Engleski filozof Frensis Bekon u svom najznačajnijem delu Novi organon, objavljenom prvi put 1620. godine, izlaže osnovne principe svoje filozofije. U sklopu kritike filozofske tradicije, on ističe induktivni način zaključivanja na osnovu činjenica, ali pre takvog zaključivanja smatra da treba očistiti razum od lažnih pojmova, koji su već zaokupili ljudski razum, pa se u njemu čvrsto ukorenjeni, da iskrivljuju istinu. Ove lažne pojmove Frensis Bekon naziva idolima. Termin idola potiče od grčke reči eidolon i znači lažna slika, zabluda.

Četiri su vrste idola, koje po Frensisu Bekonu zaokupljaju ljudski duh. On ih slikovito naziva idolima plemena, idolima pećine, idolima trga i idolima pozorišta.

Idoli plemena imaju svoju osnovu u samoj ljudskoj prirodi i u samom plemenu ili ljudskom rodu. To su pogrešne predstave kojima je sklon ceo ljudski rod, i Bekon kaže: “Jer pogrešno je uverenje da su čula čovekova merilo stvari (Protagora je rekao: čovek je merilo svih stvari); naprotiv, sva opažanja, kako čula tako i duha, izveštavaju nas o čoveku, a ne o svetu; i ljudski duh liči na ona neravna ogledala koja svoje osobitosti prenose na različite strane stvari… i ove grde i razobličuju.”. Po Bekonu “ljudski razum nikako nije čista svetlost, nego dobija boju od volje i od afekata, iz kojih nastaju nauke što mogu da se nazovu naukama kako se želi… Jer čovek je spremniji da veruje u ono što bi radije želeo da je istina.” Zato i Bekon smatra: “Sve vrste praznoverica jesu slične, radilo se tu o astrologiji, tumačenju snova, o znamenjima, o proricanju, ili o čemu sličnom; u svemu tome obmanuti vernici opažaju događaje koji su se zbili, a zanemaruju i ne obraćaju pažnju na promašaje, čak ako su ovi daleko mnogobrojniji.”

Idoli pećine su zablude koje su svojstvene pojedinom čoveku. Bekon to naglašava kada kaže: “Jer svaki čovek… ima svoju sopstvenu pećinu, koja lomi i prebojava svetlost prirode.” Pre svega to je njegov karakter, koji je formiran prirodom i vaspitanjem, kao i njegovim telesnim i duhovnim načinom ili sklopom. Po Bekonu “jedne dispozicije pokazuju se u bezgraničnom divljenju starim stvarima, a druge opet u primanju novih stvari; samo malo njih mogu da se održavaju u pravoj sredini, i oni ne ruše ono što je starina pravilno izgradila, i ne preziru donesene novine modernih vremena.” Zato su i neki duhovi po Bekonu, na primer po svojoj konstituciji nastrojeni analitički, i oni svuda opažaju razlike; drugi su nastrojeni sintetički, i oni opažaju sličnosti; tako na jednoj strani stoje naučnici i slikari, na drugoj pesnici i filozofi.

Idoli trga potiču iz jezika kojima se ljudi međusobno sporazumevaju i nastaju na ulicama i trgovima, gde se ljudi okupljaju i razmenjuju reči. Bekon kaže “Jer ljudi se sporazumevaju posredstvom jezika, a reči dolaze iz glava ljudskih. Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reči određuju prema narodnom shvatanju. Iz reči koje su loše i necelishodno obrazovane izrastaju naročite teškoće za duh.” I zatim se Bekon pita: “Filozofi govore o “beskrajnom” u tonu bezbrižnoga tvrđenja kao gramatičar o infinitivima; ali, zna li ko šta je “beskrajno”, ili da li je ono i samo pokušalo da postoji?”

Idoli pozorišta proizilaze iz toga što ljudi žive ne samo u prirodnoj, već i u socijalnoj i istorijskoj sredini. Oni su vezani za društvene autoritete, tradiciju i religijska verovanja, koji često od njih traže pristajanje bez razmišljanja. O ovim idolima Bekon piše: “Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, jer držimo, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvorile izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija.”

Izvor: artnit.net

Engleski psiholog Hans Ajzenk je razvio veoma uticajni model ličnosti, poznat i kao hijerarhiski model ličnosti. Njegova teorija ličnosti, nastala 1947. godine zasniva se na empirijskim, objektivnim istraživanjima na osnovu faktorske analize, eksperimentalnim istraživanjima i analizi fiziološke zasnovanosti psihičkih procesa.

Hans Ajzenk definiše ličnost: “Ličnost je ukupni zbir aktuelnih i potencijalnih načina ponašanja organizma koji su određeni nasleđem i sredinom; ona nastaje i razvija se funkcionalnom interakcijom između četiri glavne oblasti u koje su organizovani svi načini (obrasci) ponašanja: kognitivna oblast (inteligencija), konativna (karakter), afektivna (temperament) i somatska oblast (konstitucija).”

S obzirom na opštost oblika ponašanja Hans Ajzenk smatra da je ličnost strukturirana na četiri hijerarhijska nivoa.

Prvi najniži nivo organizacije ličnosti, predstavljaju specifični, pojedinačni akti ili reakcije koji su različiti u različitim konkretnim situacijama.

Drugi nivo u strukturi ličnosti čine uobičajene reakcije ili postupci, i može se nazvati nivoom navika. One su opšitijeg karaktera od specifičnih akata i pokazuju tendenciju da se češće javljaju iste reakcije u sličnim situacijama.

Treći nivo organizacije ličnosti predstavljaju crte ili osobine ličnosti. Crte su ustaljena organizacija uobičajenih reakcija ili navika koja se relativno dosledno ispoljava u različitim životnim situacijama.

Četvrti, najviši i najopštiji nivo organizacije ličnosti Hans Ajzenk naziva tipovima ličnosti. Tip ličnosti određuje skup međusobno povezanih crta ili osobina ličnosti, koji je trajnog karaktera i dosledno se manifestuje u različitim situacijama.

Na osnovu rezultata faktorskih analiza Hans Ajzenk je identifikovao dimenzije ličnosti. Svaka dimenzija ličnosti spaja nekoliko različitih crta ili osobina, koje mogu da budu razvijene u različitom stepenu. Glavnim dimenzijama ličnosti Ajzenk smatra: neurotizam, emocionalnu stabilnost i introverziju-ekstraverziju.

Prva dimenzija neurotizma, odnosno emocionalne stabilnosti označava obim u kojem je neka osoba u svojim raspoloženjima anksiozna, depresivna, opsesivna i hostilna, ili smirena, vedra i stabilna. Druga dimenzija označava kao ekstravertne one osobe koje su društvene i pune energije, a kao introvertne one koje su povučene i tihe. Većina ljudi je najčešće između ekstrema ovih dimenzija, i skloni su samo u određenoj meri nekim emocionalno nestabilnim reakcijama ili su ambivalentni.

Izvor: artnit.net.

Švajcarski psihijatar i osnivač analitičke psihologije Karl Gustav Jung bio je mnogo više od čoveka koji je nam je davao koncepte nesvesnog. Jung je bio specijalista na polju ljudskih emocija, fantazija, potreba i staza koje nas vode do konačne sreće.

“Svi smo mi izvori lebdećeg zla. Ja nisam ono čime me život napravi, već ono što sam želeo da postanem”, rekao je Jung u jednom intervjuu.

Čuveni doktor znao je da su ljudi jednako sposobni za užasne i za sjajne stvari. Verovao je da osoba može da shvati sopstvene nade i snove jedino kroz individualizaciju, a ovaj zanimljiv koncept je usko povezan sa značenjem koje je dr Jung smestio u koncept sreće.

Verovao je da je individualizacija proces koji dovodi do ostvarivanja mentalne slobode. Takva sloboda dozvoljava nam da živimo bez straha ili anksioznosti, i da postanemo holistik koji nema potrebu ništa da krije.

Mnogo je načina da čovek postane srećan. Ali, mnogi od njih vode čoveka u zamku pozitivnosti, koja u suštini pogađa samo “vrh ledenog brega”. Ovakve metode su daleko od realnosti i ne nude vam konkretno rešenje, već životu u iluzijama.

Jung navodi 5 stvari koje čine recept za sreću, ali takođe kaže da ako ih budete opsesivno pratili, na kraju ćete dobiti kontraefekat. Da biste bili srećni, smatra Jung, morate imati jasnu viziju svojih ciljeva, morate da budete fleksibilni, predusretljivi i da verujete svojoj intuiciji.

“Morate da naučite da prepoznate prisustvo sinhronizacije, koja će vaš život ispuniti neočekivanim čudima”, govorio je stručnjak.

Ovo je njegova lista 5 stvari koje čoveka čine srećnim:

1. Jako fizičko i mentalno zdravlje

Jung nije verovao da je glavni cilj psihologije lečenje mentalnih poremećaja, već je na nju gledao kao na instrument samoprepoznavanja, jasnu definiciju sopstvenih ciljeva i znanja. Za njega je isti ključ sreće bio i fizičko zdravlje. Kod njega su ova dva koncepta nerazdvojiva.

2. Zdrave veze

Živeti izolovano od drugih ljudi je pogrešno. Svakome je potrebna pažnja, prijateljstvo, sigurnost i ljubav. Morate sa nekim da komunicirate, delite, širite vidike, brinete o nekome i da neko brine o vama… Bez toga nema sreće.

3. Sposobnost da opažate lepotu umetnosti i prirode

Kreativne osobe stavjaju svoje emocije, kreativnost, ideale, inovacije i veštine u stvari koje nastaju iz njihove mašte, i to je ono što Jung naziva kolektivnim nesvesnim. Morate biti sposobni da cenite sve što vas ushićuje, donosi zadovoljstvo i čini srećnim. Isto važi za sposobnost da cenite prirodu. Svi smo mi deca prirode. Svako stvorenje i mesto na planeti može nam dati važno znanje, samo morate da znate gde da gledate.

4. Verujte u nešto

Prema Karlu Jungu, sreća je nemoguća bez duhovne ispunjenosti. Nije važno da li je u pitanju religija ili filozofija, već to da vera u nešto može da bdue osnova za vaše dobro stanje. Vera daje značenje i produbljuje svako iskustvo, a vaše postojanje ispunjava smislom i svrhom.

5. Zanimljiv posao

Jung je puno pričao o tome kako je u detinjstvu želeo da bude arheolog. Život ga je ipak odveo ka medicini, a zatim se odlučio za psihijatriju. U duši je uvek ostao antrolopolog, pa je uvek “kopao” što dublje po duši čoveka.

Koliko će vam posao biti zanimljiv ne zavisi uvek od vas, ali ako napravite prave odluke u karijeri koji vas vode ka vašim ciljevima, onda će vam pronalaženje posla koji volite biti lako.

Izvor: Stil

Ruski pisac  Anton Pavlovič Čehov u pismu koje je svojevremeno poslao svom mlađem bratu dao je važne savete u kojima mu je otkrio šta čovek treba da uradi kako bi bio prihvaćen među obrazovanim ljudima. Prvo i osnovno, mora biti kulturan.

– Oni poštuju ljudsku ličnost i zato su uvek ljubazni, pažljivi, učtivi i spremni da čine za druge.

– Saosećajni su prema svima, ne samo prema prosjacima i mačkama. Brinu i o onome što se ne vidi, i spremni su da se žrtvuju kako bi pomogli drugima.

– Poštuju tuđe vlasništvo i zato vraćaju svoje dugove.

– Iskreni su i preziru laž. Ne lažu čak ni kad su sitnice u pitanju. Laž vređa slušaoca i unižava ga u očima govornika. Ne poziraju, ponašaju se isto i na ulici i u svom domu, ne prave se važni pred svojim skromnijim prijateljima. Nisu skloni blebetanju niti opterećuju druge svojim ničim izazvanim ispovestima. Iz poštovanja prema tuđim ušima više ćute nego što pričaju.

– Ne unižavaju sebe kako bi izazvali sažaljenje. Ne igraju na kartu tuđe osetljivosti da bi osvojili pažnju. Ne govore „Mene niko ne razume“ ili „Niko ne mari za mene“, zato što su to jeftini i vulgarni trikovi.

– Ne pate od plitke taštine. Ne mare za lažne vrednosti, poznanstva sa poznatim ličnostima ili za to da sami budu poznati. Ako su učinili nešto značajno, ne prave od toga najvažniju stvar na svetu, i ne hvale se time da imaju pristup tamo gde ga drugi nemaju. Zaista talentovani ljudi se uvek klone svetine i reklamiranja.

– Ako imaju neki dar, poštuju ga. Zarad njega žrtvuju odmor, romanse, provod, sujetu. Ponosni su na svoj dar, ali su mu i veoma posvećeni.

– Imaju razvijen osjećaj za lepo, estetsko. Ne idu na spavanje u odeći, održavaju čistoću životnog prostora. Veoma vode računa da kontrolišu svoje nagone i da u suprotnom polu ne vide samo seksualni objekat. Teže originalnosti, otmenosti, čovečnosti, dive se majčinskim osećajima. Ne opijaju se već piju alkohol samo u posebnim prilikama, jer smatraju da nisu svinje. Drže se načela ‘mens sana in corpore sano’ – u zdravom telu zdrav duh.

Tako izgledaju kulturni ljudi. Da bi čovek bio kulturan nije dovoljno da čita popularne romane i posećuje pozorište.

On mora neprestano, danonoćno da radi na sebi, da čita, uči, trudi se… i da odmah odbaci sujetu, jer se svaki izgubljeni sat računa“, završava svoje pismo Čehov.

Ivor: Srbijadanas

Učenje je izuzetno složen proces na koji utiču različiti faktori. Pošto je većina roditelja verovatno vrlo svesna, posmatranje može igrati ključnu ulogu u određivanju kako i šta djeca uče. Kao što kažu, deca su u velikoj mjeri poput sunđera, usijavajući svoja iskustva svakog dana.

Zato što je učenje tako složeno, postoje mnoge različite psihološke teorije koje objašnjavaju kako i zašto ljudi uče.

Psiholog po imenu Albert Bandura predložio je teoriju socijalnog učenja koja sugeriše da posmatranje, imitacija i modeliranje igraju primarnu ulogu u ovom procesu. Bandurova teorija kombinuje elemente iz bihejvioralnih teorija , što ukazuje na to da se sva ponašanja nauče kroz uslove i kognitivne teorije, koje uzimaju u obzir psihološke utjecaje kao što su pažnja i memorija .

Kako funkcioniše Teorija socijalnog učenja?

U prvoj polovini 20. veka školska psihologija u ponašanju postala je dominantna sila. Bioničari su predložili da je svako učenje rezultat direktnog iskustva sa okolinom kroz procese udruživanja i ojačanja. Iako je Banduraova teorija takođe ukorenjena u mnogim osnovnim pojmovima teorije tradicionalnog učenja, on je verovao da direktna ojačanja ne mogu da objasne sve vrste učenja.

Na primer, deca i odrasli često pokazuju učenje za stvari sa kojima nemaju direktno iskustvo.

Čak i da nikada u životu nikada niste zamenili bejzbol palicu, verovatno biste znali šta da radite ako vam je neko predao leptir i rekao vam da pokušate da pogodite bejzbol. To je zato što ste videli druge da izvrše ovu akciju bilo lično ili na televiziji.

Dok su teorije ponašanja u ponašanju pokazale da je sve učenje rezultat udruženja nastalih uslovima, ojačanjima i kaznom, Banduraova teorija socijalnog učenja predložila je da se učenje može dogoditi jednostavno posmatrajući postupke drugih.

Njegova teorija je dodala socijalni element, tvrdeći da ljudi mogu naučiti nove informacije i ponašanja posmatrajući druge ljude. Poznato kao posmatračko učenje , ovaj tip učenja može se koristiti za objašnjenje širokog spektra ponašanja, uključujući i one koje se često ne mogu objasniti drugim teorijama učenja.

3 Stvari koje treba znati o teoriji socijalnog učenja

U srcu teorije socijalnog učenja postoje tri ključna koncepta. Prvo je ideja da ljudi mogu naučiti kroz posmatranje. Sledeća je ideja da su unutrašnja mentalna stanja suštinski deo ovog procesa. Konačno, ova teorija prepoznaje da samo zato što je nešto naučeno, to ne znači da će to rezultirati promjenom ponašanja.

“Učenje bi bilo izuzetno težak, a da ne govorimo o opasnim, ako bi se ljudi oslonili isključivo na efekte sopstvenih akcija kako bi im obavijestili šta da rade”, objasnio je Bandura u knjizi Teorija o socijalnom učenju iz 1977. godine. “Srećom, većina ljudskog ponašanja se posmatra posmatrano kroz modeliranje: od posmatranja drugih, jedan oblikuje ideju o tome kako se ponašaju nova ponašanja, au kasnijim prilikama ove kodirane informacije služe kao vodič za akciju.”

Hajde da istražimo svaki od ovih koncepata u većoj meri.

1. Ljudi mogu naučiti kroz posmatranje.

U jednom od najpoznatijih eksperimenata u istoriji psihologije, Bandura je pokazala da djeca uče i imitiraju ponašanje koje su zapazili u drugim ljudima. Deca u Bandurinim studijama posmatrala su odrasle osobe koje su delovale nasilno prema Bobo lutkici.

Kada su deci kasnije imali dozvolu da igraju u sobi sa Bobo lutkom, počeli su da imitiraju agresivne akcije koje su prethodno posmatrali.

Bandura je identifikovao tri osnovna modela posmatranja učenja:

1. Živi model, koji uključuje stvarnu osobu koja demonstrira ili ponaša ponašanjem.

2. Verbalni nastavni model, koji uključuje opise i objašnjenja ponašanja.

1. Simbolički model koji uključuje stvarne ili izmišljene likove koji prikazuju ponašanja u knjigama, filmovima, televizijskim programima ili onlajn medijima.

Kao što vidite, posmatračko učenje ne zahteva nužno gledanje druge osobe u aktivnosti. Usmena verbalna uputstva, kao što je slušanje podkasta, mogu dovesti do učenja. Takođe možemo naučiti čitanjem, slušanjem ili gledanjem akcija likova u knjigama i filmovima.

Kao što možete zamisliti, upravo ova vrsta opservacionog učenja postaje gromobran za kontroverzu jer roditelji i psiholozi raspravljaju o uticaju koji mediji pop-kulture imaju na decu. Mnogi brinu da deca mogu da nauče loše ponašanje kao što su agresija od nasilnih video igrica, filmova, televizijskih programa i video snimaka na mreži.

2. Mentalna stanja su važna za učenje.

Samo posmatranje nečijih postupaka nije uvek dovoljno da dovede do učenja. Vaša mentalna situacija i motivacija igraju važnu ulogu u određivanju da li se ponašanje ponavlja ili ne.

Dok teorije ponašanja u ponašanju sugerišu da je to spoljno ojačanje koje je stvorilo učenje, Bandura je shvatio da pojačanje uvek ne dolazi iz vanjskih izvora.

Bandura je naglasio da spoljno, ekološko ojačanje nije bio jedini faktor koji utiče na učenje i ponašanje. Opisao je inherentno ojačanje kao oblik unutrašnje nagrade, kao što su ponos, zadovoljstvo i osećaj postignuća. Ovaj naglasak na unutrašnjim mislima i saznanjima pomaže u povezivanju teorija učenja sa kognitivnim razvojnim teorijama. Iako mnogi udžbenici postavljaju teoriju socijalnog učenja sa teorijama ponašanja, Bandura sam opisuje svoj pristup kao “socijalnu kognitivnu teoriju”.

3. Učenje ne mora nužno dovesti do promjene ponašanja.

Pa kako da utvrdimo kada je nešto naučeno? U mnogim slučajevima, učenje se može videti odmah kada se prikazuje novo ponašanje. Kada naučite djetetu da vozi bicikl, možete brzo da utvrdite da li je do učenja došlo djetetom da vozi njegov ili njen bicikl bez pomoći.

Ali ponekad smo u stanju da naučimo stvari iako to učenje možda nije odmah očigledno. Dok su bihejveristi verovali da učenje dovodi do trajne promjene ponašanja, posmatranje učenja pokazuje da ljudi mogu naučiti nove informacije bez demonstriranja novih ponašanja.

Kako se dogodilo opservaciono učenje?

Važno je napomenuti i da se ne posmatraju sva posmatrana ponašanja. Zašto ne? Faktori koji uključuju i model i učenik mogu imati ulogu u tome da li je društveno učenje uspješno. Moraju se pratiti i određeni zahtjevi i koraci.

Sledeći koraci su uključeni u proces posmatranja i modeliranja:

• Pažnja: Da biste naučili, potrebno je obratiti pažnju . Bilo šta što oduzima vašu pažnju imaće negativan uticaj na posmatračko učenje. Ako je model zanimljiv ili postoji novi aspekt situacije, mnogo je verovatnije da posvetite svoju punu pažnju učenju.

• Retencija: Sposobnost čuvanja informacija je takođe važan dio procesa učenja. Na zadržavanje može uticati brojni faktori, ali sposobnost da se kasnije izvuče informacije i djeluju na njega, od vitalnog je značaja za posmatranje učenja.

• Reprodukcija: Kada ste obraćali pažnju na model i zadržali informacije, vrijeme je da zapravo obavite ponašanje koje ste primetili. Dalje prakse naučenog ponašanja dovode do poboljšanja i veštačkog napretka.

• Motivacija: Konačno, kako bi posmatranje učenja bilo uspješno, moraš biti motivisan da imitira ponašanje koje je modelirano. Jačanje i kažnjavanje igraju važnu ulogu u motivaciji. Dok doživljavaju ove motivatore mogu biti visoko efikasni, tako da mogu posmatrati i druge koji doživljavaju neku vrstu pojačanja ili kažnjavanja. Na primjer, ako vidite drugog učenika nagrađenog dodatnim kreditom za vrijeme na vrijeme, možda ćete početi da se pojavljujete nekoliko minuta ranije svaki dan.

Nekoliko aplikacija za teoriju socijalnog učenja

Teorija društvenog učenja može imati brojne aplikacije iz stvarnog sveta. Na primjer, to se može koristiti kako bi istraživačima pomoglo da shvate kako se agresija i nasilje prenose kroz posmatračko učenje. Proučavajući medijsko nasilje, istraživači mogu bolje razumjeti faktore koji mogu dovesti djecu da djeluju na agresivne akcije koje vide na televiziji i filmovima.

Međutim, socijalno učenje može se koristiti i za učenje ljudi pozitivnim ponašanjem. Istraživači mogu da koriste teoriju socijalnog učenja da istraže i razumeju načine na koje se pozitivni modeli mogu koristiti za podsticanje poželjnih ponašanja i za olakšavanje društvenih promena.

Reč od

Pored uticaja na druge psihologe, Banduraova teorija socijalnog učenja imala je značajne implikacije u oblasti obrazovanja. Danas, i nastavnici i roditelji prepoznaju koliko je važno modelirati odgovarajuće ponašanje. Druge strategije učionice, kao što su podsticanje djece i izgradnja samo-efikasnosti , također su ukorijenjene u teoriji socijalnog učenja.

Kako je Bandura primećivao, život bi bio neverovatno težak i čak opasan ako biste morali naučiti sve što znate iz ličnog iskustva. Toliko od vašeg života je ukorenjeno u vašim društvenim iskustvima, tako da nije iznenađenje da posmatranje drugih igra takvu vitalnu ulogu u tome kako ste stekli nova znanja i vještine. Ako bolje razumete kako teorija socijalnog učenja funkcioniše, možete dobiti veću zahvalnost za moćnu ulogu koju posmatranje može da igra u oblikovanju stvari koje znamo i stvari koje radimo.

Izvor: reoveme.com