Bez obzira na to da li smo i u kojoj meri umetnički nastrojeni, kada se radi o muzici retko ko ostaje ravnodušan i nema nekih sopstvenih preferencija. Po muzici koju neko sluša možemo saznati nešto i o samoj osobi. Brojna su istraživanja u psihologiji koja se bave uticajem muzike na ljudsku psihu.

Ova istraživanja uglavnom se dele na ona koja ispituju povezanost karakteristika osobe sa vrstom muzike koju voli i ona koja ispituju uticaj muzike na osobu, njene sposobnosti i doživljaje. Postoji i treća, mnogo manje ispitivana, ali ipak možda i najznačajnija tema iz ove oblasti – zbog čega nam je uopšte muzika toliko važna.

* Zašto ljudi slušaju muziku?

U pokušaju da odgovore na ovo pitanje stručnjaci su krenuli najjednostavnijim postavljanjem pitanja ljudima o tome zašto oni zapravo slušaju muziku. Odgovori koji su pri tom dobijeni mogu se svrstati u u sedam osnovnih kategorija:

’Slušanje muzike je zabavno’ – na najosnovnijem nivou muzika obezbedjuje stimulaciju i otklanja osećaj dosade i monotonije. Ona može da podiže raspoloženje pre izlaska, skraćuje vreme dok se obavljaju neki ne tako zanimljivi kućni poslovi, na primer pranje sudova, pravi nam društvo dok putujemo, čitamo ili radimo nešto na računaru.

’Poboljšava energetski nivo’- muzika nas energizuje jutrom i umiruje u večernjim satima pred spavanje. Uz pomoć muzike mi možemo da utičemo na energetski nivo našeg organizma.

’Muzikom možemo utoliti glad za uzbuđenjem’ – ona nam obezbedjuje duboka i jaka emotivna iskustva. Ovakvi doživljaji su tipični onda kada muziku sami izvodimo, ali se mogu doživeti i samim slušanjem tuđeg izvođenja.

’Pomaže nam da skrenemo misli sa nečega’- ukoliko se borimo sa nekim mislima i idejama koje želimo da na neko vreme ostavimo po strani, muzika može biti adekvatno sredstvo koje nam u tome pomaže.

’Obezbedjuje nam pražjenje kada nam je to potrebno’ – ne samo što može da u nama probudi jaka osećanja, muzika može da učini da jaka osećanja koja u nama postoje budu podnošljivija tako što ih ponovo proživljavamo i uspevamo da se istih i oslobodimo. Često uz muziku, onda kada smo preplavljeni jakim osećanjima, doživljavamo iskustvo slično katarzi.

’Pospešuje mentalnu aktivnost’- muzika pospešuje sanjarenje, prepuštanje uspomenama, istraživanje i analizranje prošlosti.

’Povezivanje’ – kada više ljudi sluša istu muziku u nekom trenutku, njihova komunikacija postaje lakša i razmena osećanja i doživljaja je prirodnija. Drugi način za povezivanje ljudi preko muzike jeste povezivanje sa nekim sa kime relano nismo u kontatu, ali ga uz određenu muziku oživljavamo u sebi i osećamo povezanost.

Svih ovih sedam osnovnih razloga zbog kojih nam je potrebna muzika zapravo imaju isti cilj, a to je da kontrolišu ili poprave naše emotivno stanje i raspoloženje. Iza svih ovih navedenih razloga stoji ono što je u muzici zapravo ključno, a to je njena sposobnost da utiče na naše emotivno stanje. Zbog toga se i često čuje izreka ’musica animae levamen’, muzika je lek za naše duše. Tako počinje i knjiga nemačkog muzikologa Christofera Reugera iz 1991. godine. On opisuje različite načine kojima se uz pomoć muzike otklanjaju problemi. Tu se može pročitati da slušanje Betovena pomaže u lečenju depresivnih osećanja, a da Bah umanjuje problem sa spavanjem. Iako su ovakvi navodi još uvek nedovoljno provereni, nesumnjivo je da jaka veza između osećanja i muzike definitivno postoji. Zbog čega je to tako još uvek nije dovoljno objašnjeno.

*******

Poznata je izreka ’musica animae levamen’, muzika je lek za naše duše. Tako počinje i knjiga nemačkog muzikologa Christofera Reugera iz 1991. godine. On opisuje različite načine kojima se uz pomoć muzike otklanjaju problemi. Tu se može pročitati da slušanje Betovena pomaže u lečenju depresivnih osećanja, a da Bah umanjuje problem sa spavanjem. Iako su ovakvi navodi još uvek nedovoljno provereni nesumnjivo je da jaka veza između osećanja i muzike definitvno postoji.

*******

 * Zašto muzika izaziva emocije?

Prvo pitanje koje se postavlja jeste da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećaja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema tome, situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Vidimo da je za javljanje osećanja potrebno da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takodje izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije.

* Evocira uspomene?

Ponekim autorima, emocije provocirane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraća onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u evociranju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u evociranju uspomena onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način.

* Tekst muzike budi osećanja?

Drugo objašnjenje koje se nudi jeste da su u tim pesmama zapravo reči one koje u ljudima bude osećanja. Naravno, i ova pretpostavka je odbačena zbog brojnih dokaza o značaju instrumentalne muzike i njenom uticaju na osećanja. Izgleda da su sami tonovi i melodija ti koji imaju neko sopstveno značenje koje dovodi do sličnih reakcija kod ljudi. U prilog ovom stavu idu i mnoga istraživanja koja su pokazala da čak i potpuno nepoznate melodije mogu u ljudima izazvati jaka osećanja.

Zbog čega nas muzika pokreće na ovaj način još uvek nije potpuno poznato. Moguće objašnjenje je da nam ritmovi pružaju adekvatnu zamenu za sve ono što nismo u stanju da mentalizujemo i obradimo verbalno i potpuno svesno. U poređenju različitih neprijatnih osećanja teško ćemo postići dogovor oko toga šta je teže podneti, tugu ili bol ili nešto treće, ali ćemo se lako složiti oko toga da je najneprijatniji osećaj onaj kada zapravo i ne znamo koje tačno neprijatno osećanje proživljavamo. Sve što možemo da imenujemo možemo i da pokušamo da rešimo i sa istim se na kraju i izborimo. Problem nastaje onda kada ne znamo protiv čega se tačno borimo. U takvim slučajevima muzika može biti spas. Određeno osećanje može postati intenzivnije i jasnije i ponovno proživljeno uz muziku.

*******

Najneprijatniji je osećaj kada zapravo ne znamo koje tačno neprijatno osećanje proživljavamo. Sve što možemo da imenujemo možemo i da pokušamo da rešimo i sa istim se na kraju i izborimo. Problem nastaje onda kada ne znamo protiv čega se tačno borimo. U takvim slučajevima muzika može biti spas. Određeno osećanje može postati intenzivnije i jasnije i ponovno proživljeno uz muziku.

*******

* I bebe u stomaku reaguju na muziku

Da je muzika zaista tu onda kada nam nedostaju reči, očigledno je i kada posmatramo decu koja još uvek nisu progovorila. Njihov način komuniciranja sa svetom, pored osmeha i mimike, je i ritam. Iako beba ne zna šta joj majka zapravo poručuje rečima, ona na osnovu ritma i tona majčinog glasa ipak može da shvati osnovnu poruku. Istraživanja su pokazala da je osetljivost bebe na različite ritmove i zvuke zapravo prisutna i u periodu dok je beba još u stomaku.

U jednom takvom istraživanju ispitivana je mogućnost uticaja muzike na dete dok je ono još u stomaku. Majke koje su učestvovale u istraživanju su uz stomak stavljale slušalice preko kojih se čula muzika. Muziku su počele da puštaju u dvadeset i osmoj nedelji trudnoće i do kraja trudnoće je ukupno bilo sedamdeset sati tokom kojih su deca u stomaku bila izložena muzici. Nakon porođaja, praćen je razvoj ove dece i pokazalo se da su se u odnosu na decu kojoj nije puštana muzika dosta brže razvijala. Ova deca bolje su napredovala fizički tj brže rasla, zatim brže razvila motoriku i imala su bolju koordinaciju.

******

Psihološka istraživanja su pokazala da deca kojima se pušta muzika dok su još u stomaku, nakon rodjenja brže napreduju, imaju bolju motoriku i bolju koordinaciju. Pozitivan uticaj muzike očigledan je i kod starije dece – ona koja su išla na časove muzike od svoje šeste do petnaeste godine pokazuju bolje rezultate na testovima kojima se isputuje verbalna memorija.

******

* Muzika i pamćenje

I nakon rodjenja u prvim mesecima deca su osetljiva na muziku i pokazalo se da imaju iznenadjujuću sposobnost da je upamte iako su još uvek veoma mala. U jednom takvom istraživanju malim bebama je za nogu u krevetcu vezana vrpca kojom su mogle da pokrenu igračku koja je visila iznad krevetca. U pozadini je puštana određena melodija. Beba je bila u stanju da nauči da pokretom noge pokrene igračku i toga se sećala i sutradan nakon učenja. Ipak, zanimljivo je da je, nedelju dana nakon toga, beba mogla da se seti naučenog pokreta jedino ukoliko je u pozadini puštana ista ona muzika koja je svirala u situaciji učenja. Ovaj ekspreiment je pokazao da, iako je izuzetno malo, dete može da uči i da mnoge naizgled zaboravljene stvari zapravo samo ne mogu da prizovu u sećanje, ali su i dalje tu. S druge strane, veoma je značajno otkriće da upravo muzika može biti signal za podsećanje.

Kod odraslih, muzika je takođe u vezi sa pamćenjem. Vrsta pamćenja na koje muzika ima najupadljiviji uticaj jeste takozvana autobiografska memorija. To je vrsta dugoročne memorije u koju skladištimo dogadjaje i iskustva iz sopstvenog života. Na osnovu nje zaključujemo o tome ko smo bili nekada, ko smo sada i kako sebe opažamo. U okviru porodice, zajednice ili kulture, zajednička autobiografska sećanja su ona koja su presudna za preovladjujuća uverenja i stavove. Istraživači su pokazali da je muzika u velikoj meri zaslužna za očuvanje ove memorije. Mnoge etape iz sopstvenog života pamtimo po muzici koju smo tada slušali i mnoge prelaze u životu prate i prelazi u preferencji neke vrste muzike. Istraživanja su pokazala da je za tinejdzerske dane najupadljivija veza autobigrafskih sećanja i muzike, ali da se ta veza ipak održava i ostalim periodima života.

Brojna istraživanja u psihologiji su predstavljala pokušaj otkivanja veze izmedju muzike i nekih ljudskih spobnosti. Pokazalo se da muzika ima značajan pozitivni uticaj na razvoj verbalne memorije. Praćenje dece koja su išla u muziču školu od svoje šeste do petnaeste godine je pokazalo da je kod njih ova vrsta memorije zaista razvijenija nego kod dece koja se nisu bavila muzikom.

* Muzika i oporavak

Drugi način na koji psiholozi često ispituju uticaj muzike jeste praćenje ljudi koji su u fazi oporavka posle neke nesreće. Pacijenti u postoperativnom šoku kojima je puštana klasična muzika ili jazz brže su se oporavljali od onih kojima nije puštana muzika. Najpoznatiji primer isrtaživanja o pozitivnom dejstvu muzike jeste čuveni Mozart efekat koji je otkriven 1993. kada je ispitivan uticaj slušnja Mozartove muzike na uspešnost izvodjenja nekih zadataka. Pokazalo se da je slušanje ove muzike dovelo do povišenja rezultata na jednom od zadataka kojima se meri inteligencija. Ipak, bilo bi preterano pojednostavljivanje reći da , kako se to danas već često čuje, slušanje Mocarta povišava inteligenciju. Još jedan razlog zbog koga ove nalaze ne bi trebalo automatski povezivati sa povišenjem inteligencije jeste činjenica da je poboljšanje u uspešnosti trajalo svega nekoliko minuta i da se nakon toga uspešnost vraćala na prethodni nivo.

******

Najpoznatiji primer isrtaživanja o pozitivnom dejstvu muzike jeste čuveni Mozart efekat koji je otkriven 1993. kada je ispitivan utoicaj slušnja Mozartove muzike na uspešnost izvodjenja nekih zadataka. Pokazalo se da je slušanje ove muzike dovelo do povišenja rezultata na jednom od zadataka kojima se meri inteligencija.

*******

Sličan eksperiment izveo je i jedan student koji je merio vreme koje je laboratorijskim miševima potrebno da prođu kroz lavirint u zavisnosti od toga koja im se muzika pušta. Jednoj grupi je puštao Mocarta, a drugoj hevi metal muziku. Pokazalo se da su miševi kojima je puštan Mocart mnogo brže savladali lavirint od onih kojima je puštana hevi metal muzika. Čak je do ovih nalaza došao tek iz drugog pokušaja, jer su se u prvom oni koji su slušali hevi metal muziku međusobno pobili. Ovo, naravno, nije definitivni dokaz negativnog dejstva ove vrste muzike i da bi se došlo do takvog zaključka neophodno je sprovesti još brojna druga istraživanja.

Ipak, slušanje određene muzike zaista može dovesti kako do poboljšanja emotivnog stanja isto tako i do povišenja agresivnosti. Drugo istraživanje koje se služilo muzikom sa različitim tekstovima pokazalo je da je ovo zaista moguće. Jednoj grupi studenata su puštane pesme koje su imale tekstove sa agresivnim porukama, dok su drugi studenti slušali pesme bez takvih poruka. Nakon toga je od obe grupe studenata zatraženo da određene reči procene kao agresivne, odnosno preteće ili neutralne. Ispostavilo se da studenti koji su slušali agresivnije pesme mnoge reči ocenili kao agresivne i sa negativnom konotacijom, dok su studenti iz druge grupe iste te reči ocenili kao neutralne. Reči o kojima se najčešće radilo su štap, stena ili slično. Izgleda da slušanje određene muzike zaista utiče na percepciju stvari oko nas i da agresivne poruke u tekstovima pesama mogu da doprinesu vidjenju sveta kao neprijatnijeg i pretećeg.

Izvor:danas.rs

Desetom zapovešću zabranjuju se želje koje protivreče ljubavi prema bližnjem, i, što je neraskidivo povezano sa željama, pomisli koje toj ljubavi protivreče.

Zabranjuju se ne samo zla dela, nego zlobne želje i pomisli.

Kao prvo, zato što kada u duši postoje zlobne želje i pomisli, ona već postaje nečista pred Bogom i nedostojna Boga. Solomon kaže: Mrske su Gospodu misli zle (Prič. 15,26). Stoga se treba očistiti od ovih unutarnjih nečistota, kako uči Apostol: Očistimo sebe od svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijem (2. Kor. 7,1).

Kao drugo, zato što je potrebno ugušiti grehovne želje i pomisli da bi se predupredila grehovna dela, jer se grehovna dela rađaju iz njih kao iz semena, kao što je rečeno: Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule (Mt. 15,19). Nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tada želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt(Jakovlj. 1,14-15).

Kada se zabranjuje da se poželi bilo šta što ima bližnji, time se zabranjuje strast koja se zove zavist.

Rečima “ ne poželi žene bližnjeg svoga“ zabranjuju se sladostrasne misli i želje, tj. unutarnja preljuba.

“ Ne poželi dom bližnjeg svoga, ni njivu njegovu, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu. ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti bilo koje živinče njegovo, ni bilo šta drugo što pripada bližnjem tvome“ – ovim rečima zabranjuju se koristoljubive i vlastoljubive pomisli.

Shodno ovim zabranama deseta zapovest nam nalaže sledeće obaveze:

1) čuvati čistotu srca;

2) biti zadovoljan onim što imaš.

Za očišćenje srca naročito je neophodno često i usrdno prizivanje Imena Gospoda našeg Isusa Hrista.

Osmom zapovešću Gospod Bog zabranjuje krađu, tj. prisvajanje na bilo koji način onoga, što pripadama drugima.

Vidovi krađe su vrlo različiti:

1. Lopovluk, tj. otimanje tuđe stvari.

2. Pljačkanje, tj. otimanje tuđih stvari nasiljem.

3. Krađa svetinje, tj. prisvajanje onoga što je osveštano pripadanjem crkvi.

4. Podmićivanje ili mito, tj. Kada uzimaju nezakonito darove od ljudi, kojima su po svojoj dužnosti obavezni da čine nešto bez nagrade (besplatno).

5. Lenčarenje tj. kada primaju platu za dužnost ili za posao, ali dužnost i posao nisu obavili.

6. Lihvarstvo (zelenašenje), tj. kada uzimaju zbog bilo čega od nevoljnih velike novce, koristeći se tuđom bedom.

7. Obmana ili prevara tj. prisvajanje tuđe stvari lukavstvom. Na primer: kada se izbegava plaćanje duga, utaji nađeno, ne vrate vlasniku stvari ili novac; kada se vara na merenju ili zakida pri prodaji; zadržavanje isplate radniku i slično.

Zabranjujući nam sve vidove otimanja vlasništva od bližnjega, ta zapovest, nam nalaže da budemo nekoristoljubivi (nepohlepni), časni, trudoljubivi, milosrdni i pravedni. Da ne bismo grešili protiv te zapovesti, treba da volimo jedni druge, kao samog sebe, i da ne činimo drugima, što sami sebi ne želimo.

Sedmom zapovešću Gospod Bog zabranjuje preljubočinstvo, tj. kršenje supružanske vernosti i svaku nezakonitu i nečistu ljubav.

Mužu i ženi Bog zabranjuje da prekrše uzajamnu vernost i ljubav. Neženjenima Bog naređuje da drže čistotu misli i želja – da budu celomudreni u delima i u rečima, u mislima i željama.

Zbog toga nužno je izbagavati sve što može uzbuditi u srcu nečiste osećaje: ružne reči, bestidne pesme i plesove, sablažnjive manifestacije i filmove, čitanje nemoralnih knjiga, pijanstvo itd.

Reč Božija naređuje nam da čuvamo naša tela u čistoti, jer su tela naša „članovi Hristovi i hramovi Duha Svetoga“.

„Bludnici greše protiv sopstvenog tela“, raslabljuju zdravlje svoga tela, izlažu ga bolestima i povređuju čak i duševne sposobnosti, a posebno sposobnost zamišljanja i pamet.

Bog je Tvorac i Davaoc života. Stvorio je čovjeka po slici i obličju svome, što znači da je svaki čovjek bogolik, jer je Božanski lik utisnut u čovjekovu dušu i um.

Ubijanjem čovjeka, ustajemo protiv Božijeg podobija u njemu i Duha Svetoga koji živi u njemu preko svetih Tajni.

Hristos kaže: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo (Mt. 10, 28.). Postoje i oni koji ubijaju dušu, a to su oni koji kvare ljudske duše odvlačeći ih od Gospoda i odvodeći ih na stranputicu.

Savremeni način za ubijanje ljudskih duša svakako vidimo i u sektašenju i vrbovanju ljudi u dušegubna udruženja.

Samoubistvo je još veći grijeh od ubistva, možemo reći i najveći. Samoubistvom smo sami sebe potpuno odvojili od Boga i od svake mogućnosti pokajanja i povratka na pravi i istiniti put.

Petom zapovešću Gospod Bog nam naređuje da poštujemo roditelje svoje i za to nam obećava srećan i dug život.

Poštovati roditelje znači: ljubiti ih, poštovati ih, ne žalostiti ih ni rečima ni postupcima, slušati ih, pomagati im u naporima, brinuti se o njima, kada se oni nalaze u nekoj nuždi, a posebno u vreme njihove bolesti i starosti, takođe moliti se za njih Bogu, kako dok su živi, tako i posle smrti.

Greh nepoštovanja roditelja je veliki greh. U Starom zavetu, ko vređa oca ili majku, kažnjava se smrću (Mark. 7, 10; Izl. 21, 16).

Uporedo sa roditeljima, mi smo dužni da poštujemo i one, koji u bilo kom obliku, zamenjuju naše roditelje. Tim licima se mogu smatrati: pastiri i duhovni oci, koji se brinu o našem spasenju, učeći nas veri i moleći se za nas; starešine građanske, koje se brinu o našem mirnom životu i štite nas od ugnjetavanja i pljačke; vaspitači, učitelji i dobrotvori, koji se staraju da nas uče i da nam daju sve dobro i korisno; i uopšte, starije po uzrastu, koji imaju životno iskustvo i stoga mogu da nam daju dobar savet. Zato greši onaj ko ne uvažava starije, a posebno starce; ko se sa nepoverenjem odnosi prema njihovom iskustvu, ravnodušno, a nekada sa podsmehom reaguje na njihova zapažanja i pouke, smatrajući ih „zaostalim“ ljudima, a njihova shvatanja i poglede „zastarelim“.

Još u Starom zavetu Gospod je rekao kroz Mojsija: „pred licem sedoga ustani i poštuj lice starca, i boj se Gospoda Boga tvojega“ (3 Mojs.19, 32).

Ali ako bi se desilo, da roditelji ili starešine traže od nas bilo šta protivno veri i Zakonu Božijem, tada smo dužni da im kažemo, kako su rekli apostoli starešinama judejskim: „sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga“ (Dela. 4, 19). I dužni smo da pretrpimo za veru i Zakon Božiji sve, što bi zatim sledilo.

To znači da se radi šest dana, da se čini sve ono što pri-pada našem ovozemaljskom pozivu, a sedmi dan da se čuva kao SVETI za Boga tj. posvetiti ga za molitvu Bogu — u crkvi, za versku pouku i za pobožna dela.

U isto vreme Jevreji su praznovali subotu, a Hrišćanska Pravoslavna Crkva svetkuje nedelju — dan Hristovog Vaskrsenja, u čast i spomen na najznačajniji događaj,jer je Vaskrs praznik nad praznicima.

Kad se na nebu pomene ime Božje, nebesa se prigibaju, zvezde uvećavaju svoj sjaj, arhangeli i angeli počinju pevati: svjat, svjat, svjat Gospod Savaot, a svetitelji i bogougodnici padaju ničice. Ko se onda od smrtnih usuđuje pomenuti ime najsvetije bez trepeta duše i bez dubokog uzdisaja čežnje?

Kad je čovek na samrti, pominji mu koje hoćeš ime, nećeš ga ohrabriti niti mu mir duši povratiti. No kad mu pomeneš jedno jedino ime, ime Gospoda Boga, ohrabrićeš ga i povratićeš mu mir duši. I poslednjim svojim pogledom blagodariće ti na pomenu toga melemnog imena.

Kad čoveka iznevere srodnici i prijatelji, i oseti se sam u ovom beskrajnom svetu, i umoran na svom samačkom putu, pomeni mu ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač otežalim nogama i rukama.

Kad navale na čoveka zli susedi, pa ga lažnim svedodžbama dovedu do okova i tamnice i pridobiju zle sudije za sebe a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni mu na uho ime Božje. Zaista u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze — mastilo nade i poverenja — i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta.

Neki kujundžija seđaše u dućanu na tezgi i kujući neprestano upotrebljavaše ime Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija neki slušaše sa ulice i duša mu se uzmuti. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe napolje. A kad kujundžija izađe, hadžija se sakri. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija, malo srdit i nastavi kovati.

Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija opet ćutaše. Kujundžija, besan od ljutine, osori se na hadžiju:

– Vičeš li ti to mene, hadžijo i praviš šalu sa mnom kad ja imam pune ruke posla?

Odgovori hadžija mirno:

– Zaista, u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknu no ja tebe. Ko ima pravo više da se ljuti — Bog ili ti, kujundžijo?

A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima.

Neka vam, braćo, ime Božje neprestano treperi, kao kandilo, u duši, u mislima i u srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog i svečanog trenutka.

O prečudno ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja zanavek, ako bi te izgovorila nemarno, vodeno i uzaludno

Ne obožavaj stvorenje kao stvoritelja. Ako si se već uzdigao na goru visoku, na kojoj si se sreo sa jedinim Gospodom Bogom, na što se obzireš na senke u bari pod gorom? Kad jedan čovek žudi da vidi cara i posle dugog truda uspe da izađe pred lice njegovo, na što se onda obzire levo i desno i gleda po slugama carskim? Možda se obzire levo i desno iz dva razloga: ili zato, što ne sme sam da stoji u prisustvu cara, ili pak zato, što misli, da mu sam car ne može pomoći?

No to još nije najcrnji greh. Najcrnji je greh, kad čovek obožava svoje sopstveno delo, napravu svoga mozga i svojih ruku. Divlji ljudi istešu sebi boga iz drveta, pa mu se onda klanjaju i mole. No divljim ljudima da se i oprostiti. Njihova divljina njih opravdava. Prema njima je pravi i večiti Bog milostiv i snishodljiv, te one molitve, koje oni upućuju svojoj napravi od drveta, On prima kao da su njemu upućene i šalje svoju pomoć i zaštitu neprosvećenoj deci svojoj.

Ako li jedan čovek usredsredi sve svoje misli i sve svoje srce na to da se digne nad drugim ljudima, da bude prvi, da prednjači pošto–poto, da se slavi od drugih, da se hvali od drugih, i ako smatra sebe boljim od svih ljudi, od svih stvari na nebu i na zemlji, onda je takav čovek sam sebi božanstvo, kome on žrtvuje sve. To je bolest duševna treće vrste.

Zaista, braćo, samo bolesne duše ne znaju za pravoga Boga. A zdrave su duše zdrave od svoga poznanja i priznanja pravoga i jedinoga Boga, koji je gospodar i vladalac svih rezbi i svih slika, i svih familija ljudskih, i svega zlata i srebra, i svih smrtnih ljudi na zemlji.

– Gospode Jedini, Tebe Jedinoga poznajem, priznajem i slavim: i kada mi dan otkrije svu krasotu Tvoju — kroz krasotu Tvojih dela — i kada se noć ogrne tamnim plaštom i ostavi mene samog s Tobom. AMIN.