Nedavna studija iz 2016. na 40 odraslih osoba sa osteoartritisom kolena (zapaljenje zgloba kolena)  je pokazala da obloge od ulja iz semena crnog lana (Nigella sativa)  imaju bolji efekat na bol i zapaljenje od paracetamola i ibuprofena. Ova dva leka se rutinski koriste u lečenju ovog stanja decenijama, uprkos brojnim neželjenim efektima.

Paracetamol smanjuje aktivnost antioksidanasa, toksičan je za jetru, a duže uzimanje remeti sintezu neurotransmitera (dovodi do sindroma “emotivnog zombija” tj. afektivne ravnodušnosti)

Ibuprofen snižava testisteron, može povećati rizik od moždanog udara, a oba ometaju stvaranje sulfata polnih hormona (ovaj process je neophodan za diferencijaciju mozga u muški ili ženski). Takodje, paracematol povećava rizik od nastanka astme, dok ga seme crnog lana smanjuje antizapaljenskim delovanjem.

Zaključak pomenute studije je bio da “obloge  sa Nigella sativa uljem imaju bolji efekat u smanjenju bolova u kolenima u osoba preko 65 godina, sa osteoartritisom”. Ulje crnog lana je nanošeno u količini od 1 ml tri puta dnevno na koleno, tokom osam nedelja. Utrljavanje je trajalo 5 minuta.

Seme crnog lana sadrži oko 30% p-kimena (nalazi se i u semenu crnog kima).  Ova supstanca spada u monoterpene i ima brojna pozitivna dejstva. Slična su dejstva karvakrola iz timijana ili citronelola iz limuna, kao i pinena iz četinara. U časopisu Phytomedicine  iz 2013 opisana su izvrsna antizapaljenska i analgetska svojstva ovog sastojka. Nedostatak je u kratkom vremena delovanja. Takodje, ukoliko se unose velike količine, može nastati trovanje (inhibicija funkcije mitohondrija, sa smanjenim stvaranjem energije).

Sve pomenute supstnce imaju jako antimikrobno delovanje. Opisano je delovanje na E.coli, stafilokok, salmonelu. P-kinen je sastojak i origano ulju, odgovoran za dobro dejstvo na bakterije (ali i gljivice). Obzirom na kratak život i potencijalnu toksičnost, lokalno dejstvo je idealno za oboljenja kao što je reumatski proces u pojedinim zglobovima. Odlično dejstvo uz minimalna neželjena dejstva daju mu jasnu prednost nad paracetamolom (koji ima slaba antizapaljenska dejstva, uz umerene efekte na bol).

Postavlja se logično pitanje, zašto faramaceutska industrija ne investira u ovakvu vrstu lečenja, a posebno u lečenje bolesti različitim vrstama hrane. Postoje dva razloga. Prvi je da je neophodno ulaganje u pronalaženje mehanizma dejstva (on je poznat samo za pojedine začinske biljke ili vrste namirnica, mada se spisak stalno povećava). Drugi je još značajniji, ovako dobijene materije se ne mogu zaštiti patentom.

“Preparati majke prirode su svima dostupni, na njih nije moguće staviti patent”  Sayer Ji, osnivač Greenmedinfo sajta.

Naime, registracija jednog leka kod FDA (Američka agencija za lekove i hranu), košta do 11 miliona dolara. Da li ijedna farmaceutska kompanioja ima interes da ulaže ovoliki novac, ako nije sigurna da će moći da povrati ovaj novac kroz patentna prava. Naime, svaka druga farmaceutska kuća će iskoristiti proces registracije da I sama počne da prodaje pomenuti proizvod. Novac se može dobiti samo ako se originalni molekul izmeni hemijski na način da postaje molekul koji ima vlasnika (farmaceutsku kompaniju). Primeri su bromheksin (lek za iskašljavanje, koji je u stvari biljni alkaloid peganin kome je dodat brom) ili bisakodil (popularni lek za opstipaciju, koji je dobijen iz Belladone dodavanjem jedne grupe u lancu).

Medjutim, poslednjih godina kineske i indijske farmaceutske kompanije ulažu veliki novac u istraživanje biljnih lekova, sa zadivliujujućim rezultatima. Primer je pronalazak SBEL-1 sustance u ekstraktu tradicionalnih kineskih biljaka, koji ima odlične efekte u lečenju hepatitisa C (ozbiljne bolesti jetre). Sa malaksalim pronalažanjem novih lekova, biljni lekovi će postajati sve važniji. Poslednja istraživanja antibiotika u mleku kljunara ili sastojcima košnica pčela, ukazuju da dalji razvoj novih lekova (iz prirode, u kojoj ih ima u izobilju).

Autor: Prof. dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com

 Ovaj zanimljiv tekst sam našao na sajtu Collective evolution, pesma je stvarno opuštajuća. Današnje vreme je vreme anksioznosti – zabrinutosti, straha, brige i panike. Farmaceutska industrija zaradjuje milijarde na lekovima za ovaj problem, ali ga većina anksiolitika tokom duge primene pogoršava.

Posebno osetljiva populacija je tzv. generacija Y (deca rodjena od 1980 do 1990), čije odrastanje je praćeno brojnim traumama. Pieter Kruger, psiholog, smatra da u stvari većima ljudi uživa u životu koji im je nametnut. Razlog je u činjenici da za neuspehe mogu da optužuju druge ljude, dok u slučaju da sami činite izbore, sami ste odgovorni za posledice.

Pisac Claire Eastman kaže na svom blogu da sada ima puno briga kako da usmeri svoj život, dok su prethodne generacije imale unapred programirano odrastanje (školovanje, zaposlenje, porodica).

Donošenje odluka često izaziva blokadu. Na primer, preveliki izbor cipela blokira kupovinu, jer se gube kriterijumi za izbor. Tehnologija kroz društvene mreže daje poseban uzrok stresa, ne biti voljen na društvenim mrežama. Ljudi na društvenim mrežama su stalno u komparaciji sa svojim prijateljima ili neprijateljima, pa iI ljudima koje ne znaju. To ponekad vododi do osećaja manje vrednosti.

Istraživači iz Mindlab International iz Engleske su posle dugih istraživanja stvorili pesmu koja bi smanjila napetost do nivoa koji daje meditacije. Otkrili su da pesma “Weightless” dovodi do smanjenja napetosti za 65%, a fizičkih parametara uzbudjenja za oko 35%. Ovu pesmu je načinio Marconi Union, muzičari koji su je stvorili za muzikoterapiste. Pesma toliko deluje relkasiraijuće, da dr David Lewis-Hodgson savetuje da se ne sluša tokom vožnje. Poslušajte je i procenite sami. https://www.youtube.com/watch?v=AcOqJHEy7tI

Autor: Prof. dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com

 Bosiljak (Ocimum basilicum) je poznati začin iz italijanske (i naše) kuhinje. Široko se koristi u Ajurvedskoj medicine. Postoji više vrsta bosiljka, kod nas se koristi tzv. Mediteranski ili slatki bosiljak, koji ima jak miris koji potiče od eugenola u listovima. Iako se koristi kao začin (a mnoge začinske biljke su veoma lekovite), bosiljak ima značajna lekovita svojstva.

Istraživanja na Federalnom Tehnološkom institutu Švajcarske su pokazala da sadrži visoke koncentracije (E)-beta-kariofilena (BCP), koji je koristan u lečenju artritisa, kao i zapaljenskih bolesti creva.

U stvari ova supstanca je prirodni endokanabioid, prisutan u marihuani. Antizapaljensko delovanje je posredovano efektima na CB2 receptor, čija aktivacija dovodi do ublažavanja bola, stepena zapaljenja, smanjenja stepena osteoporoze, ateroskleroze.

Postoji pozitivan efekat i na multiplu sklerozu. Visok sadržaj BCP se može naći i u celeru, ruzmarinu i crnom biberu. Ako želite pozitivne efekte kanabioida, a da nemate psihoaktivne efekte marihuana, koristiti bosiljak, biber i ruzmarin (o ukusnosti jela spremljenih sa ovim začinima da ne govorimo).

Jedno ispitivanje koje objavljeno na godišnjem sastanku Royal Pharmaceutical Society Engleske je pokazalo da bosiljak ima izrazita antizapaljenska dejstva. Posle 24 sata od početka davanja, otok zapaljenog tkiva je bio manji za 73%. Efekat je bio uporediv za efektima leka diklofenak, koji se široko koristi u lečenju artritisa. Sličan efekat je opisan u Journal of Bone Reports & Recommendation, a pripisan je BCP-u.

Prema istraživanjima koja su data na British Pharmaceutical Conference (BPC) u Mančesteru, bosiljak ima svojstva koja su vezana za usporavanje starenja. Ovaj efekat je posredovan antioksidativnim svojstvima biljke.

Glavni istraživač u ovoj studiji, Dr. Vaibhav Shinde iz Poona College of Pharmacy, Maharaštra, India kaže “da studija pokazuje kako biljka deluje na ćelijskom nivou”. Rezultati studije iz ćasopisa Journal of Advanced Pharmacy Education & Research pokazuju da je rastvor bosiljka u alkoholu jači antioksidans od standardnih (npr. vitamin C).

Bosiljak sadrži isparljiva ulja koja imaju odličan antibakterijski efekat, estragol, linalool, cineol, eugenol, sabinen, mircen i limonen. On zaustavlja rast brojnih bakterija (u tom je origano znatno bolji), uključujući Listeria monocytogenes, Staphylococcus aureus, Escherichia coli O157:H7, Yersinia enterocolitica,Pseudomonas aeruginosa.

Polednjih godina je veliki problem u lečenju bakterijskih infekcija nastao usled činjenice da bakterije rastu u obliku biofilma. Biofilm čine milijardne bakterija, udruženih u pečurkastu tvorevinu, koja je od delovanja antibiotika ili leukocita zaštićena membranom koju luče bakterije. Bakterije koje se nalaze u obliku biofilma ne mogu se ubiti normalnim dozama antibiotika. Pokazano je da eugenol iz bosiljka ima sposobnost da sprečava stvaranje biofilma, olakšavajući eliminaciju infekcije.

Takodje, odličan je u snižavanju telesne temperature, što uz antizapaljensko delovanje ima dobre efekte kod prehlada.

Antialergijska svojstva- U 2007 godini grupa japanskih autora je opisala sposobnost flavonoida (kojima je bogat bosiljak, da suzbijaju stvaranje IgE antitela i aktivaciju Th2 limfocita, koji su glavne ćelije koje učestvuju u nastajanju alergijske reakcije).

Bosiljak možete gajiti sami, u saksijama koje treba da budu na suncu, poželjno na južnoj strani. Ne treba biljke saditi suviše gusto, jer se tako sprečava gljivična infekcija koja često napada koren bosiljka. Koristite organska djubriva, obilno ga zalivajte. Ipak, ne treba ga zalivati toliko da biljka pliva u vodi.

Dakle, evo još jedne biljke koja raste svuda oko nas, a ima odlična svojstva u očuvanju zdravlja. Ne štedite na bosiljku kada kuvate.

Autor: Prof. dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Lek za čir je naš domaći, obični kupus. On je jedan od najmoćnijih lekova koje danas imamo. Prve radove o njegovom delovanju kod čira je objavio davne 1950-te godine profesor Garnett Cheney, sa Stanforda.U studiji na 55 pacijenata, on je pokazao poboljšanje u 95% već posle 2 do 5 dana.

U ispitivanju na 45 zatvorenika u zatvoru San Quentin, 93% je posle tri nedelje uzimanja soka od kupusa (ekvivalentno 200 grama kupusa) imalo posle tri nedelje potpuno izlečenje.

Antiulkusni faktor je identifikovan kao U faktor (glutamin), nalazi se i u celeru. Indian Central Drug Research Institute je lečio zamorce sa ulkusom samo davanjem soka od kupusa. Osim što je pozitivno delovao na oporavak ćelija želuca, kupus je takodje imao antiotska svojstva, ubijajući Helicobacter Pylori.

 Kako pripremiti sok od kupusa? Treba uzeti 3 šolje iseckanog kupusa, dodati 2 čaše prokuvane vode. Sipati u blender i miksovati oko 10 sekundi. Presuti mešavinu u teglu, koja je hermetički zatvorena (ostavite malo mesta na vrhu tegle).  Ostaviti da stoji na oko 20 stepeni  oko 3 dana. Potom ga profiltrirajte  i držite u frižideru. Pijte jednu čašu soka svako jutro, pola sata pre obroka.

Autor: Prof. dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Posle mog gostovanja na TV Happy, telefoni su se usijali od gledalaca koje je interesovao biljni lek za čir na želucu. Očigledno je ova bolest, sa Helicobacterom kao uzročnikom (a on je i uzrok karcinoma jednjaka i želuca) čest problem. Stoga sam  odlučio da napišem post o tome, da ne bih svakom pacijentu pojedinačno objašnjavao.

Osnovni sastojak je koren biljke sladić (latinski Radix Glycyrrhizae), koja raste u južnim delovima Evrope, kao i delovima Azije. Njena lekovita svojstva priznaje i Svetska Zdravstvena Organizacija, koja ga preporučuje za kašalj. Koristi se i kao lek protiv zapaljenskih bolesti, alergije, a i kao tonik (suzbija hronični umor i poremećaje koncentracije). Mi ćemo se ovde baviti uglavnom njenim delovanjem kod ulkusa želuca.

U lečenju ulkusa želuca koristi se koren biljke. Glicirizin medjutim, kod dugog korišćenja u visokim dozama, može imati ozbiljna neželjena dejstva, pa se koren koristi u suplementima uglavnom kao deglicinorizovani ekstrakt (DGL). Postoje brojne studije o efikasnosti DGL kod ulkusa. U jednoj studiji na 33 pacijenta sa čirem na želucu, smanjenje čira je bilo značajno bolje u grupi pacijenata koji su ga uzimali. Potpuno izlečenje je postignuto u 44% pacijenata (u kontrolnoj grupi, placebo grupi, svega 6%).

U drugom ispitivanju je korišćen DGL kod pacijenata sa najmanje 6 napada čira godišnje, trajanjem bolesti od 4 do 12 godina, u dozi od 3 i 4,5 grama. Poboljšanje je zapaženo već posle 5 do 7 dana, s tim što je viša doza bila efikasnija.

U drugoj studiji su uporedjivani efekti DGL sa lekovima za suzbijanje želudačne kiseline. Iako je efekat bio sličan, procenat pacijenata u kojih su se tegobe ponovo javile posle terapije je bio niži u grupi sa DGL.

Ekstrakt korena sladića ne oštećuje želudačnu sluzokožu, jer dovodi do povećanog lučenja sekretina, hormona koji povećava izlučivanje sluzi koja štiti želudačnu sluzokožu od kiseline. Glabridin i glabren, sastojci sladića, deluju  protiv sojeva Helicobactera koji je rezistentan na antibiotike (amoksicilin i klaritromicin). Doza DGL je izmedju 380 – 1200 mg, dnevno, najbolje pola sata pre jela.

 Autor: Prof. dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Da li ste znali da postoji biljka sa kojom možete da operete ruke kao sa sapunom ili kosu kao sa šamponom? Zato se i zove sapunjača ili sapun- trava, što je izvedeno iz latinskog naziva Saponaria officinalis (sapo znači sapun). Stvara penu zbog velikog sadržaja saponizida, a za higijenu su je koristili stari Grci i Rimljani. U našim krajevima su je žene koristile za pranje veša početkom prošlog veka, koren se skuva u vodi, tečnost promućka i obilno peni.

 U pitanju je višegodišnja zeljasta biljka, raste na vlažnim i peskovitim terenima pored reka i potoka, u šikarama i zapuštenim mestima. Ima je u zemljama srednje i južne Evrope, a naročito na Balkanu. Kao ukrasna biljka gaji se u vrtovima, cveta čitavog leta, a cvetovi su mirišljavi, ljubičasti ili beli.

Lekoviti deo je koren, koji se vadi u martu ili u oktobru i novembru, važno je da biljka bude starija. Čisti se od zemlje i trulih delova, seče na komadiće i suši na suncu u tankom sloju ili u sušari na temperaturi od 40 do 45 stepeni. Osušen koren je sladunjavo-gorkog ukusa, a kad odstoji, postaje ljut. Pakuje se u papirne ili jutane vreće i čuva na suvom, provetrenom mestu. Ipak, sa vađenjem korena ne bi trebalo preterivati, jer je sapunjača svrstana među retke biljke.

Koren sapunjače se koristi i kao sredstvo za iskašljavanje kod bronhitisa i upale gornjih disajnih puteva. Posebno je delotvoran kod prehlada, kašlja, izbacivanja sluzi. Od njega se pravi čaj koji snižava holesterol u krvi, jača imuni sistem posle virusnih infekcija i ublažava bolove. U tradicionalnoj prirodnoj medicini se koristi kao blagi diuretik i za lečenje reumatizma i gihta. Od njega se prave obloge koje pomažu kod ekcema i čireva na koži.

ČAJ ZA IMUNITET I ČIŠĆENjE PLUĆA

Sprema se tako što se pola kašičice suvog korena prelije sa 2 dl ključale vode, ostavi da odstoji 10 minuta i procedi. Pije se šolja čaja, dva do tri puta dnevno.

Za iskašljavanje i čišćenje bronhija čaj se pravi od mešavine biljaka. Supenu kašiku smeše (po 20 g korena sapunjače, sladića, lista podbela, belog sleza i pitomog kestena) prelijte sa 2 dl ključale vode, poklopite i ostavite da se prohladi. Procedite, zasladiti kašičicom meda i pijte četiri do pet puta dnevno.

PRIRODNI ŠAMPON ZA KOSU

Šampon od sapunjače se pravi tako što se na pari prokuva 100 do 120 grama malih komadića kore od korena, u pola litra destilovane vode. Kada polovina vode ispari, sadržaj se procedi kroz gazu i sipa u bočicu. Ovaj šampon je odličan za sve tipove kose i za često pranje. Možete da ga obogatite i aromatizujete ekstraktom lavande, ruzmarina, kamilice, bora, limuna ili biljke po izboru.

Blagovremeno otkrivanje i terapija dečje astme važni su ne samo za lečenje obolelog u tom uzrastu već i za njegovo respiratorno zdravlje tokom celog života. O dijagnostikovanju i kontroli dečje astme govori jedan od najboljih poznavalaca te patologije, prof. dr Branimir Nestorović.

Nastojeći da pomogne da se dečja astma otkriva na vreme i da se efikasno leči, naš najveći stručnjak za ovu patologiju, pedijatar pulmolog i alergolog prof. dr Branimir Nestorović, pre više od dve decenije napisao je i knjigu “Dete sa astmom, alergijom i ekcemom”, namenjenu i lako razumljivu pre svega roditeljima obolelih mališana. U knjizi koja je doživela sedam izdanja, prof. Nestorović je razotkrio prirodu astme i ukazao na njena mnoga lica, pruživši objašnjenja za koja nemaju vremena ni najstrpljiviji lekari. Svako novo izdanje dopunjavo je novim saznanjima o vrlo učestalom oboljenju koje je, paradoksalno, na razmeđu dva veka, u najrazvijenijim zemljama sveta, počelo da dobija razmere epidemije i da pokazuje sve veću varijabilnost. Govoreći o astmi danas, prof. Nestorović kaže da se ona sve ređe označava kao bolest a sve češće kao sindrom sa više fenotipova – pojavnih oblika koji su određeni genetskim nasleđem koje osoba nosi, i spoljašnjim faktorima koji na nju deluju. Takođe, neke novije studije su pokazale da je, u protekle dve decenije, u svetu bilo propusta u dijagnostikovanju astme pa se za jedan broj pacijenata pokazalo da su lečeni antiastmatskim lekovima iako nisu imali astmu, dok je kod drugih sa zakašnjenjem otkrivena zapuštena, nelečena astma. Prof. Nestorović kaže da se astma ne može lako definisati, ali da se relativno lako može dijagnostikovati i zato podseća na ključna saznanja koja definišu dečju astmu.

Brojni fenotipovi astme

Već i sama grčka reč asthma (otežano disanje) delimično opisuje akutni napad ove hronične upalne bolesti disajnih organa. Bronhije se sužavaju zbog grčenja mišića u zidovima većih disajnih puteva i usled oticanja sluzokože i nagomilavanja sekreta u šupljinama sitnijih bronhiola. Protok vazduha kroz bronhije postaje otežan, posebno pri izdisanju, a pri prolasku vazduha kroz sužene disajne puteve nastaje piskav zvuk, «šištanje» u plućima. Navedeni simptomi su posledica zapaljenja sluzokože bronhija koje, kad se ponavlja, dovodi do preosetljivosti bronhija, što je osnovna karakteristika astme.

Alergijski faktor je među najznačajnijima za razvoj preosetljivosti bronhija, pa tako i astme. Udruženost astme i alergije u dečjem uzrastu objašnjena je otkrićem da se oba stanja nasleđuju preko određenog broja zajedničkih gena, a jedan od znakova alergijske sklonosti je i atopijski dermatitis (dečji ekcem). Ekcem se pojavljuje u uzrastu odojčeta i često prolazi do četvrte ili pete godine života, ali nosi veliki rizik za astmu. Troje od četvoro dece sa ekcemom najverovatnije će imati astmu.

 Pored genetskog, faktor rizika za pojavu astme je i delovanje spoljne sredine. Zapaljenje sluzokože disajnih organa izazivaju alergeni, virusne infekcije, i neki pomažući faktori (aerozagađenje, pasivno pušenje, i drugo). Kod osoba bez nasleđene sklonosti ka astmi i/ili alergijama, ovo oštećenje je prolazno i ne ostavlja posledice; ali, kod osoba sa alergijom traje duže, pogoršava se i prelazi u hronično zapaljenje koje dovodi do zadebljanja zida bronhija (dva i više puta debljih nego kod zdrave dece).

Alergija onemogućava da zapaljenje disajnih puteva izazvano virusom spontano prođe, objašnjava prof. Nestorović. Kod osobe koja nema astmu, virusna infekcija traje od 10 do 15 dana i spontano prolazi, zato što respiratorni virusi ne mogu duže da opstanu u sluzokoži disajnih organa. Ali, ako postoji alergija, period njihovog opstanka se veoma produžava, čak na tri ili četiri meseca, i to neprekidno pogoršava zapaljensko stanje koje karakteriše astmu.

Sve to, uz još neke faktore, čini da bronhijalno stablo postaje preosetljivo (prekomerno razdražljivo) pa reaguje sužavanjem i na najblaže stimuluse. Dete alergično na grinje – navodi primer prof. Nestorović – dobiće napad astme i pod dejstvom drugih “okidača”, a to mogu biti ne samo drugi alergeni i određeni respiratorni virusi, kao specifični faktori, već i brojni nespecifični faktori kao što su: duvanski dim, hladan vazduh, jaki mirisi, magla, fizički zamor, emotivni stres, promena klime, i drugo. Gotovo 90 odsto slučajeva alergijske astme kod dece uzrokuju grinje, kao kućni alergeni, dok su od vankućnih alergena najvažniji poleni, u našoj zemlji poleni trava. Prof. Nestorović napominje da, kod alergične osobe, svaki kontakt s alergenom dovodi do pojačavanja reakcije, pa ne treba očekivati «navikavanje na alergen».

Pasivno pušenje je izuzetno štetno po respiratorno zdravlje deteta, upozorava prof. Nestorović, kao i pušenje majke tokom trudnoće, što može da ima teške posledice po zdravlje novorođenčeta. Neke kliničke studije su otkrile da se muška deca čije su majke pušile u trudnoći rađaju sa vrlo uskim disajnim putevima, i tokom celog života imaju hronične probleme sa disanjem. Većina dece koja se prate pomenutim kliničkim studijama, danas su u dvadesetim godinama života, ali sve vreme imaju snižene plućne funkcije, i najverovatnije će doživotno bolovati od plućnih bolesti.

Virusi kao alergeni

            U sadejstvu sa alergenima, virusi su najčešći pokretači zapaljenja u zidu bronhija i uzročnici akutnog napada astme, i u alergijskoj, i u nealergijskoj astmi (koja je kod dece retka). Ponavljane virusne infekcije su najčešći izazivači nealergijske (infektivne) astme koja je, upravo zbog izostanka alergijskog faktora, obično blažeg toka i ima bolju prognozu u kasnijem životu. Ukoliko nemaju alergiju (ekcem, ili porodično opterećenje), deca sa virusnim opstrukcijama kasnije nemaju astmu zato što stepen zapaljenja i preosetljivost bronhija nisu većeg stepena, i sluzokoša se regeneriše. Kod dece s alergijom, oštećenje sluzokože i preosetljivost bronhija su trajni, sa izuzetkom dece kod koje simptomi traju kraće (nekoliko meseci tokom godine) pa se zapaljenje može suzbiti a astma lečiti. Prof. Nestorović objašnjava da virusi deluju sasvim drugačije kod dece s alergijom zato što aktiviraju mehanizme koji liče na kontakt organizma sa alergenima, dovodeći do pogoršanja zapaljenja sluzokože. Štaviše, ponekad se sami virusi ponašaju kao alergeni, tako da se može govoriti o pravoj alergiji na viruse. Primer za to su bronhiolitisi, virusne infekcije pluća koje se javljaju kod dece mlađe od dve godine. Dok kod odraslih izazivaju samo kijavicu, ove virusne infekcije kod dece dovode do promena sličnih promenama usled alergijske astme.

Postavljanje dijagnoze 

Pored detaljne anamneze, za postavljanje dijagnoze neophodno je da se objektivnim dijagnostičkim postupcima dokaže da kod deteta postoji preosetljivost disajnih puteva. To se postiže testovima plućne funkcije, pre svega spirometrijom, koja jasno ukazuje na otežano izdisanje, ili posmatranjem reakcije na lekove koji se inače upotrebljavaju za lečenje astme; osoba koja nema astmu neće, naravno, reagovati na terapiju za astmu. Ukoliko su dobijene vrednosti plućnih testova normalne, dete sa simptomima astme se podvrgava terapijskom provokacionom testu, odnosno dejstvu faktora koji mogu da izazovu napad astme zato što se prema brzini i stepenu reakcije takođe može oceniti preosetljivost bronhija.

            Podsećajući da je postojanje alergije najvažniji uzročni faktor astme kod dece, prof. Nestorović ističe i dijagnostički značaj alergoloških ispitivanja, kožnih alergoloških proba i alergoloških testova iz krvi. Poznavanje alergena omogućava da se napadi astme spreče i pre nego što nastupe, što je vrlo dragoceno, posebno zbog činjenice da deca sa alergijom imaju teže oblike astme od dece bez alergije. Ukoliko dete ima ekcem, može se reći da ima alergijsku astmu čak i kad su alergološki testovi negativni.

Lečenje…

Dečja astma se ispoljava u mnogim oblicima, lakšim ili težim, kao povremena ili kao stalna (laka, umerena, teška). Pojam hronične astme odnosi se na obolele sa svakodnevnim simptomima i stalnom potrebom za lekovima. O kom god fenotipu dečje astme da je reč, svaki zahteva najveću pažnju i za sve važe opšti principi lečenja astme. Smirivanje preosetljivosti bronhija lekovima, budući da se oštećenje razvija u dužem vremenu, takođe zahteva dužu i disciplinovanu primenu, a princip je i da je bolje primeniti više lekova, uz potpuno nestajanje simptoma, nego manje lekova, uz povremene simptome. Iako u suprotnosti sa principima lečenja nekih drugih bolesti, ovaj drugi princip lečenja astme značajan je zbog toga što svaki napad astme pogoršava zapaljenje u zidu bronhija, pa je cilj lečenja da napada bude što manje – a kad se jave, da što pre budu prekinuti. Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, deca obolela od astme treba da koriste lekove koji obezbeđuju da do napada astme uopšte ne dođe. Pravilnim lečenjem i najblažih oblika astme u dečjem uzrastu, sprečava se nastajanje oštećenja pluća kod odrasle osobe. Takođe, kad se astma pred pubertet dovede u lakši oblik, veće su šanse da će u pubertetu potpuno prestati, ili biti ublažena.

Medikamenti koji se koriste u terapiji astme pripadaju dvema velikim grupama. U jednoj su lekovi koji dovode do brzog proširenja suženih bronhija, pa se koriste za suzbijanje simptoma u akutnim napadima. Druga grupa je namenjena smirivanju preosetljivosti bronhija, i u njoj su hormonski, kortizonski lekovi (kortikosteroidi) u obliku za udisanje. Primena antibiotika u lečenju astme nije opravdana, a efekta nemaju ni lekovi za iskašljavanje, uprkos činjenici da se u astmi nagomilava sekret u disajnim putevima. Lekovi koji suzbijaju kašalj u astmi su zabranjeni.

…bez novih vrsta lekova

U terapiji astme u novije vreme, na žalost, nema novih vrsta lekova, kaže prof. Nestorović. Savremena medicina i farmakologija fokus premeštaju ka personalizovanom lečenju i terapijama koje se prilagođavaju individualnim potrebama pacijenata; ali kad je reč o astmi, u poslednjih deceniju i po, gotovo da nema novina. Poslednji antiastmatik, montelukast, datira od pre16 godina. Umesto razvoja novih, modifikovani su i poboljšavani stari lekovi. Ranije se raspolagalo sa tri do četiri vrste inhalatornih kortikosteroida, a danas ih ima deset. U međuvremenu se pokazalo da više od polovine pacijenata sa astmom ne reaguje na primenu inhalatornih “pumpica”, što znači da su bez efikasne terapije, ali nekih novih grupa lekova nema ni na vidiku, kaže prof. Nestorović.

Blagovremeno otkrivanje i terapija dečje astme bitni su ne samo za lečenje obolelog u tom uzrastu već i za njegovo respiratorno zdravlje tokom celog života. Nova ispitivanja pokazuju da je veoma važno sprečiti napade astme jer oni oštećuju pluća i dovode do smanjenja plućnih funkcija. Ova smanjenja plućnih funkcija su trajna i vode u kasnije hronične bolesti pluća (hroničnu opstruktivnu plućnu bolest, na primer). Prof. Nestorović kaže da se najbolji rezultati u lečenju dečje astme postižu ukoliko se ono započne do četvrte godine života i terapija koristi oko godinu dana, a dosta su dobri ako je dete uzrasta do deset godina. U kasnijem uzrastu, lečenje je mnogo teže, i dugotrajno je zato što u disajnim putevima već ima hroničnih strukturnih promena.

Sport kao lek

Fizička aktivnost smatra se vidom lečenja astme, što posebno važi za hronične bolesnike. Sva deca sa astmom ne samo da treba već moraju da se bave sportom, naglašava prof. Nestorović, zato što su na taj način aktivno uključeni u uobičajene dečje aktivnosti i bolje se fizički razvijaju. Mnogi primeri vrhunskih sportista dokaz su da astmatičari mogu aktivno da se bave sportom, ali pod uslovom da je astma pod dobrom kontrolom. Potrebno je da se, pre bavljenja sportom, plućne funkcije dovedu do normalnog stanja primenom lekova, kao i da se lekovi uzimaju redovno. Kod 90 odsto dece sa astmom, zamaranje dovodi do astmatskog napada pa nije poželjno da se intenzivna fizička aktivnost započne bez pripreme; i pred vežbanje se uzimaju lekovi koji sprečavaju suženje bronhija. Kad postoje tegobe, fizička aktivnost se izbegava. Dete sa astmom ne treba da se bavi sportovima koji dovode do plitkog i ubrzanog disanja, kao što su kros ili tenis; preporučuje se plivanje, pri čemu treba voditi računa o tome da hlor nadražajno deluje na disajne organe pa treba izbegavati bazene sa jako hlorisanom vodom.

Dijagnostičke nedoumice

Složenost i varijabilnost astme neretko izazivaju dijagnostičke nedoumice, što dovodi i do propusta. Ranije, bolest nije bila dovoljno prepoznata, ili su lekari oklevali sa postavljanjem dijagnoze, a danas je zabrinjavajuće to što se astma često olako dijagnostikuje. Jedna holandska studija objavljena početkom 2016. godine utvrdila je da, od oko 600 mališana koji su nekoliko godina lečeni od astme, više od 50 odsto njih uopšte nisu imali problema sa disanjem, a ponajmanje astmu. Kašalj je, u najvećem broju tih slučajeva, bio proglašavan za astmu te su antiastmatske terapije kod zapravo zdrave dece imale samo neželjena dejstva.

Prema oceni prof. Nestorovića, uzrok ovog fenomena je nepoštovanje algoritma za dijagnostikovanje astme, pre svega izostanak spirometrije kao obaveznog dijagnostičkog sredstva. Samo 11 odsto pacijenata je, prema pomenutoj studiji, spirometrijski testirano, što je jedini objektivan dijagnostički način da se egzaktno pokaže patološko produženje izdisaja, to jest suženje disajnih puteva. Spirometriju nije uvek moguće obezbediti zato što deca, tek posle šeste godine života, mogu da savladaju pravilno duvanje u spirometar, pa i tada samo uz odgovarajuću obuku, ali postoji i jednostavniji aparat, takozvani pik floumetar, pogodan i za trogodišnjake.

Još jedan dijagnostički propust je to što se danas neopravdano ograničava starost deteta u kojoj ono može da se testira na alergiju. U nekim lekarskim krugovima se uvrežio stav da alergijske probe ne treba raditi pre no što pacijent napuni tri, po nekima čak i pet godina života. Prof. Nestorović, međutim, kaže da alergijske probe na koži, prema svetskim preporukama, mogu da se rade već od četvrtog meseca života, a testovi iz krvi od samog rođenja.

“Šištanje” ili “zviždanje” u grudima jeste siptom karakterističan za napad astme, ali ne može biti dovoljan za postavljanje konačne dijagnoze. Danas je poznato da većina dece mlađeg uzrasta, čak 80 odsto njih, tokom prehlade i virusnih infekcija teško dišu i “šište”, a nemaju astmu. Ukoliko dete ima zviždanje u grudima samo u sezoni virusnih infekcija, od oktobra do aprila, preko leta je bez tegoba, nema ekcem, nije alergično i u porodici nema astmu, ono se može označiti kao “prolazni zviždač” sa virusnim opstrukcijama ili tranzitornim oblicima astme. Osim što mu se eventualno može dati neki lek za širenje bronhija, ono se ne leči uobičajenim lekovima za astmu, posebno ne inhalatornim steroidima koji u takvim slučajevima nemaju dejstva (već samo neželjene efekte). Takvi pacijenti imaju odličnu prognozu bolesti, napominje prof. Nestorović, i kod većine njih pomenuti simptomi spontano prestaju da se javljaju već do 6. ili 7. godine života, a kod ostalih do 12. godine.

Kod dece mlađe od dve godine, dijagnostikovanju astme treba prići sa posebnim oprezom da ne bi došlo do neopravdane upotrebe steroidnih medikamenata. Ukoliko nema ubedljivih dijagnostičkih dokaza da je reč o (tzv. infantilnoj) dečjoj astmi, inhalatorne steroide ne treba davati mlađima od dve godine zato što ne bi bilo željenog dejstva, a neželjeni efekti su mnogi. Neželjena dejstva inhaliranih steroida posebno su izražena kod muške dece, kod koje su, naročito u prve dve godine života, kosti veoma osetljive na kortikosteroide.

Nelečena astma

Pored fenomena olakog dijagnostikovanja astme, i u Evropi i kod nas je uočena pojava pacijenata sa potpuno zapuštenom, nelečenom astmom. Reč je o starijoj deci koja su godinama bez terapije uprkos ozbiljnim disajnim problemima, i već imaju vrlo ozbiljne oblike astme, sa značajnim oštećenjima plućne funkcije. Pretpostavlja se da je razlog za ovu pojavu činjenica da oko trećina obolelih od astme nemaju uobičajene astmatske simptome, već samo povremene epizode kašlja. Astma je u ovoj grupi obolelih otkrivana obično tek posle 10. ili 12. godine života, kad gotovo da više nije bilo šansi za efikasno lečenje, osim za ublažavanje tegoba. Problem dodatno komplikuje to što su deca u pubertetskim godinama nevoljna za saradanju sa lekarom, ne žele da uzimaju lekove a posebno ne da koriste inhalacione “pumpice”. Njihova terapija treba da bude agresivna i da traje dve do tri godine, ali ju je iz navedenih razloga najčešće nemoguće sprovesti. Pokušaj da se to prevaziđe je primena intermitentne (povremene) terapije. Ima preporuka da se terapija u takvim slučajevima daje samo kad je neophodno, tokom dve do tri nedelje, pa čak i samo u momentu kad postoje tegobe. I to je bolje, smatra se, nego da je pacijent bez terapije.

Takozvani astma prediktivni skor je, prema rečima prof. Nestorovića, vrlo jednostavan i pouzdan način da se proceni da li kod deteta postoji, i koliki je rizik za razvoj astme. Tri su glavna kriterijuma za tu procenu: postojanje astme kod roditelja i prisutnost ekcema i/ili alergije kod deteta. Ukoliko su svi nalazi negativni, rizik da dete oboli od astme je 3 odsto, a ukoliko su svi nalazi pozitivni, rizik je 77 odsto. Test disajne funkcije (spirometrija) i alergijske probe su potom, uz anamnezu, najznačajnija dijagnostička sredstva za pouzdano postavljanje dijagnoze. Da se izbegnu dijagnostičke greške, ni sa primenom terapije ne treba brzati, upozorava prof. Nestorović. U najvećem broju slučajeva nema opasnosti od kašnjenja sa terapijom, u smislu da bi akutna astmatska bolest mogla preći u hroničnu, pa je bolje godinu do dve pratiti stanje pacijenta, dok se pouzdano ne utvrde činjenice od značaja za postavljanje dijagnoze.

Astma, ili – panika?

Jedan od problema u dijagnostici astme kod starije dece i adolescenata jeste raskorak, ili odsustvo korelacije između onoga što pacijent oseća i onoga što se realno događa, što se dijagnostički može meriti i kvantifikovati. “Ima obolelih koji kao da nisu svesni svojih tegoba, ne primećuju ih”, kaže prof. Nestorović, opisujući pacijente koji dolaze sa teškim opstrukcijama disanja, vrlo velikim suženjima disajnih puteva, ali kažu da se osećaju odlično. S druge strane, ima mladih pacijenata koji se naizgled zaista bore sa otežanim disanjem, ali na spirometrijskom testu imaju odlične rezultate. Prof. Nestorović kaže da 30 odsto njih nema stvarne problema sa plućima već doživljavaju panično stanje koje se danas označava kao disfunkcija glasnica (glasnih “žica”). Disfunkcija glasnica je spazam grkljana izazvan psihogenim faktorima (uzbuđenje, nervoza, i drugo), koji opstruira disanje i vrlo često se pogrešno dijagnostikuje kao astma. Problem je, napominje prof. Nestorović, što antiastmatska terapija u takvim slučajevima zaista isprva pomaže – kao placebo, zapravo – a zatim prestaje da deluje zato što astma realno ne postoji. Srećom, spirometrijskim testom se ove nedoumice relativno lako razrešavaju.

Izvor: belmedic.rs