Naučnici su postigli značajan proboj u lečenju nealkoholne masne bolesti jetre (NAFLD), stanja koje pogađa milione ljudi širom sveta.
Istraživači sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Mičigen razvili su obećavajući novi lek koji bi mogao da promeni dosadašnji pristup lečenju ove rasprostranjene bolesti, prenosi Danas.
NAFLD se karakteriše nakupljanjem masti u jetri, što može dovesti do upale i stvaranja ožiljaka. Procene ukazuju da ova bolest pogađa i do 32% svetske populacije.
Jedan od ključnih aspekata studije bila je međunarodna saradnja. U istraživanju su učestvovali i naučnici iz Centra za eksperimentalne životinje pri Univerzitetu Xi’an Jiaotong i Instituta za kardiovaskularne nauke pri Pekinškom univerzitetu, što dodatno potvrđuje značaj i globalni domet ovog otkrića, prenosi thebrighterside.com.
Rezultati studije nedavno su objavljeni u prestižnom časopisu Cell Metabolism.
Profesor dr Judžin Čen, vodeći autor studije i profesor kardiovaskularne medicine na Univerzitetu Mičigen, naglasio je važnost ovog otkrića. Istakao je da su pokušaji razvoja terapije za NASH (nealkoholni steatohepatitis) do sada nailazili na brojne prepreke, a mnogi lekovi nisu zadovoljili standarde bezbednosti i efikasnosti tokom kliničkih ispitivanja.
„NASH beleži zabrinjavajući porast, i uspešno lečenje ne-ljudskih primata našim kandidatom za lek, DT-109, dovodi nas bliže nego ikad do terapije za milione ljudi koji pate od ovog stanja“, izjavio je dr Čen.
Razvoj leka DT-109 zasniva se na otkriću da je poremećen metabolizam glicina jedan od uzroka NAFLD i NASH-a. Iako su stotine jedinjenja pokazale efikasnost u lečenju NASH-a kod miševa, Čen ističe da su ti modeli ograničeni jer ne oslikavaju u potpunosti ljudsku bolest, pa se rezultati teško mogu preneti u kliničku praksu.
Istraživački tim je koristio model NASH-a kod ne-ljudskih primata, potvrđen metodama višestrukog profilisanja (multiomics), što je jedan od prvih takvih uspeha u ovoj oblasti.
Kod i miševa i primata, istraživači su otkrili da DT-109 poništava nakupljanje masti u jetri i sprečava napredovanje fibroze, podstičući razgradnju masnih kiselina i stvaranje antioksidanasa. Lek takođe inhibira proizvodnju litoholne kiseline, toksične sekundarne žučne kiseline blisko povezane sa NAFLD-om.
Kada bolest pređe u fazu NASH-a, može doći do nepovratnog oštećenja jetre. NASH, teži oblik NAFLD-a, procenjuje se da pogađa oko 6,5% svetske populacije, značajno povećavajući rizik od ciroze i otkazivanja jetre.
Uprkos širokoj rasprostranjenosti NASH-a, do sada nije postojao efikasan lek. Mnogi prethodni kandidati nisu pokazali zadovoljavajuće rezultate niti su bili dovoljno bezbedni tokom kliničkih ispitivanja. Međutim, istraživači iz Mičigena razvili su jedinjenje koje pokazuje snažan potencijal za regeneraciju jetre oštećene NASH-om.
Revolucionarni lek, poznat kao DT-109, je tripeptid na bazi glicina koji je osmišljen da smanji nakupljanje masti i spreči stvaranje ožiljaka u jetri. Istraživači su ga testirali na miševima i ne-ljudskim primatima i utvrdili da efikasno poništava masne naslage u jetri i sprečava dalja oštećenja.
„Ovim značajnim probojem u prekliničkim modelima možemo razmatrati evaluaciju DT-109 kao potencijalnog leka za lečenje NASH-a u budućim kliničkim ispitivanjima“, izjavio je dr Džifeng Džang, koautor studije i vanredni profesor kardiovaskularne medicine na Mičigenskom univerzitetu.
„S obzirom na to da milioni ljudi pate od NASH-a, potreba za efikasnim lekom nikad nije bila hitnija.“
Većina ljudi nije ni svesna da ima probleme sa aritmijom, povezujući njene simptome uglavnom sa hroničnim umorom. Tek kad dođe do ozbiljnijih komplikacija ispostavi se da je problem u nepravilnim otkucajima srca. Osim što pacijent može uočiti da nešto niju u redu sa ritmom otkucaja srčanog mišića, mogu se javiti i znaci poput blage glavobolje, bolova u grudima, moguće vrtoglavice i nesvestice, kratkoće daha ili hladnog znoja.
U poslednjih 20 godina, u svetu se beleži porast učestalosti pretkomorske aritmije, a glavna opasnost ovog poremećaja srčanog ritma leži u njenom potencijalu da prouzrokuje moždani udar. Procenjuje se da oko šest miliona Evropljana i još više Amerikanaca u ovom trenutku ima ovaj poremećaj. Štaviše, broj obolelih je u stalnom porastu, pa je krajem prošlog veka, atrijalna fibrilacija proglašena nezaraznom kardiovaskularnom epidemijom.
Normalno, zdravo srce kuca uglavnom ritmično brzinom od 50-100 otkucaja u minuti, uz fiziološka ubrzanja do 150-170 otkucaja u minutu u toku vrlo intenzivne fizičke aktivnosti ili pri uzbuđenju. Osećaj da je srčani rad poremećen, da srce učestalo „preskače“ ili da „zastajkuje“, kod većine ljudi izaziva uznemirenost i strah od bliske smrti, pa na to intenzivno reaguju i traže pomoć.
Srčane aritmije su vrlo raznolike i mnoge nisu neposredno opasne, ali ih ne treba zanemariti jer postoje forme ozbiljnih poremećaja srčanog ritma i sprovodjenja, koji mogu da uzrokuju niz štetnih posledica, da oštete prethodno zdravo srce ili povećaju rizik od ishemijskog moždanog udara – šloga. U većini slučajeva aritmije kod osoba sa strukturno zdravim srcem imaju povoljnu prognozu, dok je pojava aritmija kod osoba sa već obolelim, strukturno oštećenim srcem obično nepovoljan prognostički znak.
Faktori rizika
U savremenom svetu ova pretkomorska aritmija se najčešće javlja kod obolelih od arterijske hipertenzije, suženja koronarnih arterija i generalizovane ateroskleroze, kardiomiopatija i šećerne bolesti. Ova aritmija može da se pojavi i kod mladih, prividno sasvim zdravih ljudi, koji na srcu nemaju makroskopski vidljiva oštećenja, ali imaju funkcionalni „električni“ poremećaj određenih delova srčanog mišića koji svojom pojačanom aktivnošću uzrokuju aritmiju.
Najveći problem pretkomorske fibrilacije jeste povećan rizik od ishemijskog moždanog udara (IMU) – šloga. Smatra se da svaka šesta osoba koja doživi šlog zapravo ima ovu pretkomorsku aritmiju. Ukratko, šlog kod osobe sa pretkomorskom fibrilacijom najčešće nastaje otkidanjem dela ugruška krvi koji se formirao u levoj pretkomori. Otkinuti ugrušak krvi cirkulacijom dospeva do neke od grana glavnih moždanih arterija, zapuši je i deo moždanog tkiva odumire usled prekida cirkulacije i nedostatka kiseonika.
“Atrijalna fibrilacija je pretkomorsko lepršanje koje pacijent oseća kao nepravilan i neprijatan rad srca. Najčešća je od svih aritmija i pogađa ogroman broj ljudi. Ovo stanje srce čini manje efikasnim, a nepravilan ritam u pretkomorama srca povećava rizik od stvaranja krvih ugrušaka, koji dovode do moždanog udara”, kaže prof. dr Dragan Simić.
On podseća da je atrijalna fibrilacija često sekundarna dijagnoza koja prati primarne bolesti – dugogodišnju hipertenziju, anginu pektoris, srčanu slabost, dijabetes, opstruktivnu bolest pluća… Ove bolesti u jednom trenutku mogu da se zakomplikuju upravo pojavom atrijalne fibrilacije.
“Ova aritmija često je udružena s drugim kardiovaskularnim bolestima i stanjima, kao što su hipertenzija, oslabljena srčana funkcija, promene na krvnim sudovima srca, pa se na nju ne misli u prvom momentu. A, recimo, od 18 pacijenata koji su danas prošli kroz moju ordinaciju njih deset je imalo atrijalnu fibrilaciju.
Najugroženiji su oni što nemaju simptome
Mnogi najčešće nisu ni svesni svog stanja, jer ova bolest često prolazi bez ikakvih simptoma. Njeno otkrivanje je zato ključna stvar.
“Veliki broj pacijenata ima takozvanu asimptomatsku atrijalnu fibrilaciju i oni uopšte ne osećaju da im srce radi nepravilno. Ti pacijenti su posebno ugroženi jer moždani udar kod njih može biti prva manifestacija ove aritmije”, upozorava doktor Simić.
Šta je rešenje?
“Rešenje je česta kontrola. Dijagnoza se postavlja lako – kada uradimo EKG ili holter. Zato kad god osetite nepravilan rad srca, podrhtavanje, lepršanje, neku vrstu aritmije, otiđite do najbliže zdravstvene ustanove da vam urade EKG ili holter. Osobama koje imaju više od 60 godina savetujem da bar dva-tri puta godišnje urade EKG i test opterećenja i da prekontrolišu lipide, a mlađima od 60 godina da bar jednom godišnje urade EKG, kaže doktor.
Potrebna nam je savremena terapija
Mogućnosti lečenja atrijalne fibrilacije su razne, a cilj je uspostavljanje normalnog srčanog ritma, kontrola otkucaja i sprečavanje nastanka krvnih ugrušaka ili trombova. Ako se pravilno leči, ova aritmija nema dramatičan tok i s njom može da se živi normalno.
“Terapija podrazumeva davanje takozvanih antiaritmika, lekova pomoću kojih postižemo konverziju nepravilnog srčanog ritma u normalan sinusni ritam. Svi pacijenti koji imaju bar jednom zabeleženu atrijalnu fibrilaciju moraju da piju lekove protiv zgrušavanja krvi upravo u prevenciji nastanka moždanog udara. Postoje stari i novi lekovi. Stari lekovi su kod nas dostupni, jeftini, ali manje bezbedni i manje efikasni. Novi lekovi su mnogo bolji, oni su „zlatni standard“ kojim se leče svi pacijenti u Evropi i dobijaju se na recept. U Srbiji novi oralni antikoagulansni lekovi, nažalost, moraju da se kupe, ističe doktor Simić.
Najvažnije je da se ne stvori tromb
Većina osoba koje imaju atrijalnu fibrilaciju ima povećan rizik od nastanka krvnih ugrušaka, koji mogu izazvati moždani udar. Rizik je još veći ako je prisutna još neka bolest srca. Kako bi se smanjila opasnost, lekar će vam kao deo terapije prepisati lekove za razređivanje krvi.
Danas, pored već poznatih, postoje i antikoagulansi novije generacije, koji ne zahtevaju svakodnevne testove krvi i za koje, u slučaju hitne operacije, postoje lekovi koji će poništiti njihovo dejstvo kako bi intervencija mogla da se izvede bezbedno.
Prevencija moždanog udara
Lečenje atrijalne fibrilacije je kompleksno, a najvažnije je sprečiti razvoj šloga, kao komplikacije. U cilju prevencije se decenijama koristi veoma efikasna terapija oralnim antikoagulantnim lekovima koji smanjuju prirodnu sklonost prema zgrušavanju krvi. Decenijama se koriste lekovi iz grupe antagonisti vitamina K (tablete Farin) i oni su se dokazali kao veoma efikasni u smanjenju rizika od šloga kod pacijenata sa pretkomorskom aritmijom. Međutim, pokazali su se i loši efekti pri dugotrajnoj njihovoj upotrebi jer sprečavajući zgrušavanje ovi lekovi ujedno povećavaju rizik od raznih krvarenja. Lečenje ovim lekom slikovito se može nazvati “hod po tankoj žici“, jer ako je doza leka premala, oni nemaju odgovarajuće dejstvo, a ako je previsoka, pacijent je izložen riziku od krvarenja, pa se u vezi sa tim javlja problem sa doziranjem. Takođe, dejstvo ovih lekova je teško predvidljivo i zavisi od genetskih karakteristika osobe, od načina njene ishrane, od drugih lekova koje uzima, pa može znatno da osciluje kroz vreme. Osoba obolela od AT, sa umerenim ili visokim rizikom od moždanom udara, doživotno treba da uzima antikoagulantnu terapiju pa se problem odgovarajućeg doziranja Farina rešava redovnim kontrolisanjem jednog parametra iz krvi (kontrola INR-a) koji lekarima daje informaciju da li je pacijent u terapijskom opsegu ili nije.
Nadutost je čest problem koji može biti veoma neprijatan – osećaj napetosti, težine i nelagodnosti u stomaku zna da pokvari dan i utiče na raspoloženje. Iako je uglavnom bezopasna, nadutost ume da stvori utisak kao da nam je stomak „pun vazduha“ i otežava svakodnevne aktivnosti. Mnogi ljudi u potrazi su za prirodnim načinima da ublaže te simptome i poboljšaju varenje, a jedan jednostavan, ali delotvoran napitak mogao bi da pruži upravo to – prijatno olakšanje i podršku varenju.
Farmaceut Mohamed Favaz podelio je napitak od tri sastojka koji može pomoći u smanjenju nadutost i poboljšanju varenja. Prema njegovim rečima, kombinacija krastavca, celera i limete deluje detoksikaciono na telo, pomažući u uklanjanju viška vode i toksina.
Krastavci su bogati vodom i vlaknima, što može pomoći u hidrataciji i poboljšanju varenja. Celer takođe sadrži vlakna koja podstiču varenje, dok limeta dodaje antioksidanse i poboljšava ukus napitka.
Ova tri sastojka čine osnovu ovog napitka, a kako ga lako možete pripremiti kod kuće otkrijte u nastavku:
Napitak protiv nadutosti
Sastojci:
pola krastavca
pola stabljike celera
sok od pola limete
240–480 mililitara vode
Priprema:
Iseckajte krastavac i celer, pa ih stavite u blender.
Dodajte vodu i sok od limete, zatim blendajte dok smesa ne postane ujednačena, bez grudvica.
Napitak je najbolje konzumirati pre obroka tokom sedam dana za optimalne rezultate.
Prim. dr Mira Kiš Veljković, specijalista opšte medicine, objašnjava kako se zaštiti od ujeda krpelja, simptome koji se ispoljavaju kod Lajmske bolesti kao i koje analize je potrebno obaviti kako bi se utvrdilo da li je krpelj zaražen.
Ujed krpelja – simptomi Lajmske bolesti
Primećen je povećani broj ljudi koji traže pomoć radi odstranjivanja krpelja. Leto i lepo vreme nas mame da budemo više napolju, u prirodi. Međutim, nisu ljudi jedini koji su jedva čekali da počne lepo vreme. Tu su i krpelji koji su bili strpljivi i sa toplim vremenom izašli na površinu. Boravak u prirodi ili u gradskim šumovitim sredinama povećava rizik od ujeda ovih parazitskih insekata i kod ljudi i kod životinja.
Kako prepoznati ubod krpelja i koji su simptomi?
U ovom periodu treba misliti na mogućnost uboda krpelja, jer je sve do kasne jeseni period njihove aktivnosti.
„Ubod krpelja je bezbolan, na mestu uboda nema svraba niti bilo kakvih drugih simptoma. Kako bi se krpelj uočio, neophodna je po povratku iz prirode detaljno pregledati celo telo i kosmati deo glave. Simptoma nema, osim toga što se krpelj može uočiti na koži”, objašnjava prim. dr Kiš Veljković.
Ukoliko se radilo o ubodu zaraženog krpelja, tek posle nekoliko dana (od 3 do 30 dana), na mestu uboda pojavljuje se crvenilo različite veličine i intenziteta, koje postepeno menja izgled. Središnji deo bledi, a crveni rub promene se udaljava, migrira, zato se ova promena naziva eritema migrans. Ove paukolike životinjice, kada se zakače za kožu čoveka, piju krv, te na taj način mogu biti prenosioci raznih zaraza, od bakterija i virusa, do ozbiljnih infekcija kao što je Lajmska bolest.
Koja oboljenja mogu da prenesu krpelji i koji su simptomi?
Krpelji ubodom na čoveka mogu da prenesu veliki broj oboljenja kao što su:
krpeljski meningoencefalitis,
hemoragijska groznica,
rikecioze,
brucelioza,
leptospiroze.
Za naše područije najznačajnija Lajmska bolest ili borelioza. Izazivač je bakterija Borelia bordgoferi, i samo krpelj koji je i sam inficiran Borelijom može da prenese infekciju na čoveka. Pretpostavlja se da je oko 40 odsto krpelja na našem podneblju zaraženo.
Osim već pomenutog crvenog ruba koji se može javiti i na većoj udaljenosti od uboda, rani stadijum Lajmske bolesti mogu pratiti i dodatni simptomi:
malaksalost,
bolovi u zglobovima i mišićima,
glavobolja,
povišena temperatura,
gubitak apetita,
uvećanje limfnih čvorova.
„Veoma je važno da u toku 30 dana od uboda krpelja pažljivo pregleda celo telo da bi se uočilo prisustvo crvenog ruba, a Lajmska bolest prepoznala i lečila na vreme. Na primer, pacijentu koji je imao ubod krpelja u predelu pupka može da se pojavi crveni rub na ramenu”, ističe prim. dr Kiš Veljković.
Kako odstraniti krpelj?
Na internetu se mogu pronaći brojne metode kako je najbolje i najbezbolnije odstraniti krpelja. Najvažnije je krpelja izvaditi iz kože što pre, u toku prvih 24 časa od uboda, kako bi se smanjila verovatnoća prenosa infekcije. Preporuka je da vađenje krpelja izvrši stručno lice u zdravstvenoj ustanovi (domovima zdravlja, lokalnim ambulantama, bolnici, privatnim ordinacijama).
„Ukoliko takva mogućnost ne postoji, samostalno odstranjenje krpelja treba pokušati dezonfikovanom pincetom što bliže koži, povlačenjem krpelja iz kože, uz izbegavanje gnječenja i pritiskanja. Ne treba stavljati nikakva hemijska sredstva poput benzina, etara, acetona, laka za nokte, soli, ulja i slično. Ova sredstva će izazvati povraćanje crevnog sadržaja krpelja, a s obzirom na to da se baš u crevnom sadržaju nalazi Borellia Burgdorferi, mogućnost zaraze je povećana. Odstranjeni krpelj se može odneti na testiranje i tako detektovati da li je zaražen”, naglašava prim. dr Kiš Veljković.
Saveti za izbegavanje uboda krpelja
Trebalo bi izbegavati boravak u šumama i prirodi sa puno rastinja, hodanje po visokoj travi i ležanje u travi.
Trebalo bi nositi svetlu odeću koja prekriva udove, a pantolone treba da budu uvučene u čarape. Potrebno je naneti na kožu repelent.
Repelenti su supstance prirodnog (biljnog) ili sintetskog porekla koje svojim mirisima odbijaju insekte i krpelje od domaćina (čoveka, životinja) i izrađuju se u obliku:
rastvora,
sprejeva (aerosola),
hidrofilnih emulzionih losiona ili kremova,
stikova,
gelova,
vlažnih maramica i flastera za kožu.
„Repelenti ne ubijaju insekte već ih samo odbijaju. Posle boravka u prirodi obavezno odeću i celo telo pregledati na prisustvo krpelja”, savetuje dr Kiš Veljković.
Testiranje na Lajmsku bolest
„Testiranje na Lajmsku bolest nije potrebno ako nema simptoma, ali ako uočite crvenilo, trebalo bi da se odmah javite svom lekaru”, savetuje prim. dr Kiš Veljković.
Lekar će savetovati testiranje na IgM i IgG antitela i preduzeti odgovarajuće lečenje. Ukoliko test bude negativan, potrebno ga je ponoviti za četiri nedelje. Lečenje je moguće odgovrajućom antibiotskom terapijom. Neprepoznavanje simptoma Lajmske bolesti može dovesti do posledica po zdravlje.
Šta ako se Lajmska bolest ne prepozna i ne leči?
Ukoliko se Lajmska bolest ne prepozna i ne leči na vreme, prelazi u sledeće faze. Ozbiljne komplikacije se mogu javiti nedeljama i mesecima posle uboda krpelja.
Simptomi su od strane:
centralnog nervnog sistema,
kardiovaskularnog sistema,
artritisa i kožnih manifestacija.
Javljaju se:
jake glavobolje i ukočenost vrata,
osipi na raznim delovima tela,
paraliza lica – (gubitak mišićnog tonusa ili popuštanje na jednoj ili obe strane lica),
artritis sa jakim bolovima u zglobovima i otokom, posebno u kolenima i drugim velikim zglobovima,
stalni bolovi u tetivama, mišićima, zglobovima i kostima.
Dalja progresija bolesti može dovesti do:
palpitacije srca ili nepravilnih otkucaja srca (Lime carditis),
epizoda vrtoglavice ili nedostatka daha,
upale mozga i kičmene moždine,
nervnog bola,
probada, peckanja u rukama ili nogama.
„Pacijenti i nakon sprovedenog lečenja borelioze u odmaklom stadijumu mogu imati nespecifične tegobe (glavobolja, umor, bolovi u mišićima i zglobovima ) koje mogu trajati više meseci nekada i godinama.Iz tog razloga je neophodno pravovremeno prepoznavanje početnog stadijuma bolesti kada je i lečenje uspešno”, ističe prim. dr Kiš Veljković.
Peckanje u stopalima nekada može da bude bezazleno, recimo ako ste ceo dan proveli stojeći ili u neudobnoj obući. Međutim, ako taj osećaj ne prolazi i posebno ako se pojačava noću, može da ukazuje na ozbiljniji problem, kao što je dijabetes.
Veza između dijabetesa i osećaja peckanja u stopalima nije retka. Reč je o dijabetičkoj neuropatiji, odnosno oštećenju nerava do kojeg dolazi usled dugotrajno povišenog nivoa šećera u krvi. Najduži nervi u telu su upravo oni koji vode do stopala, pa su zato ona najčešće i prva pogođena, kaže internista dr Ravi Kesari, i objašnjava na šta treba obratiti pažnju, šta uzrokuje ove tegobe i kako ih možemo držati pod kontrolom.
Rani znak upozorenja
Peckanje u stopalima može da bude jedan od prvih znakova dijabetičke neuropatije – čak i pre nego što se postavi dijagnoza dijabetesa, kaže dr Kesari.
– To se često dešava u stanju koje zovemo preddijabetes – kada su vrednosti šećera u krvi povišene, ali još uvek nisu dovoljno visoke da bi se govorilo o dijabetesu tipa 2 – navodi doktor.
Kod mnogih ljudi koji imaju dijabetes, oštećenje nerava počinje još u ranim fazama bolesti, kada nivo šećera u krvi počne da odstupa od normale. Ako se to ne otkrije na vreme i ne leči, može da dođe do trajnih posledica. Zato je veoma važno da se što pre obratite lekaru i uradite osnovne analize.
Simptomi na koje treba obratiti pažnju
Pored osećaja peckanja, dijabetička neuropatija može da se ispolji i kroz druge simptome, kao što su:
jak, probadajući bol u stopalima pojačana osetljivost na dodir slabija ravnoteža i koordinacija pokreta poremećaji sna i svakodnevnog funkcionisanja slabost u mišićima, pa čak i slabost lica
Ako često imate osećaj da vam stopala “gore” ili da vas stalno peckaju, to ne bi trebalo da ignorišete. Posebno ako imate dodatne faktore rizika – kao što su višak kilograma, visok pritisak, genetska predispozicija za dijabetes ili nedovoljna fizička aktivnost, opominje dr Kesari.
U takvim slučajevima, odlazak kod lekara i jednostavna provera šećera u krvi mogu vam dati jasnu sliku o vašem zdravlju i pomoći da sprečite dalje komplikacije.
Zašto je rana dijagnoza važna
Ukoliko se dijabetička neuropatija ne leči na vreme, može da dođe do ozbiljnih komplikacija – kao što su rane koje teško zarastaju, infekcije i, u najtežim slučajevima, čak I amputacija.
Jedno istraživanje iz 2020. godine pokazalo je da neuropatija izazvana dijabetesom kod mnogih ljudi počinje u donjim ekstremitetima i da je prati izražen bol i osećaj nelagodnosti. Dugoročno, čak polovina osoba sa dijabetesom može da razvije ovaj problem.
Kako se može sprečiti i kontrolisati
Da bi se sprečio razvoj neuropatije, ključno je držati dijabetes pod kontrolom. Evo nekoliko saveta koje stručnjaci preporučuju:
Jedite uravnoteženo kako biste stabilizovali nivo šećera u krvi Vežbajte redovno – u skladu sa svojim mogućnostima Uzimajte lekove po preporuci lekara, ako je to potrebno Redovno proveravajte nivo glukoze u krvi Prestanite sa pušenjem jer ono dodatno slabi cirkulaciju
– Peckanje koje traje i ne prolazi ne treba ignorisati. Iako nekada može da bude posledica umora ili neudobne obuće, što ranije prepoznate simptome i obratite se lekaru, veće su šanse da sprečite komplikacije i sačuvate zdravlje – poručuje dr Kesari.
Osteoartritis je najčešći oblik artritisa,od kog obolevaju milioni ljudi širom sveta. Nastaje kad se hrskavica koja oblaže krajeve kosti u zglobovima istanji tokom vremena i izgubi zaštitna i amortizujuća svojstva.
Osteartritis može da zahvati svaki zglob, ali je najčešći na šakama, kolenima, kukovima i kičmi. Simptomi osteoartritisa se mogu kupirati, ali je oštećenje hrskavice i zgloba ireverzibilno. Aktivan način života, održavanje optimalne telesne mase i određeni tretmani mogu da uspore proces propadanja hrskavice, umanje bolove i održe pokrete zgloba.
Kako nastaje osteoartritis i koji su simptomi?
Hrskavica je čvrsto vezivno tkivo koje omogućava lako klizanje zgloba bez otpora. Osteoartitis nastaje kad se hrskavica zgloba postepeno tanji i gubi. U nekim slučajevima, kad se hrskavica potpuno izgubi, nastaje trenje kosti o kost. Osteoartritis nije samo bolest hrskavice, zahvata ceo zglob. Nastaju promene na kosti na koju naleže hrskavica, kao i na vezivnom tkivu koje okružuje zglob i spaja mišiće za kost, ako i uaplu vezivnog tkiva unutar zgloba.
Simptomi osteoartritisa se razvijaju sporo i pogoršavaju se vremenom. Simptomi i znaci osteoartritisa su:
Bol – oboleli zglob je bolan za vreme ili posle aktivnosti
Ukočenost – najčešće se osećaj ukočenosti javlja nakon buđenja ujutru ili nakon perioda neaktivnosti
Osetljivost – zglob može biti osetljiv na blag pritisak na ili oko njega
Ograničenje pokreta – može se desiti da zglob ne možete da pokrećete u punom obimu
Osećaj rendanja – možete imati osećaj grebanja, rendanja zgloba prilikom pokreta, uz čujna pucketanja i krckanja
Koštane izrasline – na rentenskim snimcima mogu da se uoči “višak kosti“, koji izgleda kao bodlja ili trn koji se formira oko obolelog zgloba
Upale – nastaju zbog upale mekih tkiva unutar i oko zgloba
Faktori rizika za nastanak osteoartritisa
Stanja koja mogu da povećaju rizik za nastanak osteoartritisa:
Godine starosti – rizik od nastanka osteoartritisa raste sa godinima starosti.
Pol – žene su sklonije nastanku osteoartritisa, mada nije potpuno jasan razlog.
Prekomerna težina – povećava rizik od nastanka osteoartirtisa. Povećava se opterećenje na veće zglobove, kao što su kuk i koleno. Takođe, masno tkivo proizvodi proteine koji mogu da izazovu štetnu upali u i oko zgloba.
Povrede zgloba – sportske i druge povrede mogu da povećaju rizik od nastanka osteoartritisa, čak i stare i zalečene povrede.
Ponovljeni stres zgloba – ako posao ili sport kojim se bavite uzrokuje ponovljeni stres zgloba, može dovesti do nastanka osteoartritisa.
Genetika – kod nekoh ljudi postoji genetska predispozicija za nastanak osteoartritisa.
Deformacija kosti – neki ljudi su rođeni sa loše formiranim zglobovima ili hrskavicom manjeg kvaliteta.
Neke metaboličke bolesti – uključuje dijabetes, ili stanja u kojim postoji višak gvožđa (hemohromatoza).
Kako se postavlja dijagnoza osteoartritisa?
„Prilikom pregleda doktor će pregledati zahvaćeni zglob na osetljivost, postojanje izliva, crvenila i pokretljivosti. Uobičajena je i dodatna dijagnostika rentgenskim pregledom (RTG) , u nekim slučajevima i magnetnom rezonancom (MRI)”, objašnjava dr Kecojević.
Kako se leči osteoartritis?
U lečenju koriste se lekovi tzv. NSAIL (nesteroidni antinflamatorni lekovi), koji smiruju lokalnu upalu i imaju analgetski efekat, kao i ostale lekove protiv bolova.
Uz to se sprovodi fizikalna, okupaciona terapija, u nekim slučajevima transkutana električna neurostimulacija (TENS). Prema proceni hirurga mogu se davati injekcije kortizona u zglob, tri do pet godišnje. Kortizon smanjuje upalu i bol, ali vremenom može da pogorša oštećenje zgloba, te ga treba primenjivati s oprezom. Dobar efekat su pokazale injekcije sa hijaluronskom kiselinom. One smanjuju bol, sastav je sličan zglobnoj tečnosti koja omogućava glatke pokrete zgloba.
Lekovi novih generacija se daju u vidu injekcije jednom u šest meseci ili jednom godišnje (Recross formule). U zadnje dve decenije uspešno se primenjuje lečenje autolognom krvnom plazmom (Orthokine®) koja ima i određen regenerativni potencijal.
U slučajevima kad postoje fokalni defekti rade se operacije ugradnje veštačke hrskavice. Hirurško lečenje kod mlađih i u blažim stadijumima kad je zahvaćena jedna strana kolena može se sastojati u korektivnoj osteotomiji, kojom se postiže smanjenje opterećenje na noseću površinu zgloba.
Zadnji korak u lečenju je ugradnja proteze kuka ili kolena. To je procedura pri kojoj hirurg ukloni oštećenu zglobnu površinu i zameni je metalnim i plastičnim delovima. Rizici hirurškog lečenja su nastanak infekcije, nastanak duboke venske tromboze. Veštački zglob može vremenom da se istroši i eventualno da se javi potreba za promenom proteze.
„Rizik za nastanak komplikacija tokom i nakon operativnog lečenja je procentualno mali, 1-2%, ali pacijent mora biti prethodno upoznat sa mogućim ishodima”, poručuje dr Kecojević.
U operacionu salu ulaziš budna noseći bebu u utrobi, a u duši zbir snova i očekivanja.
Gola i uplašena… Nesvesna šta te čeka. – Možeš li više saviti leđa? Reč je o anesteziologu…Svetla su svuda, ljudi u uniformama su oko tebe… Stomak je spreman, ali ti nisi, zatvori oči, diši i veruj. Sada ti ostaje samo nada i vera u Boga. Ruke pod strahom i teskobom u srcu, ko je doživeo ovaj prizor dobro ga razume. Noge su istegnute, a od struka na dole polako se gubi…
Tvoje telo vredno radi da drugo dođe na svet. Sedam slojeva brzo prođe, ali sledećih nekoliko minuta traje celi život. Pa, evo ga! Igle na sve strane, skalpel, makaze, krvi je svuda…Ali ono je zaplakalo i ti si sve zaboravila. Gledaš ga i raduješ se dok ono plače, brojiš mu prstiće na rukama i nogama, pažljivo posmatraš svaki detalj…
I da, rodila si ga zdravog, presrećna si. Koja druga ljubav bi ovo učinila? Koja bi druga ljubav mogla ustati s ovolikim rezom kako bi čuvala svoje malo čedo? Majka je svetinja koja drži nit života podsećajući nas da je rođenje zaista čudo, a da je i porođaj carskim rezom sveti način rođenja! Carski rez – mama ti si sila!
“Најлакше је бити Јуда. Кажеш да си пријатељ, али кад ти се укаже прилика, не премишљаш се за 30 сребреника и целивом издаш своје.
Најлакше је бити Пилат. Увек кад постане густо и мучно, ти “опереш руке”. Не преузмеш одговорност ни за своја дела, ни за свој живот.
Најлакше је бити један од књижника и фарисеја. За људе у свету си поштован, праведан, чист, али унутар себе пун мржње, крађе, љутине, зависти, гордости, немилосрђа.
Најлакше је бити маса. Јудејски скуп. Немати своју вољу. Не преузети никакву одговорност. Не терати свој ум на размишљање. Једноставно бити следбеник. Као овца. И тражити да буде разапет онај о коме си до јуче имао речи хвале.
Најлакше је бити Варава. Градити своју слободу, свој живот, на штету другог.
Најлакше је бити разбојник са леве стране. Чак и тада, у твојим последњим тренуцима не рећи ни једно “згреших”, него хулити, вређати, осуђивати, исмевати друге за своје грешке.
Најтеже је бити Христос… Разапињати се свакодневно за оне које љубиш, и покрај свега на крсту шапутати:
Moždani udar označava naglo nastali neurološki poremećaj uzrokovan poremećajem cerebralne cirkulacije. To je stanje o kom bi svako trebalo da zna i da ga shvati ozbiljno, jer se u praksi vidi da moždani udar smanjuje svoju učestalost kod starijih, ali postoji jasan porast njegove pojave kod mlađih ljudi. Takođe, on se kod mladih osoba razlikuje po svojim mehanizmima u odnosu na klasičan moždani udar koji očekujemo kod starijih ljudi, kaže potpukovnik dr Boban Labović, neurolog, načelnik urgentne neurologije sa jedinicom za moždani udar u Vojnomedicinskoj akademiji (VMA).
Prema njegovim rečima, četvrtina od ukupnog broja osoba koje dožive moždani udar ostaje zavisna od pomoći porodice/negovatelja, zbog čega treba preduzeti sve preventivne mere, eliminisati faktore rizika na koje može da se utiče, i upoznati se sa simptomima šloga, kako bi se što pre potražila medicinska pomoć.
Kako nastaje moždani udar?
Neurolog Boban Labović najpre objašnjava da poremećaj cirkulacije dovodi do nedovoljnog snabdevanja određenih delova mozga kiseonikom i hranjivim materijama, koje uzrokuje oštećenje i odumiranje nervnih ćelija u delovima mozga koje snabdeva oštećen krvni sud. To za posledicu ima oštećenje onih funkcija kojima ti delovi mozga upravljaju.
– Kada mozak ostane bez krvi tokom dužeg vremena, dolazi do neuroloških oštećenja. Ako se lečenje odloži, može doći do trajnog oštećenja mozga. Sa svakim minutom koji prođe nakon moždanog udara velikog krvnog suda, 1,9 miliona neurona umre. Zbog toga je neophodno da pacijent bude medicinski zbrinut što je pre moguće. Sa pojavom simptoma moždanog udara, ne smemo čekati – napominje neurolog dr Boban Labović.
Vrste moždanog udara
Postoje dve glavne vrste moždanog udara:
ishemijski
hemoragijski
Ishemijski moždani udar
Doktor Boban Labović objašnjava da su oko 85 odsto moždanih udara ishemijski.
– Mogu da budu posledica stvaranja ugruška u oštećenoj arteriji koja mozak snabdeva krvlju (tromboza), ili otkidanjem komadića ugruška, koji je nastao na drugom mestu (na primer, bolesni srčani zalisci), a krvnom strujom doputuje i zaglavi se u moždanoj arteriji (embolija).
– U ishemijskom moždanom udaru, dotok krvi u odrađeni deo mozga je znatno smanjen -redukovan ili prekinut, što dovodi do disfunkcije moždanog tkiva u zahvaćenom području – kaže dr Labović.
Razlozi zbog kojih može nastati ishemijski moždani udar:
Tromboza – opstrukcija krvnog suda lokalno formiranim krvnim ugruškom
Embolija – opstrukcija nastala ugruškom koji je nastao negde u drugom delu telu
Sistemska hipoperfuzija – opšte smanjenje krvnog protoka, na primer u šoku
Venska tromboza
– Najčešći uzrok oštećenja krvnih sudova u mozgu je ateroskleroza, koja dovodi do stvaranja naslaga masnoća, veziva, kalcijuma i drugih materija u lumenu krvnog suda što uzrokuje redukciju i slabljenje zida krvnog suda – kaže doktor Boban Labović.
Hemoragijski moždani udar
Hemoragijski moždani udar čini oko 15 odsto moždanih udara.
– Hemoragijski moždani udar- intraparenhimalno krvarenje u mozgu nastaje kada se krv iz krvnog suda izlije u okolno tkivo mozga, a subarahnoidalno krvarenje nastaje kada se krv izlije u likvorske prostore oko mozga, mada do krvarenja može doći iz nekih sitnijih arterijskih grana, nenormalne komunikacije arterije i vene (arterio-venska komunikacija), ili nenormalnog proširenja arterijskog krvnog suda (intrakranijalna aneurizma).
– Manifestuje se jakom glavoboljom, najgorom u životu, koja može ali i ne mora biti praćena mučninom, povraćanjem, ukočenošću vrata. Bez adekvatnog, ispravnog lečenja smrtnost je veoma velika, i do 50 odsto – napominje sagovornik “Blic zdravlja” i ističe da su oba tipa moždanog udara hitna medicinska stanja.
Akronim za prepoznavanje moždanog udara
Na sreću, kako kaže, postoji akronim koji pomaže da zapamtimo znakove moždanog udara – BUDITE BRZI (BE FAST)
B je za ravnotežu (balance) – Da li postoji iznenadna promena u stabilnosti osobe, kao što je vrtoglavica ili otežano hodanje?
E je za oči (eyes) – Da li postoji iznenadna promena vida ili gubitak vida?
0 je za lice (face) – Da li je osmeh osobe nejednak? Proverite tako što ćete ih zamoliti da se osmehnu.
A je za ruke (arms) – Da li postoji slabost ili jedna spuštena ruka? Proverite tako što ćete zamoliti osobu da ispruži ruke.
S je za govor (speak) – Da li je govor nejasan ili nekoherentan?
T je za vreme (time) – Kada su počele promene? U pogledu lečenja moždanog udara, vreme je od kritičnog značaja, tako da je veoma važno primetiti kada je osoba poslednji put bila u normalnom stanju.
– Moždani udar bez jasnog uzroka naziva se “kriptogenim“ (nepoznatog porekla), i on čini 30 do 40 odsto svih ishemijskih udara – dodaje dr Labović.
Simptomi moždanog udara
Kako objašnjava sagovornik “Blic zdravlja” postoje upozoravajući znaci koji se javljaju pre nastanka moždanog udara.
– Upozoravajući znaci su prolazni simptomi koji odgovaraju simptomima moždanog udara, ali su znatno kraćeg trajanja i u potpunosti se povuku nakon kraćeg vremena. To su simptomi koji traju do 1 sata, a nazivaju se tranzitornim ishemijskim atacima (TIA). Bolesnik sa upozoravajućim znacima ili prolaznim simptomima moždanog udara, zahteva hitnu neodložnu detaljnu neurološku obradu – kaže dr Labović.
Znakovi moždanog udara tipično počinju iznenada, kroz sekunde i minute, i zavise od zahvaćenog području mozga.
– Što je veće zahvaćeno područje postoji veća mogućnost da će više funkcija biti zahvaćeno. Neki oblici moždanog udara mogu izazvati dodatne simptome. Tako na primer, kod intrakranijalnog krvarenja, zahvaćeno područje može vršiti kompresiju na ostale strukture. Većina oblika moždanog udara nije povezana s glavoboljom, osim subarahnoidalnog krvarenja i cerebralne venske tromboze, i ponekad intracerebralno krvarenje.
– Gubitak svesti, glavobolja i povraćanje češće se događa kod hemoragijskih moždanih udara nego kod tromboza, zbog povišenog intrakranijalnog pritiska, zbog izliva krvi i prateće kompresije na mozak – navodi dr Labović.
Prema njegovim rečima, ako su simptomi maksimalni na početku, najverovatnije da je uzrok subarhnoidalno krvarenje ili embolija.
slabost ili oduzetost lica, ruke ili noge – pogotovo ako je zahvaćena jedna strana tela
poremećaj govora – otežano i nerazumljivo izgovaranje reči, potpuna nemogućnost izgovaranja reči i/ili otežano, odnosno potpuno nerazumevanje govora druge osobe
gubitak ravnoteže-nestabilnost i/ili koordinacija – mogu biti samostalni li povezani s drugim simptomima
omaglice ili vrtoglavice, nesigurnost i zanošenje pri hodu, iznenadni padovi povezani s drugim simptomima
naglo nastala jaka glavobolja praćena povraćanjem i/ili bez povraćanja bez jasnog uzroka
Doktor napominje da ako se primete simptomi moždanog udara kod sebe, člana porodice, prijatelja, kolege ili čak stranca, odmah treba pozvati hitnu pomoć.
– Što kasnije započnemo lečenje moždanog udara, veće su šanse za trajna oštećenja. Najvažnije je da naučimo da prepoznamo simptome – kaže doktor Labović.
Da li osoba koja je imala TIA treba da se ponaša kao da je imala šlog?
Tranzitorni ishemijski atak (TIA) je prolazni poremećaj moždane cirkulacije koji se manifestuje neurološkim deficitom u trajanju od najviše 60 minuta, ali bez znakova akutnih ishemijskih promena mozga na neuroradiološkim snimcima (magnetna rezonanca i/ili kompjuterizovana tomografija-skener) koji se načine u roku od 24 sata od pojave tegoba.
TIA se najčešće manifestuje:
prolaznim trnjenjem ili slabošću jedne polovine tela
otežanim govorom
prolaznim oštećenjem vida na jednom oku.
– Pojava TIA predstavlja urgentno neurološko oboljenje i zbrinjava se sa istim stepenom hitnosti kao i moždani udar. Razlog za to je činjenica da kod pacijenata sa TIA postoji veliki rizik za pojavu moždanog udara. Pacijenti sa TIA imaju povećan rizik za pojavu i srčanog udara, o čemu je, takođe, potrebno voditi računa. Svi pacijenti sa pojavom prolaznih neuroloških simptoma i znakova moraju proći neurološko ispitivanje, sa ciljem da se isključi postojanje drugih bolesti koji se mogu manifestovati na sličan način kao što su, pre svega, tumori mozga i imunološki posredovane bolesti nervnog sistema.
– Naveo bih tihi moždani udar, moždani udar koji nema nikakve spoljašnje simptome, a pacijenti obično nisu svesni da su imali moždani udar. Uprkos tome što izostaju prepoznatljivi simptomi, tihi moždani udar i dalje uzrokuje oštećenja na mozgu, i dovodi bolesnike u grupu povećanog rizika za razvoj tranzitorno ishemijskog ataka ili velikog moždanog udara u budućnosti. Isto tako, kod osoba koje su pretrpele veliki moždani udar postoji rizik razvoja tihih moždanih udara. Tihi moždani udar izaziva oštećenja koje se mogu detektovati pomoću MRI. Sada se zna je da se tihi moždani udar prisutniji čak 5 puta češće u odnosu na simptomatski moždani udar – objašnjava neurolog VMA dr Boban Labović.
Koga najviše pogađa moždani udar?
Najveći broj, odnosno 95 odsto slučajeva moždanog udara nastaje kod osoba u dobi od 45 godina i starijih, a dve trećine slučajeva nastaje kod osoba starijih od 65 godina.
– Rizik od smrti ako osoba razvije moždani udar također se povećava sa starošću pacijenta. Međutim, moždani udar se može razviti u bilo kojoj životnoj dobi, uključujući i detinjstvo. Članovi porodice mogu imati genetsku sklonost za nastanak moždanog udara ili mogu deliti sličan životni stil koji može doprineti razvoju moždanog udara.
– Muškarci imaju 25 odsto veću mogućnost da dožive moždani udar nego žene, ali 60 odsto smrti od moždanog udara događa se kod žena. S obzirom na to da žene duže žive, one su starije od proseka kada dožive moždani udar i zbog toga češće umiru. Neki uzročnici rizika za nastanak moždanog udara se uočavaju samo kod žena. Primarni među njima su trudnoća, porođaj, menopauza, kao i tretman istih – hormonska terapija – navodi naš sagovornik.
Zašto šlog sve više pogađa i mlade?
Moždani udar ne pogađa samo starije osobe. Njegova prevalencija, prema rečima doktora Labovića, kod mlađih odraslih osoba raste poslednjih godina. Drugim rečima, moždani udar je nešto o čemu bi svako trebalo da zna i da ga shvati ozbiljno.
– Glavni razlog zašto mlađe osobe doživljavaju moždani udar je zloupotreba psihoaktivnih supstanci, koje direktno menjaju cerebralnu cirkulaciju i dovode do cerebralnog vaskulitisa i vasospazma. Danas sa sigurnošću znamo da bar10 do 15 odsto ljudi koje doživi moždani udar pripada toj grupi mladih osoba, odnosno osoba ispod 45 ili 50 godina. To zapravo ima trend povećanja u poslednjih deceniju i po, ne samo kod nas, u svim zemljama, i u zapadnim.
– Mi vidimo da moždani udar smanjuje svoju učestalost kod starijih ljudi, ali postoji jasan porast pojave moždanih udara kod mlađih ljudi. On se kod mladih osoba razlikuje po svojim mehanizmima u odnosu na klasičan koji očekujemo kod starijih ljudi. Ako govorimo o naročito mladim ljudima, onima ispod 18 godina, onda se neki drugi faktori rizika pojavljuju, tipa: urođene anomalije krvnih sudova mozga, urođene anomalije srca, neki faktori u krvi koji povećavaju sklonost ka trombozi krvi. To zahteva jako detaljno ispitivanje svih mogućih faktora rizika – kaže doktor Labović.
Faktori rizika za nastanak moždanog udara
Mnoge bolesti, stanja, okolnosti, životne navike i ponašanja dovode do nastanka moždanog udara.
– Na neke faktore rizika, kao što su starosna dob, pol i genetsko nasleđe nije moguće uticati, ali na mnoge faktore rizika moguće je uticati i smanjiti njihov uticaj na povećanje rizika nastanka moždanog udara. Dob je značajan faktor rizika za nastanak moždanog udara. Starije osobe češće obolevaju od moždanog udara. Do 46 odsto moždanih udara nastaje u najproduktivnijoj životnoj dobi, između 45. i 59. godine života, što čini moždani udar vrlo velikim zdravstveno-ekonomskim problemom – podseća dr Labović.
Najpoznatiji faktori rizika na koje se može uticati su:
Doktor Labović objašnjava da je dijabetes, kao faktor rizika od moždanog udara posebno je važan kod mlađih ljudi i žena, a atrijalna fibrilacija, koja je vrsta abnormalnog srčanog ritma, važan je faktor rizika kod starijih osoba, posebno kod starijih žena koje su pod većim rizikom zbog atrijalne fibrilacije
– Pušenje je glavni faktor rizika, i povećava rizik za tri do četiri puta. Prestanak pušenja može u velikoj meri smanjiti rizik od moždanog udara. Nedostatak fizičke aktivnosti dovodi do pogoršanja navedenih zdravstvenih problema, te je neophodno biti fizički aktivan.
· Tri glavna faktora rizika za šlog kod mladih
– Glavni faktori rizika povezani sa moždanim udarom kod mladih ljudi su gojaznost, pušenje, fizička neaktivnost i hipertenzija. Redovnim pregledom za ove zdravstvene probleme može se dobiti pomoć kako bi se izbegla progresija, ili primena adekvatne medicinske terapije kako bi problem stavili pod kontrolu i smanjili rizik od moždanog udara – savetuje sagovornik “Blic zdravlja”.
Dodaje da hipertenzija čini 30 do 50 odsto rizika za moždani udar.
– Epidemiološke studije pokazuju da će čak i malo smanjenje krvnog pritiska – 5 do 6 mm Hg sistolni, 2 do 3 mm Hg dijastolni, dovesti do 40 odsto manje moždanih udara. Dokazano je da snižavanje krvnog pritiska prevenira nastanak ishemijskog i hemoragijskog moždanog udara. Jednako je važna i njegova uloga u sekundarnoj prevenciji. Čak i pacijenti stariji od 80 godina sa izolovanom sistolnom hipertenzijom imaju korist od antihipertenzivne terapije. Studije pokazuju da intenzivna hipertenzivna terapija doprinosi većem smanjenju rizika – objašnjava dr Boban Labović za “Blic zdravlje”.
Direktan i indirektan uticaj faktora rizika
Neki od navedenih faktora rizika direktno povećavaju rizik nastanka šloga, dok neki deluju indirektno, povećavajući sklonost ka nastanku drugih bolesti koje dovode do moždanog udara.
– Ranim otkrivanjem, uklanjanjem ili promenom faktora rizika moguće je u značajnoj meri smanjiti učestalost moždanog udara, što je dokazano u zemljama zapadne Europe i Severne Amerike – podseća doktor Boban Labović.
Preživljavanje od moždanog udara
Akutni ishemijski moždani udar (AMU), treći je uzrok smrti u razvijenim zemljama sveta, posle kardiovaskularnih i malignih bolesti, a drugi uzrok smrti u celom svetu.
Mortalitet u prvih mesec dana kod osoba s moždanim udarom uzrokovan hemoragijom je visok, te veliki broj bolesnika umire u prva 3 dana. Mortalitet u prvih mesec dana kod osoba sa ishemijskim moždanim udarom je 15 odsto, navodi doktor Boban Labović.
Objašnjava da je svaki moždani udar drugačiji, i da se nakon njega, neki ljudi dobro oporavljaju, ali i da on može dovesti do invaliditeta, koji može da bude blaži ali i teži:
– Moždani udar uzrokuje veći spektar invaliditeta nego bilo koje drugo stanje. Međutim, mnoge od posledica moždanog udara se mogu lečiti, a rehabilitacija može pomoći da se pacijenti oporave najviše što mogu.
Rizik od drugog moždanog udara
– Istraživanje govore da će nakon moždanog udara približno jedna od četiri osobe imati još jedan udar u roku od 5 godina. Drugi moždani udar će se najverovatnije dogoditi u prvih 30 dana. Zbog toga, kada neko ima moždani udar, lekari uvek proveravaju da li osoba ima neko zdravstveno stanje koje povećava rizik od njega – kaže naš sagovornik.
Prevencija moždanog udara
Procena je da u sadašnjim uslovima može da se spreči i do 80 odsto moždanih udara.
Prevencija moždanog udara se deli na primarnu i sekundarnu prevenciju:
primarna prevencija – podrazumeva sprečavanje da do moždanog udara uopšte i dođe
sekundarna prevencija – kada se ulazu napori na sprečavanje sledećeg moždanog udara.
Osnova primarne prevencije je borba protiv faktora rizika za nastanak moždanog udara, od kojih su neki nelečivi:
životno doba – što je veći broj godina života rizik je veći
genetski (nasledni) faktori
Za prevenciju neophodno je konsultovati neurologa.
– Veoma je važno da se bolesnici precizno pridržavaju uputstva neurologa u pogledu lečenja navedenih bolesti i redovnom uzimaju propisane terapije jer se adekvatnom kontrolom bolesti koje su faktori rizika za nastanak moždanog udara može u značajnoj meri smanjiti mogućnost za njegov nastanak. Sprečavanje moždanog udara (šloga“, infarkta mozga) je veoma važan zadatak jer se radi o oboljenju epidemijskih razmera koje ostavlja znatan mortalitet i morbiditet – kaže doktor Boban Labović, neurolog.
U sprečavanju moždanog udara pomaže:
umerena fizička aktivnost svakog dana
zdrava ishrana – na primer, konzumiranje mediteranske ishrane
održavanje zdrave težine
izbegavanje pušenja ili prestanak pušenja
ograničavanje alkohola i izbegavanje prekomerne upotrebe alkohola
redovne lekarske kontrole radi blagovremene provere zdravstvenog stanja na faktore rizika od moždanog udara.
