovek je možda kruna stvaranja, najinteligentniji stanovnik Zemlje, ali naša tela su prilično krhka. Ako ste se ikada zapitali, na primer, koliko je struje potrebno da bi nas usmrtila, evo odgovora!

Pre svega, treba naglasiti da ono što ubija nije napon, kako se često pogrešno misli, već jačina struje. Granica osetljivosti je oko jedan miliamper, a prosečno srce, teško oko 300 grama, zaustaviće izlaganje struji od 200 miliampera. U žargonu koji vam je poznat iz „Hitne pomoći“ i „Uvoda u anatomiju“, fenomen poznat kao ventrikularna fibrilacija nastaje tokom strujnog udara. Međutim, prema Omovom zakonu, prilikom prolaska struje uzima se u obzir i otpor provodnika, koji na ljudskom tkivu varira od 100 V za vlažnu kožu do čak 27.000 V za suvu kožu.

Ako znamo za ove podatke, nije iznenađujuće da vrlo malo ljudi preživi udar groma, električni luk koji nastaje prilikom iznenadnog električnog pražnjenja između oblaka i zemlje ili između pojedinačnih oblaka. Jedan neobično čvrst čovek izgleda rešen da dokaže svetu da zakoni fizike i biologije ne važe za njega.

Mogli bismo reći da je Roj Klivlend Salivan (1912-1983), dugogodišnji rendžer iz Nacionalnog parka Šenandoa u američkoj državi Virdžinija, imao srce za ceo svet. U periodu između 1942. i 1977. godine preživeo je čak sedam udara groma, što mu je donelo upis u „Ginisovu knjigu rekorda” i nadimak „Ljudski gromobran”. Osim što je opovrgao tezu da grom ne udara dva puta na isto mesto, pokazao je nadljudsku izdržljivost: prosečnom čoveku srce bi stalo čak i kada bi ga potresla desetina snage jednog udara groma!

Ovaj krupni, mišićavi čovek, za koga su prijatelji rekli da liči na glumca Džina Hekmena, nije bio srećan zbog svoje novostečene slave. „Rendžeri rade u šumi, pa nije ni čudo što je rizik od udara groma veći nego kod onih koji u kancelariji sede osam sati dnevno. Uprkos tome, ljudi su zaključili da sam magnet za munje, pa su počeli da me izbegavaju kako se ne bi povredili. Čim se malo naoblačilo, nisam mogao da nađem osobu da samnom popije kafu, a kamoli da prošetam ulicom, što me rastužilo. Zbog cele te priče sa munjama i grmljavinom postao sam prilično usamljen“, požalio se u jednom intervjuu.

Nije poznato da li je osećaj izolovanosti imao veze sa njegovim ružnim krajem, ali 28. septembra 1983. godine Salivanovo beživotno telo pronađeno je u skromnoj kolibi u gradiću Dooms. U svojoj sedamdeset i prvoj godini pogubio se puškom, ne ostavivši za sobom oproštajno pismo. Na dan kada je umro, grmljavina se spustila na njegov grad.

Našu telesnu visinu najviše određuje genetika, nekada i bolesti, a ne treba zanemariti spoljašnje faktore poput uticaja okoline ili kulturnih uticaja.

Nova studija je objavljena u časopisu Nature. Istraživači su ispitali i spoljašnje faktore analizom ljudskih skeletnih ostataka pronađenih u Saksoniji-Anhaltu u Nemačkoj i uporedili sa drugim delovima neolitske Evrope, piše portal Sve o arheologiji.

„Potencijal rasta ljudi je genetski određen“, kaže u izjavi Jorg Oršiedt, antropolog u Državnoj kancelariji za očuvanje spomenika i arheologiju Saksonije-Anhalt u Haleu. „Upadljivo je da u centralnoj Nemačkoj, sa početkom sedelačkog načina života i poljoprivrede pre 7.500 godina, ljudi nisu narasli do svoje maksimalne visine“.

Ispitano je više od 1.500 ljudskih skeletnih ostataka

„U ranim poljoprivrednim kulturama u Saksoniji-Anhaltu, muškarci su bili u proseku visoki oko 1,63 metra, a žene u proseku 1,50 metara“, kaže koautor studije i antropolog Nikol Nikliš.

Prosečna telesna masa u neolitu kod muškaraca iznosila je oko 64 kg, a kod žena oko 49 kg.

Tek pre oko 200 godina stanovništvo je ponovo počelo značajno da raste. „Pitanje je koji su faktori odgovorni za ovo“, kaže Oršidt.

Naučnici sa Univerziteta Pensilvanije (SAD) analizirali su ukupno 1.535 skeleta ljudi koji su živeli pre 6.000 do 8.000 godina u današnjoj Evropi. Uzorci potiču iz severne srednje Evrope, južne srednje Evrope, Balkana i Mediterana.

Ljudski ostaci potiču iz neolita, kada ljudi prelaze na sedentarni način život, usvajaju poljoprivredu, menja se način ishrane, životinje se pripitomljavaju i dolazi do povećanja populacije.

Na osnovu dugih kostiju moguće je izmeriti telesnu visinu ljudi iz prošlosti.

Uticaji životne sredine, stres i kulturni faktori ograničavaju rast

Istraživači su ispitali drevnu DNK da bi analizirali potencijal rasta, ishranu, znake nedostatka i bolesti. Izmereni su duge kosti na skeletima i primenjene formule za utvrđivanje telesne visine. Zaključak naučnika je da uticaji životne sredine, stres, ishrana, bolesti i kulturni faktori su odgovorni za ograničen rast tela. U istraživanju se navodi i koji od tih faktora su bili odlučujući za rast u različitim delovima Evrope.

Rezultati studije su pokazali da u severnoj centralnoj Evropi postoji visok nivo stresa zbog promene životne sredine, načina ishrane i slično. Taj stres se ogleda u vidu patoloških promena na ljudskim kostima koji je zabeležen kod ljudi u severnom delu centralne Evrope.

U centralnoj Evropi prvi poljoprivrednici pripadaju kulturi linearne keramike. Oni su morali da se prilagode drugačijim klimatskim uslovima u odnosu na one u Anadoliji, odakle su i došli. Kod žena je smanjenje telesne visine bilo veće u odnosu na muškarce. Ova promena može biti u vezi sa kulturnim faktorima, gde su dečaci imali bolju ishranu i veću fizičku aktivnost, u odnosu na devojčice.

Gotovo da nema razlika u telesnoj visini u Mediteranu

Prilikom proučavanja skeleta iz Mediterana uočeno je da ne postoji značajna razlika kada je u pitanju telesna visina muškaraca i žena u prošlosti. Postoji taj trend smanjenja telesne visine sa dolaskom poljoprivrede, ali je podjednako uticalo na oba pola.

“Na Mediteranu je, kao i danas, klima bila umerenija, a prirodni resursi bogatiji, što je značilo bolje uslove za poljoprivredu i manje napornog rada“, rekao je antropolog. Sve zajedno nije imalo negativnog uticaja na telesnu visinu ljudi.

Izvor: blic.rs

U jesen 1995. godine prevremeno su se rodile dve devojčice, bliznakinje, teške samo 2 kilograma. U početku niko nije verovao da će preživeti. Briel i Kajri Džekson svojih prvih nekoliko nedelja života provele su u posebnim inkubatorima boreći se za život.

Kajri je bila jača bliznakinja, napredovala je i bila je za 1,3 kg teža, dok je Briel bila na izdisaju. U jednom trenutku čnilo se da je to kraj.

Lekari su činili sve što su mogli, ali ništa nije uspevalo. Sve dok jedna sestra se nije setila i predložila da se bebe stave zajedno u isti inkubator. Ovako nešto nikada ranije nije urađeno. Lekari su to uradili iz očajanja.

Čim su Kajli stavili pored njene sestre, ona je pružila ruku i zagrlila Briel. Iznenada Brielini otkucaji srca su se stabilizovali i temperatura se vratila u normalu. Osoblje u bolnici zabeležio je ovaj čudesni trenutak. Kao rezultat zagrljaja stanje bebe se stabilizovalo i od tog trenutka počela je da napreduje. Ta fotografija je postala poznata širom sveta pod nazivom “Zagrljaj spasenja”.

Danas su sestre žive i zdrave, a ovaj slučaj se smatra medicinskim čudom.

Skinula je hidžab, ošišala se i sakrila svoju ženstvenost kako bi radila na građevini teške poslove predstavljajući se kao muškarac po imenu Bakar.

Posle određenog vremena prodala je bubreg, bila je jako umorna i jedva stajala na nogama dok je radila na gradilištu u gradu Beni Suef. To je uradila da bi otplatila dug. Sve to trajalo je 4 godine dok nije otkrivena od strane policije.

“Kad žena napusti svoju ženstvenost, to je teško. Uradila bih sve za svoju porodicu. To je bio jedini način da zaradim novac. Šta sam drugo mogla da radim? Ne znam ni da čitam ni da pišem, porodica mi nije obezbedila školovanje, ali ja svom detetu hoću, pa je to bio jedini način.”

Na kraju je dobila pomoć i gostovala je u egipatskoj televizijskoj emisiji „90 minuta“, gde je ispričala svoje iskustvo.

Posle toga porodica je stala na noge.

Ako te Srbija muči, brine, izaziva nervozu, strahove, i čini da gubiš smisao života, da zapadaš u depresiju i da ne vidiš izlaz – postoji samo jedan savet koji daje rezultate: ugledaj se na srpsku ženu.

Srpska žena je heroj.

Ovo nije feministička priča, ovo su činjenice:
Osvrni se okolo i videćeš armiju fenomenalnih i dalje nasmejanih, lepo obučenih i doteranih žena koje uspevaju da, uprkos svemu, pronađu smisao, zagrle decu, skuvaju ručak, odu na posao, srede gajbu i odu na počinak, sanjajući, poput junakinja romantične literature, da je sutra novi dan i da će biti bolje.

 Srpska žena je maštovita, i sa njom je uvek ceo svet: i kineska pijaca za nju može da bude Peta avenija, turske gaće su za nju Victorija Secret, razgaženost prošlogodišnjih cipela zabašuriće tako što stavlja jači karmin, a tašnu prepunu računa za struju i infostan, nosiće sa osmehom.

Srpska žena ume da od 300 grama mesa napravi musaku za četvoročlanu porodicu, ume da izmisli kolač od dva jajeta, i da buketom zimskih ruža razbije sivilo dana.

Srpska žena izmišlja život, i zbog toga je prava umetnica. Čak i kad gleda turske serije, to je zato što tamo još uvek nisu zaboravili na one tri slatke reči.

Ako niste shvatili, srpska žena se ne predaje.

Ona će da izmisli more na Adi Ciganliji, umesiće sva južna ostrva od hleba, isheklaće sve paket aranžmane na koje nije otišla, i tegle ajvara slagaće kao što druge žene slažu nakit.

Jer, ona je ukapirala.

Od samog života, mnogo je važnija njegova interpretacija.

Izvor: AllMe

Leonardo da Vinči je jedan od najbriljantnijih umova svih vremena, a mnogi ne znaju da je on vodio dnevnik od svoje 37. godine, u kojem je beležio između ostalog o javnom zdravlju. Naime, u spisima „Codex Atlanticus“ i „Manuscript B“ postoje praktični saveti koji se odnose na zdravlje, ishranu, fizičku aktivnost, ponašanje, kao i na okruženje.

U sveskama koje je Da Vinči vodio, a koje su sačuvane i dan-danas, postoje uvidi u njegov odnos prema ishrani i kuhinji.

Portal Pbs.org prenosi savete za javno zdravlje iz jedne od svezaka sa beleškama Leonarda da Vinčija:

“Ako želite da budete zdravi, pridržavajte se ovog režima.

Nemojte jesti kada nemate apetit i večerajte laganu hranu.

Žvaćite dobro, i šta god uneste u sebe trebalo bi da bude dobro kuvano i od jednostavnih sastojaka.

Uzimanje leka je loš savet.

Čuvajte se ljutnje i izbegavajte zagušljiv vazduh.

Ostanite da stojite neko vreme posle obroka.

Ne spavajte u podne.

Pomešajte vino s vodom, uzimajte ga pomalo, ali ne između obroka, niti na prazan stomak.

Ne odlažite posetu toaletu.

Ako vežbate, neka ne bude previše naporno.

Nemojte ležati sa stomakom nagore i glavom nadole.

Budite dobro pokriveni noću.

Odmorite glavu i budite vedri.

Ne budite bezobzirni i držite se dijete.”

Izvor. espreso.co.rs