Rođena je u Beogradu, u porodici književnika, umetnika i lekara. Posle gimnazije studira u Beogradu kliničku psihologiju i završava studije sa prosekom 9,16 i diplomskim radom 9,50 godinu dana pre svoje generacije. Još kao student prevodi i priređuje neobjavljene epistemološke i matematičke eseje Žana Pijažea (koje štampa Nolit: “Poreklo saznanja”). Za taj rad dobija stipendiju francuske vlade i odlazi na školovanje u Francusku.

Upisuje se na Visoku Školu socijalnih studija (École des Hautes Études en Sciences Sociales, EHESS) u klasi Pjera Grekoa (Pierre Gréco), nastavljača Žana Pijažea, odsek: psihologija inteligencije. U Francuskoj nastavlja dalje studije na Université de Sorbonne 1 gde studira filozofiju i Sorbonne 6 gde studira medicinu.

Potom odlazi na University Of Pennsylvania u Filadelfiji. Pri povratku u Francusku magistrira, a zatim doktorira na Univerzitetu Sorbona 1994. godine sa radom: “Pojam nesvesnog u savremenim psihološkim i neurološkim teorijama, pred komisijom sa Sorbone, iz Hajdelberga i Oksforda, kao i pariskom javnošću (doktorat odbranjen pred punom salom publike, o odbrani u detaljnom članku izvestio list „Politika“ 1994.  Istraživanje i doktorat Mile Alečković ocenjeni su kao: Très honorable (počasno odbranjen). Specijalizuje zatim antropološku psihijatriju.

1. A. drži predavanja na mnogim univerzitetima u svetu. Učestvuje u sastavu ekipe psihijatra Ljubomira Erića na Psychiatric Congress Biaritz (Biarritz) in 1998, the Congress of Prague, Liege, Rome, drži predavanja na Univerzitetu Sorbonne i University of “Da Vinci” (Paris) the University of Perpignan, Nice, McGill University, Montréal, the University of Lausanne, Benghazi, Vygotsky Institute in Moscow, the Catholic University of Nijmegen (poziv joj upućuje  profesor Grahame Locke), the Yerevan University, the National Institute of social Sciences in Beijing, China.

Bila je saradnik Instituta za kriminološka istraživanja u Beogradu. ngažovana je u praksi lečenja psihijatrijskih i psiholoških pacijenata, kao i u veštačenju istih (Francuska). M. A. je do danas član Instituta Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression (Paris, hôpital Saint-Anne) i od francuskih kolega izbrana je za predsednika Svetskog internacionalnog Kongresa za psihopatologiju ekspresije i art terapiju 2015. godine kada 17 zemalja dovodi u Beograd. Podršku joj tada daje predsednica Društva psihijatara Srbije, dr Dušica Lečić Toševski.

Mila A. N. član je međunarodnog naučnog Društva “Mileva Marić-Ajnštajn” (otac Mileve Marić Ajnštajn rod je njene bake po majci o čemu je štampan opširan intervju u nemačkoj štampi). Kao univerzitetski profesor Mila A. N. predaje predmete: Psihopatologija ličnosti, Antropologija ličnosti, Kognitivna neuro psihologija, Psihopatologija stvaralaštva, Psihologija učenja manipulacije, Medicinska etika (Fr.).

U Francuskoj je i dalje aktivna u Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression; kao i na projektu uspostavljanja Internacionalne saradnje između Evropskog mediteranskog Univerziteta i Univerziteta u Prištini sa sedištem, u Kosovskoj Mitrovici. Dobrovoljno radi na projektu razmene studenata i profesora ova dva Univerziteta, kako bi studenti sa Kosova imali mogućnost da dobiju stipendije za evropske univerzitete.

Mila Alečković Nikolić rukovodila je radovima studenata u Srbiji i u svetu i pod njenim vođstvom je diplomiralo više od 120 studenata.Č lan je i potpisnik svetske grupe koja se bori za istinu o Kovid krizi: Dctors for Covid Ethics (dole). Autor je mnogih tekstova o tzv: ’’black psychiatry’’ i spada u angažovane intelektualce i naučnike koji pišu i bore se protiv psihijatrijske i psihološke manipulacije ljudima. Predavanja u svetu drži na više jezika. Govori i piše: francuski, engleski, ruski i španski jezik. Čita i razume nemački i sve slovenske jezike.

Nagrade

• Doktorat odbranjen na Sorboni uz kvalifikaciju: Très honorable (Počasno odbranjen), 1994.

• kao dete osobe koju je više puta odlikovala najvišim odlikovanjima francuska vlada, 1969. (odlikovanje majci, na predlog Andre Malroa dodeljuje 1961-1970 Général De Gaulle predao l’amiral Cabanier ; 1983 Françoa Miitterand), Mila Alečković N. u Francuskoj je imala status „pupille de la nation“

• Zahvalnica azilanata i izbeglica sa prostora bivše Jugoslavije 1993.

• Zahvalnica Sveslovenskog Kongresa, Prag, 1998.

• Zahvalnica Univerziteta u Bengaziju 1999.•

Povelja Mokranjčevih dana 2004.

• Zahvalnica Ministarstva za dijasporu, 2004.[3]

• “Velika Povelja za Velika dela” dobijena od Odbora za istinu o Kosovu i Metohiji svih zavičajnih udruženja Kosova i Metohije, 2007.

• Zahvalnica za izuzetan doprinos na učvršćivanju jedinstva i duhovne bliskosti srpskog i ruskog naroda, 2008.

• 2016. godine primljena je kao dopisni član u Rusku akademiju prirodnih nauka

• Zahvalnica francuskih kolega i imenovanje Mile Alečković za predsednicu Internacionalnog Kongresa za psihopatologiju ekspresije i art terapije.

Autor je više od sto stručnih radova (neke radove štampala je pod udatim imenom Mila Bataille), desetak knjiga, kao i mnogo društveno angažovanih publikacija.

Najvažnije internet društveno angažovane intervencije: Dr prof. Mila Aleckovic-Bataille: WE ARE NOT RATS BUT HUMAN BEINGS! – YouTube Unmasking COVID: What Purpose does it serve? And for Whom? par Global Research News Hour (soundcloud.com) са Catherine Austin FittsMila ALECKOVIC-BATAILLE: “La pandemia è una sorta di esperimento di MILGRAM. Degli psicopatici stanno usando una ‘psichiatria NERA’” – Detoxed Info

Mila Alečković Nikolić, pored nauke, bavi se i umetnošću. Autor je kolekcije crteža i zbirke pesama.

Izvor: direktno.rs

Petar Čelik je rođen 25.12.1949. u Beogradu. Otac mu je bio profesionalno vojno lice u Kraljevini Jugoslaviji, a nakon 1945. godine jedno vreme savezni funkcioner u Savezu ratnih vojnih invalida, što je i sam bio. Nekoliko godina kasnije je okrenuo leđa političkom režimu, tako što se posvetio privatnom obavljanju zanatske delatnosti automehaničarske struke.

Godine 1955. porodica Čelik se preselila iz prestonice u Bačku Palanku. Petrova majka je bila dugi niz godina domaćica, a kasnije se zaposlila kao medicinska setra, što je radila do odlaska u panziju.

Petar Čelik je 1968. godine završio gimnaziju, a istovremeno i muzičku školu, nakon čega se opredelio za bavljenje bodi bildingom. Već pre toga se bavio klasičnim dizanjem tegova i u olimpijskom triatlonu je bio juniorski prvak Srbije i Vojvodine.

Sa nedovršenih 18 godina starosti se uputio u Zapadnu Nemačku, prvo kao praktikant u Glavnoj laboratoriji fabrike lekova “Bayer” u Leverkuzenu, a zatim kao novinar – saradnik u redakciji časopisa “Athletik Sportjournal” u Esenu.

Godine 1971. se vratio u Ljubljanu, glavni grad Slovenije, koja je u to vreme bila jedna od federalnih Republika u okviru savezne države – Jugoslavije. Tamo je upisao Farmaceutski fakultet, koji je sa žaljenjem morao napustiti, jer nije mogao dobiti stipendiju.

U to vreme mu je umro otac (kasnije je utvrđeno da mu je oca u porodičnoj kući u Bačkoj Palanci ubila Milicija i to tako, što su mu u kadu u kojoj se kupao, ubacili upaljenu električnu grejalicu.

Razlog tome je to što je Petrov otac u više navrata kritikovao autokratski režim diktatora Josipa Broza Tita). Iste godine je u Ljubljani Petar Čelik osnovao Društvo za atletsko gimnastiko “Body building”, koje je najstarije sportsko društvo te vrste u tadašnjoj državi, pa i šire.

Posle smrti oca, vratio se u Bačku Palanku, gde je osnovao prvu privatnu vežbaonicu u porodičnoj kući. Već sledeće godine je pokrenuo izlaženje časopisa HERKULES. U to vreme je bilo teško “probijati” nove stvari, a bodi bilding je u to vreme na području Jugoslavije bio nedovoljno poznata vrsta sporta, a u široj javnosti nepoznat pojam.

Časopis HERKULES je popunjavao edukativnu prazninu vezanu za termin i značenje bodi bildinga, koji se tada u Jugoslaviji nazivao: atletska gimnastika.

Pojam “body building” je bilo problematično upotrebljavati, jer se napisan latinično, u izvornom obliku (kako se piše na engleskom), smatrao ideološkom upadicom, koja se nameće istoku Jugoslavije, tradicionalno orijentisanom ka Sovjetskom Savezu.

U Sloveniji je Petar Čelik relativno lako registrovao prvo bodi bilding – udruženje, ali je u Bačkoj Palanci to išlo teže, jer je tamo u upotrebi bilo više koristilo ćirilično pismo, a originalno ispisana reč „body building“ je za stanicu Milicije, gde se tada vršila registracija svih vrsta udruženja građana, bila u najmanju ruku “sumnjiva pojava”.

U vreme čvrstog komunizma, predstavljalo je provokaciju, kada se neko i usudio da registruje nešto što dolazi sa Zapada, a služi za okupljanje omladine u socijalistički (komunistički) orijentisanoj državi.

Godine, 1973, Petar Čelik je u Bačkoj Palanci organizovao prvo takmičenje saveznog ranga, čji je zvanični naziv bio “Biramo Mistera Herkules i Mis Ladu”.

U Muškoj seniorskoj konkurenciji je pobedio Milan Marinković iz Čačka, juniorski šampion je bio Hamo Korać iz Peći, a Dragica Nikčević je pobedila u kategoriji žena.

Iste godine je organizacija Petra Čelika u Karađorđevu, kraj Bačke Palanke organizovala i Prvenstvo Jugoslavije u disciplinama snage.

Do 1975. godine, redakcija HERKULESA je održvala savezna takmičnja u bodi bildingu. Pomenute godine, uz časopis HERKULES suorganizator takmičnja, koje se zvalo: Mister Jugoslavije, bila je i Televizija Novi Sad. Pobednik je bio: Petar Čelik.

Nakon pokušaja da se u upravni odbor Društva za atletsku gimnastiku “Body building”, od strane režima ubace ljudi, čiji je zadatak bio da tu organizaciju unište, Petar Čelik je odlučio da se povuče.

Sve je prepustio onima za koje je znao da će ugasiti časopis i prestati da organizuju takmičenja. Tako je i bilo.

Sledećih nekoliko godina, Petar Čelik je proveo u Sloveniji, a zatim u Zapadnoj Nemačkoj i Engleskoj. Kada se vratio kući, ponovo je u roditeljskoj kući pokrenuo izlaženje časopisa HERKULES, ali je ovoga puta bio mnogo oprezniji u izboru saradnika.

Časopis je štampan u koloru. Petar Čelik je uz izlaženje časopisa organizovao i takmičenja u: Bačkoj Palanci, Novom Sadu, Beogradu, Tuzli, Peći, Sremskoj Mitrovici, Odžacima, Subotici, Budvi…

Godine 1980. je Petar Čelik na Evropskom prvenstvu osvojio titulu u srednjoj visinskoj kategoriji, a zatim i apsolutni šampionski naslov.

Po povratku kući su mu komunističke vlasti „iz zahvalnosti“ što je pod zastavom Jugoslavije, ali bez odobrenja Saveza organizacija za fizičku kulturu Jugoslavije, nastupio i tako postao evropski prvak svih kategorija, oduzele pasoš.

Radi toga naredne tri ipo godine nije mogao da putuje u inostranstvo i da se dalje takmiči. (Bio je to samo jedan od pokušaja režima, da ga onemogući u osvajanju novih značajnih sportskih titula. Iz tog razloga je Petar Čelik bio prinuđen na to, da čitavih sledećih 24 godine strpljivo čeka i trenira, kako bi ponovo bio u stanju da postane prvak Evrope i Sveta).

Godine 1984, (četiri godine nakon smrti diktatora – Tita) je u Beogradu organizovao Svetsko prvenstvo federacije N.A.B.B.A. za amatere i profesionalce, koje je sam isfinansirao iz već razrađene proizvodnje proteinskih koncentrata. Ta delatnost je bila registrovana kao privatni obrt Petra Čelika.

Istovremeno je preko HERKULES-a Petar Čelik organizovao i proizvodnju sportskih rekvizita, a štampao je i priručnike za razvoj mišića u sopstvenoj režiji, tako da se u to vreme preko Bačke Palanke moglo nabaviti praktično sve što je neophodno za bavljenje bodi bildingom.

To je bila jedina adresa, na kojoj je bilo objedinjeno sve potrebno, a što se vezivalo za bodi bilding. Upravo je to rešenje ili “tajna uspeha” Petra Čelika, koji je uspeo da u potpunosti objedini i podmiri gladno tržište vezano za bodi bilding ili oblikovanje ljudskog tela.

Petar Čelik je u međuvremenu nalazio vremena da intenzivno trenira i čuva formu. Uz sve svoje aktivnostiu je bio i zastupnik Jugoslavije u N.A.B.B.A. federaciji i internacionalni sudija u ovoj federaciji i u W.A.B.B.A.-i. U međuvremenu je čak jedno vreme bio i predsednik IFBB federacije za Jugoslaviju. Od predsednika te Federacije, gospodina Bena Vejdera, dobio je najviše odlikovanje, koje se dodeljuje u okviru te organizacije.

Aprila meseca 1986. godine je gospodin Čelik u Zagrebu okupio grupu entuzijasta sa ciljem da se pokrene osnivanje Body building saveza Hrvatske, što je u prvom pokušaju uspelo. Tako taj savez (Udruga) postoji i deluje i danas sa sedištem u Zagrebu.

Danas, Petar Čelik, osvrćući se na istoriju bodi bildinga na prostorima nekadašnje Jugoslavije, pa i šire kaže:

“Bodi bilding, kojim sam se decenijama bavio na zdrav način, objašnjava kako sam toliko dugo ostao mentalno i fizički sposoban. Uz sve to i danas pomažem drugima da oblikuju svoja tela. I dalje redovno treniram, a i takmičim se do današnjeg dana. Moje ukupno bavljenje bodi bildingom (u međuvremenu) iznosi preko 40 godina. Iz toga se vidi da s’ pravom mogu i drugima da preporučujum ono što i sam radim. Svojim sopstvenim primerom dokazujem ispravnost onoga, iza čega stojim i čime se bavim tolike godine”.

Jula meseca 1986. godine, Petar Čelik je bez ikakvog prethodno vođenog postupka od strane pravosuđa, bio uhapšen. Hapšenje se odigralo na prevaru, tako što je bio pozvan u Miliciju na informativni razgovor uz napomenu “da ponese svoj pasoš”.

Kao tema informativnog razgovora je bila najavljena “provera u vezi sa putovanjem na sajam FIBO 1986. godine”.

Tek 6 meseci kasnije je protiv njega bila podignuta optužnica, kojom su ga vlasti teretile za krivično delo poreske utaje.

Kako je u istražnom zatvoru proveo neprekidno 6 meseci i 12 dana, a presuda koja je donesena dve godine kasnije, glasila je na 6 meseci, nije morao da ide na izdržavanje kazne.

Tako je, u stvari, presudom iz 1988. pokriveno trajanje istražnog zatvora. Za onih «više odležanih» 12 dana, Petar Čelik je tužio Državu i dobio spor, ali mu ošteta nikada nije isplaćena.

Bilo je i više pokušaja atentata, ali sve što su komunističke vlasti preduzimale, nije zaustavilo Petra Čelika, da nastavi da se bavi aktivnostima vezanim za bodi bilding.

Tokom zadnjih 35 i više godina, Petar Čelik je propratio čitave generacije u bodi bildingu, a među njima i veome uspešne takmičare i takmičarke, kao što su: Slobodan Blagojević, Dragica Čelik, Milan Marinković, Irena Čelik, Radomir Marinković, Miodrag Prljević, Novica Pauljičić, Časar Arpad, Fikret Hodžić, Nenad Platner, Anita Ivanković, Karolj Bodza, Biserka Šipka, Fuad Škrijelj, Miloš Šarčev i drugi.

Iz tako jedne bogate sportske aktivnosti Petra Čelika, nastao je idealan spoj hobija i profesionalne delatnosti. Sve ono što je bilo poznato u svetu, uobličeno onim što karakteriše naše podneblje i specifične okolnosti u kojima živimo, primenjeno na mentalitet čoveka Jugoistočne Evrope, dalo je za rezultat:

SISTEM ZA OBLIKOVANJE TELA “ČELIK”. Ovaj sistem je do sada bezbroj puta prezentovana na javnim tribinama, u štampi, ali i kroz izdavanje priručnika, koji su za sve te godine štampani u tiražu od preko 200.000 primeraka. Ako se na ovu brojku dodaju i količine oštampanih i izdatih brojeva časopisa HERKULES, onda se tiraž ukupnih izdanja Petra Čelika uvećava za još 500.000 primeraka.

Podsetimo se činjenice da je ukupno do najnovijeg pokretanja izdavanja časopisa HERKULES uz pomoć izdavača iz Makedonije, Bobana Gjoroskog, ranije izašlo ukupno 42 broja istog naslova, a da su zadnji tiraži po broju bili čak i preko 50.000.

Isto tako je HERKULES, kao lep časopis, po primerku, u proseku čitalo 2 – 3 osobe. Kada se to sve pomnoži i sabere, izlazi da je Petar Čelik imao preko MILION UČENIKA!

Doda li se tome i cifra od oko 1 MILION prodatih pakovanja proteina, tj. proizvoda firme, čiji je on vlasnik, znači da je on imao, ako ne cela dva, a ono bar jedan MILION kupaca njegovih proizvoda. Tako proizilazi da je Petar Čelik imao preko MILION UČENIKA ili onih, koji su se koristili Sistemom “Čelik”.

Godine 1998, Petar Čelik je stekao zvanje “profesor bodi bildinga po pozivu”… Nastaviće se

Više od tri decenije prošlo je od objavljivanja teksta doktora Endrjua Vejkfilda, inače gastroenterologa, i njegovih saradnika o tome da MMR vakcina izaziva autizam. Članak su preneli mnogi mediji, a mnogi autori bezuspešno su na osnovu tog rada pokušavali da potvrde korelaciju morbila i autizma. Međutim, novinar “Sandej tajmsa” 2004. godine je objavio da je Vejkfild imao finansijsku dobit od svojih tvrdnji, koje nije mogao da obrazloži. Epilog cele priče je da se časopis u kome je objavljen tekst u potpunosti ogradio i odbacio tvrdnje doktora Vejkfilda, koji je kasnije izbačen iz Lekarske komore Engleske. U Srbiji većina ljudi verovatno nikada nije čula za ovog doktora, niti je ikada pročitala sporni tekst, ali smo saznali da i mi imamo antivakcinaše. U ime većine tih, mahom anonimnih ljudi, istupile su neke medijske ličnosti, ali i Jovana Stojković, psihijatar, predsednik pokreta “Živim za Srbiju”, koja tvrdi da je sve to posledica odluke o obaveznoj vakcinaciji.

Vi ste psihijatar, a ne epidemiolog, otkud Vaš angažman u antivakcinaškoj kampanji?

“Tako je, ja sam psihijatar, ali sam i majka i građanin ove zemlje, i ne postoji nikakav angažman, već samo udruženje građana koje se bori za svoje Ustavom zagarantovana prava, a to su prava da odlučuje o intervencijama koje će prihvatiti.”

Da li ste Vi vakcinisani?

“Kao mala, dok su o tome odlučivali moji roditelji, jesam.”

Da li se Vi kao majka zalažete ili protivite da dete bude vakcinisano?

“Ja se zalažem da roditelji u dogovoru sa svojim lekarom odluče šta je za određeno dete najbolje – da li da se vakciniše, da li da se vakciniše u tom trenutku, kojom vakcinom, dakle, da pristup vakcinacije za dete bude individualan a da ne bude naređeno dekretom.”

Da li su Vaša deca vakcinisana?

“Što se tiče moje dece i vakcinisanja, to ne bih komentarisala, jer to je lična stvar i zdravstvenog kartona koja ne treba da interesuje širu javnost.”

Znači, Vi niste apsolutno protiv vakcinacije?

“Naravno da nisam protivnik, to se stalno naglašava da bi postojala osnova za napad. Dakle, ja jesam za sve što medicina kao nauka preporuči, ali da ostane na nivou preporuke, zato što je svaki organizam različit i nauka je dokazala da definitivno postoje situacije kada dečji organizam negativno reaguje. Ja samo tražim da i struka i država tu populaciju zaštite i da se sa njima ne postupa dekretom, već individualno. Mora se imati odgovorniji pristup nego što je sad.”

Ali do uvođenja odredbe da je vakcina neophodna da bi dete pohađalo školu, nije ni postojao taj dekret o vakcinacija, ali najveći broj dece je bio vakcinisan.

“Naravno, u tome i jeste problem, dokle dok god je to bio dogovor između lekara i roditelja i dokle god se čovek osećao slobodan da odluči, nije bilo potrebe da se ikakvo udruženje pravi. Upravo taj propis iz 2016, da je to pravo države, učinio je vakcinaciju obaveznom, a zapravo prisilno. Kada ste mnogim stvarima uslovljeni, onda to ne može da bude samo obavezno, to je već prisila, i ljudi su se udružili, među njima sam i ja. Dakle, mi smo za poštovanje dokumenata koja nam zapravo daju pravo da odlučujemo.”

Kada se sve to događalo, mi smo već imali u jednom delu Evrope epidemiju malih boginja i u avgustu 2017. Svetska zdravstvena organizacija nas je stavila na prvo mesto po broju obolelih. Kako Vi kao lekar preporučujete da se država, odnosno građani zaštite od epidemija ako smatrate da vakcinacija nije neophodna?

“Pa država mora da nađe balans između onoga što je politika o vakcinaciji i prava ljudi. Kada analiziramo tu epidemiju i mnoge druge širom Evrope i sveta, mi ćemo videti da se prethodnih decenija pojavljuje talas vraćanja bolesti i sada bi lekari trebalo da sednu i da razmisle zbog čega je to tako. Znamo da je vakcina protiv malih boginja počela da se koristi početkom šezdesetih u Americi i od tada se vrši vakcinacija uz pristanak. Zašto mi nakon toliko godina nismo uspeli da iskorenimo te male boginje, odgovor nije sigurno da je neka grupa, šaka jada roditelja i dece kriva za to. Čak i ozbiljni naučnici u svetu u svojim radovima o vakcinaciji govore o nemogućnosti aktuelne vakcine da bude dovoljno efikasna. I onda imamo takozvani period zlatnog doba kada bolesti nema i period kada se vraća, većinom među vakcinisanom populacijom, zato što vakcinalni imunitet nakon nekog vremena prestaje, i to nije nikakva tajna za struku pa ni za javnost. Upravo to vraćanje bolesti se nama danas dešava i svi ljudi koji preispituju efikasnost vakcinacije su ostavljeni na stub srama i nazvani antivakcinašima. Da li ova politika masovne vakcinacije protiv bolesti može dovesti do iskorenjivanje bolesti, dakle, koja je cena svega toga što se sprovodi, da li su štetne? Opasnosti koje prouzrokuju vakcine su sasvim jasno napisane i u uputstvu proizvođača i mnoge države u svetu oštećenima isplaćuju odštetu, dakle, da li su te štete veće nego što bi eventualno bile da se ta osoba nije vakcinisala? Tu treba pristupiti vrlo razumno i racionalno, a ne pod uticajem raznih lobija koji vakcine proizvode i koji ih po svaku cenu guraju u upotrebu.”

Ali polemika o vakcinaciji dece nije počela pre pet godina, počela je u svetu još 90-ih, zašto se te polemike kod nas sada toliko potenciraju, ima li to veze sa politikom?

“Mislim da niste u pravu kada kažete da su počele 90-ih, one su počele kad je uvedena vakcinacija, dakle početkom 20. veka. To je opet jedan stav koji nije utemeljen. Otpor protiv vakcinacije je počeo kada se prvi put sprovela. Postoje takozvane antivakcinaške lige od početka 20. veka. Ovaj poslednji talas koji imate, odnosno pominjete, od 90-ih korelira sa uvođenjem vakcina koje se gaje na ćelijama abortiranih embriona, i pokazalo se prema tvrdnjama nekih stručnjaka da one sad proizvode više nekih problema nego vakcine koje su gajene na neki drugi način. Posledice su postale vidljivije ljudima pa se zato tad cela priča pokrenula.”

Da li Vi tvrdite da su vakcine koje su davane 60-ih, 70-ih ili početkom osamdesetih godina u Srbiji, dok ih je “Torlak” radio, bile kvalitetnije nego sada?

“Ja tu vidim dva problema u ovome što ste me pitali, a to je sigurno način proizvodnje vakcina koji svakako 60-ih i 70-ih nije davao ovoliko obolele dece kao što je to danas, drugi problem je gušći raspored vakcinacija od kada je farmaceutska industrija 1986. u Americi lišena bilo kakve odgovornosti. Oni kreću u proizvodnju sve više vakcina protiv sve više bolesti i ta regularna tela prilično olako bez neke naučne osnove ubacuju te vakcine. Danas u Americi oko 70 doza vakcina deca prime do punoletstva.”

Kada govorimo o gustini vakcinacija, koliko naša deca primaju doza?

“Mislim oko 22 doze, ali tendencija jeste da bude što više vakcine, jer sve što se radi u Americi, brzo stiže i do nas, i ja pozivam i struku i javnost da mi budemo pametniji. Mnogi lekari tvrde da deca u Americi i pored te silne zaštite nikad nisu bila bolesnija i krive upravo ovaj gust raspored vakcinacije. Čak je američki Kongres svojevremeno naložio da se urade studije vakcinisane dece naspram nevakcinisane dece i da se vidi da li su zaista vakcinisana deca zdravija, ali to nikad nije urađeno.”

Ali u Evropi je urađena danska studija koja je pokazala da ne postoji veza između autizma i vakcinacije?

“Vi govorite o danskim studijama i autizmu, a ja Vam govorim o široj jednoj slici. Nemačka grupa naučnika je uradila istraživanje koje je pokazalo da nevakcinisana deca manje obolevaju od hroničnih bolesti nego vakcinisana deca, i onda se pitamo da li su te zarazne bolesti koje se sada predstavljaju kao neka pošast opasnije od bolesti koje nas čine pacijentima za ceo život.”

Šta je trebalo učiniti 1972. godine u epidemiji velikih boginja? Vakcinisati ljude makar i prisilno rizikujući posledice ili ih pustiti da čekaju zarazu?

“Posle toliko godina najveći broj ljudi o ovoj epidemiji je stvorio utisak gledajući film “Variola Vera”. Ja o tome ne znam ništa, ali je interesantno da je čovek koji je prvi oboleo bio vakcinisan pre tog polaska na hadžiluk. U svim zemljama kroz koje je prošao nije bila proglašena ta vrsta epidemija koja je iziskivala prisilnu vakcinaciju.”

Kako je bio vakcinisan kada vakcina protiv velikih boginja nije bila deo redovne vakcinacije na ovim prostorima?

“Postoji podatak da je vakcinu primio u Skoplju i moj utisak je da je to i tada bilo prenaglašeno i da nije moralo tako da se uradi. I posledice te vakcinacije su ostale tabu tema. Znate, najlakše je manipulisati strahom i kada nekoga ubedite da je nešto smrtonosno, naravno da ljudi bez mnogo pitanja pristaju. Recimo, ovo što se dešavalo prošle godine u vezi s malim boginjama je bila malo reći histerija koja je trajala danima i koja je unela paniku. Mislim da je moglo to drugačije da se radi, bez pritisaka na ljude da se po svaku cenu vakcinišu.”

Dušica Anastasov  23.11.2019

Izvor: Ekspres.net

Srpska pravoslavna crkva i mi vernici 31. oktobra slavimo Svetog Luku. Iako je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom, na ovaj dan ne bi trebalo raditi nikakve teže poslove.

Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih porodica, a vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata. Kao svog zaštitnika slave ga i obrazovne ustanove, među kojima je i Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.

U spisima na starogrčkom i crkvenoslovenskom jeziku sveti Luka se “opisuje” kao “pouzdani lekar duše i tela“. Apostol Pavle ga je zvao “ljubljeni lekar”. Poštuje se kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, farmaceuta i bolesnika, mnogih porodica. Poznato je da je lečio besplatno. Veruje se da njegove mošti imaju isceliteljsku moć.

Sveti Luka je rodom iz Antiohije. Sveti Luka je jedan od prvih propovednika hrišćanstva, savremenik Isusa Hrista i jedan od pisaca Četvorojevanđelja. Smatra se da je Jevanđelje po Luki – treće jevanđelje u Novom zavetu napisao oko 60. godine.

Posle smrti apostola Pavla, Luka je nastavio da propoveda hrišćanstvo po Italiji, Dalmaciji i Makedoniji. S obzirom da je izučavao živopisanje, oslikao je tri ikone Presvete Bogorodice za koje se veruje da su najverodostojnije jer smatra se da je sveti Luka lično poznavao Bogorodicu i da su ove ikone sa njenim likom najbliže njenom pravom izgledu, a poznata je i “ikona u ikoni“, koja predstavlja Svetog Luku i u perspektivi ikonu Bogorodice koju svetitelj oslikava. Takođe, naslikao je ikone svetih apostola Petra i Pavla. Zato se sveti Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa.

Isceliteljska moć moštiju

Sveti Luka je život okončao u 84. godini kada ga, kako je zapisao vladika Nikolaj Velimirović, “zlobni idolopoklonici udariše na muke, Hrista radi, i obesiše o maslinu u gradu Tivi”. U 4. veku naročito se pročulo mesto gde su počivale časne mošti svetoga Luke, zbog isceljivanja koja su se zbivala od njih. Posebno isceljivanje od bolesti očiju. Saznavši o tome car Konstancije, sina cara Konstantina, poslao je upravnika Egipta Artemija da mošti svetoga Luke prenese u prestonicu, u Carigrad, što je i bilo učinjeno.

Despot Đurađ Branković je 1453. godine preneo mošti apostola Luke u Smederevo. Njegova unuka Mara, udala se za bosanskog kneza i kasnijeg kralјa Stefana Tomaševića, tri meseca pred predaju despotovine 20. juna 1459. i u miraz ponela mošti Svetog Luke u miraz. Kako je i Bosnu 1463. godine zadesila ista sudbina, grupa rimokatoličkih monaha iz reda franjevaca odnela je mošti u Dubrovnik, a odatle u Veneciju. Mesto čuvanja prvo je bila crkva Svetog Nikole na moru, a kasnije crkva Svetog Jova, mesto gde mošti i danas počivaju.

Običaji

Običaji našeg naroda sežu iz davnih vremena i u mnogim krajevima zemlje ostali su nepromenjeni, autentični kao pre više vekova i danas predstavljaju divan aktuelan spoj tradicionalnih vrednosti i vere. Na ovaj dan nikako ne bi trebalo da budete preki i nervozni, da se upuštate u svađe i rasprave, jer je Sveti Luka bio blag i miran i uvek pomagao ljudima.

Na Lučindan se puštaju ovnovi da skaču na ovce, a čobanima se daje svečana i bolja užina ili im se nose pite, koje u Hercegovini zovu pazarice. Kada ovca “zateže”, kažu da će biti teška zima. Ako ovce lakše primaju ovnove, veruje se da će proleće ranije doći. U Srbiji se na Svetog Luku koncima opasuju torovi da vukovi ne bi davili stoku, a kaže se i: “Ide Luka, eto vuka” ili “Sveti Luka, sneg do kuka”, jer dolazi zima tokom koje vukovi dolaze do sela. U južnoj Srbiji se po prvom gostu koji uđe u kuću na Lučindan gata kakva će zima ili godina biti. U Crnoj Gori kažu da je duga na nebu pojas Svetog Luke.

Molitva Svetom Luki

O, Sveti Luka, Bogom izabrani i Majkom Božijom blagosloveni, propovedniče po svoj vaseljeni Evanđelja Hristovog, mučeniče i apostole, pomoćniče svima koji te molitveno prizivaju, pomozi i nama, nepotrebnim slugama Gospodnjim. Jer mi se zbog naših mnogih pregrešenja nalazimo u tami i seni smrtnoj i udaljeni smo od Boga bezmerno daleko. A zbog stida koji osećamo zbog toga, i nemajući smelosti da Ga sami zamolimo za oproštaj, prizivamo tebe, veliki svetitelju Božji, kao onoga koji u Njegovoj neizmernoj svetlosti prebivaš, da Ga umesto nas moliš da se smiluje na nas.

Umoli Ga, Sveti Luka, da se ponovo u nama rodi strah Gospodnji, strah koji rađa ljubav, a greh odgoni. Jer mi smo toliko navikli da grešimo svakoga dana i časa, pa i u snu, kao da smo zaboravili reči Gospodnje: “Stražite, jer ne znate časa kada ću Ja doći”. Kao da nas svakog trena ne može pozvati iz ovog privremenog života u večni. Taj strah, taj osećaj, tu premudrost, kako kaže Psalmopevac David, probudi u nama, Sveti Luka. I neka se onda, tvojim molitvama, u nama rode suze pokajanja. Suze koje će sve zakutke naše duše da očiste od greha koji se nataložio na njoj. Jer mi, po svom bezosećaju i duhovnoj obnevidelosti, ne možemo ni daplačemo nad svojim mrtvacem, nad samima sobom, a tako mnogo suza, potoke suza, trebalo bi da prolijemo za bezbrojne grehe koje učinismo.

Pomozi nam, neukima i nerazumnima da razumemo Pismo koje si i ti pisao, jer onaj ko ga istinski razume, ko istinski shvati reči njegove, taj beži od greha kao od ognja, i svim silama teži da se približi Bogu. Jer taj shvata da je greh smrt, a Bog život. Pomozi nam zato, Sveti Luka, da se, to shvativši, očistimo od greha, i pređemo iz smrti u život. Da nam Bog bude sve u svemu. Da od sada uvek budemo u Njegovoj blizini. Neka nam, kao tebi i Kleopi kada ste išli za Emaus srce i duša stalno trepere od Njegovog prisustva. Tada će mir vladati u nama, nebeski mir, koji će nam utvrditi nadu na Carstvo Nebesko, i tom radošću ćemo dobiti snagu da strele lukavoga koje svakoga časa lete ka nama, lako odagnamo od sebe.

A sa tom nadom će ljubav Božija koja je u nama da nas pripremi za put ka Večnoj Otadžbini, gde su sve Sile Nebeske, svi Sveti, i Majka Božija pred njima, čiji si ti blagi lik u ikoni, toboj naslikanoj, ovekovečio. Neka nam oči srca našeg neprestano gledaju tu lepotu, i njome se naslađuju, kako bi se već ovde zacarilo u nama Carstvo Nebesko, u koje neka se tvojim molitvama, Sveti Luka, i preselimo kada nas Gospod jednom pozove, pa da onda večno slavimo Boga u Svetoj Trojici: Bespočetnog Oca, Jedinorodnog Sina i Svesvetog Duha, kroz svu večnost beskonačnih vekova. Amin.

Pomeranje sata ipak će se dogoditi i ove godine. Zimsko računanje vremena počinje u nedelju, 31. oktobra. U 3 sata, kazaljku na satu bi trebalo pomeriti jedan sat unazad čime ćemo “dobiti” jedan sat više. Iako se mnogo raspravljalo o tome da li je zimsko i letno računanje vremena potrebno, ukidanje se neće dogoditi ove godine.

Pomeranjem sata tokom letnih dana nekada je osiguravalo znatno smanjenu potrošnju energije, ali danas je ta ušteda manja i veće su posledice koje pomeranje sata ima na zdravlje. Sve je više dokaza da pomeranje sata s letnjeg na zimsko računanje vremena i obrnuto može ostaviti ozbiljne posledice na zdravlje organizma.

Pomeranje kazaljki na satu remeti i naš unutrašnji sat

Doktor Džozef Takaši i njegov tim su još 1997. godine otkrili gen koji diktira naš unutrašnji sat, prenosi University of Texas Southwestern Medical Center. Pomoću takvih gena svaka stanica u našem telu prati vreme što znači da poremećaji u svakodnevnoj rutini mogu narušiti njihovu ravnotežu. Stres koji izaziva pomeranje sata može da izazove nesanicu, a samim time i smušenost, pa i probleme s pamćenjem.

Neraspoloženost i depresija

Tijekom jeseni i zime većina nas provodi više vremena u zatvorenim prostorima. Kada završimo s radnim vremenom dočeka nas mrak što znači da provodimo manje vremena na suncu i tako stvaramo manje vitamina D. Nizak nivo vitamina D povezane su s pojavom depresije, umora, lošeg raspoloženja, ali i slabijih kostiju i boli u mišićima.

Nedostatak dnevne svetlosti koje donosi zimsko računanje vremena može dovesti do pojave brojnih problema mentalnog zdravlja, ali i sezonske depresije. Jedan dodatni sat dnevne svetlosti koji imamo na letnjem računanju vremena mnogo nam znači, kako za raspoloženje tako i zdravlje.

Manje dnevnog svetla čini nas umornijima

Jednom kada sunce počne zalaziti, naše telo počinje da stvara melatonin. Melatonin je hormon zbog kojeg postajemo umorniji, pa nam se spava što je korisno kada želimo da idemo na počinak, ali nikako nije poželjno da se dogodi dok smo još na poslu. Istraživanja su pokazala da je zimsko računanje vremena je izazvalo 11 % više depresivnih epizoda nakon pomeranja sata, što pokazuje koliko nam sunčeva svetlost pomaže u održavanju mentalnog zdravlja.

Za pomicanje sata se možemo pripremiti

Postoji i nekoliko načina kako se za pomeranje sata pripremimo i kako da ga što bezbolnije dočekamo. Ključ je da sve dnevne navike nekoliko dana pre pomeranja sata odradimo 10 do 15 minuta kasnije kako bi prelaz na zimsko računanje vremena bilo jednostavniji, savetuje Sleep Foundation.

Takođe bi bilo dobro da nekoliko dana pre i nakon pomeranja sata unosimo manje kofeina koji remeti san, ali isto tako da neko vreme provedemo u prirodi, odnosno izloženi sunčevoj svetlosti. Ako se telo pripremi na novi ritam, lakše će se prilagoditi na pomeranje sata.

Kada prestajemo da pomeramo sat?

Japan, Indija i Kina ne pomeraju sat nego jednostavno koriste isto računanje vremena tokom cele godine. Iako se predviđalo da će Evropska unija već ove godine ukinuti pomeranje sata, u priču se upleo Bregzit, pandemija i birokratski problemi pa se to još službeno nije dogodilo.

Kada bi ukinuli pomeranje sata, na kojem vremenu bi ostali?

Dok se većina stručnjaka slaže da je zimsko računanje vremena ono pravo jer je u tom periodu sunce u podne na najvišoj poziciji na nebu, drugi smatraju kako bi nam letnje računanje vremena donelo više dnevne svetlosti pa tako i bolje zdravlje. Ipak, o tome koje će vreme zadržati odlučiće svaka zemlja za sebe.

Izvor: zena.blic.rs

Tamjan je u upotrebi još od najstarijih vremena, kako kod mnogobožaca (pagana), tako i kod Jevreja. Tamjan kao materija potiče iz Indije i afričkih zemalja. To je dugovečna zeljasta biljka sivozelenih listića. Spada u aromatične biljke. Od njega se dobija mirisno ulje „timol“ koje se koristi za sirup protiv kašlja i u kozmetici. Dakle, tamjan je aromatična smola koja se dobija iz drveta BOSWELIA SACRA (bosvelia sakra). Zanimljivo je da u Africi na prostoru gde ima više stabala tamjana, taj se prostor naziva VADI DUKA. Jevreji nazivaju tamjan LIVANI, otud grčki naziv „livanon“, osim toga naziva se i TIMIAMA, od grčke reči θυω (tio) što znači žrtvovati, jer se tamjan upotrebljavao za prinošenje beskrvnih žrtava.

O tamjanu se govori i u Starom zavetu, kako o njegovoj pripremi, tako i korišćenju u bogoslužbene svrhe. U Solomonovom hramu postojao je zlatni kadioni oltar na kome je morao dnevno da se prislužuje (pali) tamjan. Tamjan je zbog svoje retkosti i zbog svoje upotrebe spadao u skupocene materije starog sveta, zbog toga i mudraci prinose na dar novorođenom Gospodu Hristu pored zlata, smirne i tamjan.

Kada se tamjan stavi na žeravicu, tj. na upaljeni briket, dižu se kolutovi belog dima ugodnog mirisa, i nevidljivo se šire po hramu ili u domu, što predstavlja ili simbolizuje naše molitve, koje se uzdižu Bogu kao prijatni, blagouhani miris duše. Tamjan označava podizanje našeg uma i srca prema nebu za vreme molitve, kao što se dim tamjana podiže u visinu, tako se i naše molitve uzdižu ka Bogu.

OBAVEZNO PROČITAJTE- Blagotvorna dejstva Tamjana za ublažavanje bola i upala zglobova, jačanje mišića i kostiju, bronhijalnu astmu- klikom na https://ordinacija.tv/tamjan-za-ublazavanje-bola-i-upala-zglobova-jacanje-misica-i-kostiju-bronhijalnu-astmu/

Kadionica – je predmet koji se koristi na bogosluženju i koriste ga vernici u svom domu. U njega se stavlja briket (žeravica) a na njega tamjan, i posle molitve i blagoslova sveštenika, kadi se njome na određenim mestima i u određeno vreme. Kadionicu koriste i vernici, da bi kadili svoj dom.

Briket – Briket je mali, okrugli komad uglja koji potpomaže sagorevanje tamjana. To je ugalj LIKALIT, koja polako sagoreva, i od tog uglja nastaje žar na koji se stavlja tamjan.

Protojerej Srećko Zečević

O tome kako se prenosi korona virusa znaju i ptice na grani. Blizak kontakt, kapljice koje nalaze put do naše sluzokože i sve redom. Međutim, iako je sve ovo tačno, pojavljuju se slučajevi koji štrče iz ove statistike.

Majka destogodišnjeg dečaka koji je bio zaražen korona virusom, negativna je na kovid.

Ona objašnjava da je njen sin Stefan ispočetka imao simtome poput prehlade ili početka gripa, ali za svaki slučaj noć je proveo u posebnoj prostoriji, ipak preko dana je bio stalno s njom.

– Sin je od četvrtka bio malo slabašan, u petak se žalio na jaku čeonu glavobolju i kašljao je. Za svaki slučaj spavao je u posebnoj sobi jer imam još dvoje dece starije od njega, ćerka ima cerebralnu paralizu. U subotu se žalio da ga boli kad kašlje, sanirali smo supama, čajevima, vitaminima. Subota veče, stanje se prilično naglo pogoršava: žalio se da ne može da udahne dovoljno, da mu srce tuče kao voz, da je isrcpljen i bez snage kao da je dan i noć bez prestanka igrao fudbal. Zaspao je nekako, buncao u toku sna, čak se i skinuo u snu. Temperatura nije išla više od 37.5 – pričala je Stefanova mama za “Blic”.

Ipak, nakon nekoliko dana, iako Stefanova mama nije razvila nijedan simptom, otišla je da se testira.

– Upravo stigli rezultati. Negativna sam, a bila sam u maksimalnom kontaktu sa zaraženim u najzaraženijem stanju. Antitela imam, hvala Sputniku V – rekla je ona.

Ovakav rezultat se može pripisati i vakcinaciji, ali zanimljiviji slučaj jeste dvadesetšestogodišnji Beograđanin Đ. V. kog izgleda korona jednostavno neće. Tako je on izbegao “kovid metak” i prošle godine kada nije bilo vakcina i to nakon što je delio hranu iz istog tanjira sa zarženom osobom.

– Bio sam kod druga u stanu, radili smo na nekom projektu. Bio sam kod njega sigurno četiri ili pet sati. Posle nekog vremena smo ogladneli i naručili smo hranu. Ja sam čak i probao pastu iz njegovog tanjira. Moj drug u tom trenutku nije imao nikakve simptome, ali se sutradan javio i rekao mi da ima blago povišenu temperaturu. Dan nakon toga je opet imao temperaturu, a počeo je i da gubi čulo ukusa i mirisa. Kada je izgubio ta čula otišao je da se testira i bio je pozitivan. Srećom, njegova klinička slika je bila veoma laka, pa je prošao sa par dana temperature, a čula su mu se vratila posle nedelju dana – ispričao je ovaj Beograđanin koji je ostao negativan.

Đ. V. dalje priča da mu uopšte nije bilo svejedno kada je saznao da njegov blizak prijatelj ima korona virus, a samoizolacija mu je teško pala.

– Kada mi je javio da je pozitivan, izolovao sam se u svom stanu. Bio sam ubeđen da sam i ja to zakačio i čekao sam da se pojave simptomi. Prošlo je dva-tri dana, a ja nisam imao nikakve tegobe. Opet, znam i da treba da prođe period inkubacije, pa to može da traje i deset dana dok se ne pojave neki simptomi. Posle nekog vremena psihički mi je teško pala samoizolacija. Ne sama činjenica da sedim u stanu i ne mogu nigde da odem, nego ta neizvesnost i iščekivanje da dobijem temperaturu ili izgubim čula ili dobijem upalu pluća… Presekao sam i otišao da se testiram. Test je stigao i bio je – negativan – priča ovaj mladić za “Blic” i dodaje da mu nije jasno kako se to desilo ni kako nikada nije razvio nijedan simptom.

Ove godine se Đ. V. našao u sličnoj situaciji.

– Prošle nedelje moj otac se nije najbolje osećao, testirao se i bio pozitivan. Odmah smo se majka i ja testirali i oboje smo bili negativni. Ipak, kako svi živimo u istom stanu majka je posle nekoliko dana počekla da razvija simptome i bilo joj je veoma loše. Opet smo otišli kod lekara kako bi se testirali i dobili terapiju. Međutim, ja sam opet bio negativan iako je moja majka bila pozitivna na kovid. Svi smo i dalje u izolaciji u istom stanu. Njih dvoje su preležali i temperaturu i malaksalost i glavobolju i kašalj, ali ja i dalje ne osećam nijedan simptom, a i zvanično sam negativan. Ipak, za svaki slučaj ću ostati 14 dana u izolaciji sa njima, a i moram da im pomognem. Inače, svi smo u kući smo kompletno vakcinisani, a meni je i pre nekoliko dana stigla poruka da treba da primim treću dozu – rekao je Đ.V.

O tome je govorio i dr Slobodan Ovuka, direktor Opšte bolnice u Pančevu.

Dr Ovuka je u gostovanju na televiziji “Pink” opisao svoja iskustva iz prakse i naveo nekoliko neobičnih slučajeva gde se ljudi nisu zarazili kovidom-19 iako su vrlo jasno imali sve predispozicije za to.

– Desilo se da je čovek bio dva meseca u bolnici – operisan. Ispostaivilo se da je kovid pozitivan, ali bez simptoma i on nikoga nije zarazio, a bio je u trokrevetnoj sobi – to je specifičan slučaj – ispričao je dr Ovuka.

Takođe, kaže, Imali smo i porodilje koje su pozitivne na PCR testu, ali dete negativno, a bio je i slučaj da su roditelji negativni, a dete od 16 meseci pozitivno! – rekao je dr Ovuka.

Sve zavisi od imuniteta

Stručnjaci objašnjavaju da su ovakvi slučajevi mogući i da sve zavisi od nekoliko faktora.

Između ostalog, našeg imuniteta, ali i dužine izloženosti česticama korone i količine koju su udahnuli…

Svakako, na kraju dana, treba imati na umu da ovakvi slučajevi nisu pravilo, već izuzeci sa puno sreće.

Izvor: blic.rs

Jedna stara žena je na poklon dobila kutiju punu krušaka. Odlučila je da prvo pojede one natrule kruške, kako joj ne bi propale, pa će onda da jede one zdrave i lepe. Svaki dan je jela po jednu ili dve natrule kruške dok ih nije pojela skroz. Tako da je potrošila sve kruške, ni jednom ne okusivši zdravu i celu krušku. Ova istinita priča me podstakla na razmišljanje o tome šta ja čekam? Da zaradim novac? Da deca odrastu? I šta onda… Ništa. Vreme istekne. Nedavno pričam sa komšinicom koja satima sedi ispred kuće i gleda u jednu tačku. Pitam je šta se desilo, šta joj je? A ona kaže:

“Ceo život nisam imala vremena da se osvrnem i sada je život prošao.”

Počela sam da je razuveravam da joj je život prošao, da ima još vremena, međutim, ona je nastavila da priča:

“Razmišljala sam – zaradiću novac, izgradiću vikendicu, deca će odrasti a ja ću živeti za sebe. Počeću da nosim haljine, da se modernije šminkam, friziram, ali evo sada imam skoro sedamdeset godina i nosim farmerke, ne šminkam se a preko dvadeset godina kosu vežem u rep.

Deca su odrasla i otišla. Vikendicu sam izgradila, ali nikad nisam uživala…”

“Pa šta! Evo, hajde sada sa mnom kod frizerke, hajde ići ćemo da kupimo i haljinu…”

“Ne želim to više. Umorna sam. Realnost je pobedila. Trka je završena,” kaže ona sumorno.

Ispred mene je sedela jedan iscrpljena i krajnje umorna žena. Tada sam se setila jedne izreke koju sam negde pročitala:

“Put nazvan “kasnije” vodi u zemlju koja se zove “nikad”.

Zato živite sada. Ne ostavljajte lepe stvari za kasnije, jer će se pokvariti, kao one kruške s početka priče. Obujte omiljene cipele danas. Našminkajte se. Izgledajte onako kako ste oduvek želeli, jer sutra će biti kasno. Ne odlažite život za kasnije. Ako udovoljite sebi bićete srećne, a srećna osoba može sve!

Lečenje biljkama često se potcenjuje, uprkos tome što je relativno sigurno i što ima znatno manje neželjenih efekata u podnosu na klasične lekove, tvrdi profesor dr Branimir Nestorović.

Efikasnost lekova za grip je, prema rečima prof. Nestorovića, niska zbog toga što se radi o inhibitorima neuraminidaze, koji samo usporavaju proces ozdravljenja kada je veliki broj ćelija već zaražen. S druge strane, kaže profesor, dokazano dejstvo u lečenju gripa ima primena cinka, koji je neophodan za funkcionisanje imunog sistema, blokira vezivanje virusa i bakterija za naše ćelije i sprečava infekciju, objašanjava prof. Nestorović.

– Takođe odličan efekat imaju i biljni pigmenti, antocijanini, koji se nalaze u tamnijem voću. To su borovnica, aronija i crna zova, koja ima medicinski verifikovane efekte u lečenju gripa i drugih virusnih ili bakterijskih infekcija. U seriji ispitivanja u Izraelu, Norveškoj i Engleskoj, pokazana je visoka efikasnost ekstrakta zove u lečenju gripa. Pozitivan efekat ima samo sveže ceđen sok, dok se kuvanjem aktivna materija uništava. Treba napomenuti da ove materije moraju biti primenjene na samom početku bolesti, jer im je efikasnost mala ako se započnu posle drugog dana, kada se virus već razmnoži – kaže prof. Nestorović.

VITAMIN C

Primena vitamina C ima efekata u prevenciji gripa, ali su rezultati studija u lečenju dosta razočaravajući, kaže naš sagovornik. – Razlog je taj što je teško odrediti tačnu dozu vitamina C koja je potrebna. U visokim dozama, ovaj vitamin može imati čak i suprotne efekte, slično omega 3 masnim kiselinama. Ovaj vitamin je potrebno uzimati u obliku sokova ili svežeg voća, jer sintetski nema ni približno sličnu efikasnost kao prirodni.

Sagovornik “Novosti” upozorava da je “pomama” za vitaminom D učinila da suplementi dobiju skoro čudotvorna svojstva, iako se pokazalo da osobe sa normalnim nivoom vitamina D u serumu imaju malo koristi od njegove primene u prevenciji gripa.

– Ovaj vitamin treba unositi kroz ishranu, najviše kroz morsku ribu, jer tako unosite optimalne količine vitamina D, omega 3 masnih kiselina i joda. Istina je da kod osoba koje imaju nedostatak vitamina D, njegovo dodavanje ima dobre efekte. Manje je jasno, međutim, da li dodavanje kod ostalih, posebno u visokim dozama, ima povoljan efekat – kaže prof. Nestorović.

Vitamini B kompleksa ponovo su došli u fiokus, kada je primećeno da je vitamin B6 neophodan za dobro funkcionisanje belih krvnih zrnaca.

– Vitamina B kompleksa ima sasvim dovoljno u integralnim žitaricama, posebno heljdi, ali i amaranti. S druge strane, folna kiselina je neophodna da organizam detektuje infekciju, a samim tim i da na nju dobro reaguje.

Sve namirnice sa antioksidativnim svojstvima su dobra prevencija gripa. Alicin iz belog luka je najjači poznati prirodni antibiotik i antitumorski agens, dok sulforafen iz brokolija ili kupusa ima slična svojstva, zaključuje naš sagovornik.

NEŽELJENI EFEKTI

Dr Nestorović kaže da se smatra da određeni lekovi, kao što je oseltamivir (“tamiflu”), skraćuju trajanje gripa za oko jedan dan, ali da se, ipak, u većini zemalja ne preporučuju za lečenje mladih, generalno zdravih osoba, zbog velikog broja neželjenih efekata.

– Osim toga, pojedini autori preporučuju primenu antibiotika “azitromicina” kod obolelih od gripa, jer za 25 odsto smanjuje pojavu zapaljenja pluća. Ipak, ja ne bih savetovao pacijentima da samoinicijativno uzimaju antibiotike za lečenje gripa – kaže prof. Nestorović.

Izvor: novosti.rs