Patrijarh PAVLE – Od slavonskog dečaka do duhovnog oca nacije
Devedesete godine prošlog veka donele su rat i raspad države Jugoslavije. U tim nemirnim i po zlu obeleženim vremenima po srpski narod, na tron Srpske pravoslavne crkve, stupio je patrijarh Pavle, dotadašnji episkop raško–prizrenski. Njegova pojava i njegovo delovanje u ovim burnim vremenima, došli su kao melem na ranu. U vreme kada su svi moralni autoriteti srušeni, kada su institucije obezvređene, on je, a sa njim i Srpska Crkva, predstavljao jedino svetlo u mračnom tunelu u kojem se našao narod srpski. Zbog toga, za Blaženopočivšeg patrijarha Pavla, može slobodno da se kaže kako je bio najveći Srbin druge polovine dvadesetog veka.
Gojko Stojčević, u monaštvu Pavle, potonji srpski patrijarh, rođen je u Kućancima, selu nadomak Donjeg Miholjca u Slavoniji, 11. septembra 1914. godine u jeku Prvog svetskog rata, u kojem je narod kome on pripada napadnut od države u kojoj je rođen (Austrougarska). Rano je ostao bez roditelja. Već sa tri godine brigu o njemu i tri godine mlađem bratu preuzela je tetka. Otac mu je u Americi na radu oboleo od tuberkuloze, vratio se kući i ubrzo umro, a nedugo posle njega umrla je i Gojkova majka. U Drugom svetskom ratu izgubio je i brata koga su ubile ustaše.
Detinjstvo u Slavoniji, odrastanje u Tuzli, Beogradu i Sarajevu
U jednom intervjuu patrijarh je o svom detinjstvu rekao: „Ja sam sa sela rodom. Rođen sam 1914. godine, automobila tada nije bilo. Bili su konji i kola, ali to se nije moglo tako često koristiti. Čovek se morao naviknuti na pešačenje. Roditelji su mi rano umrli, pa sam odrastao kod tetke, njene kćeri i zeta i s njima išao na rad. Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom. Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao stigao sam i do oranja. Ja sam, inače, po prirodi bio slabačak. Čuo sam da su mi kao detetu još u povojima bili upalili sveću misleći da sam umro, ali ipak sam preživeo“.
Nakon završene osnovne škole u Kućancima, upisuje nižu Gimnaziju u Tuzli (u kojoj je drugovao sa piscem Mešom Selimovićem). Iz Tuzle odlazi za Beograd u višu Gimnaziju, gde je pokazao sklonost ka matematici i fizici, ali uprkos tome što je iz veronauke imao dvojku, na nagovor rodbine upisuje Bogosloviju u Sarajevu i šest razreda ove škole završio je 1936. godine. Ponovo se vraća u Beograd gde upisuje najpre Medicinski fakultet, a potom i Bogoslovski. U vojsku odlazi 1940. kao vojni bolničar u Zaječar, a početak Drugog svetskog rata dočekao je u rodnoj Slavoniji iz koje je preko Srema pobegao za Beograd ispred razularenih ustaša.
Najbolji opis iz tog vremena o svom životu dao je sam patrijarh u Zborniku Serbia i komentari, u kojem se, između ostalog, govori i o stradanju Srpske Crkve za vreme Drugog svetskog rata. Patrijarh je svoj život iz tog vremena ovako opisao: „Zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo sam da se, po dolasku ustaške vlasti u moju Slavoniju, vratim u razrušeni Beograd. Najpre sam, da bih se izdržavao, radio na građevinama, ali takve fizičke napore nisam mogao izdržati i razboleo sam se. Preporučen od svojih nastavnika, utočište sam nalazio u više manastira po Srbiji (Vujan kod Gornjeg Milanovca, Sveta Trojica kod Ovčar Banje, Blagoveštenje u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, najzad i Rača pod Tarom). Otac Julijan poveo me je najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen težih poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga, znalački odabranih. Leta 1945. otac Julijan me zatim odveo u manastir Blagoveštenje, gde je bio premešten. Onde sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila otvorena tuberkuloza, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu, kome sam se od najranije mladosti zavetovao. Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, od malena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se, uoči Blagovesti 1946. godine“.
U manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji, ubrzo je dobio čin jerođakona. U periodu od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača. Jedno vreme (1950/51) proveo je kao suplent bogoslovije Svetih Ćirila i Metodija u Prizrenu. Godine 1954. najpre je unapređen u čin jeromonaha, a potom i protosinđela, da bi tri godine kasnije postao arhimandrit.
Takođe, sredinom pedesetih godina prošlog veka (1955. – 1957.) vreme provodi na postdiplomskim studijama Novog Zaveta i Liturgike na Bogoslovskom fakultetu u Atini, gde je odbranio doktorat. Iz tog vremena postoji jedna priča kako se o, tada arhimandritu Pavlu, raspitivao jedan crkveni velikodostojnik i dobio je ovaj odgovor: „Kada bi naša Grčka Crkva imala pet sveštenika kakav je Vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača Crkva na svetu“.
Na Kosovu i Metohiji
Kao mladi doktor teologije, arhimandrit Pavle je po povratku iz Grčke sa postdiplomskih studija, na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora SPC 29. maja 1957. godine, izabran za episkopa Raško – prizrenskog. Ova vest zatekla ga je na pokloničkom putovanju u Jerusalimu. Nekoliko meseci kasnije, 22. septembra, u beogradskoj Sabornoj crkvi, izvršena je hirotonija od strane tadašnjeg srpskog patrijarha Vikentija, a 13. oktobra, Pavle je uveden u tron episkopa Raško – prizrenskog u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
U teško vreme, došao je na teško mesto. Položaj Srba na Kosovu i Metohiji nije preterano brinuo tadašnji režim koji se trudio da sve ono što se tamo dešava prikrije i širi svoju frazu o bratstvu i jednakosti naroda i narodnosti. I u takvim uslovima, patrijarh Pavle, tada episkop Raško – prizrenski, uspevao je da obnovi crkve i manastire, postavljao monahe, radio na očuvanju Prizrenske bogoslovije u kojoj je jedno vreme i sam držao predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika.
Često je u to vreme izveštavao Sveti arhijerejski Sinod SPC, pa čak i Ujedinjene nacije, o položaju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. O tome je i sam pisao: „Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa Raško – prizrenskog, video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. Za vreme Drugog svetskog rata njihov narod, najvećim delom, dočekuje talijansku okupaciju kao svoje oslobođenje, jer se po prvi put Šiptari iz Albanije ujedinjuju sa onima na Kosovu, Metohiji, Zapadnoj Makedoniji. Stvorena je Velika Šipnija, ali bez obzira što je ona trajala koliko i okupacija, kao talijanski protektorat, ona je masama, opčinjenim od njihovih vođa, ostala kao jednom već zadobijeni nacionalni cilj koji treba sačuvati. Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema nešto što dobru ne vodi“.
„A šta Srbi partijaši misle“
O napadima na svoj narod pisao je često, ali o fizičkim napadima na njega lično nije nikome hteo da govori. Ipak, ostalo je zabeleženo da ga je na autobuskoj stanici napao jedan Albanac, a bilo je i drugih sličnih slučajeva. Reakcija države je u tom slučaju izostala, iako je on predstavljao jednu instituciju, koja i pored toga što je marginalizovana od strane režima i dalje je imala velik ugled u narodu. I sam episkop Pavle bio je nepoznat široj javnosti, uprkos činjenici da je ulagao ogromne napore da se sukobi na Kosovu i Metohiji spreče.
Bio je realan čovek. Smatrao je da za ove sukobe nisu krivi samo Albanci, nego i Srbi partijaši i ideologija kojoj su se prepustili. O tome je govorio na ovaj način: „Stalno je isticano bratstvo i jedinstvo, a u praksi je izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Podsetio bih, na primer, da spomen – hram u Đakovici (1950) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir, jedno vreme bio istražni zatvor nove vlasti nakon Drugog svetskog rata. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog. Govorilo se: kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji, i odista je u tome najviše uspela na ovim našim prostorima. Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda“.
Patrijarh Pavle ostao je poznat po tome da je na putovanja išao uglavnom peške. Kosovo i Metohiju i Rašku oblast, pešice je obišao uz duž i popreko. Gde nije mogao hodajući, išao je autobusom. Eparhija u to vreme nije imala svoj automobil, tek kasnije nabavila je jednog „vartburga“.
Na mestu episkopa Raško – prizrenskog, ostao je do 1990. godine.
Na prestolu srpskih patrijaraha
Devedesete godine 20-og veka ponovo su gurnule srpski narod u stradanja i progone. Raspad Jugoslavije prošao je u znaku rata. Sankcije, izolacija, bombe, izbeglištva obeležili su ovaj period. Sve institucije koje su prethodnih godina uživale veliko poverenje naroda, ili su se ugasile, ili su izgubile svoj ugled i značaj koji su do tada imale. Stvorena je lažna elita koja nije bila sposobna (a nije ni htela) da se nosi sa novonastalom situacijom.
U takvim okolnostima, nakon gotovo pola veka ateizma, kada je vera bila gotovo zabranjena, narod se ponovo okreće Crkvi na čijem se čelu nalazi patrijarh Pavle. Kada se država raspala, a srpski narod ostao da živi u većini novostvorenih nezavisnih država, jedino ga je Srpska Crkva ujedinjavala. To je bilo tad, tako je i sad, tako je bilo uvek. Na poseban način, patrijarh Pavle predstavljao je tu simboliku. Rođen u Slavoniji, školovao se u Bosni i Hercegovini, najveći deo svog života proveo na Kosovu i Metohiji, ujedinio Srpsku Crkvu i prevazišao raskole.
Ni samom patrijarhu nije bilo lako prihvatiti novu ulogu, a to je priznao i sam: „Vladika Petar II, izabran da nasledi svog strica, Svetog Petra Cetinjskog, i u svojoj sedamnaestoj godini postane gospodar Crne Gore i Brda, u prvom svom službenom pismu gotovo zaplašeno priznaje da ga je to breme našlo „nevična i nespremna“. Kad je izbor za Srpskog patrijarha pao na mene, u svojoj sedamdeset šestoj godini osećao sam se slično. Pribrao sam se kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i stradanju, a ne u starešinstvu. Smatrao sam da i prava koja bi mogao imati predsednik Svetog Arhijerejskog Sabora i Sinoda ne treba da koriste nego da, koliko može, utiče na odluke najviših crkvenih tela, ili na postupke predstavnika Crkve“.
Za patrijarha SPC izabran je 1. decembra 1990. godine, a dan kasnije ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Tek u devetom krugu dobio je dovoljan broj glasova za ulazak na listu od tri kandidata. Pored njega kandidati za patrijarha još su bili episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan. Po tzv. apostolskom načinu biranja kovertu sa njegovim imenom izvukao je arhimandrit tronoški Antonije Đurđević, a ime novog patrijarha pročitao je mitropolit sarajevski Vladislav.
Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao: „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo“. U presto srpskih patrijaraha uveden je 2. maja 1994. godine u manastiru Pećka patrijaršija.
Trudbenik na njivi Gospodnjoj
Za 19 godina koliko je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle napravio je mnogo toga, iako su Srpska Crkva i srpski narod, prolazili kroz teško vreme. Ujedinio je Srpsku Crkvu i ustao protiv raskola u političkoj emigraciji, osnovao nekoliko novih eparhija (među njima i eparhiju Osečko – poljsku i baranjsku), osnovao ili obnovio rad bogoslovija (Cetinjska, Kragujevačka, Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Foči).
Na njegovu inicijativu veronauka je vraćena u škole, 2002. godine, a Bogoslovski fakultet ponovo je vraćen u okvir Beogradskog univerziteta odakle su ga komunisti izbacili 1952. godine, a 1993. pokrenuo je Akademiju za umetnost i konzervaciju.
Istakao se i u naučnom radu. Još 1989. izdao je monografiju o manastiru Devič. Od 1972. objavljuje studije iz Liturgike od kojih je nastalo trotomno delo „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“. Autor je izdanja Trebnika, Molitvenika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga, a priredio je i dopunjeno izdanje Srbljaka. Njegovom zaslugom u 300 primeraka umnožen je Oktoih štamparije Đurđa Crnojevića. Takođe, dugo vremena bio je predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma novog zaveta, čiji je prvi prevod objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine.
Napisane su tri knjige njegovih izabranih tekstova: „Molitve i molbe“, „Život po Jevanđelju“ i „Put u Život“, a izbor patrijarhovih tekstova napravljen je i u zborniku „Pomozi nam, Višnji Bože – Savremeni srpski duhovnici“. O njemu je izašlo nekoliko biografija među kojima sa ističu „Budimo ljudi – reč patrijarha Pavla“ koju je napisao Jovan Janjić i delo Radmile Radić „patrijarh Pavle“.
Patrijarh Pavle preminuo je u Beogradu na Vojno-medicinskoj akademiji, nakon duge i teške bolesti, 15. novembra 2009. godine, u 95. godini života. Povodom njegove smrti u Srbiji je proglašena trodnevna žalost, a dan sahrane, 19. novembar, proglašen je za dan žalosti i u Republici Srpskoj.
Sahranjen je u manastiru Rakovica kod Beograda. Zaupokojenu liturgiju služili su patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar patrijaršijskog trona mitropolit Amfilohije zajedno sa ostalim vladikama i sveštenicima. Bio je prisutan veći broj crkvenih poglavara i delegacija, a od pravoslavnih poglavara osim vaseljenskog patrijarha bili su: rumunski patrijarh Danilo, albanski arhiepiskop Anastasije, češki i slovački Hristifor, umesto ruskog patrijarha Kirila došla je delegacija na čelu sa mitropolitom minskim Filaretom. Prema proceni policije, patrijarha je ispratilo preko 600 000 ljudi.
Svenarodno poverenje
Patrijarha Pavla su mnogi nazivali „živim svecem“, pogotovo u poslednjih 20-ak godina od kada se nalazio na prestolu srpskih patrijaraha. Taj epitet dobio je zbog svog načina života kojim je živeo, ali, možda više od toga, jer je na kraju 20. i početkom 21. veka, bio jedna od retkih uteha srpskom narodu. Već su dobro poznate priče da je jeo veoma malo i to uglavnom biljnu i mlečnu hranu, da je sam sebi popravljao cipele, umeo sašiti mantiju, kalemiti voće, orezati vinograd, da nije gledao televiziju niti slušao radio, tek povremeno čitao je novine itd.
Sa druge strane, neki su ga i napadali. Iako su bili malobrojni njihov glas je dolazio do naroda, širio se u javnosti, jer su u svojim rukama imali gotovo sve medije koji su širili njihove glasine. Tako su ga optuživali da je blagosiljao oružje, nacionalistički istupao u javnosti, politički uticao na narod. Za neke je opet bio previše blag i smiren, što takođe, po njima, nije valjalo.
Jedan list je, svojevremeno, napravio veštu montažu, tako da je patrijarha „video“ u džinsu, sa puškom u jednoj ruci, a satom na drugoj, bombama i pištoljem za pojasom. Kada je patrijarh ugledao tu montažu samo je rekao: – Vidi, Boga mu ljubim, dodali mi i sat, a nikad ga nisam imao. Ipak, uprkos svemu tome, narod je znao da proceni i odvoji istinu od laži.
Politikom se nije bavio, više se ona bavila njim. Mnogi su mu hteli samovoljno dodeliti odgovornost za stvari sa kojima nije imao nikakve veze, ali to im nije pošlo za rukom. Imao je čvrst stav o crkvi i politici:
„Sveštenici mogu da imaju svoja politička ubeđenja, mogu da glasaju, ali da budu propagatori neke stranke, to već ne ide. Crkva takve sveštenike poziva na odgovornost. Dabome, to ne znači da se mi ne interesujemo za stvari ovoga sveta. Politika je u sferi ovoga sveta. Mi jesmo zemaljski ljudi, ali smo i nebeski. Konkretno, u ovoj stvari, sigurno se manipuliše Crkvom. Ali, mešanje u politiku od strane Crkve ne bi bilo dobro ni istinito. Mi živimo u ovom svetu i nismo ravnodušni da li će na vlasti biti dobri ljudi i raditi za dobro naroda, za dobro svakog pojedinca. Ali, to ne znači da bi trebalo preći granicu pa da se zainteresujemo samo za ovozemaljsko, a da iz vida izgubimo ono nebesko“.
Na izbore nikada nije izlazio, samo je jednom bio na glasanju i to 2006. godine kada se glasalo za novi srpski Ustav. Kada se 20. januara 1997. godine pojavio među studentima Beogradskog univerziteta koji su protestovali zbog krađe izbora, uputio im je ove reči: „Vaše osećanje istine i pravde i demokratskog poštovanja slobodno izražene volje naroda na miran način, dostojno je i vas i vaših i naših predaka, jer niste ovde ni za ovoga ni za onoga, niti protiv ovoga ni onoga, nego za ono što je uvek bilo sveto i narodu našem i Crkvi našoj“. Tada se iz desetine hiljada mladih grla orilo „Pavle, Pavle“.
Govoreći o Jugoslaviji, državi u kojoj je živeo, isticao je da svako ima pravo da iz nje izađe, ali neka taj izlazak bude dostojanstven i u miru: „Ni u ovoj stvari nemam neki svoj određeni plan, jer se politikom nisam bavio, te mogu samo reći da, kao ljudi, shvatamo i prihvatamo pravo svih naroda na slobodno opredeljenje da priđu zajednici sa drugima, ukoliko i ovi na to pristanu, i slobodno se iz zajednice odvoje, mirno i u saglasnosti s njima. Ali smatramo da se to pravo ne može uskratiti ni jednom narodu – dakle ni srpskom. Predstavnici srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda su se 1918. godine mirno saglasili da žive u zajedničkoj državi. Ako sada smatraju da je njihov interes da se izdvoje iz te zajednice svakako bi to trebalo da učine kao ljudi, mirno i saglasno jedni sa drugima. Kao ljudi i da se sporazumeju o granicama. Bolje je i da se raziđemo nego da se ubijamo i gubimo ono malo ljudskog i hrišćanskog što je u nama bilo.“
Najveća priznanja dolaze od naroda
Patrijarh Pavle je za vreme svog života odlikovan mnogobrojnim svetovnim i duhovnim priznanjima (Ordenom nemanje prvog stepena, Ordenom Karađorđeve zvezde, ruskim ordenom Dostojanstvo i dr.), ali najveće priznanje dolazilo mu je od njegovog naroda. Povodom 50. godišnjice njegove arhijerejske službe, 2007. godine, tadašnji patrijarh moskovski i cele Rusije, Aleksije Drugi, uputio je ove reči: „Za vreme Vaše poluvekovne arhijerejske službe celom pravoslavnom svetu postali ste poznati kao revnosni arhipastir, učen bogoslov, koji je sve te osobine sjedinio ličnom pobožnošću. Vaša dugogodišnja arhijerejska, a zatim i patrijaraška služba prohodila je u vreme kada je srpski narod bio u teškim uslovima. Oblasti koje su pod jurisdikcijom Srpske Pravoslavne Crkve, a koje su nekada sačinjavale jednu državu, krenule su putem državne nezavisnosti. Ipak, zahvaljujući Vašoj Prvosvetiteljskoj mudrosti, crkveno jedinstvo je sačuvano, kao jedinstvo duha u savezu mira (Ef. 4,3). I sada je Vaše služenje usmereno na to da se, po rečima apostola Pavla, ne dele nego da budu utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli“.
Za kraj prenosimo jedno svedočenje srpskog pisca Antonija Đurića koje je na Badnji dan 1994. godine objavljeno u beogradskom NIN-u.
„U vreme kada je besneo rat u Slavoniji, negde između Borova Sela i Dalja, stiže, zabrinut, patrijarh Pavle. Samo što je prispeo, pritrča mu naoružan čovek do zuba, s ukrštenim redenicima preko grudi, pade na kolena i zavapi: – Vaša Svetosti, blagoslovite me. Nameravam zlo da počinim.
Patrijarh se strese. Kad se malo pribra, uhvati čoveka blago za ramena i gledajući ga pravo u oči, prozbori:
– Sinko moj, ne traži od srpskog patrijarha blagoslov za zla koja nameravaš da učiniš. – Moram, Vaša Svetosti, pogledajte – reče ratnik i iz džepa vojničke bluze izvuče fotografiju. – Ovo su moja unakažena deca.
– Užas, užas! – izusti patrijarh zagledajući stravičan prizor. – Jedno zlo rađa drugo. Hoćeš li, pitam te, sveteći se, biti manji zločinac od onoga koji je poklao tvoju decu?! I ovo da ti kažem: kad se okonča ovaj prokleti rat i kad se obelodane sva zla i svi zločinci, biće srećan samo onaj koji će moći da kaže: ja nisam počinio ni jedan zločin. Dalje – presudi sam.“
Izvor: srbi.hr
Dr NESTOROVIĆ: LEK za KORONU košta 1,5 dolara!
Čuveni srpski pulmolog, pedijatar i alergolog doktor Branimir Nestorović kaže da se pokazalo da imunitet nakon preležane infekcije koronavirusom traje i do desetak godina
– Stigao je četvrti talas korone u celoj Evropi. Potvrđeno je da je imunitet veoma dobar posle preležane infekcije. Rusi su sad pokazali da imunitet traje najmanje desetak godina. Mi smo pričali da je to od tri do pet godina. Mislim da je ovo 84. nedelja kako traje epidemija. Prema svim parametrima smo morali već da izađemo iz nje. Sada vidimo posle svega da nema razlike između zemalja koje su imale stroge mere, koje nisu imale nikakve mere, zatim zemlje koje su najviše vakcinisane kao Izrael i Velika Britanija imaju najviše zaraženih. Mene su učili na fakultetu da svaka sledeća mutacija slabi virus, ali sada vidimo da svaka sledeća varijanta je sve virulentnija – kaže stručnjak.
Nestorović potom kaže da je čudno kako ni posle godinu dana ne znamo puno o virusu.
– Češka virusološkinja je rekla da bi trebalo “zatvoriti tu pećinu iz koje izleću ti slepi miševi”. Još delta nije ni prošao, a već se pojavio mu, onaj lambda, koji su najavljivali, nestade. Dosta je zbunjujuće, mislim da smo mi još proletos došli do kolektivnog imuniteta. Budući da imamo preko 50 posto vakcinisanih, više ne bi trebalo da imamo problem. Neverovatno mi je da za godinu i po dana mi i dalje ništa ne znamo o virusu. Dnevno se objavi od 50 do 100 radova i neverovatno je i netačno da mi gotovo ništa i dalje ne znamo o tome. Pogledao sam svoju knjigu u kojoj sam pisao o SARS i pisalo je da ljudi koji rade s decom i koji imaju malu decu imaju već neku vrstu imuniteta, isto kao i kod SARS, i mnogo ređe imaju teške oblike virusa – smatra popularni Nestor.
On kaže da je primer Indije otkrio ulogu jednog leka u borbi s pandemijom.
– Imamo slučajeve kada se svašta dešavalo u Indiji, gde je hiljade umiralo, i samo se odjednom situacija rešila. Radi se o tome da je Indija delila kombinaciju leka ivermektina, cinka i doksiciklina. Ta kombinacija koštala je oko jedan i po dolar, indijska vlada je to delila i sve je stalo. Meni je žao što se o tome ne priča dovoljno. Ali ima ga po veterinarskim apotekama. Veterinari su postali glavne face – kaže u svom stilu Nestorović.
Izvor: republika.rs
ČUDO NA GROBU PATRIJARHA PAVLA- Petogodišnji dečak PROGOVORIO!
Grob patrijarha Pavla u manastiru Eakovica pohode mnogi vernici, ne samo pravoslavni. Žele da se poklone čoveku kojeg su još za života smatrali svetiteljem. A među njima su i oni koji svedoče o čudotvornim isceljenjima…
Beograđanka Jovanka Radaković (84) priča nam kako je pre tri godine petogodišnji dečak koji od rođenja nije govorio prvi put progovorio na patrijarhovom grobu.
– Majka je tada sina prvi put dovela ovde. Oboje su stajali pored groba dok se majka molila. Posle nekog vremena mu je rekla: “Sine, ajde polako da krenemo.” U tom trenutku on izgovara svoje prve reči: “Mama, sačekaj još malo” – priča u dahu Jovanka, koju su sreli u manastiru novinari Kurira, i dodaje:
– Sedam godina redovno obilazim grob patrijarha Pavla svake nedelje, a poseban dolazak je na godišnjicu smrti patrijarha. Imam poseban osećaj dok stojim pored groba. Osećam toplinu, lepotu, ljubav božju, lakoću. Verujem da grob ima isceliteljsku moć.
Slavica Stojanović (61) kaže da je neizmerno poštovala patrijarha Pavla:
– Uvek se naježim kad stojim pored groba, a u isto vreme osetim tugu. Mogu da zaplačem, ali i da se raznežim, osetim neko blaženstvo. Ovde ljudi dolaze jer ne samo što poštuju patrijarha već i veruju da je on bio naš svetac koji je hodao zemljom i da mesto na kojem je on sahranjen leči bolesne.
Snežana Rodić (42) tvrdi da je na samom ulazu u manastir i tik uz grobno mesto patrijarha drugačiji osećaj.
– Verujem da su čuda moguća i čula sam da se dešavaju na grobu. Svake godine dolazim na ovaj dan i dovedem i majku iz Sarajeva. Nikad neću zaboraviti sahranu patrijarha, na kojoj su bile stotine hiljada ljudi – kaže Rodićeva.
I Ljiljana Bošković (55) kaže da je patrijarh bio živi svetac:
– Svi pored groba osete neko olakšanje. Zato sam ovde krstila sina i verujem da molitve pored groba štite moju porodicu od svakog zla.
Izvor: republika.rs
Zašto pokazujemo SREDNJI PRST i otkud taj “običaj”
Malo ko od nas nije upotrebio srednji prst dok je kao učesnik u saobraćaju bio iznerviran određenom situacijom i postupkom drugog vozača, pa bi mu ovim gestom – pokazivanjem srednjeg prsta – jasno pokazao šta misli.
Ili ste to pokazali profesorki matematike koja vam je upravo zalepila “keca”. Naravno, dok je okrenuta licem ka tabli i ne vidi vas.
Ili ste to pokazivali suparničkom fudbalskom timu i njegovim pristalicama.
Otkad se srednji prst koristi u ljudskoj gestikulaciji? Još od davnina, kažu istoričari. I uvek mu je značenje bilo isto/slično.
Reč je o jednom od najdrevnijih poznatih gestova. Srednji prst, naravno, simbolizuje penis, a zgrčeni prsti sa obe njegove strane su testisi. Dakle, takvim gestom nekome pokazujete falus. Njime, zapravo, govorite:
“Ovo je penis i ja vam ga nudim/pokazujem, što je primitivan gest”, kažu istoričari.
Pokazivali su ga u nekim grčkim dramama i komedijama zajedno sa drugim vulgarnim gestovima, poput “mahanja” penisom. Postoje podaci da je grčki pisac Aristofan ovaj gest upotrebio u komediji “Oblaci” 424. pre nove ere, kada jedan od likova po imenu Strepsijad pokazuje srednji prst u diskusiji sa filozofom Sokratom.
Čuvena je rečenica grčkog biografa Diogena koji se političaru Demostenu, uz podozanje srednjeg prsta, obratio rečima: “Evo ga najveći demagog Atine!”.
U starom Rimu ovaj gest bio je fizička pretnja. Latinska fraza za srednji prst bila je “digitus impudicus” (“drski prst” ili prst kojim ću te probušiti). Odnosio se na pretnju analne penetracije muškaraca. Koristio se čak i u rapsravama u Senatu, kažu istoričari.
Pojedini istorijski izvori navode da je rimski imeperator Kaligula terao podanike da mu, umesto ruke, ljube srednji prst, kojim bi prethodno sugestivno mahao kako bi još više podsećao na penis.
Rimski istoričar Tacit napisao je svojevremeno da su germanska plemena okazivali srednji prst rimskim legionarima koji bi ih napadali.
U britanskoj “kulturi” često možete videti, recimo na stadionima, kako navijači jednog tima suparnicima pokazuju dva prsta, malo iskošena, ili horizontalno. Reč je o “duplom falusu”, kako ga opisuju istoričari i etnolozi.
Mnogi su uverenja da je ova gestikulacija potekla iz jednog od englesko-francuskih ratova, kada su, navodno, Francuzi u bici kod Ažinkura 1415. godine hteli da zarobljenim Britancima-streličarima odseku dva prsta kako bi i ostalima pokazali šta ih čeka. Međutim, kako se tok bitke preokretnuo u korist Engleza, Englezi su im pokazivali ta dva prsta u fazonu: “Evo vam na, nosite se!”. Mada, ovo je više mit…
U svakom slučaju, pokazivanje srednjeg prsta odavno je prevazišlo nacionalne, jezičke, kulturološke… okvire i granice. Danas se ovo gestikuliranje može videt svakodnevno, na svakom koraku – na koncertima, protestima, utakmicama, na ulici…
Svojevremeno je urugvajski fudbaler Luis Suarez bio kažnjen jer je, dok je igrao za Liverpul, pokazao srednji prst navijačima Fulama. I razne sportske, muzičke i glumačke zvezde imaju običaj da paparacima pokažu srednji prst. Zabeležen je i slučaj iz 2004. godine u Kanadi kada je jedan političar pokazao srednji prst drugome u parlamentu…
Ipak, pojedini etnolozi smatraju da ovaj gest nije samo pokazivanje penisa, već može da simbolizuje protest, bes, čak i uzbuđenje.
Izvor mondo.rs
Prof. dr Petrović: VAKCINISANI se zaražavaju KORONOM jer su VAKCINE MRTVE
Vakcinisani protiv koronavirusa mogu da se zaraze zato što su ove vakcine mrtve, ističe za Kurir epidemiolog prof. dr Vladimir Petrović, direktor Instituta za javno zdravlje Vojvodine i član kriznog štaba.
Ovo su mrtve vakcine i vakcinisana osoba može da se zarazi, ali pitanje je koliko prenesi virus. Vakcinisana osoba će, kao i nevakcinisana, preneti virus ako razvije kliničku sliku bolesti. Zato mora da kašlje, kija, glasno govori. I upravo zato je i vakcinisanima data preporuka da nose masku – kaže prof. Petrović i dodaje da su vakcinisani ipak u znatno boljoj situaciji jer su količine virusa kod nevakcinisanih daleko, daleko veće.
Za početak i razumevanje svega treba znati da se sve vakcine dele na žive i na mrtve.
– Žive su one gde se virus ili bakterija atenuiše, tj. oslabljuje. Ona se presađuje na kulturi ćelija iz jedne u drugu generaciju i, kad se ide kroz otporne kulture ćelija, smanjuje se virulencija, stepen štetnosti samog uzročnika, tj. njegova sposobnost da dovede do pojave bolesti. Takva je i BCG vakcina, oralna poliovakcina koju smo pili kao deca. Te vakcine imaju sposobnost da štite i od infekcije i od zaražavanja – objašnjava prof. Petrović i naglašava:
– Kada date živu, oralnu, poliovakcinu (protiv dečje paralize) detetu i 30% njih u nekom kolektivu vakcinišete, oni onda mogu da prenose vakcinalni virus kontaktom i imate 100% zaštićenih.
A vakcine protiv kovida 19 su, navodi profesor, mrtve i zato je moguće zaražavanje iako smo pelcovani.
– Ove vakcine ne dovode do stvaranja sekretornog imuniteta na nivou sluznice, kao neke žive vakcine. Mrtve vakcine dajete u injekciji u nadlakticu ili natkolenicu i one dovode samo do stvaranja antitela u krvi, ali ne i na nivou sluznice. Izuzetno je nizak nivo antitela na nivou sluznice, ako se uopšte i stvaraju. I tu virus može da se zakači i onda ste zaraženi. A zaražavanje je upravo na nivou sluznice, dok je obolevanje kada virus prođe dalje i razvije kliničku sliku na nekom organu ili sistemu – navodi prof. Petrović.
Sada je pitanje zašto onda vakcine protiv korone nisu pravljene kao žive?
– Očigledno da atenuacija novog virusa ili nije uspela, ili nije pokušano. Kod živih virusnih vakcina izuzetno retko može da se desi reverzija u virulentni soj, pa i da taj vakcinalni virus izaziva bolest – ističe za Kurir prof. dr Vladimir Petrović.
Izvor: kurir.rs
Preminuo je akademik prof. dr Hadži-Tanović: Impresivna biografija koja će se pamtiti
Svetski poznati kardiohirurg Višeslav Hadži-Tanović preminuo je u 74. godini. Ta vest odjeknula je u srpskoj javnosti. Impresivna biografija koja će se pamtiti.
Diplomirao je sa 22 godine, 1970. na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Još za vreme studija zainteresovao se za kardiologiju, za problematiku srčanih bolesnika.
Već 1974. godine dobio je Majsku nagradu Saveza socijalističke omladine kao najuspešniji mladi doktor.
Kao stipendista francuske vlade 1978. odlazi u Pariz na specijalizaciju, gde je višestruko uvećao svoje znanje, posebno iz neinvazivne kardiološke dijagnostike.
Potom se usavršavao u Hjustonu, u Americi. Godine 1990. otvorio je prvu privatnu Kliniku za srce u Jugoslaviji, a bio je i profesor Medicinskog fakulteta.
Autor je knjige Bolesti srca, koja se koristi kao udžbenik na postidipolomski studijama na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
Sahrana će biti u ponedeljak, na Novom groblju, u 14 časova.
Kako je govorio dr Hadži-Tanović
Otvoreno govori o problemima u zdravstvu i da ih nazove pravim imenom. O tome svedoči i njegov intervju za Novu ekonomiju koji je dao još pre pet godina – svi problemi i dalje su aktuelni.
„Ako se zna da je srpsko zdravstvo po korupciji među prvima u svetu, onda nije teško zaključiti da novac poreskih obveznika nije trošen za zdravstvenu zaštitu već za „druge svrhe“! Kada pogledate Evropski zdravstveni potrošački indeks (Euro Health Consumer Index, EHCI) koji svake godine izdaje Evropska unija, mi smo i dalje na poslednjem mestu ili smo oko poslednjeg. Ako smo poslednji u Evropi, čak i iza Albanije ili Rumunije ispred kojih smo svojevremeno bili i za sto mesta, onda je jasno da je reč o raspadu ne samo zdravstvenog, već i političko-ekonomskog sistema zemlje.
Ako se rat i sankcije tokom 10 godina mogu uzeti kao opravdanje za propadanje zdravstvenog sistema, onda se poslednjih 15 godina može okarakterisati kao sistematsko urušavanje putem bezobzirne korupcije, katastrofalnog menadžmenta i beskrupuloznog zapošljavanja nesposobnih partijskih kadrova“, objašnjava profesor Hadži-Tanović.
On kaže da je srpsko zdravstvo uništavano preko dobro razrađenog i jednostavnog sistema korupcije u vrhu vlasti, koja je najizraženija prilikom tendera za velike investicije, pri izgradnji ili renoviranju zdravstvenih objekata, kupovini skupe opreme, tenderima za nabavku lekova i potrošnog materijala za zdravstvene ustanove.
„Na tenderima obavezno pobeđuju ‘partijske firme’ i verovatno da deo novca ide u njihove kase i privatne ruke. Pre nekoliko godina u jednoj televizijskoj emisiji ministar zdravlja je pitao direktora Kliničkog centra Srbije gde je nestalo 250 miliona evra koliko je dato toj instituciji za investicije. Direktor je odgovorio da o tome nema pojma! U poslednjih petnaest godina u naše zdravstvo je ušlo neverovatnih 17 milijardi evra. Mi i dalje ne znamo na šta su te pare potrošene. Od 2001. do 2011. godine Ministarstvo zdravlja je dobilo oko 140 miliona evra za unapređenje zdravstvene zaštite. Sredstva su bila namenjena za modernizaciju menadžmenta u zdravstvenim uslovima, unapređenje prava pacijenata, poboljšanje informatike i uopšte za poboljšanje kvaliteta zdravstvene zaštite. Pompezno je promovisana i Strategija razvoja srpskog zdravstva do 2020. godine, koje je trebalo da bude evropski lider. Obećavani su med i mleko. Pare su potrošene, a dobili smo najgore zdravstvo u Evropi. Normalno, za ovo niko nije odgovarao“, navodi sagovornik Nove ekonomije.
Upravo zbog toga svaka partija koja osvoji vlast uzima zdravstvo kao ratni plen. Fond za zdravstveno osiguranje za njih je zlatna koka.
„U zdravstvu ima para. Građani Srbije, poreski obveznici, preduzetnici i srednja preduzeća redovno uplaćuju u zdravstveni fond, dok tajkuni i biznismeni bliski vlasti – ne uplaćuju u Fond ni po 10 godina. O tome kako se troše pare dovoljno govori činjenica da za poslednjih dvadeset godina nismo videli nijedan završni račun u zdravstvu. U istom periodu uhapšeno je više direktora Fonda zdravstvenog osiguranja“, kaže Hadži-Tanović.
Jedna od najstrašnijih stvari u takvom, korumpiranom srpskom zdravstvu je što oboleli od najtežih bolesti današnjice, kao što je rak i po nekoliko meseci ne mogu da dođu na red za zračenje ili hemioterapiju od kojih im zavisi život.
„To je i stručno i etički nedopustivo i nemoralno. U privatnom zdravstvu skeneri su iskorišćeni sa oko 10 odsto kapaciteta. Zato ih treba stavili u funkciju ukupnog sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja. U tom slučaju pregled na skeneru bi drastično pojeftinio. Ako sada ta usluga na slobodnom tržištu košta oko 10.000 dinara, po ugovoru sa Fondom koštala bi oko 2.000 ili 3.000 dinara i pokrivalo bi ga osiguranje. Pacijent ne bi morao nikoga da moli i da se ponižava“, ističe on.
Govoreći o obaveznom državnom zdravstvenom osiguranju, profesor Hadži-Tanović kaže da se tu radi o drastičnom kršenju prava pacijenata.
„Uzmu vam pare, a vi ne znate šta za njih dobijate. Kada je bilo ko od građana potpisao ugovor sa Fondom i da li zna kakva su mu prava? Ko pita pacijenta da li je zadovoljan i da li Fond podnosi finansijske izveštaje poreskim obveznicima koji finansiraju taj Fond? Građani su obavezni da plaćaju zdravstveno osiguranje, a ukoliko to ne učine, uskratiće im se zdravstvena zaštita. U svetu ne postoji takvo monopolsko osiguranje.
Moj predlog je da se uvede više zdravstvenih osiguranja, jer će konkurencija razbiti monopol jednog birokratski bahatog osiguranja i poboljšaće se kvalitet zdrastvene usluge u korist pacijenta. Uostalom, to je evropski standard“, kaže profesor.
Govoreći o masovnom odlasku lekara iz Srbije u inostranstvo on kaže da je godinama upozoravao na posledice lošeg vođenja zdravstva.
„Polupismeni i bahati političari, kao i nekompetentni i nadobudni ministri zdravlja nisu hteli ništa da menjaju, jer za to očigledno nisu imali kapaciteta. Trudili su se da se ne talasa i da im tako prođe mandat. Brinuli su samo o tome kako da steknu ličnu korist“.
Poslednji pozdrav dragom saradniku
Redakcija ordinacija.tv
Izvor: nova.rs
OVAKO IZGLEDA KLINIČKA SMRT: Šok ispovest slavnog glumca – “Umro sam oko 5 ujutru…”
Glumac Radko Polič Rac u razgovoru za MONDO govori bez dlake na jeziku o devedesetim godinama, ratu na ovim prostorima, političarima, tuči sa kolegom Batom Živojinovićem, četiri smrti…
Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih glumaca, Radko Polič Rac, u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govorio je o tome kako je u poslednjih 7 godina četiri puta umro, o atentatu koji su pokušali da izvrše na njega tokom devedesetih, kako se potukao sa Batom Živojinovićem zbog Slobodana Miloševića i kako bi voleo da ovaj svet može da krene ispočetka ali bez ljudskog roda.
Polič, koga najšira publika zna najviše po ulozi kapetana Ditriha iz “Balkan ekspresa”, i dalje radi – prošle godine izdao je i svoju autobigrafsku knjigu, snimao je nešto i za TV, ali sve je dosta otežano jer mu je, kako kaže, zdravlje katastrofa.
“Ja sam 24 sata na kiseoniku a to još i ne bi bio problm nego ja moram na svakih 6 sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče sad je to ok. Imam 8 stentova pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po 4-5 paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih 7 godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasili.
Najteže je bilo pre dve godine. Tad sam živeo u stanu u prizemlju. Kad sam ustao jedno jutro nestalo mi je vazduha, pa sam poslednjom snagom otvorio prozor, zgrabio telefon i probao da nazovem hitnu. Ali nisam mogao nego sam umro. Neka moja komšinica iznad mene me je nekako čula pa se spustila iz stana i našla me kako visim iznad prozora. Ona je onda nazvala hitnu pa su me ubacili nazad u stan gde su onda pokušali da me reanimiraju. Pošto to nisu uspeli odvezli su me u Urgetni gde su me vratili u život. Od tada imam stravične probleme, pluća su mi otišla u ku*ac totalno. Dugo sam bio u Kliničkom centru u Ljubljani i nikako to nisu uspeli da poprave pa sam morao na kiseonik. I na sve to posle jedno mesec i po dana sam imao opet zastoj i tada su me jedva spasili. E od tada moram da se inhaliram na svakih 6 sati”, priča Polič.
Kaže kako mu ta inhalacija najteže pada jer je zbog nje vezan za kuću.
“Šta da kažem, malo je komplikovano i zajebano. Ja sam ranije svako leto išao u moju kuću na Unijama a sad ništa. E sad, ima neka varijanta da se kupe neki aparati ali to je dosta novaca. Videću, možda dogodine, ako ostanem živ. Još uvek radim. Celu ovu moju knjigu sam snimio na disk, za dve nedelje ću imati i promociju. Radio sam nešto i za televiziju. Sledeće godine u maju bi trebalo da igram jednu veliku ulogu, ali se bojim da neće ići”, priča nam slavni Rac.
Kao neko ko je četiri puta umro, kako kaže, pitamo ga šta se dešva tada kada čovek ode na onu stranu. Ima li tunela, svetla?
“Ma sve je to laž. Jedino što se sećam da je uvek bilo kada sam umirao da sam pomislio – ao majko odoh ja. I drama. Kada su me vratili u život bilo je kao da sam se ponovo rodio. Ništa ti nije jasno. Pola sata dolaziš sebi i to je kao novo rođenje. Gledaš ljude oko sebe, nemaš pojma zašto svetlo, zašto tama, zašto se nešto pomera, šta to pričaju. E onda polako vremenom shvatiš da si se ponovo rodio. Baš kao dete. Sad znam kako je to kad se rodiš. Stravično ti smeta svetlo kada se to desi. Boli. I nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Ne možeš da se setiš ko si, gde si. Ništa ti nije jasno. Treba ti dva tri sata da sastaviš sliku – aha, ja sam Radko, tu sam u bolnici.
Svaki sledeći put kad umireš sve se ponavljalo isto. Nema veze što si već jednom umro, što imaš neko pređašnje iskustvo. Potpuno jednaka iskustva. Poslednji put su me spašavali baš dugo. Umro sam negde između 5 i 6 ujutru i onda su me spašavali ceo dan. Bilo je vrlo teško. Mislili su da ću imati oštećenja na mozgu. Drugi ili treći dan su sa mnom razgovarali kao sa detetom. Iako sam im rekao da znam ko sam i gde sam, objasnili su mi da moraju polako sa mnom jer su se bojali da imam oštećenje mozga pošto sam dugo bio na onoj strani. Ali eto, mozak radi, iako je telo otišlo u ku*ac”, kaže Polič.
A na pitanje imali istine u tome da čoveku kada umire ceo život prođe pred očima, Polič kaže:
“Ne, ne. Umreš u sekundi. Možda se to dešava kad neko umire minut, dva ili tri. Meni se baš ugasilo sve. Odjednom nestaje zvuk. Kao da ga blenduješ. Blenduješ zvuk, blenduješ svetlo. Sve polako nestaje i mrak. U toj sekundi ti prođe – gotovo je, adio, ćao”.
Kada je trebalo da ide na operaciju, gde su postojale velike šanse da umre na operacionom stolu, Polič je rešio da pozove braću i sinove i da im kaže svoje poslednje želje.
“Sedeo sam na krevetu, gledao u zalazak sunca a kod sebe sam imao papire koje je trebalo da potpišem da pristajem na operaciju. Bila je to velika operacija. Sedeo sam onako jadan na krevetu i onda sam, pre nego što sam to potpisao, pozvao braću i sinove. Rekao sam im – Ja sutra odlazim na operaciju, hajde da se pozdravimo. Volim vas. Ako se ne vratim, nemojte da pravite probleme već me zapalite i bacite u more. Kad sam završio sa drugim sinom razgovoru u moju sobu je ušao doktor koji me je sutradan i operisao. On mi je rekao da će me on spasti sa stentovima. Ja sam prvi put čuo za to pa sam tražio da mi objasni o čemu se radi. Ali razlog zašto sam se odlučio je kada mi je rekao – znaš šta, kad bi ti bio moj ćale ja bih te spasavao na ovaj način. Rukovali smo se i sutra sam u 9 bio na operacionom stolu”, ispričao je Polič.
Kako kaže, posebno je imao želju, da ako umre, da mu Oliver Dragojević odpeva “Dunju”.
“Želeo sam, ako umrem, da mi Oliver Dragojević otepeva pesmu “Dunjo moja”. To je fantastičan tekst. Znam tu pesmu od pre ali me je posebno dotakla kada sam čuo kako je peva Dragojević. Njegov glas, misao. Sasvim drugačije zvuči kad Oliver peva tu pesmu. Znali smo se on i ja još kao klinci iz Dubrovnika”, kaže Polič i ističe da razume Oliverovu odluku da nikada posle rata ne nastupi u Srbiji.
“Razumem ga. I ja sam imao velike probleme kada sam sa Živojinom Pavlovićem radio film “Država mrtvih”. Baš sam bacao kocku da li ću doći u Srbiju. Ipak sam se odlučio da dođem jer umetnost ne sme postavljati granice. Ako se bavimo time čime se bavimo ne možemo postavljati granice a posebno ja koji mrzim ratove i ne mogu da ih smislim. Rekao sam sebi – moram da odem u Srbiju i da ne prekinem veze koje su bile sa prijateljima, glumcima, rediteljima.”
A kada je reč o ratovima koji su se desili na ovim prostorima, Polič kaže da je zbog njih i dan danas ogorčen i ljut.
“Ljut sam i ogorčen zbog ratova i dan-danas, ali ne zato što smo se rastali, nego sam zbog tog kretenskog načina na koji smo to uradili. Rastali smo se sa noževima i puškama, ubijale su se komšije. To je katastrofa. Stane mi mozak kada razmišljam o tome. Političari nas i dalje vuku ne samo za nos, već i za jaja, ku*ac, srce i dušu. Obmanjuju nas. Ja da sam mlađi ja bih postao atentator sto posto”, kaže Polič.
U vezi sa tim ne možemo a da ga ne pitamo da li je tačno da jei na njega devedesetih pokušan atentat.
“To se dogodilo kod mene kući. Radio sam na nekoj ulozi i to je bilo vreme kada sam pušio. Nećete verovati eto tu mi je cigareta spasila život. Imao sam u ustima cigaretu, nisam je još upalio, nešto sam čeprkao po tim materijalima, da bi mi u jednom trenutku ta cigareta ispala. U onom momentu kada sam se sagao da dignem tu cigaretu, iznad moje glave je zafijakulao kao u filmu. Čuo sam jedan interesantan zvuk koji do tada nikad nisam čuo. Kad je on pucao probio je dva stakla na gornjem prozoru i duplo staklo iza mojih leđa. Taj zvuk nije bio kao da se nešto razbilo, nego, ne znam… Ne mogu da opišem. Nekako rezatno. Polako sam se podigao i pogledao prema prozoru koji je bio ispred mene. Video sam samo nečije noge, istrčao sam iz stana, izašao u dvorište i video čoveka koji je nestao u šumarku. Vratio sam se i na prozoru video malu rupicu i video i rupicu na prozoru iza mene. Sve se to uveče dešavalo. Sutradan sam izašao po danu napolje i na jednom platou našao metak”, ispričao je Polič.
On napominje da je još i pre Titove smrti znao da će izbiti rat na ovim prostorima. Znao je, kaže, da će se to desiti početkom devedesetih, na šta je upozrio i svog oca, koji tada u to nije poverovao.
“Bilo je to još pre Titove smrti. Bili smo kod mojih roditelja, ćaletu su došli neki njegovi drugovi partizani. Razgovarali su o tome šta će biti kad Tito umre. Ja sam im rekao – slušajte ljudi, ajde da se kladimo. Evo zapišite, 1990. ili 1991. počeće rat. Nikad to neću zaboraviti. Moj tata je bio ljut pa smo se i posvađali jer on nije razumeo kako mogu govoriti o ratu kad smo izgradili jednu tvrdu, politički sigurnu državu. Počeli smo se svi svađati tada. Ja sam ostao kod svoje tvrdnje. I evo, ona se obistinila. Znate, raspad SFRJ je počeo još za vreme Tita. Ljudi oko njega su vukli svako na svoju stranu. Svi su hteli veliku državu ali da oni njom vladaju. Ovaj Balkan je, izgleda, na prosotoru gde mozak ne radi onako kako bi morao da radi. Izgleda da smo mi drugačiji od ostalog sveta. Ovde su stalno neki problemi. Jedan od većih krivaca na ovim prostorima je i crkva. Da li katolička ili pravoslavna to nema nikakve veze. A imamo i muslimane. Sarajevo je bilo je genijalno. Taj konglomerat svih vera na malom prostoru. A to Sarajevo je bilo jedno đavolje mesto gde se sve raspalo. Sve vere govore – ne ubijaj. A u Sarajevu se ubijalo na sve strane“, ispričao je Polič.
Dotakao se Polič i Slobodana Miloševića ali i jedne tuče sa Velimirom Batom Živojinovićem zbog pominjanja istog tog Miloševića.
“To je bilo pre rata na nekom snimanju. Sećam se bilo je to noćno snimanje, Bata i ja smo imali neke puške. I on mi je tada rekao kako dolazi mesija. Tada je pomenuo ime Slobodana Miloševića. Ja sam prvi put čuo za to ime.
– Ma koji mesija, jesi li ti normalan.
– Ma videćeš ti.
– Koji ti je ku*ac, šta pričaš, šta lupetaš?
– Videćete vi u Sloveniji kada mi uzmemo vlast u svoje ruke.
I potukli smo se. Bilo je gadno, jedva su nas razdvojili. Tako smo se Bata i ja rastali. Eto posvađali smo se zbog tog degena i debila, zbog tog malog Hitlera. Inače ja sam Miloševiću dva puta pisao otvoreno pismo. Smatram da je on krivac za sve ove grozote koje su nam se posle dešavale”, rekao je Polič.
Na kraju, Polič na kaže kako mrzi ljudska bića jer smatra da je čovek promašaj prirode.
“Čovek je kič. Mi i danas osećamo da će doći do kraja civilizacije. Pogledajte šta priroda radi. Ovo nije kapitalizam, ovo je neoliberalizam. Važno je zgrnuti što više love. Svet proizvodi 50 posto stvari koje nam uopšte nisu potrebne. Proizvodimo 50 posto govana a istovremeno se gušimo, vazduh je sve prljaviji, voda je sve prljavija. I biće rata zbog vode, i biće rata zbog vazduha. I niko ništa, daj samo da se proizvodi. Bitno im je samo koliko ćemo proizvesti više nego prošle godine. Pa dokle više?! Gde to sve ide? Šta nam trebaju te pizda*ije koje se proizvode bez veze”, kaže Polič i dodaje:
“Sećam se jedne rečenice Tomasa Bernharda, austrijskog pisca i dramaturga – ‘Ako hoćemo da ispravimo svet, najbolje je da ga ukinemo.’ To je jedna genijalna misao. Mi svet ne možemo da popravimo i ispravimo jer smo ga toliko zas*ali. I zaista je najbolje da ga ukinemo, pa nek krene ispočetka, ali bez ljudskog roda, jer čovek je najveće govno.”
Izvor: mondo.rs
IGRA VAM OKO: Znate li šta lekari kažu za to, a šta veruje narod?
