Kad se na nebu pomene ime Božje, nebesa se prigibaju, zvezde uvećavaju svoj sjaj, arhangeli i angeli počinju pevati: svjat, svjat, svjat Gospod Savaot, a svetitelji i bogougodnici padaju ničice. Ko se onda od smrtnih usuđuje pomenuti ime najsvetije bez trepeta duše i bez dubokog uzdisaja čežnje?
Kad je čovek na samrti, pominji mu koje hoćeš ime, nećeš ga ohrabriti niti mu mir duši povratiti. No kad mu pomeneš jedno jedino ime, ime Gospoda Boga, ohrabrićeš ga i povratićeš mu mir duši. I poslednjim svojim pogledom blagodariće ti na pomenu toga melemnog imena.
Kad čoveka iznevere srodnici i prijatelji, i oseti se sam u ovom beskrajnom svetu, i umoran na svom samačkom putu, pomeni mu ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač otežalim nogama i rukama.
Kad navale na čoveka zli susedi, pa ga lažnim svedodžbama dovedu do okova i tamnice i pridobiju zle sudije za sebe a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni mu na uho ime Božje. Zaista u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze — mastilo nade i poverenja — i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta.
Neki kujundžija seđaše u dućanu na tezgi i kujući neprestano upotrebljavaše ime Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija neki slušaše sa ulice i duša mu se uzmuti. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe napolje. A kad kujundžija izađe, hadžija se sakri. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija, malo srdit i nastavi kovati.
Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija opet ćutaše. Kujundžija, besan od ljutine, osori se na hadžiju:
– Vičeš li ti to mene, hadžijo i praviš šalu sa mnom kad ja imam pune ruke posla?
Odgovori hadžija mirno:
– Zaista, u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknu no ja tebe. Ko ima pravo više da se ljuti — Bog ili ti, kujundžijo?
A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima.
Neka vam, braćo, ime Božje neprestano treperi, kao kandilo, u duši, u mislima i u srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog i svečanog trenutka.
O prečudno ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja zanavek, ako bi te izgovorila nemarno, vodeno i uzaludno
