Bonton pravila su pravila pristojnog ponašanja u društvu. Označavaju lep način izražavanja i ponašanja lepo vaspitanih i obrazovanih ljudi. Živimo u vremenu kada su stare vrednosti i tradicija ostavljeni po strani, a na ulici i u međuljudskim odnosima vlada haos. Podsetimo se nekih pravila ponašanja, koja su prihvaćena u svakom društvu

Bonton – opšta pravila

Opšta pravila bontona važe podjednako i za dame i za muškarce. Ukoliko Vam je stalo do mišljenja drugih ljudi bitno je da znate pravila ponašanja kako bi ostavili utisak fine, kulturne i prefinjene osobe. Neka od njih su:

• Ne pretvarajte se – kažite ono sto mislite, ali probranim rečima i ne vređajući tuđe stavove

• Recite „Hvala“ i za najmanje usluge jer će vas ljudi više ceniti i rado će vam pomagati

• Izvinite se kada pogrešite

• Dajtekomplimente

• Nemojte se hvaliti – pustite druge da uvide vaše kvalitete i uspehe

• Govorite ljubazno sa ljudima

• Ne ogovarajte. Slušajte druge dok govore bez prekida i upadica

• Obećajte samo ono što možete da ispunite i održite obećanje

• Dolazite na sastanke na vreme iispunjavajte svoje obaveze u roku, jer na taj način poštujete tuđe vreme i ne remetite raspored aktivnosti

• Ne rugajte se ljudima– ako želite nekog da zasmejete napravite šalu na svoj račun

• Vodite računa o svojoj pojavi – izgledu i načinu nastupanja, prilagodite odeću prilici

• Kada ste u gostima vodite računa da ne zauzimate previše prostora ili ometate aktivnosti domaćina

• Ponašajte se u skladu sa situacijom i mestom na kome se nalazite. Ako idete negde gde postoje posebna pravila, osnovni red je da se upoznate sa njima pre nego se tamo pojavite

• Kada zevate / kašljete / kijate, obavezno stavite ruku na usta. Po pravilu se „nazdravlje“ ne koristi, niti se skreće pažnja na to da je neko kinuo. Ukoliko se skreće pažnja, kaže se „Vi ste kinuli“, a osoba koja je kinula trebalo bi da odgovori „Hvala što ste primetili“

• U haustoru zgrade pozdravite svakog stanara, pa čak i one koje ne poznajete lično

• Svaki put kada uđete u zatvorenu prostoriju skinite šešir ili kapu

• Starijim osobama uvek persirajte, osim ukoliko oni instistiraju na tome da im ne persirate

Bonton u restoranu

Restorani su sastavni deo našeg privatnog i poslovnog života. Za ponašanje u restoranu potrebno je poznavati određena pravila jer okolina u restoranu veoma lako može da primeti naše propuste. Evo čega se treba pridržavati:

• Viljuška se drži u levoj ruci, a nož ili kašika u desnoj

• Supa se ne srče, niti se cela kašika stavlja u usta, već supu treba „piti“ iz kašike

• Tanjir sa supom se ne naginje prema vama, nego nasuprot vas – tako se smanjuje rizik od prljanja

• Ne drobi se hleb u supu, osim ako nije supa sama po sebi takva

• Prstima se jede: hleb, piletina, sendviči, krofne, suvi kolači, kao i sve ono što služi kao dekor

• Kosti se stavljaju na ivicu tanjira

• Voće jedemo rukom. Trešnje se jedu kašičicom, koštica se diskretno vraća u kašičicu i spušta u tanjir

• Salveta se stavlja na sto samo kada se završi sa jelom. U suprotnom, stoji u krilu

• Ukoliko se pravi pauza u jelu, viljuška i nož se postave u obliku slova A, pri čemu treba voditi računa da oštrica noža bude okenuta ka tanjiru, kao i vrh viljuške. Kada završite sa jelom, viljuška i nož se postave jedno uz drugo i postave tako da vrhovi budu „na jedanaest sati“, a krajevi „na pet sati“

• Laktovi nikada ne smeju biti na stolu

• Ukoliko se koristi čačkalica, treba zakloniti usta rukom

• Pribor se slaže od spolja ka unutra, a po tom redosledu se i koristi

Bonton na ulici

Ponašanje na ulici ima puno pravila. Većina nam je poznata, ali ima i detalja na koje nismo obratili pažnju pa se svakako treba podsetiti sledećeg:

• Muško-ženski par: žensko ide sa desne strane u opštem slučaju. Kada su prirodne nepogode ili je put loš, muško uvek treba da bude sa one strane koja je izloženija, dok ženska osoba uvek treba da bude zaštićena

• Žensko-ženski i muško-muški par: starije osobe, deca i osoba kojoj se iz bilo kog razloga izražava poštovanje treba da bude „zaštićenija“, odnosno da bude sa one strane koja je manje izložena „opasnostima“

• Troje: ukoliko idu dve osobe ženskog pola i jedna osoba muškog, muško je u sredini. Isto važi i za obrnut slučaj

• Više osoba: ide se u parovima, tako da se ne zauzima cela širina trotoara-puta

Bonton pozdravljanje

Najčešći izrazi koji se kod nas koriste za pozdravljanje su “Dobro jutro”, “Dobar dan”, “Dobro veče” i “Zdravo”. Mladi se danas najčešće pozdavljaju sa “Ćao”, kao i stranim izrazima kao što su “Hello” ili “Hi”. Pozdrav sa “Ljubim ruke” ili “Moj naklon” davno su izašli iz mode.

• Na mlađima/ muškarcima/ nižem socijalnom statusu je da priđu i pozdrave stariju osobu/ ženu/ nekoga koga poštuju

• Žena uvek prva pruža ruku muškarcu, starija osoba mlađoj, osoba viša po rangu onoj nižoj

• U lokalu mlađe osobe ustaju kada stolu priđe neko stariji. Takođe i svi muškarci koji sede za stolom treba da ustanu kada žena dolazi do stola. Žena ustaje samo ako je mlada, a stolu prilazi žena starija po godinama ili položaju

• Kada neka osoba ulazi u sobu gde već ima ljudi, obavezno prva pozdravlja bez obzira na godine i pol

• Pri pozdravljanju ne smeju se držati ruke u džepovima ni cigareta u ustima

• Kada se prilazi stolu, ljude koje poznajemo pozdravljamo klimanjem glave, nikako rukovanjem

Plesni bonton – pravila ponašanja

U današnje vreme pozivi na ples su znano ređi nego ranije.  Mladi obično izlaze po kafićima i klubovima pa ples, odnosno igra izgledaju mnogo drugačije. Ipak, da bi u posebnim prilikama bili prava dama ili gospodin, treba znati sledeća pravila:

• Plesni bontonpočinje pozivom na ples. Na ples poziva muškarac. Izuzetak je samo kada majka zamoli sina za ples

• Poziv na ples ne bi trebalo da se odbije, izuzetak su neke posebne situacije kada postoji opravdan razlog

• Ako ste odbili poziv na ples, za vreme trajanje pesme ne bi trebalo da prihvatite poziv na ples nekog drugog

• Nakon poziva na ples muškarac treba da doprati devojku do podijuma tako što će ona ići ispred njega

• Tokom plesa muškarac treba da vodi računa o devojci sa kojon pleše, da svoj nivo znanja i umeća prilagodi devojci

• Svaki ples trebalo bi odigrati do kraja sa istom osobom

• Nakon završenog plesa kaže se “Hvala” kao znak zahvalnosi za ples

• Nakon završenog plesa muškarac treba da otprati svoju partnerku do njenog mesta

Poslovni bonton

Poslovni život zahteva pridržavanje određenih pravila ponašanja kako za nas same tako i za ljude oko nas. Postoji niz pravila ponašanja u poslovnim sitaucijama, a neka od njih su:

• U svako zakazano vreme treba doći tačno i prikladno obučen.

• Tokom razgovora treba biti strpljiv, pažljivo slušati i kratko i jasno odgovarati na postavljena pitanja.

• Nije preporučljivo pričati loše za preduzeće za koje ste pre radili, niti postavljati pitanja izvan domena interesovanja o vašem budućem radnom mestu.

• Rukovodeće lice se kolegama obraća sa Vi.

• Kada dođete na neki poslovni sastanak ili nešto drugo, a pretpostavljeni je zauzet, telefonira ili ima neku drugu stranku, treba da se povučete.

• Tokom razgovora se sedi, ukoliko pretpostavljeni ne iskaže suprotnu želju (nikada prvi nemojte da sednete).

Bonton u kafiću

Da bi usvakoj situaciji bili kulturni i svojim primerom pokazali drugima kako se treba ponašati u svakoj situaciji, donosimo Vam par pravila ponašanja u kafiću.

• Muškarac ulazi prvi u kafić, lokal

• Kad se izlazi iz lokala, tada žena ide napred a muškarac iza nje

• Prijatelji koji se nalaze u lokalu, pozdravljaju se samo „u prolazu“

• Ako u lokal uđe prodavac cveća, žena treba da kaže „hvala“. Ako to ne učini, muškarac bi trebalo da kupi cvet

• Ako žena želi da zapali cigaretu, muškarac treba da uzme upaljač, pripali i kaže joj „hvala“  (ima čast da joj pripali cigaretu) a ona treba da ćuti ili kaže „molim“

• Šminka se popravlja u toaletu. Ogledalce ne vadite dok sedite za stolom

Bonton – Poklanjanje cveća

Uvek se poklanja neparan broj cvetova. Kada se cveće šalje, obavezno se ostavlja poruka.

Koju poruku šalje poslati cvet?

• Božur – simbol srećnog braka, uzvišenost i elegancija

• Crveni karanfil/ ruža – žrtvovanje, milost i ljubav

• Beli karanfil/ ruža – čistota i ljubav

• Ružičasti karanfil – ljubavna naklonost

• Hrizantema – najviše se koristi za sahrane i venčanja

• Ljiljan – uzvišenost, čistota, beskrajna lepota, sreća, besmrtnost

• Orhideja– egzotičnost, prefinjenost, ekstravagantnost, romansa, erotika i želja za intimnošću

• Iris ili perunika– dostojanstvo, hrabrost, slava

• Žuta ruža– veselje, zadovoljstvo, ali i neverstvo i ljubomora

• Narandžasta ruža– žudnja i opčinjenost

• Ruža boje lavande– ljubav na prvi pogled

• Roze ruža– zahvalnost, divljenje, nežnost, brižnost

• Bež ruža– prijateljstvo

• Suncokret– obožavanje i snaga

• Narcis– samoljubivost, neuzvraćena ljubav, ali i novi početak

• Lala– bogatstvo, raskoš, lepota, oholost, čežnja, zaljubljenost i ljubav

Bonton za decu

Veoma je važno i ništa manje bitno naučiti decu kako da se pristojno ponašaju u određenim prilikama. Vaša deca su najčešće odraz vašeg ponašanja i stavova pa tako morate voditi računa o svom ponašanju u njihovom prisustvu. Naravno,pretpostavljamo da ste vi prethodno upoznati sa pravilima lepog ponašanja

 Neka generalna pravila koja deca treba da znaju su sledeća:

• Treba da znaju da kažu “Hvala”, “Molim”, “Izvoli”, “Izvini”

• Odraslima, a ni vršnjacima sene upada u reč, najpre se lepo sasluša, a zatim govori

• Smeće se ne baca svuda po ulici, a ni kod kuće. Ako kanta za smeće nije u blizini, papir se stavi u džep pa kasnije baci

• Ako dete nije sigurno da li nešto sme da uradi, treba da pita odraslog “Smem li”

• U gostima treba poštovatipravila kuće i lepo se odnositi prema tudjoj imovini, odnosno stvarima

• Bez vređanja

• Bez tuče

• Bez ismevanja vršnjaka ili starijih

Takodje, roditelji na vreme treba da pripreme decu na ono što ih očekuje u školi. Neka pravila su već prihvatila ukoliko su pohađala vrtić, ali škola je ipak malo ozbiljnije mesto.

Bonton u školi

• Nastavnicima, psiholozima, pedagozima, čuvarima se persira

• Ne upada se u reč, već se podignu dva prsta, a zatim pita

• Na času se ne priča već prati gradivo, a odmor služi za druženje

• Kada se čas završi dete treba mirno da spakuje svoje stvari i izađe iz učionoce tek nakon učiteljice

• Sa drugarima se deli, treba ih ponuditi žvakama, bombonama ili čipsom jer niko ne voli cicije a i lakše će se ukopiti u društvo

Internet bonton

Sa razvojem interneta i novih tehnologija razvila se i potreba prikladnog i pristojnog ponašanja prilikom korišćenja istog. Pravila su sledeća:

• Ako želite nesto naglasiti, upotrebite podcrtu (eng. underscore). Primer: Uporno ti pokušavam objasniti da to _nije_ dobro

• Pisanje VELIKIM SLOVIMAsmatra se vikanjem te je stoga nepristojno

• Ako želite izraziti neki osećaj, učinite to pomoću zvezdica. Primer: Kako se toga pre nisam setio?! *sram*

• Ako se šalite, koristite emotikone („smajliće“) kako bi ljudi znali da se šalite. Pisana reč je hladna i 100 različtih ljudi interpretirati će je na 100 različitih načina

• Naši dijakritički znakovi (kao i znakovi iz drugih neengleskih abeceda) se načelno ne upotrebljavaju zbog nedostatka opšte-važečeg standarda. Ovo pravilo ne mora važiti na lokalnim forumima i chatu

• Što se tiče opšte komunikacije, preporučuje se ponašanje kao da sa ljudima razgovarate „oči u oči“

• Na chatunema mesta psovkama, vređanju, ponižavanju, omalovažavanju i ucenama

• Pomozite novim članovima savetom. Setite se da ste i vi jednom bili „newbie“, novi.

• Niko se nije naučen rodio

• Bez obzira na sva pisana i nepisana pravila, imajte na umu da ovde važe i državni zakoni. Sve što je ilegalno u stvarnom životu ilegalno je i na Internetu. Nemojte se zavaravati misleći da se možete sakriti iza izmišljenog nadimka

• Poštujte druge i bićete poštovani

• Ne isterujte pravdu! Za to postoje administratori i moderatori. Preduzimajući vlastite akcije samo ćete pogoršati stanje. Sve možete prijaviti administratoru

• Ako ste novi, šta god radili nemojte se ponašati arogantno i bahato jer vaše pametovanje neće naići na dobar odziv širih masa

• Delovi vulgarnih izraza (ako ih baš ne možete izbeći) cenzurišu se zvezdicama „*“

• Na boardu, forumu i chatu, kao i u društvu, stvaraju se neformalne grupacije. Ako se kao novi član sukobite sa članom neke grupe, dobre su šanse da će i ostali pripadnici grupe „otvoriti na vas vatru iz svih oružja”, pa makar se slagali s vama. Krenite polako i pustite da vas ljudi upoznaju.

• Ljudski je grešiti ali i opraštati.

• I administratori su ljudi.

• Nikad, ali nikad se ne predstavljajte kao neko drugi!

Najvažnije pravilo od svih glasilo bi “Poštujte druge da bi drugi poštovali Vas”

Izvor: beleske.com

Iako imaju najbolju nameru, roditelji često imaju pogrešan pristup i greše u nekim odlukama kada je u pitanju vaspitanje dece. Gde nastaje problem, objašnjava naš istaknuti neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić.

Već je davno rečeno da je dete najnemoćnije biće u prirodi. Da bi što bliže označio svu slabost novorođenog deteta, ogromnu zavisnost od afektivnog života roditelja, njihovog interesa, straha, ravnodušnosti.

U životinjskom svetu ovaj period bespomoćnosti traje relativno kratko i sve radnje životinjskog para roditelja, ili samo jednog od njih, upravljene su ka što bržem i uspešnijem osposobljavanju nejakog mladunčeta za samostalan život.

Kada se ova samostalnost jednom postigne, roditelji su ispunili svoj zadatak i mladunče odlazi, milom ili silom.

U ljudskim zajednicama takav proces još postoji samo kod tzv. primitivnih naroda (i to ne svih) ili u siromašnijim slojevima stanovništva sa brojnom decom. Karakteristično je pri tome da se kod ovakvih naroda i u ovakvom sloju stanovništva ređe viđaju duševni poremećaji u razvoju, o kojima mislimo da govorimo.

1. Uslovi razvoja

Kod svih naroda koji nastanjuju civilizovane zemlje, sve do onih u visokocivilizovanim i kulturnim društvima, svejedno da li je trenutno reč o društvima sa strogom patrijarhalnom strukturom porodice ili onom, u najnovije vreme, prelaznog tipa, za koje još ne znamo čemu će odvesti – razvoj deteta protiče pod znatno drukčijim uslovima, koji ne samo što ne jačaju osećanje sigurnosti i samostalnosti kod deteta već ga, naprotiv, koče i ometaju.

Nije pri tom bitno da li je reč o klasičnom tipu porodice sa strogim, patrijarhalnim ocem i slabom, potčinjenom majkom, ili o roditeljima koji, prezauzeti svojim brigama i spoljnom angažovanošću, prepuštaju vaspitanje dece nekom drugom odgajivaču ili prosto ulici.

U oba slučaja ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline.

Ne zaboravimo pri tom Adlerovu tvrdnju da svako dete ne samo što oseća svoju inferiornost nego je ono stvarno i inferiorno u odnosu na svet odraslih koji ga okružuje. Nije čak bitno da li je neko dete fizički defektno ili ružno, jer imamo niz primera da ovakva deca i kasnije odrasli ljudi, pravilnim odgojem koji je detetu pružio materijala za samopotvrđivanje i priznavanje njegove ličnosti, uopšte ne pate od nekog osećanja inferiornosti.

Obratno: dosta je dece obdarene i inteligencijom i fizičkim izgledom koja zbog pogrešnog odgoja vrlo mnogo pate od nedostatka poverenja u sebe, plašljivosti i stidljivosti.

2. Sigurnost i značaj

Sada smo se već približili nastanku neuroza. Neurotičar je čovek koji je u razvoju svoga osećajnog života sprečen oštećenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, potcenjivačkih, u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja, ili onih koji zamenjuju roditelje. Naravno, ne samo ovakvih roditelja. Potreba čoveka da se oseća siguran i značajan jača je i od seksualnog nagona. Ako je ova potreba rano frustrirana, neće biti ništa čudnovato ako se i seksualni nagon pogrešno razvije.

Razvoj ovakvog deteta, neumitnom logikom svirepih zbivanja u njegovoj okolini, za koje roditelji često i nisu krivi, jer su i sami bolesni, opredeljen je, kako Adler kaže, jednim fiktivnim ciljem, čija je osovina neutoljiva potreba za priznanjem i važenjem. Nije pri tom bitno da li će se ovakav neurotičar razvijati začauren u svoj svet fantazija, dnevnih sanjarenja, udaljen od stvarnog života strahom od ponavljanja doživljenih trauma u detinjstvu ili će pokušati neumerenom i uvek loše usmerenom agresijom da se oslobodi ovog nepodnošljivog osećanja nesigurnosti i slabosti.

Bitno je u ovome neurotičnom razvoju to što je takav subjekt uvek okrenut prošlosti, umesto sadašnjosti, jer su njegove neispunjene želje za priznavanjem u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Uvid u apsolutnu ne mogućnost da se prošlost ponovo doživi njemu gotovo uvek nedostaje. Druga karakteristika neurotičara proizlazi iz prve.

3. Sloboda da čovek bude svoj

Uslov za razvoj samostalne i zrele ličnosti je u doživljenom i proživljenom osećanju sigurnosti i priznanja u detinjstvu. Ako toga nije bilo, neurotičar će neprestano kasnije težiti da dobije priznanje od spoljnjeg sveta, a ne od samog sebe.

Veće nesreće za ličnost čoveka nema. Ako se neko neprestano trudi da zadobije milost i priznanje svoje okoline (ovde, naravno, nije reč o potrebi normalnog čoveka za priznanjem svoje stvarne vrednosti), nemajući poverenje u samog sebe, svi su uslovi da se razvije u ropsku i nesamostalnu ličnost od koje ni društvo ne može imati nikakve koristi.

Ako bismo se na kraju upitali za sociološke uzroke porasta neuroza u savremenom svetu, onda svakako dolazimo do problema strukture društva koje formira i porodicu od koje zavisi razvoj pojedinca u njoj. Totalitarni režimi, s jedne strane, kojima i nije cilj razvijanje samostalnih ličnosti, i anarhična demokratija, s druge, u kojima bespoštedna konkurentska borba povećava strah i nesigurnost – plodno su zemljište na kome uspeva neuroza.

Samo takva zajednica i društvo koji, po Fromovim rečima, pružaju pojedincu najbolje šanse za razvijanje svih njegovih mogućnosti, prevazići će već postignutu čovekovu “slobodu od” otvarajući perspektive “slobodi za” tj. slobodi da čovek bude svoj, da bude produktivan i potpuno probuđen.

(Vladeta Jerotić, odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)

Vežbe koncentracije izoštravaju vaš um i unapređuju sposobnost koncentrisanja. Iako zvuči čudno, ali i za koncertraciju je važna vežba ukoliko želimo da ostanemo “u formi” i napredujemo.

Priprema za vežbe

• Pronađite mesto gde vas niko neće ometati. Ukoliko želite, možete sedeti na podu. Važno je da vam je kičma ispravljena.

• Udahnite duboko nekoliko puta i opustite se.

• Svaka od navedenih vežbi trebalo bi da traje oko 10 minuta. Kako budete napredovali, povećajte trajanje vežbi na 15 minuta.

• Počnite sa prvom vežbom. Ponavljajte je svaki dan sve dok je ne budete u potpunosti usavršili.

• Svaki put kada vam nešto odvuče pažnju, počnite ispočetka.

• Usavršavanje ovih vežbi može da traje danima, nedeljama, pa čak i mesecima.

• Svu svoju pažnju usmerite ka vežbama. Nemojte zaspati ili dozvoliti da vam misli odlutaju. Onog trenutka kada shvatite da razmišljate o nečemu drugom, počnite ispočetka.

• Ne pokušavajte previse na samom početku već se držite sporijeg tempa.

Ukoliko vam je jako teško da vam misli ne odlutaju, ne očajavajte. Svi se susrećemo sa poteškoćama. Ako istrajete i nikad ne odustajete uprkos poteškoćama, uspeh je neizbežan.

Vremenom ćete shvatiti da možete da se skoncentrišete bilo kada i bilo gde. Moći ćete da budete skoncentrisani bez obzira na okolnosti, a pritom ćete zadržati smireni i staloženi stav.

Vežbe koncentracije

Prva vežba

Uzmite bilo koju knjigu i prebrojte reči u jednom paragrafu. Zatim ih prebrojte ponovo, kako biste bili sigurni da ste dobili tačan broj.

Zatim prebrojte dva paragrafa.

Kada vam i to postane lako, prebrojte čitavu stranu. Nemojte brojati tako što pokazujete brojeve, već se potrudite da prebrojite reči u glavi.

Druga vežba

Brojite unazad od 100 do 1.

Treća vežba

Brojite od 100 do 1 tako što ćete preskočiti svaka tri broja (100, 97, 94…)

Četvrta vežba

Odaberite neku reč ili frazu koja vas inspiriše, i ponavljajte je u glavi pet minuta. Kada budete mogli potpuno da se skoncentrišete, pokušajte da produžite trajanje vežbe na deset minuta.

Peta vežba

Uzmite neko voće i promatrajte ga sa svih strana. Ne dozvolite da vam misli odlutaju, već pokušajte da ostanete staloženi.

Šesta vežba

Ova vežba je slična prethodnoj, samo što umesto da posmatrate voće, u ovom slučaju treba da ga vizualizujete.

Dobro osmotrite voćku, zatim zatvorite oči i pokušajte da je zamislite što realnije i sa što vise detalja. Ukoliko zaboravite kako izgleda, otvorite oči, pogledajte voćku na kratko, a zatim ponovo pokušajte.

Sedma vežba

Uzmite neki manji predmet, kao što je kašičica ili čaša. Skoncentrišite se na predmet i posmatrajte ga sa svih strana. Pokušajte da se fokusirate na vizuelni deo i da ne razmišljate ni o čemu drugom.

Osma vežba

Ukoliko ste postali dovoljno vešti u prethodnim vežbama, možete da pokušate da odradite ovu.

Nacrtajte na papiru trougao, krug ili kvadrat i obojite ga.

Čitavu pažnju usmerite na oblik koji ste nacrtali, trudeći se da vam ništa ne ometa pažnju.

Deveta vežba

Počnite sa prethodnom vežbom, a zatim zatvorite oči i zamislite oblik. Ukoliko zaboravite kako crtež izgleda otvorite oči, pogledajte ga još jednom, a zatim nastavite sa vežbom.

Deseta vežba

Sada zamislite oblik otvorenih očiju.

Jedanaesta vežba

Potrudite se da bar pet minuta ne razmišljate ni o čemu. Ovu vežbu nemojte započinjati ukoliko niste uspešno odradili sve prethodne. Ukoliko su prethodne vežbe imale dobar ishod, moći ćete da potpuno ućutkate svoje misli, bar na kratko.

Često vežbanje je ključ uspeha. Što vise vremena posvetite ovim vežbama, brže ćete napredovati. Međutim, morate ih obavljati postepeno. Počnite sa deset minuta, i kako vam postaje lakše a vaša sposobnost koncentracije se povećava, povećajte i vreme trajanja vežbi.

Kada budete primetili rezultate, obožavaćete ove vežbe. Moći ćete da usmerite svoju pažnju na bilo šta sa lakoćom i bez imalo napora.

Kako vaša moć koncentracije jača, tako će se i vaš stav i reakcija na svet oko vas promeniti. Primetićete kako ste stekli neverovatno samopouzdanje i unutrašnju snagu.

Izvor; fakulteti.edukacija.rs

Bez obzira na to da li smo i u kojoj meri umetnički nastrojeni, kada se radi o muzici retko ko ostaje ravnodušan i nema nekih sopstvenih preferencija. Po muzici koju neko sluša možemo saznati nešto i o samoj osobi. Brojna su istraživanja u psihologiji koja se bave uticajem muzike na ljudsku psihu.

Ova istraživanja uglavnom se dele na ona koja ispituju povezanost karakteristika osobe sa vrstom muzike koju voli i ona koja ispituju uticaj muzike na osobu, njene sposobnosti i doživljaje. Postoji i treća, mnogo manje ispitivana, ali ipak možda i najznačajnija tema iz ove oblasti – zbog čega nam je uopšte muzika toliko važna.

* Zašto ljudi slušaju muziku?

U pokušaju da odgovore na ovo pitanje stručnjaci su krenuli najjednostavnijim postavljanjem pitanja ljudima o tome zašto oni zapravo slušaju muziku. Odgovori koji su pri tom dobijeni mogu se svrstati u u sedam osnovnih kategorija:

’Slušanje muzike je zabavno’ – na najosnovnijem nivou muzika obezbedjuje stimulaciju i otklanja osećaj dosade i monotonije. Ona može da podiže raspoloženje pre izlaska, skraćuje vreme dok se obavljaju neki ne tako zanimljivi kućni poslovi, na primer pranje sudova, pravi nam društvo dok putujemo, čitamo ili radimo nešto na računaru.

’Poboljšava energetski nivo’- muzika nas energizuje jutrom i umiruje u večernjim satima pred spavanje. Uz pomoć muzike mi možemo da utičemo na energetski nivo našeg organizma.

’Muzikom možemo utoliti glad za uzbuđenjem’ – ona nam obezbedjuje duboka i jaka emotivna iskustva. Ovakvi doživljaji su tipični onda kada muziku sami izvodimo, ali se mogu doživeti i samim slušanjem tuđeg izvođenja.

’Pomaže nam da skrenemo misli sa nečega’- ukoliko se borimo sa nekim mislima i idejama koje želimo da na neko vreme ostavimo po strani, muzika može biti adekvatno sredstvo koje nam u tome pomaže.

’Obezbedjuje nam pražjenje kada nam je to potrebno’ – ne samo što može da u nama probudi jaka osećanja, muzika može da učini da jaka osećanja koja u nama postoje budu podnošljivija tako što ih ponovo proživljavamo i uspevamo da se istih i oslobodimo. Često uz muziku, onda kada smo preplavljeni jakim osećanjima, doživljavamo iskustvo slično katarzi.

’Pospešuje mentalnu aktivnost’- muzika pospešuje sanjarenje, prepuštanje uspomenama, istraživanje i analizranje prošlosti.

’Povezivanje’ – kada više ljudi sluša istu muziku u nekom trenutku, njihova komunikacija postaje lakša i razmena osećanja i doživljaja je prirodnija. Drugi način za povezivanje ljudi preko muzike jeste povezivanje sa nekim sa kime relano nismo u kontatu, ali ga uz određenu muziku oživljavamo u sebi i osećamo povezanost.

Svih ovih sedam osnovnih razloga zbog kojih nam je potrebna muzika zapravo imaju isti cilj, a to je da kontrolišu ili poprave naše emotivno stanje i raspoloženje. Iza svih ovih navedenih razloga stoji ono što je u muzici zapravo ključno, a to je njena sposobnost da utiče na naše emotivno stanje. Zbog toga se i često čuje izreka ’musica animae levamen’, muzika je lek za naše duše. Tako počinje i knjiga nemačkog muzikologa Christofera Reugera iz 1991. godine. On opisuje različite načine kojima se uz pomoć muzike otklanjaju problemi. Tu se može pročitati da slušanje Betovena pomaže u lečenju depresivnih osećanja, a da Bah umanjuje problem sa spavanjem. Iako su ovakvi navodi još uvek nedovoljno provereni, nesumnjivo je da jaka veza između osećanja i muzike definitivno postoji. Zbog čega je to tako još uvek nije dovoljno objašnjeno.

*******

Poznata je izreka ’musica animae levamen’, muzika je lek za naše duše. Tako počinje i knjiga nemačkog muzikologa Christofera Reugera iz 1991. godine. On opisuje različite načine kojima se uz pomoć muzike otklanjaju problemi. Tu se može pročitati da slušanje Betovena pomaže u lečenju depresivnih osećanja, a da Bah umanjuje problem sa spavanjem. Iako su ovakvi navodi još uvek nedovoljno provereni nesumnjivo je da jaka veza između osećanja i muzike definitvno postoji.

*******

 * Zašto muzika izaziva emocije?

Prvo pitanje koje se postavlja jeste da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećaja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema tome, situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Vidimo da je za javljanje osećanja potrebno da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takodje izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije.

* Evocira uspomene?

Ponekim autorima, emocije provocirane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraća onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u evociranju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u evociranju uspomena onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način.

* Tekst muzike budi osećanja?

Drugo objašnjenje koje se nudi jeste da su u tim pesmama zapravo reči one koje u ljudima bude osećanja. Naravno, i ova pretpostavka je odbačena zbog brojnih dokaza o značaju instrumentalne muzike i njenom uticaju na osećanja. Izgleda da su sami tonovi i melodija ti koji imaju neko sopstveno značenje koje dovodi do sličnih reakcija kod ljudi. U prilog ovom stavu idu i mnoga istraživanja koja su pokazala da čak i potpuno nepoznate melodije mogu u ljudima izazvati jaka osećanja.

Zbog čega nas muzika pokreće na ovaj način još uvek nije potpuno poznato. Moguće objašnjenje je da nam ritmovi pružaju adekvatnu zamenu za sve ono što nismo u stanju da mentalizujemo i obradimo verbalno i potpuno svesno. U poređenju različitih neprijatnih osećanja teško ćemo postići dogovor oko toga šta je teže podneti, tugu ili bol ili nešto treće, ali ćemo se lako složiti oko toga da je najneprijatniji osećaj onaj kada zapravo i ne znamo koje tačno neprijatno osećanje proživljavamo. Sve što možemo da imenujemo možemo i da pokušamo da rešimo i sa istim se na kraju i izborimo. Problem nastaje onda kada ne znamo protiv čega se tačno borimo. U takvim slučajevima muzika može biti spas. Određeno osećanje može postati intenzivnije i jasnije i ponovno proživljeno uz muziku.

*******

Najneprijatniji je osećaj kada zapravo ne znamo koje tačno neprijatno osećanje proživljavamo. Sve što možemo da imenujemo možemo i da pokušamo da rešimo i sa istim se na kraju i izborimo. Problem nastaje onda kada ne znamo protiv čega se tačno borimo. U takvim slučajevima muzika može biti spas. Određeno osećanje može postati intenzivnije i jasnije i ponovno proživljeno uz muziku.

*******

* I bebe u stomaku reaguju na muziku

Da je muzika zaista tu onda kada nam nedostaju reči, očigledno je i kada posmatramo decu koja još uvek nisu progovorila. Njihov način komuniciranja sa svetom, pored osmeha i mimike, je i ritam. Iako beba ne zna šta joj majka zapravo poručuje rečima, ona na osnovu ritma i tona majčinog glasa ipak može da shvati osnovnu poruku. Istraživanja su pokazala da je osetljivost bebe na različite ritmove i zvuke zapravo prisutna i u periodu dok je beba još u stomaku.

U jednom takvom istraživanju ispitivana je mogućnost uticaja muzike na dete dok je ono još u stomaku. Majke koje su učestvovale u istraživanju su uz stomak stavljale slušalice preko kojih se čula muzika. Muziku su počele da puštaju u dvadeset i osmoj nedelji trudnoće i do kraja trudnoće je ukupno bilo sedamdeset sati tokom kojih su deca u stomaku bila izložena muzici. Nakon porođaja, praćen je razvoj ove dece i pokazalo se da su se u odnosu na decu kojoj nije puštana muzika dosta brže razvijala. Ova deca bolje su napredovala fizički tj brže rasla, zatim brže razvila motoriku i imala su bolju koordinaciju.

******

Psihološka istraživanja su pokazala da deca kojima se pušta muzika dok su još u stomaku, nakon rodjenja brže napreduju, imaju bolju motoriku i bolju koordinaciju. Pozitivan uticaj muzike očigledan je i kod starije dece – ona koja su išla na časove muzike od svoje šeste do petnaeste godine pokazuju bolje rezultate na testovima kojima se isputuje verbalna memorija.

******

* Muzika i pamćenje

I nakon rodjenja u prvim mesecima deca su osetljiva na muziku i pokazalo se da imaju iznenadjujuću sposobnost da je upamte iako su još uvek veoma mala. U jednom takvom istraživanju malim bebama je za nogu u krevetcu vezana vrpca kojom su mogle da pokrenu igračku koja je visila iznad krevetca. U pozadini je puštana određena melodija. Beba je bila u stanju da nauči da pokretom noge pokrene igračku i toga se sećala i sutradan nakon učenja. Ipak, zanimljivo je da je, nedelju dana nakon toga, beba mogla da se seti naučenog pokreta jedino ukoliko je u pozadini puštana ista ona muzika koja je svirala u situaciji učenja. Ovaj ekspreiment je pokazao da, iako je izuzetno malo, dete može da uči i da mnoge naizgled zaboravljene stvari zapravo samo ne mogu da prizovu u sećanje, ali su i dalje tu. S druge strane, veoma je značajno otkriće da upravo muzika može biti signal za podsećanje.

Kod odraslih, muzika je takođe u vezi sa pamćenjem. Vrsta pamćenja na koje muzika ima najupadljiviji uticaj jeste takozvana autobiografska memorija. To je vrsta dugoročne memorije u koju skladištimo dogadjaje i iskustva iz sopstvenog života. Na osnovu nje zaključujemo o tome ko smo bili nekada, ko smo sada i kako sebe opažamo. U okviru porodice, zajednice ili kulture, zajednička autobiografska sećanja su ona koja su presudna za preovladjujuća uverenja i stavove. Istraživači su pokazali da je muzika u velikoj meri zaslužna za očuvanje ove memorije. Mnoge etape iz sopstvenog života pamtimo po muzici koju smo tada slušali i mnoge prelaze u životu prate i prelazi u preferencji neke vrste muzike. Istraživanja su pokazala da je za tinejdzerske dane najupadljivija veza autobigrafskih sećanja i muzike, ali da se ta veza ipak održava i ostalim periodima života.

Brojna istraživanja u psihologiji su predstavljala pokušaj otkivanja veze izmedju muzike i nekih ljudskih spobnosti. Pokazalo se da muzika ima značajan pozitivni uticaj na razvoj verbalne memorije. Praćenje dece koja su išla u muziču školu od svoje šeste do petnaeste godine je pokazalo da je kod njih ova vrsta memorije zaista razvijenija nego kod dece koja se nisu bavila muzikom.

* Muzika i oporavak

Drugi način na koji psiholozi često ispituju uticaj muzike jeste praćenje ljudi koji su u fazi oporavka posle neke nesreće. Pacijenti u postoperativnom šoku kojima je puštana klasična muzika ili jazz brže su se oporavljali od onih kojima nije puštana muzika. Najpoznatiji primer isrtaživanja o pozitivnom dejstvu muzike jeste čuveni Mozart efekat koji je otkriven 1993. kada je ispitivan uticaj slušnja Mozartove muzike na uspešnost izvodjenja nekih zadataka. Pokazalo se da je slušanje ove muzike dovelo do povišenja rezultata na jednom od zadataka kojima se meri inteligencija. Ipak, bilo bi preterano pojednostavljivanje reći da , kako se to danas već često čuje, slušanje Mocarta povišava inteligenciju. Još jedan razlog zbog koga ove nalaze ne bi trebalo automatski povezivati sa povišenjem inteligencije jeste činjenica da je poboljšanje u uspešnosti trajalo svega nekoliko minuta i da se nakon toga uspešnost vraćala na prethodni nivo.

******

Najpoznatiji primer isrtaživanja o pozitivnom dejstvu muzike jeste čuveni Mozart efekat koji je otkriven 1993. kada je ispitivan utoicaj slušnja Mozartove muzike na uspešnost izvodjenja nekih zadataka. Pokazalo se da je slušanje ove muzike dovelo do povišenja rezultata na jednom od zadataka kojima se meri inteligencija.

*******

Sličan eksperiment izveo je i jedan student koji je merio vreme koje je laboratorijskim miševima potrebno da prođu kroz lavirint u zavisnosti od toga koja im se muzika pušta. Jednoj grupi je puštao Mocarta, a drugoj hevi metal muziku. Pokazalo se da su miševi kojima je puštan Mocart mnogo brže savladali lavirint od onih kojima je puštana hevi metal muzika. Čak je do ovih nalaza došao tek iz drugog pokušaja, jer su se u prvom oni koji su slušali hevi metal muziku međusobno pobili. Ovo, naravno, nije definitivni dokaz negativnog dejstva ove vrste muzike i da bi se došlo do takvog zaključka neophodno je sprovesti još brojna druga istraživanja.

Ipak, slušanje određene muzike zaista može dovesti kako do poboljšanja emotivnog stanja isto tako i do povišenja agresivnosti. Drugo istraživanje koje se služilo muzikom sa različitim tekstovima pokazalo je da je ovo zaista moguće. Jednoj grupi studenata su puštane pesme koje su imale tekstove sa agresivnim porukama, dok su drugi studenti slušali pesme bez takvih poruka. Nakon toga je od obe grupe studenata zatraženo da određene reči procene kao agresivne, odnosno preteće ili neutralne. Ispostavilo se da studenti koji su slušali agresivnije pesme mnoge reči ocenili kao agresivne i sa negativnom konotacijom, dok su studenti iz druge grupe iste te reči ocenili kao neutralne. Reči o kojima se najčešće radilo su štap, stena ili slično. Izgleda da slušanje određene muzike zaista utiče na percepciju stvari oko nas i da agresivne poruke u tekstovima pesama mogu da doprinesu vidjenju sveta kao neprijatnijeg i pretećeg.

Izvor:danas.rs

Desetom zapovešću zabranjuju se želje koje protivreče ljubavi prema bližnjem, i, što je neraskidivo povezano sa željama, pomisli koje toj ljubavi protivreče.

Zabranjuju se ne samo zla dela, nego zlobne želje i pomisli.

Kao prvo, zato što kada u duši postoje zlobne želje i pomisli, ona već postaje nečista pred Bogom i nedostojna Boga. Solomon kaže: Mrske su Gospodu misli zle (Prič. 15,26). Stoga se treba očistiti od ovih unutarnjih nečistota, kako uči Apostol: Očistimo sebe od svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijem (2. Kor. 7,1).

Kao drugo, zato što je potrebno ugušiti grehovne želje i pomisli da bi se predupredila grehovna dela, jer se grehovna dela rađaju iz njih kao iz semena, kao što je rečeno: Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule (Mt. 15,19). Nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tada želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt(Jakovlj. 1,14-15).

Kada se zabranjuje da se poželi bilo šta što ima bližnji, time se zabranjuje strast koja se zove zavist.

Rečima “ ne poželi žene bližnjeg svoga“ zabranjuju se sladostrasne misli i želje, tj. unutarnja preljuba.

“ Ne poželi dom bližnjeg svoga, ni njivu njegovu, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu. ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti bilo koje živinče njegovo, ni bilo šta drugo što pripada bližnjem tvome“ – ovim rečima zabranjuju se koristoljubive i vlastoljubive pomisli.

Shodno ovim zabranama deseta zapovest nam nalaže sledeće obaveze:

1) čuvati čistotu srca;

2) biti zadovoljan onim što imaš.

Za očišćenje srca naročito je neophodno često i usrdno prizivanje Imena Gospoda našeg Isusa Hrista.

Osmom zapovešću Gospod Bog zabranjuje krađu, tj. prisvajanje na bilo koji način onoga, što pripadama drugima.

Vidovi krađe su vrlo različiti:

1. Lopovluk, tj. otimanje tuđe stvari.

2. Pljačkanje, tj. otimanje tuđih stvari nasiljem.

3. Krađa svetinje, tj. prisvajanje onoga što je osveštano pripadanjem crkvi.

4. Podmićivanje ili mito, tj. Kada uzimaju nezakonito darove od ljudi, kojima su po svojoj dužnosti obavezni da čine nešto bez nagrade (besplatno).

5. Lenčarenje tj. kada primaju platu za dužnost ili za posao, ali dužnost i posao nisu obavili.

6. Lihvarstvo (zelenašenje), tj. kada uzimaju zbog bilo čega od nevoljnih velike novce, koristeći se tuđom bedom.

7. Obmana ili prevara tj. prisvajanje tuđe stvari lukavstvom. Na primer: kada se izbegava plaćanje duga, utaji nađeno, ne vrate vlasniku stvari ili novac; kada se vara na merenju ili zakida pri prodaji; zadržavanje isplate radniku i slično.

Zabranjujući nam sve vidove otimanja vlasništva od bližnjega, ta zapovest, nam nalaže da budemo nekoristoljubivi (nepohlepni), časni, trudoljubivi, milosrdni i pravedni. Da ne bismo grešili protiv te zapovesti, treba da volimo jedni druge, kao samog sebe, i da ne činimo drugima, što sami sebi ne želimo.

Sedmom zapovešću Gospod Bog zabranjuje preljubočinstvo, tj. kršenje supružanske vernosti i svaku nezakonitu i nečistu ljubav.

Mužu i ženi Bog zabranjuje da prekrše uzajamnu vernost i ljubav. Neženjenima Bog naređuje da drže čistotu misli i želja – da budu celomudreni u delima i u rečima, u mislima i željama.

Zbog toga nužno je izbagavati sve što može uzbuditi u srcu nečiste osećaje: ružne reči, bestidne pesme i plesove, sablažnjive manifestacije i filmove, čitanje nemoralnih knjiga, pijanstvo itd.

Reč Božija naređuje nam da čuvamo naša tela u čistoti, jer su tela naša „članovi Hristovi i hramovi Duha Svetoga“.

„Bludnici greše protiv sopstvenog tela“, raslabljuju zdravlje svoga tela, izlažu ga bolestima i povređuju čak i duševne sposobnosti, a posebno sposobnost zamišljanja i pamet.

Bog je Tvorac i Davaoc života. Stvorio je čovjeka po slici i obličju svome, što znači da je svaki čovjek bogolik, jer je Božanski lik utisnut u čovjekovu dušu i um.

Ubijanjem čovjeka, ustajemo protiv Božijeg podobija u njemu i Duha Svetoga koji živi u njemu preko svetih Tajni.

Hristos kaže: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo (Mt. 10, 28.). Postoje i oni koji ubijaju dušu, a to su oni koji kvare ljudske duše odvlačeći ih od Gospoda i odvodeći ih na stranputicu.

Savremeni način za ubijanje ljudskih duša svakako vidimo i u sektašenju i vrbovanju ljudi u dušegubna udruženja.

Samoubistvo je još veći grijeh od ubistva, možemo reći i najveći. Samoubistvom smo sami sebe potpuno odvojili od Boga i od svake mogućnosti pokajanja i povratka na pravi i istiniti put.

Petom zapovešću Gospod Bog nam naređuje da poštujemo roditelje svoje i za to nam obećava srećan i dug život.

Poštovati roditelje znači: ljubiti ih, poštovati ih, ne žalostiti ih ni rečima ni postupcima, slušati ih, pomagati im u naporima, brinuti se o njima, kada se oni nalaze u nekoj nuždi, a posebno u vreme njihove bolesti i starosti, takođe moliti se za njih Bogu, kako dok su živi, tako i posle smrti.

Greh nepoštovanja roditelja je veliki greh. U Starom zavetu, ko vređa oca ili majku, kažnjava se smrću (Mark. 7, 10; Izl. 21, 16).

Uporedo sa roditeljima, mi smo dužni da poštujemo i one, koji u bilo kom obliku, zamenjuju naše roditelje. Tim licima se mogu smatrati: pastiri i duhovni oci, koji se brinu o našem spasenju, učeći nas veri i moleći se za nas; starešine građanske, koje se brinu o našem mirnom životu i štite nas od ugnjetavanja i pljačke; vaspitači, učitelji i dobrotvori, koji se staraju da nas uče i da nam daju sve dobro i korisno; i uopšte, starije po uzrastu, koji imaju životno iskustvo i stoga mogu da nam daju dobar savet. Zato greši onaj ko ne uvažava starije, a posebno starce; ko se sa nepoverenjem odnosi prema njihovom iskustvu, ravnodušno, a nekada sa podsmehom reaguje na njihova zapažanja i pouke, smatrajući ih „zaostalim“ ljudima, a njihova shvatanja i poglede „zastarelim“.

Još u Starom zavetu Gospod je rekao kroz Mojsija: „pred licem sedoga ustani i poštuj lice starca, i boj se Gospoda Boga tvojega“ (3 Mojs.19, 32).

Ali ako bi se desilo, da roditelji ili starešine traže od nas bilo šta protivno veri i Zakonu Božijem, tada smo dužni da im kažemo, kako su rekli apostoli starešinama judejskim: „sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga“ (Dela. 4, 19). I dužni smo da pretrpimo za veru i Zakon Božiji sve, što bi zatim sledilo.