Doktor Branimir Nestorović, pulmolog i alergolog na svom blogu često piše o raznim temama i daje savete. Tako je bilo i ovaj put …

Majka stalno govore kako je dete čitav život deo nje. Nova saznanja iz genetike pokazuju da je ovo istina. Tokom trudnoće, ćelije fetusa prelaze kroz placentu u telo majke, postajući deo njenog tkiva.Fetus manipuliše fiziologijom majke, kontrolišuću količinu hranljivih sastojaka koje dobija. Ovo danas može da objasni kako se fetus niormalno razvija i kada majka gladuje, Majčino telo je razvilo mehanizme kojima ograničava uticaj fetisa na njen metabolizam.

Obzirom da su fetalne ćelije u stvari matične ćelije, one po dolasku u tkiva majke počinju da se ponašaju kao ćelije majke. Posle porodjaja, imuni sistem majke uklanja fetalne ćelije, ali one koje su već u tkivima su identične ćelijama majke, pa ostaju nedirnute. Tako nastaje pojava koju zovemo mikrohimerizam,majka nosi u svom organizmu odredjeni broj ćelija sa drugačijom genetskom strukturom (himera je grčko mitološko biće koje se sastoji od lava, koze I zmaja).

Mikrohimerizam je posebno kompleksna pojava u žena sa brojnim trudnoćama. Tada se u telu žene nagomilavaju ćelije sve njene dece. ali je najzanimljivije da se DNK prethodne dece takodje u izvesnoj meri prenosi na njenu sledeću decu. Postojanje fetalnih ćelija u majke reguliše čak i kada će ona ponovo moći da ostane trudna. Izgleda kao da ćelije prethodnog deteta ometaju začeće, smanjući mogućnost nove trudnoće. David Haig, evolucioni biolog sa Harvarda u članku u časopisu BioEssays opisuje kako je u krvi majke pronadjena muška DNK. Interakcija fetalnih ćelija i ćelija majke još nije sasvim objašnjena, ali u miševa fetalne ćelije stimulišu stvaranje mleka (laktaciju), koja je neophodna za razvoj fetusa. Takodje, infuzija fetalnih ćelija ima pozitivne efekte na majku. Naime, fetalne ćelije se ponašaju kao matične ćelije, popravljajući oštećenja tkiva u majke (pokazano je da popravljaju funkciju oštećenog srčanog mišića u majke). Postoji i negativna strana, iz fetalnih ćelija deteta se mogu razviti embrionalni tumori kod majke.

U studiji koja je učinjena pre nekoliko godina, 63% žena je imalo mušku DNK u mozgu. Muška DNK je bila rasprostranjena u čitavog mozgu, a izgleda da je prisutna tokom čitavog života (najstarija žena koja je imala mušku DNK je imala 94 godine). Muška DNK ima u ovih žena pozitivne efekte, npr. pokazano je da ih štiti od Alzheimerove bolesti, kao i od autoimunih bolesti. Majka nosi DNK čak i pobačene dece u svojim ćelijama.

Problemi su nastali kasnije, kada je jedna studija iz 2012 je utvrdila da se muška DNK nalazi i u mozgu žena koje nisu bile trudne, pa nisu imale infuziju fetalnih ćelija. Jedina mogućnost je bila da su one dobile DNK muškaraca preko seksualnog odnosa.Žena nosi u svom organizmu ćelije sa genetskom strukturom svih svojih seksualnih partnera.
Zanimljivo je da je ovu pojavu opisao Aristotel i nazvao telegonijom (pojava da deca mogu da naslede genetske osobine ranijih seksualnih partnera žene).

Naučnici sa Univerziteta u New South Wales su otkrili da je veličina potomaka u muva bila u korelaciji sa prvim mužjakom sa kojim se majka parila (a ne biološkog oca). Dr Stuart Wigby iz Oksofrda kaže da je ideja telegonije potpuno naučno utemeljena. Izgleda da jajna ćelija apsorbuje DNK iz spermatozoida i ako nije oplodjena. Na nastajanje ovog procesa utiču molekuli iz tečnosti sperme.
Ova studija ima dve veoma eksplozivne implikacije. Jedna je da žena apsorbuje DNK svih svojih seksualnih partnera, što menja funkcionisanje njenog organizma.Ovo bi moglo biti objašnjenje za kolokvijalni izraz da neka žena “ima lice prostitutke” (ponekad vrlo promiskuitetne žene imaju poseban fenotip lica).
Druga implikacija je još ekspozivnija. Ona podrazumeva da će svako novorodjeno dete imati u sebi DNK svih prethodnih seksualnih partnera majke.
Mikrohimerizam je jasno dokazan u pasa, gde prvi potomci prenose svoj DNK narednima (čime se smanjuje ćistoća rase). Štaviše, kučka inkorporira materijal sa Y hromozoma svojih potomaka. sinova.
Istraživanja su pokazala da kučke imaju u svom telu ćelije sa Y hromozomom (dakle muške ćelije). Ove ćelije se kasnije mou naći u ženskim potomcima (dakle prenose se sa majke na ćerke). Ako žene apsorbuju gene sa Y hromozoma tokom seksualnog odnosa, one bi trebalo da postaju sve muškobanjastije. Ovio jeste primetna pojava kod veoma promiskuitetnih žena.
Stolećima je seksualna čistota žene bila najvažnija osobina potrebna za brak. Sada izgleda kao da nauka potvrdjuje ispravnost ovog stanovišta.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Današnji ljudi su opsednuti ishranom i dijetama. Nezavisno od izgleda i težine, priča o zdravoj ishrani je skoro isto toliko česta, kao priča o vremenu ili saobraćaju.  Većina ljudi balansira između dijete i ozbiljnih grešaka, koje nastupaju usled razmišljanja o hrani tokom dijete. Većina dijeta ne uzima u obzir psihološke faktore ljudi. Osnovno pravilo dobre ishrane je “jedite samo kada ste gladni, a prestanite kada ste siti”.

Uzimanje većih količina hrane ima svoju fiziološku osnovu. Kada jedemo u želucu se oslobađa dopamin (takozvani hormone sreće), koji se vagusnim nervom prenosi u mozak. Otuda jedemo ne samo kada smo gladni, već i kada smo depresivni, umorni, nesrećni. Jedemo hranu koja izaziva naviku (puno šećera, kremastu, laku za nošenje).

I uvek imamo izgovor, “ovo je samo danas”. A ponavljanje stvara naviku, a navika se teško otklanja. Kada imate neodoljivu želju za nekim slatkišem, istina je da ćete ga sve više želeti što ga češće uzimate. Loša navika se ne može suzbiti tako što je ponavljate. Pokušajte da suzbijete želju za jelom tako što ćete izaći u šetnju (pas je odličan izgovor da izađete napolje). Posle izvesnog vremena, želja za grickalicama i slatkišima će proći.

Vreme praznika je stvoreno za prejedanje. Ne izlazimo danima napolje, a u kući se nalazi ogromna količina hrane koju smo nagomilali (da ne bismo morali da izlazimo napolje). Verovatno je to ostatak vremena kada hrane nije bilo dovoljno.

Evo nekoliko saveta kako da izbegnete da se prejedete kada sednete za sto:

1. Popite neki pelinkovac ili gornji aperitiv. Iako se zovu apertitivi, oni smanjuju apetit. Razlog je evolucioni, naš mozak gorke materije svrstava u potencijalne otrove, pa smanjuje unos potrebu za hranom.

2. Smanjite stimulus koji vam odvlače pažnju. Pokazano je da ljudi koji jedu uz TV ili igrice, unose do 40% više hrane nego ako sede za stolom dok jedu.

3. Jedite sporo i žvaćite hranu. Mozak registruje kao da ste pojeli više, ako jedete sporo. U jednom ispitivanju iz 2015. pokazano je da su osobe koje su sporo i pojele 400 ml supe, bile znatno više site i kasnije ponovo gladne, od onih koji su jeli brzo. Pokušajte da između dva zalogaja spustite pribor za jelo i načinite par dubokih udaha.

4. Nemojte na sto iznositi veliki broj jela, već samo jedno po jedno. Pokazano je da ljudi pojedu znatno više čokoladica, ako su one različitih boja i ukusa. Ukoliko se jede jelo po jelo, pojede se manje nego ako su sva jela na stolu.

5. Služite jela u malim tanjirima, kako to rade u restoranima

6. Uklonite izvore iskušenja. Teško je odupreti se da ne “uzmete malo”, ako je firžider pun lepih stvari. Ne kupujte gomilu grickalica ili slatkiša, jer ćete se teško odupreti da ih ne uzmete kada ih vidite.

7. Uzimajte namirnice koje sadrže vlakna (povrće, zrnasta hrana, integralne cerealije), jer ne duže daju osećaj sitosti. Jedno istraživanje iz 2015 je pokazalo da osobe koje su jele ovsenu kašu za doručak, imaju osećaj sitosti duže od onih koje su jele kornfleks.

8. Jedite hranu bogatu proteinima, posebno za doručak (jogurt, jaja, orašaste plodove, semenke itd). Ovo suzbija lučenje grelina, hormona gladi. U studiji iz 2012. na 193 osobe sa sedanternim načinom života, proteinski doručak je bolje suzbijao lučenje grelina od dijete bez ugljenih hidrata. U sličnoj studiji iz 2014 na 20 mladih žena, uzimanje jogurta je smanjivalo apetit tokom dana.

9. Pokušajte da jedete u određenim, pravilnim intervalima. Preskakanje obroka, iz želje da se omrša, nije dobro. Preskakanje doručka je posebno štetno. Dobar doručak smanjuje prekomerni unos hrane tokom dana. Većina istraživanja govore da je bolje imati tri standardna obroka dnevno, nego više manjih tokom dana.

10. Pokušajte da smanjite nivo stresa. Stres je jedan od glavnih uzroka prejedanja, samim tim nastanka gojaznosti. Stres dovodi do povećavanja energetske potrošnje tela, a samim tim se odmah pokreće mehanizam gladi. Perzistentni stress dovodi do nastanka perzistentne gladi. Zato nijedna dijeta neće imati efekata ako nemate fizičku aktivnost ili relaksaciju.

11. Na Zapadu je popularno da zapisujete sve što pojedete tokom dana, Rezultati će vas sigurno iznenaditi, “pa samo sam uzeo nekoliko bombona (u stvarnosti pet, plus gazirani napitak – sve skupa koliko dobar ručak).

12. Ograničite količinu alkohola koju pijete uz jelo. Ne znamo mehanizam kojim alkohol stimuliše apetit, ali je pokaza no da etanol u alkoholnim napizima na nervne ćelije ima isti efekat kao gladovanje. Alkohol takođe nosi puno kalorija.

13. Pijte dovoljno vode. Istraživanje iz 2016 je pokazalo da postoji direktna veza između količine vode koju pijemo i gojaznosti. Jedno od objašnjenja je da jedemo kada smo u stvaru žedni (brkamo glad sa žeđi).

14. Pokušajte da jedete sa osobama koje ne jedu previše i imaju slične navike u ishrani kao vi. Ovo je sličan efekat, kao kada izbegavate dok pokušavate da ostavite duvan, ljude koji puše. Jedite sa osobama koje su vam drage.

Nadam se da vam nisam pokvario apetit pred praznike. Ako preterate sa jelom, dobra šetnja može biti pokajanje.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Postoje pitanja na koje ljudi stolećima traže odgovore. Kako je nastao život, da li postoje inteligentni oblici života u svemiru su verovatno ona koja ste postavljali i sebi. Brojne teorije, poneke religiozne, neke čisto naučne, a neke na granici naučne fantastike pokušavaju da odgovore na ova pitanja. Jedna od popularnih teorija o poreklu života na Zemlji je panpermia. Ona prepostavlja da život nije nastao na našoj planeti, već je dospeo ovde sa nekog drugog mesta u svemiru.

Panspermia je grčka reč, koja se prevodi kao “seme koje svuda niče”. Dakle, život je opšteprisutan u svemiru i širi se sa jednog mesta na drugo. Prenošenje bi se odigravalo kosmičkom prašinom, metoritima, kometama ili asteroidima, a nosioci  informacija bi bili tzv. ekstremofilni mikroorganizmi. Ekstromofilni organizmi su oni koji mogu da izdrže ekstremne uslove, bilo temperature, pritisak, radijaciju itd. Koliko god ova teorija ličila na naučnu fantastiku, postoji dosta dokaza koje govore njoj u prilog.

Na Antarktiku je 1984 godine otkriven meteorit koji je pre 15 miliona godina doleteo sa Marsa. Označen kao ALH84001, sadržao je strukture koje bi mogle biti ostaci zemaljskih nanobakterija. U njemu su nažene I aminokiseline I policiklični aromatični ugljovodinici. Ova vest je izazvala takvo uzbuženje, da je predsednik SAD (tada Klinton) najavio robotske ekspedicije na Marsa, da se ispita mogućnost života na njemu (što je trenutku u toku).

2001. godine, na konferenciji u San Dijegu, predstavljena su istraživanja Indijke organizacije za istraživanje svemira. Pokazano je da se u stratosferi (na 41 kilometar iznad površine Zemlje), nalaze grupice živih ćelija. Iste godine italijanski geolog Bruno D’Argenio I molekularni biology Giuseppe Geraci sa Univerziteta u Naplju su objavili da su pronašli vanzemaljske bakterije u metoritu čija je starost procenjena na 4.5 milijardi godina. Oni su tvrdili da su bakterije (slične današnjim Bacillus subtilis i Bacillus pumilus, ali sa različitom DNK), po stavljanju u medijum oživele.

German Aerospace Centre u Kelnu je izveo eksperimente, koristeći ruski FOTON satelit. Oni su pomešali bakterijske spore sa česticama gline, metoerita sa Marsa, crvenim krečnjačkim kamenom i izložili ih u svemiru. Posle dve nedelje, bakterije su bile žive. Jedno istraživanje je pokazalo da mogu da prežive čak i 6 godina, pod uslovom da budu izložene UV zračenju.

Jedno ispitivanje se bavilo profilom emisije toplotnog zračenja sa Halleyeve komete u trenutku njenog približavanja Suncu. Profil zračenja je iznenađujući odgovaraju onom koje zrače bakterije kada se izlože visokoj temperaturi (nijedna druga aterija nije davala takav obrazac).

U članku koji je nedavno objavljen, profesor Wickramasinghe je izložio da je mogućnost dolaska na Zemlju bakterija sa drugih planeta sasvim moguće. On smatra da samo u našoj galaksiji postoji oko 140 milijardi nastanjvih planeta, većina oko malih patuljastih sunaca.
Ruski kosmounati su na spoljnim prozorima Internacionalne svemirske stanice pronašli obilje živih algi, koje su živele u svemiru.

Ako prepostavimo da je život na Zemlji nastao od mikroba donetih iz svemira . a najviše se sumnja na Mars (što naravno ne rešava pitanje kako su oni tamo nastali), postavlja se pitanje njihove dalje evolucije. Pažljiv čitalac je već mogao da pretpostavi iz bloga o misterijama DNK da sam više naklonjen teoriji inteligentnog stvaranja (Intelligent Design) nego Darvinizmu. Ali, Darvinom ćemo se baviti u nekim drugim postovima. Pomenuću samo da genetska ispitivanja nisu potvrdila postojanje zajedničkih predaka vrsta, a da su čak pojedine vrste genetski potpuno različite od sličnih životinja. Poseban problem za neodarviniste predstavlja genom oktopoda. On ima genom skoro iste veličine kao čoveka, a broj gena je čak veći (33,000 prema 25,000 kod Homo sapiensa). Posebno je zanimljivo da ima 168 gena iz grupe protokaderina (gena koji regulišu razvoj neurona). Ovo je skoro dvostruko više od broja gena kod sisara, što objašnjava veliki mozak kod oktopoda. Takodje, broj gena za cink-finger transkriptivne faktore (regulišu sintezu proteina) je 1 800 (samo veći broj gena ima slon, oko 2 000 za njuh). Medjutim, posebno je zanimljivo da octopod ima stotine gena koji se ne nalaze ni u jednoj drugoj životinjskoj vrsti. Geni za sisaljke oktopoda su slični genima za kodiranje receptora za acetilholin (ovo je u potpunoj suprotnosti sa darvinzmom) – geni srodnih vrsta bi trebalo da imaju istu funkciju jer nastaju od istog pretka. Štaviše geni za razvoj mozga oktopoda su sličniji kičmenjacima, a potpuno se razlikuju od gena kod sipe (koja je srodna vrsta).

Drugi problem su geni koji nastaju de novo, a kojih nema u srodnih vrsta. Npr. Protein koje onemogućava smzavanje riba na Južnom polu je jedinstven, nastao spontano bez ijednog sličnog u drugih vrsta. Molekularni biology Long citira članak iz časopisa Science (jedan od najvažnijih naučnih časopisa na svetu), gde se opisuje nastanak dva nova gena za razvoj mozga. Oni nastaju iz nekodirajućeg dela DNK (junk DNK). Čovek ima najmanje 60 gena koja su nastala de novo i kojih nema u šimpanze (članak objavljen u PLoS Genetics). U 2009. Se pojavio članak u časopisu Genome Research sa naslovom “Darwinian Alchemy: Human Genes from Noncoding RNA.” On je ispitivao nastanak de novo gena, a zaključak je da nastanak potpunih funkcionalnih gena iz nekodirajućih delova DNK postoji. Autori kažu da je ovo ekvivalentno alhemijskom pretvaranju olova u zlato. U muve Drosophila melanogaster (čiji je genom dugo poznat pa se često koristi u ispitivanju)., čak 12% novih gena je nastalo iz junk DNK. Nastanak ovih gena je posebno nejasan, ako se ima u vidu da nije postojao evolucioni pritisak za njihovu pojavu.

Za one koji su pročitali članak o sposobnostima DNK da se reprogramira, ovi nalazi nisu iznenadjenje. Iznenađenje je bilo jedno drugo otkriće  Nova studija na 2 500 ljudi od sitraživača sa Tufts and University of Michigan Medical School, objavljenih u Proceedings of the National Academy of Sciences , je pokazala da naša DNK nije sva ljudskog porekla. Čak 8% DNK su činili geni bakterija, virusa, pa čak i gljivica. Danas znamo ga gen može da preskače sa jednom organizma na drugi, čak izmedju vrsta. Ovaj process se zove horizontalni transfer gena (horizontalni jer se prenosi sa jednu na drugu vrstu, a ne od predaka – vertikalni transfer gena). Postoje geni koji su posebno uspešni u svom širenju. Gen iz jednog virusa je nestanio osu preko 100 miliona godina. Gotovo čitav genom virusa je sada u genomu ose. Osa polaže jaja u gusenice, iz kojih se izležu male ose (koje pojedu gusenicu). Ali, osa ubrizgava virus u gusenicu tokom procesa polaganja jaja. Ove virusne čestice onesposobljavaju imuni sistem gusenice (slično kao HIV u ljudi). Ovo osi omogućava da obezbedi uspešno razmnožavanje maldih. Ali, ponekad gusenica preživi susret sa osom. Oni se metamorfozom pretvaraju u leptire, ali I dalje zadržavaju gen virusa u sebi.

2014 Seth Bordenstein Univerzitet u Nešvilu) je pronašao u virusu gen, koji tamo ne bi trebalo da se nalazi. Oni su  pronašli da gen koji kodira enzim lizozim, kojom virus cepa membranu ćelije da se oslobodi iz nje) postoji I u brojnih drugih vrsta. Ovo znači da i sve te vrste imaju spoosobnost prebacivanja svojih gena u druge vrste. Maja 2015 postalo je jasno da je jedan bakterijski gen pre 100 000 godina skočio u krompir. On izaziva “kvrge” na krompiru. Pokazalo se da je virus gen dobio od jedne vrste Agrobacterijuma. Ovaj gen je učinio medjutim, da krompir dobije slatkast ukus, zbog čega je posebno cenjen. Zanimljivo je da je gen prisutan samo u krompiru koji je prilagodjen za uzgajanje, a da ga nema ni u jednoj vrsti divljeg krompira. 2015 broj “stranih gena” je bio oko 145, a neki od njih imaju vrlo korisnu funkciju. Jedan broj gena (uključujući gene za ABO sistem krvnih grupa) dobili smo od kičmenjaka horizontalnim transferom gena. Većina drugih kodiraju enzime koji su uključeni u metabolizam (npr. Geni za metabolizam lipida). Ostali su bili uključeni u zapaljenski odgovor, reakciju na innfekciju mikrobima.

Posebno je zanimljiv HERV-K virus. On je inficirao ljude preko oko 200 000 godina, a izgleda one osobe koje su inficirane dobijaju zaštitu embriona od infekcija tokom trudnoće. Sama placenta eksprimira virusne gene, koje su naši preci pokupili pre 45 miliona godina.Jedan od tih gena kodira sincicin, protein koji je esencijalan za funziju spermatozoida I jane ćelije.

Dakle, geni su u velikoj meri oblikovali evoluciju. “To izgleda kao da na nas stalno pada kiša genetskih informacija virusa, a one dovode do modifikacije ljudskog genoma” kaže Luis Villarreal sa Univerzitetea u kaliforniji. “Oni ne samo da prenose informacije, oni stvaraju nove kodone, nove proteine.
Ostao je nerešiv problem 25 gena koje ima samo čovek, pa nisu mogli da do njega dodju horizontalnim transferom. Postoje naučnici koji misle da strain geni nisu preneti sa bakterija I virusa, već da se radi tzv. Božanskom kodu. Maksim Makukov iz Fesenkov Astrophysical Institute u Almaty, Kazahstan, misli da je otkrio “inteligentni signal” u našem genetskom materijalu. Oni misle da je on rezultat direktne panspermije, neko je sa svrhom poslao genetski kod na Zemlju. Proučavajući genetski kod, pronašli su da se povremeno javlja broj 37.
Npr. masa molekula za svih 20 aminokiselina je 74 (to je 2 x 37). Treba dodati da se deli sa 2, jer je Jurij Rumer pokazao 1966 da se genetski kod uvek deli sa 2, jedna polovina su kodoni (čitave porodice), dok drugoj polovini nedostaje kodon AC. U svom radu navode devet primera da se broj 37 pojavljuje u genetskom kodu (statistička šansa za ovo je 1 u 10 triliona.
Prof Makukov misli da je naš genom napisan od strane neke druge rase, da nema nikakav slučajan obrazac. Profesor Chang, koordinator Human Genome Projecta, vodeći genetičar sveta,  nema dileme da je nekodirajuća DNK u stvari kod koji je pisan za druge planete, a da je naših funkcionalnih 5% pisanu samo za stanovnike Zemlje. Posle duge analize sa komjuterskim stručnjacima, matematičarima i drugim naučnicima on je ubedjen da je naša DNK “vanzemaljski program”. Oni su imali vene, arterije i imuni sistem.

Ko su ta bića? Opet nam pogled pada na Mars. Mi imamo trećinu mišićne mase hominida ili majmuna, trećinu gustine kostiju.  Ovakva gradja idealno odgovara planeti koja ima gravitaciju kao Mars. Da dodamo da je naš cirkadijani ritam (biološki ritam organizma) namešten na 25 sati – koliko traje dan na Marsu.
Da li smo vanzemaljci, prosudite sami.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

istraživanje objavljeno oktobra 2018. pokazuje da je očekivanje o jačini bola u vezi sa stvarnim bolom koga osećamo. Pacijenti koji su očekivali da će ih nešto mnogo boleti, imali su stvarno jak bol pri medicinskim procedurama (iako ne bi trebalo da je intenzitet bola visok). Što više bola očekujete, to ćete više bola i osetiti. U ispitivanju iz Holandije, radjenom na 34 osobe, intenzitet bola je bio asociran sa odredjenim simbolima . U toku snimanja magnentnom rezonancom, prikazivani sui ma ovi simptomi (H za jak bol, L za blag). U isto vreme im je na ruku stavljan topli predmet i rečeno im je da je intenzitet toplote u korelaciji sa jačinom bola (jako topao sa H, mlak sa L). U stvarnosti, primenjena doza toplote nije bila u vezi sa simbolom. Kada su opisivali intenzitet bola, pacijenti su blag stimulus opisivali kao jak, ako im je pokazan symbol H i obrnuto. Osim toga, postojao je i fenomen  predubedjenja. Ukoliko je poslednji stumus bio jak, očekivanja su bila da će sledeći biti još jači. Očekivalo bi se da ako očekuje jak bol, a bude primenjen slab, sledeći put mozak nauči da ne podleže predubedjenju. Ali, to nije bio slučaj.

Tipičan primer je bol u ledjima i išijas, koji je stanje koje pogadja milione ljudi (taj sam). Najveći broj slučajeva nije izazvan nikakvim oboljenjem kičme, suprotno verovanju većine pacijenata, već ima odlike neuropatskog bola. Ispitivanje mozga ovih osoba magnentnom rezonancom pokazalo je smanjenu aktivaciju delova mozga u kojima se stvara dopamin (cingularni i prefrontalni korteks i nucleus accumbens). Ovo ukazuje da postoji korelacija izmedju bola u ledjima i psihosocijalnih faktora. U jednoj od studija, osobe sa bolom u ledjima su osećale jak bol pri blagom stezanju ledja sa dva prsta, stimulus koji kod zdravih nije imao nikakav efekat. Sličan osećaj imaju i oboleli od fibromijalgije. Pri pregledu sa magnentnom rezonancom, pokazana je prekomerna aktivacija centara za bol. Potpuna ista slika je nadjena u pacijenata sa fibromijalgijom. Oni su medjutim, imali i aktivaciju još dva dela mozga (koje pacijenti sa bolom u ledjima nisu imali).

Hronični osećaj bola čini da dolazi do potpunog remodelovanja mozga, a osećaj bola remeti sve aktivnosti. Ovakve osobe su anksiozne, depresivne i sa smanjenom kognitivnom aktivnošću (ovde nisam baš sasvim siguran da su u pravu, bar se nadam). U prilog ovoj teoriji govori prastari eksperiment iz 1980 u kome je neurolog Jon Levine davao pacijentima posle operacije 6 do 8 mg morfijuma ili fiziološkog rastvora. Svi pacijenti su mislili da dobijaju morfijum, a nije bilo razlike u intenzitetu bola izmedju onih koji su ga stvarno primili i onih na placebu.

Zato nije iznenadjenje da nove preporuke za lečenje ovih pacijenata (UK National Institute for Health and Care Excellence iz Velike Britanije i American College of Physicians) ne preporučuju više primenu lekova za ublažavanje bolova u tretmanu ovih pacijenata. Danas je preporučena terapija joga, različite vrste meditacije, fizikalna terapija, ali i psihoterapija.
U časopisu Kanadskog udruženja lekara ove godine u iznete ove nove preporuke, izričito se ne savetuje primena paracetamola ili ibuprofena (i njemu sličnih nesteroidnih atireumatika). Takodje se apsolutno ne preporučuju nikakve injekcije (“blokade”), niti hirutška intervencija.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Emocije utiču na svaki apsekt našeg života. Svi znamo da se češće razboljevamo kada smo nesrećni ili pod stresom, pa ipak je izučavanje veze emocija i imuniteta počelo tek skoro. Ortodoksna nauka nije do skoro priznavala uticaj emocija na zdravlje (i sada možete pročitati da nije dokazana veza izmedju stresa i karcinoma). Svetovi imunologije i psihijatrije su izgledali tako udaljeni. A oba sistema (emocije i i imuni sistem) imaju sličnosti u činjenici da se stalno menjaju u reakciji na spoljne stimuluse. Poslednjih godina se rodila nova nauka, “afektivna imunologija”.

U jednom odličnom članku na ovu temu, autoru duhovito tvrdi da su Frojd i Jung bili imunolozi, ali nisu toga bili svesni. Naime, Jungova podela ličnosti na ekstrovertne ili introvertne, dosta dobro korelira sa tipovima imunološke reakcije. Ekstrovertne imune ćelije su ćelije urodjenog imuniteta (stalno su u komunikaciji sa spoljnim svetom). Adaptivni imuni odgovor je introvertan, počiva na konceptu imunološkog pamćenja. Ovo ima implikacije na specifična oboljenja ljudi. Jedna nova, velika metaanaliza (pregled literature) je uporedjivala pet osnovnih tipova ličnosti – tzv. “Big 5” (otvorenost ka novim iskustvima, savesnost, ekstravertnost, neuroticizam i ugodnost) sa podložnošću odredjenim imunim oboljenjima. Savesnost je bila udružena sa niskim stepenom zapaljenskih oboljenja (nizak nivo CRP u serumu). U fascinantoj studiji Steve Colea iz 2014. je pokazano da ekstrovertni tip ima sklonost ka zapaljenskim simptomima. U oba tipa su bili aktivirani sasvim drugačiji geni u reakciji na stimuluse iz spoljne sredine. Kod emotivnih poremećaja, kao i kod imunoloških bolesti, najvažniju ulogu imaju uticaju sredine. Nije zato iznenadjenje da je najviša učestalost u periodu izmedju 25 i 50 godine života.

U zdravlju, spoljni uticaju (mikrobi ili emotivni stres) bivaju kompenzovani od strane oba sistema. Tipičan primer je ozbiljna infekcija. Organizam aktivira mehanizam povišene telesne temperature (koji pomaže da se eliminiše infektivni uzročnik). Uporedo sa tim nastaje tzv. emotivna reakcija na bolest. Dolazi do letargije, depresije, nervoze, pospanosti”.  Ovo ograničava aktivnost čoveka, čuva energiju za borbu sa infekcijom.

Kada se sistem poremeti, na primer kada smo u akutnom emotivnom stresu dolazi do povišenja nivoa odredjene vrste NK ćelija u cirkulaciji (NK ćelije imaju brojne funkcije, izmedju ostalog ubijaju ćelije inficirane virusom ili ćelije karcinoma). Ovaj odgovor je drugačiji od onog kod klasične akutne infekcije. Smeh ne dovodi do povećanja specifičnih ćelija u cirkulaciji, ali poboljšava njihovo funkcionisanje. U jednom radu je gledanje humorističkog filma tokom sat vremena dovelo do poboljšavanja funkcije NK ćelija tokom 12 sati od gledanja. ntrol film). Dobrovoljci koji su učestvovali u programu meditacije 8 nedelja (20 minuta tokom dana, šest dana nedeljno) su imali povišenje citotoksične aktivnosti NK ćelija.

Kakvi su efekti hroničnih emotivnih ili imunoloških stresova?

Jasno je da dugotrajni stres izaziva kardiovaskularne bolesti, aktivacijom imunog sistema. U izvasnoim članku “Psychological Risk Factors and Immune System Involvement in Cardiovascular Disease,” autori zaključuju da sada ima sasvim dovoiljno naučnih dokaza da “se zaključi era u kojoj su srce i um bili razmatrani kao odvojeni entiteti, bez uticaja jednog sistema na drugi”. Problem nastaje u redosledu promena, da li hronični stres izaziva depresiju, koja dovodi do nastajanja zapaljenja (a samim tim do nastanka kardiovaskularnih bolesti) ili je zapaljenje uzrok depresije I kardiovaskularne bolesti. Razvod, problemi u braku, usamljenost dovode do nastanka poremećaja imunog sistema, uz česte infekcije i olakšano nastajanje zapaljenja. Tokom 2003, Dr. Richard Davidson sa kolegama je pokazao da osobe koje su imale negativne emocije staraju niže titre antitela na virus gripa, Već pominjani Cole je pokazao promenjeno funkcionisanje 203 gena kod ljudi sa negativnim emocijama. Negativne osobe lakše dobijaju grip, a slični nalazi su dobijeni i za druge virusne infekcije disajnih puteva. Ali, pozitivne osobe su bile znatno redje bolesne od respiratornih infekcija. Osećaj zadovoljstva poboljšava imunitet. Miševi koji se maze imaju niži nivo adrenalina, stres hormona koji suzbija imune funkcije. U njihovoj krvi se nalazi povećan broj T regulatornih limfocita koji luče interleukin 17 (ova vrsta ćelija dovodi do suzbijanja zapaljenskih reakcija).

U jednom radu iz 2019. godine su izučavane promene u funkcionisanju imunog sistema osoba koje su se zaljubile. Pokazano je povećano aktiviranje interferonskog odgovora tipa I. Takodje se povećava broj dendritičnih ćelija, koje prepoznaju antigene. Ovo povećava značajno otpornost prema virusnim infekcijama. Postoje podaci da neuzvraćena ili ljubav ili stres vezan u periodu zaljubljivanja mogu da smanje otpornost organizma. Studije kod dece sa AIDSom pokazuju da im svakodnevna masaža poboljšava imuinološki status. Ovo je osnova svih tehnika masaže.

Manje znamo o efektima disfunkcije imunog sistema na emotivni sistem. Ali iz studija sa karcineuronskim inhibitorima (lekovima koji suzbijaju imunu reakciju), znamo da je jedan od njihovih glavnih neželjenih efekata upravo depresija. U osoba koje su imale trensplantaciju organa i dobijaju imunosuopresive, oko 60% je depresivno. U miševa sa poremećajima imuniteta, postoje brojni poremećaji ponašanja. Mehanizam nastanka ove pojave je vezan za funkcionisanje limfnih sudova u mozgu. Oni su svojevrsna “kapija” za ulazak T limfocita u tečnost oko mozga. Interferon (koji povećava otpornost prema virusnim infekcijama) povećava i društveno ponašanje miševa. Dakle, društvene osobe su otpornije na infekcije.

Osobe obolele od AIDS imaju često mentalne poremećaje. Postoji direktna veza izmedju broja CD 4 pozitivnih ćelija (merilo težine AIDS) i stepena emotivnih poremećaja.  Emotivni problemi su opisani kod svih autoimunih bolesti (sistemskog lupusa, reumatoidnog artritisa itd).

Dakle, citiraću na kraju profesora psihologije Sheldona Cohena, professor of psychology at Carnegie Mellon University, Pittsburgh:”Otpornost na infekcije se lako može poboljšati zdravim načinom života. Ne pušite, šetajte, jedite pravilno, smanjite nivo stresa, poboljšajte medjuljudske odnose (ja bih dodao volite se)”.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Nova istraživanja su alarmantna, muškarci imaju oko 30% niži testosterone nego što su ga imali 1992.  I bez medicinskog znanja su vidljivi simptomi fizičke feminizacije muškaraca (sve veći procenat ćlavosti, piskav glas, depresija, hroničan umor i gubitak libida).

Postoji više razloga zašto se ovo dogadja. O prvom sam već pisao, ksenoestrogeni (hemijske materije iz plastike, koje imaju estrogenska dejstva). Ove materije deluju i na nerodjenu decu, u utrobi majke,  delujući negativno na razvoj muških karakteristika. O ovome pogledajte post o “Opasnoj plastici”.

Tokom proteklih 100 godina je u našu sredinu uneto oko 85 000 hemikalija, od kojih većina nije prošla nikakva testiranja za uticaj na zdravlje ljudi ili okolinu. Posebno se u svojim efektima na snižavanje testosterona ističu diokisini i polihlorisani bifenili (PCBs). Istraživači iz Kolorada su pokazali da muške ribe razvijaju ženske polne organe, kada se u vodu dodaju ove materije. Nedavno testiranje je otkrilo da 80% reka i potoka u SAD sadrži visoke koncentracije ovih materija (plastika se često baca u vodu).

 Drugi izvor estrogena u vodi su oni iz kontraceptivnih pilula (žene ih izlučuju mokraćom i oni odlaze u kanalizaciju). Hormoni za održavanje trudnoće takodje utiče na fetuse muške dece, menjajući njihovu diferencijaciju. Ksenoestrogeni dovode do ozbiljnog disbalansa endokrinog sistema. Povezani su sa tumorima testira u muškaraca, dojke u žena, a remete i funkciju štitne žlezde. Takodje izazivaju ciste na janiku, migrene, fibrocističnu bolest dojke, uvećanje dojki kod muškaraca, promene ponašanja.

Sredstva za češćenje u kući, kao i tzv. antibakterijski sapuni (koji nisu ništa bolji u uklanjanju bakterija sa kože od običnih) sadrže triklozan, koji takodje ima estrogena dejstva.

Drugi proces tokom koga muškarci dobijaju velike količine estrogena se odigrava u organizmu, zove se aromatizacija. Enzim aromataza pretvara testosterone u estrogene.

U skoso svim modernim zdravstvenim problemima, postoji nizak stepen zapaljenja u organizmu. Tu su gojaznost, karcinom, oboljenja srca, dijabetes, artritis, astma itd. Nizak testosteron, gojaznost na stomaku i metabolički sindrom su uvek povezani. U studiji iz 2013. Istraživači sa Tajvana su ustanovili da postoji uzročna veza izmedju dijabetesa i nivoa testosterona u krvi. Ona je dvosmerna, dijabetes smanjuje nivo testosterona, a nizak testosteron u serumu predisponira ka dijabetesu (ćelavost, gojaznost, metanolički sindrom).Istraživanja iz Argentine ukazuju da je testosteron važan u regulisanju nivoa šećera u krvi.

U ključnom istraživanju iz 2009. je pokazaano da nizak testosteron predisponira ka kardiovaskularnim oboljenjima. Dakle muškarci sa erektilnom disfunkcijom imaju visoku sklonost ka kardiovaskularnim oboljenjima. Masno tkivo na stomaku ima sposobnost da samo stvara estrogene, pogoršavaju sve opisane promene.

U jednom radu iz 2007. godine je pokazano da visoka koncentracija glukoze i fruktoze direktno smanjuje stvaranje proteina koji trenaportuje testosteron u krvi (SHBG), suzbijajući aktivnost gena koji kodira njegovu sintezu. U nedostatku ovog proteina, nivo testosterona u krvi je nizak, čak i ako se stvara u dovoljnoj količini.

Kako možemo povećati nivo testosterona?

– Jedite dosta voća i povrća

–  Smanjite količinu šećera u ishrani

– Smanjite nivo stresa

– Kontrolišite zapaljenje (aspirin, antioksidansi itd)

– Ne uzimajte prekomerne količine alkohola

–  Unosite hranu koja podržava sintezu testosterone – cink, zeleni čaj, vitamin C

Dr Branimir Nestorović

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

U procesu začeća, milioni spermatozoida jure ka jajnoj ćeliji, da je oplode. Mnogi uopšte ne učestvuju u trci, usled defekata u repu ili nedostatku energije. Za one koji učestvuju u trci, zadatak je fascinantan. Najmanja ćelija ljudskog tela treba da pliva razdaljinu koja bi za čoveka plivača bila oko desetak kilometara, kroz lavirint i da uopšte nadju jajnu ćeliju.

Nova istraživanja su dala zanimljive rezultate o ovoj odiseji. Kada iz materice predju u jajovode, oni se priljublujuju za njihove zidove i tamo sazrevaju, pripremajući se za oplodjenje. Kada su sazreli, oni se odlepljuju sa zidova jajovoda. Ako je u prethodnih 24 sata došlo do ovulacije (oslobadjanja jajne ćelije iz jajnika), oni se otiskuju na dug i komplikovan put ka njoj. Naučnici sa Univerziteta u San Francisku i Center of Advanced European Studies u Bonu, Nemačka, su pokazali da izlaganje spermatozoida hormonu progesteronu dovodi do izrazite stimulacije aktivnosti repa. Ovaj proces se zove hiperaktivacija spermatozoida, stimulacijom proteina CatSper (otkriven 2001 i nalazi se samo u repu spermatozoida). Dakle, kada je žena u plodnim danima, njen organizam luči progesteron, koji stimuliše spermatozoide da brže plivaju ka jajnoj ćeliji.

Kako će medjutim oni da nadju jajnu ćeliju? Istraživanja sa Weizman instituta u Izraelu, pokazuju da je mesto gde se nalazi jajna ćelija nešto toplije od okoline (za oko 2 stepena). Spermatozoidi imaju senzore za temperaturu koji ih usmeravaju ka jajnoj ćeliji.Ovaj proces se zove termotaksa. On deluje samo kod zrelih spermatozoida. Istraživanja sa Univerziteta u Indijani pokazuju da kada su spermatozoidi blizu jajne ćelije, počinje da deluje i hemotaksa (čulo njuha). Spermatozoidi poseduju recepotore za ukus na svoj površini, pomoći njih nalaze jajnu ćeliju. Čak i kada tečnost oko jane ćelije bila razblažena 100.000 puta, spermatozoidi su je lako nalazili. Jedan rad objavljen 2017. godine pokzauje da mutacije u receptorima za ukus dovode do neplodnosti kod muškaraca (njihovi spermatozidi ne mogu da nadju jajnu ćeliju).

  Do sada se smatrralo da jajna ćelija pasivno čeka spermatozoide i da je oplodjuje onaj koji prvi stigne do nje. Medjutim, radovi iz laboratorije Joe Nadeau, sa Pacific Northwest Research Institute, pokazuju da to nije slučaj. Jajna ćelija pažljivo bira spermatozoid.

Najpre su ispitivane vrste kod kojih do oplodjenja jajne ćelije dolazi van tela. Te jajne ćelije su obložene debelim zaštitnim slojem proteina. U eksperimentima iz 2013. Mathew Gage sa University of East Anglia u Engleskoj je pokazao da tečnost ove opne privlači odredjenu vrstu sperme. Kod vrsta koje imaju oplodjenje jajne ćelije u telu, postoje brojni mehanizmi kontrole od strane ženke. U nekih je reproduktivni trakt pravi lavirint, pa do cilja stižu samo najjači spermatozoidi. Kod drugih vrsta se ženke pare sa više mužjaka, a potom  čuvaju spermu više meseci dok ne dodje do odabira najpovoljnije. Neke vrste ptica izbacuju neželjenu spermu napolje posle parenja.

 U svakom slučaju, kada dodje do oplodjenja dogadja se neobičan fenomen, naime, jajna ćelija u trenutku fuzije sa spermatozoidom oslobadja velike količine cinka na površini, što daje pravi vatromet . Dakle, sve stvarno pršti u trenutku oplodjenja. Ovaj fenomen je poznat od 2011. Jajna ćelija ima oko 8 000 vezikula sa milionima atoma cinka,  a u proseku jajna ćelija  ima 4 do 5 epizoda “vatrometa” posle oplodjenja. Lepota života je neizmerna.

Dr Branimir Nestorović

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Poslednjih dana se pojavio jedan uzbudljiv rad, koji ptvrdjuje ispravnost Warburgovog efekta u ćelijama karcinoma (a radi se o pojavi da ćelije karcinoma koriste skoro isključivo process anaerobne razgradnje glukoze u dobijanju energije).

Već sam pisao o tome kako gladovanje  i smanjen unos šećera deluju povoljno kod skoro svih vrsta karcinoma. U prestižnom časopisu Nature je krajem prošle godine objavljen rad o efektu jednostavnog šećera manoze na usporavanje rasta malignih ćelija.

Manoza se inače stvara u organizmu od glukoze, ali nema jasna biološka dejstva. Pet puta brže se vezuje za različite molekule od glukoze, pa može da pogorša postojeći dijabetes.

Obzirom da se transportuje u ćelije istim nosačem kao glukoza, njeno davanje dovodi do brzog unošenja u ćelije, gde kompetitivno remeti metabolizam glukoze.

Oktobra prošle godine je tim japanskih naučnika sa institute RIKEN utvrdio da davanje drugog analoga glukoze, fukoze, inhibira rast malignog tumora jetre. U pomenutoj studiji iz 2018, naučnici su pokazali da je manoza efikasnija od fukoze u suzbijanju rasta tumora. Rast tumora je bio znatno usporen u miševa koji su dobijali manozu, bez većih neželjenih efekata. Štaviše, efekat je bio posebno dobar u miševa koji su dobijali citostatsku terapiju doksorubicinom ili cisplatin, jer su tumorske ćelije u stanju stresa bile manje otporne na metaboličke efekte manoze. Mitohondrije igraju ključnu ulogu u ovom procesu (jer su one metabolička baterija ćelije). Identični rezultati su dobijeni u radu koji je publikovan februara 2019 u časopisu Cancer Discovery. Ovaj časopis je zvanični časopis Američkog udruženja za karcinom.

Efekat manoze je posebno dobar u karcinomima koji imaju nisku aktivnost enzima fosfomanoza izomeraza (PMI), jer ovaj enzim pretvara manozu u fruktozu, smanjujući njene efekte.  U ove spadaju karcinom dojke, bubrega, prostate, debelog creva (dakle najčešći karcinomi).

Nalazi se u visokim koncentracijama u jabukama, pomorandžama, breskvama, borovnici i brusnici. Takodje je ima u brokoliju ili kupusu.

Apsorbuje se sporo, pa ne povećava nivo glukoze u krvi. Ne deponuje se u telu, već se odmah izlučuje bubrezima.

Verovatno je da je unos hranom nedovoljan za opisano antitumorsko dejstvo. Teško je reći kakva bi bila doza za ljude, jer takva ispitivanja nisu radjena. Neke paralele se mogu povući sa doziranjem u drugim indikacijama. Naime, D-mannoza se poslednjih godina koristi kao alternative antibiotskoj terapiji, posebno u lečenju infekcija urinarnog trakta. Poznata je činjenica da blokira vezivanje bakterije Ešerihije za ćelije epitela urinarnog trakta. U jednoj studiji sa D-manozom, žene koje su dobijale Bactrim ili manozu, učestalost infekcija je bila 4 x manja u grupi sa manozom.

Manoza se može koristiti i kao supplement, doza je 2 g na svaka 2 do 3 sata. Nema posebnih kontraindikacija, osim trudnoće i dojenja. Kod osoba sa šećernom bolešću potreban je oprez pri uzimanju manoze.

Dr Branimir Nestorović

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Pre nekog vremena je Svetska zdravstvena organizacija upozorila da procesuirano meso izaziva rak. Iako ova ustanova ima poslednjih godina dosta promašaja, u ovom slučaju su u pravu.

Postoji derektna korelacija izmedju unosa crvenog (govedine) i karcinoma. Velika studija na pola miliona Amerikanaca je ustanovila vezu izmedju količine govedine koja se konzumiran na godišnjem nivou i učestalosti kancera, srčanih oboljenja, moždanog udara, dijabetesa, oboljenja pluća, jetre i bubrega. Indija, koja ne konzumira kravlje meso iz verskih razloga,  praktično nema slučajeva karcinoma debelog creva. Studija na 32 147 žena u Velikoj Britaniji tokom 17 godina je pokazala da jasno da je učestalost karcinoma debelog creva zavisna od količine govedjeg meseca u ishrani.

Godinama se smatralo da je negativan uticaj posledica oslobadjanja hema iz hemoglobin, kao i nitrata i nitritira u ovom mesu. Pušenje, koje inhibira enzime NAT1/NAT2 koji inaktiviše karcinogene amine u crevima, povećava rizik od raka debelog creva za još devet puta. Nova genetska ispitivanja su povezala sklonost ka oboljevanju sa prisustvom gena označenog kao CMAH. On stvara u govečeta (ali i pojedinih vrsta ribe) molekul šećera koji se označava kao Neu5Gc. Naš organizam ne stvara ovaj molekul, pa njegovo unošenje u organizam može izazvati brojne reakcije, uključujući zapaljenje, autoimune reakcije, pa i karcinom. Najveće količine ovog šećera su nadjene u kavijaru, najskupljoj namirnici na svetu. Ovo je čest paradoks,  da je naskuplja hrana često najopasnija po zdravlje.

U reakciji na upozorenje Svetske zdravstvene organizacije, Harald zur Hausen sa German Cancer Research Center i dobitnik Nobelove nagrade za medicine 2008 (otkriće da humani papiloma virus izaziva karcinom grlića materice), ukazuje da stanovnici Mongolije, Bolivije i Bocvane  konzumiraju velike količine mesa, ipak je učestalost raka creva niska u ovim zemljama. On smatra da nije problem u mesu, već u virusima koji se nalaze u stoci koja se gaji na ogromnim farmama.

Njegova ispitivanja mesa i mleka, kako kod pacijenata sa karcinom debelog creva, tako i kod karcinoma dojke ili multiple skleroze su identifikovala 18 različitih fragmenata DNK u mesu, oko 20 u mleku. On misli da se radi o delovima virusne DNK, ali je dokazao da se oni mogu uneti u ljudske ćelije i tu izazvati sintezu različitih protein.

U radu publikovanom 2017. U Australiji je pokazano prisustvo virusa leukemije u goveda u tkivu karcinoma dojke u preko 80% slučajeva ( žena bez karcinoma, učestalost je bila oko 40%).Virus je pronadjen u premalignim lezijama dojke 3 do 10 godina pre nastanka karcinoma.

Posebno je zabrinjavajuć nalaz polioma virusa, koji se često nalaze u mesu sisara (pa i domaćih životinja), a povezani su sa karcinomom prostate. Jedna od njih Merkell Cell polyoma virus izaziva vrlo agresivan oblik raka kože. Polioma virusi su termostabilni, tj. ne uništavaju se kuvanjem ili pečenjem na niskim temperaturama.

Dakle, govedje meso dobijeno sa farmi sadrži viruse koji mogu izazvati različite karcinome. Ovo objašanjava zašto ljudi u Mongoliji, koji jedu meso jaka, ne oboljevaju od karcinoma debelog creva. Ukoliko ne možete da se odreknete bifteka, potrudite se da on bude dobro ispečen. Mislim da ćete se mnogo lakše odreći kavijara, obzirom na njegovu cenu.

Dr Branimir Nestorović

Izvor: banenestorovic.blogspot.com