I još jednom isto pitanje: Kako se razboljevamo? Nismo li ipak “glavni krivci” mi sami? Savremena psihosomatska medicina, nastala u Americi početkom XX veka, ali dobro poznata i najstarijim lekarima – od kineskog nepoznatog lekara dve hiljade pre Hrista koji je ostavio zapis: Tuga i briga razboljevaju čoveka, i Hipokrata u Grčkoj do naših dana – mnogostruko potvrđuje davnašnje naslućivanje, ne samo lekara, već i značajnih filosofa i, naročito, religioznih mislilaca svih religija sveta (monoteističke naročito) da su “greh, bolest i smrt sablasti koje je čovek sam stvorio”. O tome danas istinski brine psiho-neuro-endokrino-imunologija.

A ozdravljenje od bolesti, i onih najtežih, tzv. neizlečivih? Duh je uvek bio i ostao onaj moćni činilac koji čini “čuda”, poznata i danas, naročito u onkologiji. Američki onkolog Berni Zigel, u svojoj knjizi Medicina, ljubav i čudo saopštava o potpunom izlečenju slučajeva raka sa metastazama. Kako je to moguće, svako će se upitati. Samo istinskom metanojom (preumljenjem).

O još uvek zagonetnom procesu samolečenja (u psihoterapiji samoanalize) nije mnogo pisano. Izlečenja teških bolesti Duhom, ne mora da znače odbacivanje svakog drugog lečenja (medikamenti, zračenje, alternativa i tradicionalna medicina), ali naglasak je na duhovnom izlečenju, bez koga i najsavremenija druga terapija nema uspeha. Zato je zanimljivije samolečenje, bez ikakvih drugih uticaja spolja, do onog jedinog, unutarnjeg, duhovnog. Ovaj spontani proces lečenja često se odigrava nesvesno, što ne znači da Duh i tada nije blagotvorno prisutan. Postoji mišljenje, a i uverenje lekara da je mnogo bolesti u našem organizmu (ostajemo pri tome da je čovek bolesno biće) koje nastaju i nestaju spontano, a da mi o njima nikada ništa ne saznamo. Ali i u takvim slučajevima spontanog razboljevanja i spontanog ozdravljenja nije nevažno da li smo svesno il nesvesno (bolje svesno) negovali i odnegovali “religioznog čoveka” u sebi (kao stalnog arhetipa svih ljudi na zemlji).

Vladeta Jerotić

Iz dela Uzgredna razmišljanja

Ne čekajte ništa. Ni da izgubite na težini, ni da nađete novi posao ili uđete u novu vezu. Počnite sada sebe da volite – i uradite to najbolje što možete.

Postoji samo jedna stvar koja leči svaki problem a to je: ljubav prema sebi. Kada ljudi počnu da vole sebe svakim danom sve više, neverovatno je koliko im se život poboljša.

Osećaju se zadovoljnije. Dobijaju poslove koje žele i imaju dovoljno novca za ono što im je potrebno. Romantični odnosi su im sve bolji, a ako je veza bila nepopravljiva, oni uspevaju da je okončaju.

Voleti sebe je divna avantura: to je kao kada učite da letite. Zamislite kako bi bilo da svi mi imamo moć da letimo kuda želimo? Kako bi to bilo uzbudljivo! Zato počnimo da volimo sebe odmah!

Predstavljamo vam 12 principa koji će vam pomoći da naučite da volite sebe:

1. Prestanite da kritikujete sebe.

Kritike nikada ne menjaju ništa. Odbijajte da kritikujete sebe. Umesto toga, prihvatite sebe baš onakve kakvi jeste. Svi se menjaju. Kada kritikujete sebe, vaše promene su negativne. Suprotno od toga, kada ohrabrite sebe, promene postaju pozitivne.

2. Oprostite sebi.

Pustite prošlost da ide svojim putem. Uradili ste najbolje što ste mogli u to vreme, sa razumevanjem, znanjem i svesti koju ste tada imali. Sada rastete i menjate se, i samim tim živećete život drugačije.

3. Nemojte se plašiti.

Prestanite da terorišete sebe svojim mislima. To je veoma loš način života. Pronađite mentalnu sliku koja vam pruža zadovoljstvo i zamenite zastrašujuću misao pozitivnom mišlju.

4. Budite ljubazni, blagi i strpljivi.

Budite nežni prema sebi. Budite ljubazni prema sebi. Budite strpljivi sa sobom kako biste naučili nove načine razmišljanja. Ponašajte se prema sebi kao što bi ste se ponašali prema nekome koga volite.

5. Budite ljubazni prema svom umu.

Kad mrzite sebe, vi zapravo mrzite svoje misli. Nemojte dozvolite da vas zaposedne to osećanje, zbog vaših misli. Nežno promenite svoje misli.

6. Hvalite sebe.

Kritika razbija unutrašnji duh, dok ga pohvala gradi. Hvalite sebe koliko god možete. Recite sebi koliko dobro radite svaku sitnicu.

7. Podržite sebe.

Pronađite način da podržite sebe. Dozvolite prijateljima da vam pomognu u tome. Ujedno time ćete pokazati da ste jaki, kada tražite pomoć kada vam je ona potrebna.

8. Volite i svoje negativne postupke.

Možda ste nekada činili neke stvari kako biste zadovoljili neke vaše potrebe. Sada ste pronašli nove, pozitivne načine da ispunite te potrebe. Sa ljubavlju otpustite stare negativne obrasce.

9. Vodite računa o svom telu.

Naučite više o ishrani. Kakva vrsta goriva vam je neophodna kako biste imali optimalnu energiju i vitalnost? Saznajte više o vežbama. Kakve vežbe vam prijaju? Negujte i poštujte hram u kome živite.

10. Pogledajte se u ogledalu.

Gledajte se često u oči. Izrazite rastući osećaj ljubavi koju imate prema sebi. Oprostite sebi dok gledate u ogledalo. Razgovarajte sa roditeljima dok gledate u ogledalo. Oprostite im. Najmanje jednom nedeljno recite sebi: „Volim te, stvarno te volim.”

11. Volite sebe… odmah!

Ne čekajte da ozdravite, izgubite na težini, nađete novi posao ili uđete u novu vezu. Počnite sada sebe da volite – i uradite to najbolje što možete.

12. Zabavite se.

Setite se stvari koje su vas radovale kada ste bili dete. Uključite ih sada u svoj život. Pronađite način da se zabavite šta god da radite. Smejte se i radujte se, a Univerzum će se radovati sa vama!

Izvor: Lovesensa

Većina ljudi još uvijek veruje da su sve njihove svakodnevne reakcije psihe određene uticajem okoline na njih. Malo ljudi zna nešto o duši roda, a još manje veruje u nju.

Ali zar nismo svi mi nosioci istorije čovečanstva? Zašto je toliko teško poverovati da svako od nas ima dve duše?

Kolektivna i lična duša

Kada čovek ima pedeset godina, samo jedan deo njegovog bića ima istoriju od pola veka. Drugi deo, koji takođe živi u njegovoj psihi, može imati istoriju od nekoliko miliona godina. Svako novorođeno dete je došlo na ovaj svet, sa potpuno formiranim mozgom. Iako u ranim fazama njegovog života razum još ne dobija potpunu vlast nad telom i svojim ispoljavanjem u spoljašnjem svetu, on očigledno ima potencijal da to učini. Takve mentalne strukture vrše svoj uticaj i tokom celog života determinišu mišljenje čoveka.

Novorođenče ne počinje da razvija svoj mozak od prvog dana svoga rođenja. Njegov um, već gotova struktura, rezultat je bezbrojnih života koji su bili ranije i daleko od toga da je lišen sadržaja. Malo je verovatno da ćemo ikada moći proniknuti u daleku prošlost, koja doseže do kolektivno nesvesnog čoveka.

Nema sumnje da se lična psiha čoveka razvija samo u toku njegovog života, a da su životna sredina i obrazovanje ključni faktori u tom procesu. Ovi uticaji stupaju na snagu od prvog dana detetovog života. U principu, osetljivost mozga malog deteta, po pravilu se potcenjuje, ali psiholog terapeut ima često suprotne dokaze.

U radu sa neurotičarima u identifikovanju mentalnih poremećaja često isplivava iskustvo koje može da datira od najranijeg djetinjstva. Često se dešava da iskustvo koje dete imalo još u kolevci ima značajan uticaj na ceo njegov život.

Dve duše stvaraju često kontradikcije u ljudskom mišljenju i osećanju. Često se kolektivna i lična duša čak nalaze i u direktnoj opoziciji. Postoje stotine primera u radu bilo kojeg psihologa koji pokazuju da dve duše žive u svakom čoveku. Na primer, u realizaciji mašte – ja to zovem majkom čovečjeg razuma, mnogi od mojih pacijenata crtali su slike, i pričali snove koji su oslikavali neobičnu sličnost, određenu zakonomernost, kao i svojevrsne paralele sa slikama indijskih i kineskih hramova. A kako su ovi ljudi mogli dobiti znanje o drevnoj kulturi hramova na Dalekom istoku? Ja sam lečio pacijente koji su imali vizije događaja koji su se desile pre nekoliko stotina godina.

Sve ovo može doći samo iz kolektivno nesvesnog, bezlične duše koja je već zaključana u mozgu novorođenčeta. Savremeni čovek je samo poslednji zreo plod na drvetu ljudske rase. Niko od nas ne zna šta stvarno znamo.

Izvor: ordinacija.tv/ bastabalkana.com 

Negativne, opsesivne, prisilne i iracionalne misli karakteriše njihova upornost, trajanje i javljanje mimo subjektove volje. Ove misli ne samo da osobi kvare raspoloženje, već remete njenu koncentraciju, motivaciju i osećaj da osoba ima kontrolu nad sobom. Pored toga što su negativne, ove misli osobi deluju kao nekontrolabilne jer što se osoba više bori sa njima one su sve upornije.

Zašto su negativne, opsesivne misli tako uporne?

Iz dva razloga. Prvi razlog je povezanost ovih misli sa negativnim afektom, kao što je na primer strah, bes, očaj, osećaj krivice i sl. Kada ne bi bile zasićene negativnm afektom ove misli bi brzo prolazile i osoba ne bi na njih obraćala puno pažnje. Ono što im daje snagu i upornost je negativni afekat sa kojim osoba ne zna šta da radi.

Drugi razlog je pažnja. Zbog upornosti i neprijatnosti ovih misli osoba je sklona da obraća pažnju na ove misli, da bude okupirana analizom ili brobom sa tim mislima što znači da se osoba udubljuje u njih i tako ih hrani, tako im daje snagu i moć. Bez obraćanja svesne pažnje ove misli gube na teženi, blede, odlaze, učestalost njihovog  javljanja linearno opada i na kraju se uopšte više ne javljaju. Kada naučite tehniku koju ću vam opisati u ovom tekstu bićete u stanju da naučite kako da se oslobodite bilo kojih negativnih misli, uključujući i strašne misli. Sada ću vam objasniti tu tehniku koja se sastoji od tri koraka.

Kako da prevaziđete opsesivne misli?

Prvi korak se sastoji u prepoznavanju negativnih misli i razlikovanju onoga što se događa u mislima (vašem umu) od onoga što se događa u realnosti. Prvo što treba da znate je da su negativne misli kao i svake druge misli samo misli. Stoga one nemaju nikakvu magičnu moć, ne predstavljaju realnost i ne mogu da utiču na vaše ponašanje ako vi tako ne odlučite. Negativne misli su plod imaginacije, zamišljanja nečeg što se ne događa sada i ovde. Uvek je tako. Sve što se ne događa sada i ovde je samo imaginacija a ne realnost, proizvod uma. Imaginacija koliko god bila blizu ili daleko od realnosti je samo imaginacija, konstrukcija vašeg uma. Vi ne morate te imaginacije uzimati zdravo za gotovo i tretirati ih kao činjenice. Misli nisu činjenice već samo mentalni događaji. Kada znate da su misli proizvod mašte, prozvod vašeg uma vi ih nećete tumačiti bukvalno. Zašto uopšte um stvara negativne ili strašne misli? Zbog negativnih osećanja koja imate a niste ih prihvatili. Zbog straha, besa, anksioznosti i drugih negativnih osećanja sa kojima se borite. Ta osećanja teraju vaš um da stvara negativne misli i te misli su deo tih negativnih osećanja. Šta da radite sa tim osećanjima? Odustanite od borbe i pustite ih da odu.

Šta da radite sa opsesivnim mislima?

Drugi korak se sastoji u tome da prekinete lanac negativnih misli. Kako da to uradite? Jednostavno im se nemojte odupirati već ih samo konstatujte i pustite ih da odu. Nemojte ih analizitati niti se boriti sa njima. Nemojte pokušavati da ih zaustavite, jednostavno nemojte im poklanjati pažnju. Nemojte se udubljivati u njih i one će početi da blede i na kraju će skroz nestati. Shvatite da su te misli jedan mentalni film u vašem umu, film koji se sastoji od menatlnih slika, reči ili zvukova. To je film koji vi ne želite da gledate, to nije film po vašem ukusu. Vi se ne morate udubljivati u taj film. Film se odvija ali bez vaše aktivne pažnje on neće uticati na vaše raspoloženje. U vašim rukama je moć da odlučite da li ćete gledati taj film ili ne, da li ćete se udubljivati u te misli ili ćete ih samo konstatovati i pustiti da odu. Vi nemate kontrolu nad sadržajem tog negativnog filma ali imate direktnu moć da odlučite da li ćete gledati taj film ili ne.

Usidrite se u sadašnjem trenutku

Treći korak podrazumeva da se vratite u sadašnji trenutak. Rekli smo da negativne misli su plod imaginacije i da se one ne odnose na realnost. Realnost je samo ono što se događa sada i ovde a ne ono što se događa u vašem umu. Kada ste odlučili da se ne udubljujete u negativne misli, udubite se u sadašnji trenutak. Konstatujte šta se događa u sadašnjem trenutnku? Pogledajte oko sebe gde se nalazite? Šta je oko vas? Pitajte sebe: Da li ovo što zamišljam (negativne misli) se događa sada i ovde ili je sve to u mom umu? Fokusirajte se na disanje jer to je nešto što se dešava u sadašnjem trenutku, postanite svesni udisaja, postanite svesni izdisanja, bez suđenja i analize. Sačekajte da negativne misli i negativna osećanja koja su njihov pratilac odu. Nemojte se boriti sa njima. Nemojte se požurivati, samo sačekajte da odu bez vašeg svesnog napora, bez ulaganja vaše svesne pažnje. Budite u sadašnjosti. Uradite nešto, pokrenite neku aktivnost koja će zahtevati vašu koncentraciju, vaše aktivno učešće i to će vam dodatno pomoći da se u vašem umu distancirate od negativnih misli. Kada to uspete one će same da odu, jednostavno će izbledeti zajedno sa negativnim osećanjem.

Vežbajte ovu tehniku kada god možete. Ako vam ne ide uvek lako, vežbajte. Nemojte odustajati, potrebno je truda da je uvežbate i automatizujete, posle će vam biti lako da je koristite.

Dr Vladimir Mišić

Izvor: vaspsiholog.com

Ono što je paradoksalno jeste to da se smrti više plaše mlađe osobe nego one starije koje su joj bliže. Iako često opisujemo strahove koji su iracionalni jer je verovatnoća da će se dogoditi mala, u ovom slučaju nije tako – smrt će svakako nastupiti i to je iskustvo koje je potpuno nepoznato jer ne znamo kada i kako će se dogoditi. Ono što najviše plaši ljude u vezi sa fenomenom umiranja jesu zamišljanja o tome kako i kada će se to dogoditi, da li će proći kroz tešku bolest i imati bolove, hoće li u tom trenutku biti sami, bespomoćni, teško im je da se pomire sa činjenicom da više neće misliti i osećati, a neki imaju zastrašujuće predstave o telesnoj dekompenzaciji ili se bave pitanjima života posle smrti. Ovakav strah je prirodna reakcija svake osobe i ona ne ometa njeno svakodnevno funkcionisanje.
 
ŠTA KARAKTERIŠE TANATOFOBIJU?
 
Osobe koje se perzistentno plaše smrti, razvijaju visok intenzitet anksioznosti, nekada i do nivoa panike kada misle o sopstvenom ili tuđem odlasku sa životne scene. Anksioznost ih prati skoro svakodnevno i ometa ih u obavljanju životnih aktivnosti. Izbegavaju se situacije ili informacije koje za tematiku imaju bolest, umiranje i smrt. Takvi ljudi često izbegavaju sahrane, posete groblju ili bolnicama kako ne bi podstakli svoje strahove. Ova fobija obično je intenzivna kada postoji neki spoljašnji okidač, na primer teška bolest ili smrt bliske osobe. Anksioznost koja se javlja može se manifestovati izolovano kao u slučaju tanatofobije, ali može biti i deo nekog drugog anksioznog poremećaja kao što je hipohondrija koju karakteriše hronična briga za sopstveno zdravlje i preokupiranost predstavama o različitim bolestima. Može se javiti i u sklopu generalizovanog anksioznog poremećaja gde pored brige za sebe, takva osoba strahuje i za životnu ugroženost bliskih osoba. Javlja se i u okviru paničnog poremećaja, ali tu je kao posledica pogrešno protumačenih simptoma anksioznosti više vezana za sam momenat paničnog napada.
 
NA KOJI NAČIN MOŽEMO DA JE PREVAZIĐEMO?
 
I ovaj problem tretira se kao i ostali anksiozni poremećaji – putem psihoterapijskog procesa takva osoba menja svoja disfunkcionalna uverenja i ponašanja kako bi umanjila sopstvene strahove. Treba ustanoviti čega se pacijent najviše plaši i što je izuzetno važno, raditi na prihvatanju smrti kao sastavnog dela života, menjanju pogleda na ovaj fenomen i nalaženju smisla njegovog postojanja. Specifično za poimanje smrti i umiranje jeste to da je ova tema predmet filozofskih rasprava i različitih religijskih učenja. Mnogi ljudi prihvataju tumačenje smrti kao deo svog religijskog shvatanja, ali nije nužno da budete religiozni kako biste se s tim izborili. Dakle, važno je rekonstruisati sopstvenu disfunkcionalnu filozofiju smrti, naći smisleno objašnjenje za ovu pojavu i postaviti ga na mesto disfunkcionalnih razmišljanja koje vode u anksioznost. Takođe, važno je ne bežati iz situacija koje asociraju na smrt i umiranje, kao što su bolnice, sahrane i groblja. Kao kod svake fobije i ovde se treba suočiti sa svojim strahovima. Čitanje o iskustvima ljudi koji se suočavaju sa teškim bolestima može približiti ovaj fenomen, poseta oboleloj osobi u bolnici ili prisustvovanje sahrani, samo su neke od situacija kojima takva osoba treba da se izloži kako bi prevazišla svoje strahove.
 
STRUČNI SAVET
 
Za kraj, preporučujem knjigu psihijatra i egzistencijalnog psihoterapeuta Irvina Jaloma Gledanje u sunce – prevazilaženje užasa od smrti, koji se bavi ovom tematikom iz ugla svoje terapeutske prakse i nudi alternativna gledišta na ovaj fenomen. Ovaj autor proučavao je i odluke pacijenata u teminalnoj fazi kancera i naišao na zaključke koji mogu biti veoma korisni za osobe koje se plaše smrti ili uopšte za unapređenje sopstvene filozofije življenja. Oni su uradili sledeće:
 
* Razgraničili su šta je u životu važno a šta nije i nisu se opterećivali nevažnim sitnicama.
 
* Odlučili su da se ne bave onim što ne žele.
 
* Izabrali su da žive u sadašnjosti a ne u budućnosti ili prošlosti i fokusirali su se na elementarne stvari koje čine život: prijatna iskustva sa porodicom i prijateljima, kretanja u prirodi – menjanje godišnjih doba, treperenje lišća.
 
* Komunicirali su sa bliskim osobama na dubljem nivou.
 
* Smanjili su strahove u interpersonalnim odnosima, manje su brinuli o odbijanju i lakše prihvatali rizike.
 
ZDRAV RAZUM JE NAJVAŽNIJI
 
Glumica Miša Barton nedavno je priznala kako je svojevremeno imala izražen strah od smrti koji je, baš kao i problem s anksioznošću, uspela da prebrodi uz psihoterapiju. Shvatila je kako je sve u životu prolazno i da treba uživati u svakom trenutku, jer jedino na taj način moguće je sačuvati zdrav razum. Ona je istakla da joj je to mnogo pomoglo kako na poslovnom, tako i na privatnom planu. 

Piše: Sanja Marjanović,
dipl. psiholog master
vaspsiholog.com

Ako je lični odnos deteta s učiteljem dobar, onda ima malo značaja da li njegova pedagoška metoda odgovara ili ne najmodernijim zahtevima. Zapravo, uspeh predavanja ne počiva u metodi.

Čvrsta vezanost za roditelje stvara prepreku za kasnije prilagođavanje svetu. Čovek koji je odrastao predodređen je, međutim, za svet, a ne da zauvek ostane dete svojih roditelja. Ima, nažalost, veoma mnogo roditelja koji svoju decu uvek smatraju decom, jer oni sami ne žele da ostare i neće još da se odreknu svog roditeljskog autoriteta i moći. Međutim, vrše na dete veoma nezdrav uticaj, na taj način što im oduzimaju svaku priliku za individualnu odgovornost. Ova štetna metoda stvara ili nesamostalne ljude ili takve koji svoju samostalnost mogu izuditi samo zaobilaznim putevima.

Drugi roditelji, opet, zbog svoje sopstvene nemoći nisu u stanju da detetu pruže onaj autoritet koji mu je potreban da bi se svetu kasnije moglo pravilno prilagoditi.

Otuda, učitelj kao ličnost ima delikatan zadatak da, s jedne strane, ne ispoljava nikakav autoritet koji podjarmljuje, dok, s druge strane, treba da pokaže upravo onu određenu meru autoriteta prema detetu, koja priliči odrasloj, iskusnoj ličnosti. Veštački se ne može ni sa najboljom namerom uspostaviti takav stav, već do njega može da dođe samo na prirodan način, da učitelj kao čovek i građanin jednostavno obavlja svoju dužnost. On sam mora biti ispravan i zdrav, što predstavlja najbolju pedagošku metodu, tj. dobar primer. I najsavršenija metoda neće ništa značiti ako čovek koji je primenjuje nije superioran, zahvaljujući vrednosti svoje ličnosti.

Bilo bi, dabome, drugačije, kada bi u školi bilo važno samo to da se deci gradivo prenese metodično. Međutim, to predstavlja ne više od polovine vrednosti škole. Druga polovina predstavlja stvarno psihološko vaspitanje, koje se prenosi zahvaljujući ličnosti učitelja. Zadatak ovog vaspitanja jeste – prevesti dete preko, u dalji svet, i na taj način dopuniti roditeljsko vaspitanje. Poslednje (roditeljsko vaspitanje) može, i kad je veoma brižljivo, da nikad ne prevaziđe određenu jednostranost, jer milje ostaje uvek isti. Škola, prema tome, predstavlja prvi deo stvarnog, velikog sveta s kojim se dete susreće i treba da mu pomogne da se u određenom stepenu odvoji od roditeljskog miljea.

Ako je lični odnos deteta s učiteljem dobar, onda ima malo značaja da li njegova pedagoška metoda odgovara ili ne najmodernijim zahtevima. Zapravo, uspeh predavanja ne počiva u metodi. Kao što, dabome, uopšte i nije isključivi cilj škole da se glave napune znanjem, već naprotiv, da decu odgaje u prave ljude. Nije reč o tome s koliko znanja natovaren neko izlazi iz škole, već da li je u školi uspelo da se mladi čovek oslobodi nesvesnog identiteta s porodicom i učini svesnim samog sebe. Bez te svesti o samom sebi on neće nikada znati šta stvarno hoće, već će uvek ostati zavisan i samo oponašati, s osećajem da je pogrešno shvaćen i sputan.

Odlomak iz knjige “O razvoju ličnosti”, Karl Gustav Jung

Izvor: ordinacija.tv