Ljiljan: Simbol dobrote, sreće, besmrtnosti, spasenja, nade, vere, plodnosti i rađanja

Ljiljan, poznatiji i kao krin, je verovatno jedini cvet na svetu koji u sebi objedinjuje vladarsko, dostojanstveno držanje, strastveni, gotovo opojni miris, a ipak uspeva da zadrži i svoju urođenu nežnost i nevinost. Baš zbog ovakvih svojih karakteristika, ljiljani su oduvek važili za simbol milosrđa i bezuslovne ljubavi. Pored očigledne lepote kojom prosto zrači gotovo svaki predstavnik ove vrste, u direktnoj su vezi i sa nadom, verom, plodnošću i rađanjem. Zato i ne čudi što se upravo za ljiljan često koristi i naziv “rajski cvet”.

Ljiljani su danas podjednako zastupljeni u gotovo celom svetu – ima ih i u Evropi, Aziji i Severnoj Americi, iako je istorijska činjenica da su za ovaj cvet dobro znali i stari grci, rimljani i egipćani. Simbolika je, uprkos vremenu, ostala ista. Beskrajna dobrota, sreća, besmrtnost i spasenje, sve ovo spada u “nadležnost” ljiljana. U staroj Grčkoj bio je posvećen Zevsovoj saputnici i vrhovnoj boginji Heri, zaštitnici braka i potomstva. U Rimu je važio za cvet boginje Venere, koja je, kako legenda kaže, bila toliko opsednuta ljiljanima da im je čak zavidela na lepoti. Zbog toga je, kako u grčkoj, tako i u rimskoj mitologiji, ljiljan važio i za simbol požude odnosno seksualnosti. Kada je reč o Aziji situacija je nešto drugačija, pa je za budiste ljiljan oduvek predstavljao znak brige, milosti i saosećajnosti, ali i izobilja, plodnosti i bogatstva.

Ipak, čini se da je ljiljan svoj najveći trag ostavio u hrišćanstvu, pa ne čudi što se metafore vezane za ovaj cvet javljaju se na više mesta kako u Starom tako i u Novom zavetu. Hrišćani širom sveta u ljiljanu (posebno onom bele boje, koji je ujedno i najpopularniji) vide bezgrešnost, čistotu, čednost, pa i sliku Device Marije. Štaviše, smatra se da svaki deo ovog cveta nosi po neki atribut Isusove majke: lišće ljiljana reprezentuje njenu skromnost, stabljika je simbol njene vere i pobožnosti, dok su beli cvetovi znak njene nevinosti i bezgrešnog začeća. Kod Srba je motiv ljiljana čvrsto vezan za Presvetu Bogorodicu, pa se često naziva i Bogorodičin cvet. S druge strane, verujemo da su svima dobro poznate reči naše čuvene narodne pesme iz Prvog svetskog rata koja kaže: “tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su živote dali zajedno otac i sin…”

Iz svega navedenog nije teško zaključiti da je ljiljan u osnovi cvet spiritualnosti i beskrajne vere u ono univerzalno Dobro. U njemu je oslikana svaka čovekova nada, svako dato obećanje, svaka reč molitve. U njemu vidimo onu najskriveniju, najemotivniju stranu Meseca, važi za izuzetno jak lunarni simbol, pa odatle, sasvim logično, predstavlja i sve žene ovog sveta. Simbol je trudnica, majki, ali i svih onih koji svojom pažnjom, strepnjom, brigom i požrtvovanjem svakodnevno usrećuju one kojima je pomoć i zaštita preko potrebna. Nezaobilazan su cvet na svakoj ceremoniji venčanja, pa se uzimaju i kao simbol braka, ali i partnerstva i svih onih veza koje odolevaju kako iskušenju, tako i vremenu.

Na kraju, par reči o bojama! Bele ljiljane poklanjamo onda kada želimo da naglasimo nečiju dobrotu i neiskvarenost, na ovaj način direktno dajemo do znanja da smatramo da je osoba iskrena, a da su naše namere časne i bez skrivenih motiva. Često se upravo zbog toga daruju porodiljama, i prenose našu želju da beba, baš kao i novopečena mama, bude lepa i zdrava. Crveni ljiljani su znak ljubavi, oduševljenja i pažnje, dok su narandžasti znak sreće i radosti. Ružičasti se vezuju za bogatstvo, prosperitet, mladost i živahnost, dok se takozvani tigrasti ljiljan uzima kao znak ponosa. Najmanje popularna boja je žuta, za koju se veruje da (osim radosti) simboliše i neozbiljnost, bežanje od obaveza, pa čak i ljubomoru.

Izvor: simboli.rs