Petom zapovešću Gospod Bog nam naređuje da poštujemo roditelje svoje i za to nam obećava srećan i dug život.
Poštovati roditelje znači: ljubiti ih, poštovati ih, ne žalostiti ih ni rečima ni postupcima, slušati ih, pomagati im u naporima, brinuti se o njima, kada se oni nalaze u nekoj nuždi, a posebno u vreme njihove bolesti i starosti, takođe moliti se za njih Bogu, kako dok su živi, tako i posle smrti.
Greh nepoštovanja roditelja je veliki greh. U Starom zavetu, ko vređa oca ili majku, kažnjava se smrću (Mark. 7, 10; Izl. 21, 16).
Uporedo sa roditeljima, mi smo dužni da poštujemo i one, koji u bilo kom obliku, zamenjuju naše roditelje. Tim licima se mogu smatrati: pastiri i duhovni oci, koji se brinu o našem spasenju, učeći nas veri i moleći se za nas; starešine građanske, koje se brinu o našem mirnom životu i štite nas od ugnjetavanja i pljačke; vaspitači, učitelji i dobrotvori, koji se staraju da nas uče i da nam daju sve dobro i korisno; i uopšte, starije po uzrastu, koji imaju životno iskustvo i stoga mogu da nam daju dobar savet. Zato greši onaj ko ne uvažava starije, a posebno starce; ko se sa nepoverenjem odnosi prema njihovom iskustvu, ravnodušno, a nekada sa podsmehom reaguje na njihova zapažanja i pouke, smatrajući ih „zaostalim“ ljudima, a njihova shvatanja i poglede „zastarelim“.
Još u Starom zavetu Gospod je rekao kroz Mojsija: „pred licem sedoga ustani i poštuj lice starca, i boj se Gospoda Boga tvojega“ (3 Mojs.19, 32).
Ali ako bi se desilo, da roditelji ili starešine traže od nas bilo šta protivno veri i Zakonu Božijem, tada smo dužni da im kažemo, kako su rekli apostoli starešinama judejskim: „sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga“ (Dela. 4, 19). I dužni smo da pretrpimo za veru i Zakon Božiji sve, što bi zatim sledilo.
