Natrpa se sve u stojadina, i polako kroz gudure i klisure, sve do mora. Srbija, Bosna, Hrvatska, Slovenija, ne znaš gde je lepša priroda…

Pa se stane da se ruča…

Pa da šofer odmori, deca da se izđipaju.

Pa se odbrojavalo koliko još dok se ne pojavi onaj mali plavi trougao iza grupe brda i planina…

Pa mama nestrpljivoj deci kobajagi obeća nagradu ko prvi ugleda mali plavi trougao…

Pa ciči onaj koji ga prvi ugleda..

Pa on postaje sve veći i veći, svi znojavi, ušmurani, musavi od povraćanja, ali srećni. Klimu niko nije imao. Niko telefone, niko tablete ni laptopove. Nosio se tranzistor. Slušala se predivna muzika pevača iz cele Jugoslavije.

Otac/šofer se poštovao, majka slušala.

A na moru, išlo se kod rođaka, u odmarališta ili na kampovanje.

Bože, radosti.

Mame spremaju ručak na plinskoj boci, tate nameštaju “kuće” a deca jurcaju okolo nestrpljivo čekajući kad će svi zajedno da se presele na plažu.

 I da, jeo se paradajz i lubenica na plaži, ali tako smo svi živeli i sa istom radošću letovali. I bilo nam je lepo.

Para je ostajalo da imaš da živiš i kad se vratiš s mora.

A uspomene su se brižljivo čuvale na polaroid fotografijama ili onim izrađenim sa “filma” od 24 ili 36 snimaka.

Srećna vremena…

Autor: Pisanje uz vetar

Generacije su sve slabije, svake godine. To je primetilo i preko 800 učitelja koje smo anketirali još pre osam godina, tvrdi Ranko Rajović, autor NTC programa i osnivač MENSE Jugoslavije, danas Srbije.

Moramo nešto da menjamo. Prvi problem su nove tehnologije. Rajović kaže da ne može dete da provodi tri sata uz ekran i bude razvojno na nivou koji je očekivan za njegov uzrast. Kao drugi problem navodi nedostatak kretanja.

“Dete od šest ili sedam godina treba dnevno da pređe 15 do 20 kilometara. Toliko smo mi prelazili kad smo bili deca. Koje dete u gradu pređe makar 2-3 kilometra? A mozak se razvija upravo kretanjem.” – kaže Rajović, ističući da pored ova dva razloga – višak vremena pred ekranima i manjak kretanja, postoje još neki, ali su ova dva suštinski najveći “krivci” što su nam generacije svake godine, na svim poljima, sve slabije.

On apeluje na roditelje da vode decu u šume i parkove, da im dozvole da se penju na drveće i igraju kao mi kad smo bili deca. Dodaje da detetu ne treba sto aktivnosti, već park, šuma i raspust na selu.

“Moramo decu da učimo da misle. To je jedina priprema za budućnost. Oni provode pet sati dnevno u školi i za to vreme ne bi trebalo da uče stvari napamet, već da uče da misle. A da bi to mogli, moraju da se kreću. Tu je važna uloga i vrtića i škole i roditelja. Svih nas.” – objašnjava Rajović.

Rajović napominje da je problem koji današnja deca imaju, a mi kao deca nismo imali – hiperpažnja.

“Deca uče pet, šest minuta i ne mogu dalje, moraju da naprave pauzu. Posle pauze, ponovo, ista stvar. A kad im date video-igricu, može i dva sata. Mi imamo duboku pažnju i možemo da učimo dva-tri sata. Deca danas to ne mogu.”

Na pitanje kako to promeniti, Rajović kaže da je ključ u nama, roditeljima i vremenu koje provodimo s decom. Savetuje da se od najranijeg uzrasta uključe društvene igre. Najpre Ne ljuti se čoveče, a kad dete nauči broji – karte ili šah.

“Moramo da učimo dete da svojim mozgom nešto savlada, a ne da mu damo video-igricu u kojoj se 1000 slika promeni i dete to prati. To nije prirodno.

A šta ako je dete već tinejdžer, kako to da promenimo?

Moramo puno da razgovaramo, kaže Rajović, da tražimo nove metode.

“Roditelji mogu da se edukuju, dovoljno je da posete sajt Saveza učitelja ili sajt NTC učenja. Ipak je lakše ranije i na vreme decu usmeriti fizičkim aktivnostima i skloniti od virtuelnog sveta. Ako su već u tinejdžerskom uzrastu, teže je, ali nije nemoguće. Treba puno priče i strpljenja, da im pokažete da postoji nešto i izvan virtuelnog sveta.” – tvrdi Rajivić.

Dodaje i da su deca koja su previše okrenuta virtuelnom svetu agresivna, nesigurna i ne mogu da uče, te zbog toga imamo dupli problem.

A. Cvjetić

Izvor: Zelena učionica

“Po novim istraživanjima, poremećaji u učenju, koji se javljaju već u drugom i trećem razredu osnovne škole, nastaju usled nedostatka pojedinih aktivnosti u najranijem detinjstvu. Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke, itd. Upravo te aktivnosti podstiču stvaranje sinapsi.”

“Najvažniji motiv za dete – IGRA. Ako to i dalje budemo ignorisali, imaćemo sve više problema sa decom u školama, jer potpuna promena okruženja iziskuje da brzo reagujemo i da menjamo načine i metode rada sa decom.”

“Imamo generaciju dece koja odrasta u zatvorenom prostoru, uz laptop, telefon, video-igrice, 20 dečjih kanala. I to je dete kom niko ne treba, za igru su mu ekrani dovoljni. Tu nema ni socijalizacije ni razvoja.”

“Ako smo ga pustili da igra igrice pola sata dnevno, vrlo brzo tražiće sat vremena. Ako je novi dogovor sat vremena, ono će tražiti dva sata. Tu nema granice jer se tokom tih aktivnosti aktiviraju dopaminski receptori koji i izazivaju taj problem zavisnosti. I baš zato je važno da roditelj izvede dete iz tog virtuelnog sveta u stvarni.”

“Gde su deca nestala iz parkova? Za to jedino mogu da budu odgovorni roditelji. Oni su ti koji treba da vrate dete u prirodu, u parkove, gde može da se razvija u igri sa svojim vršnjacima.”

“Uzbrdo, nizbrdo, rupe, strmine. Tako se mozak razvija i tako se hiljadama godina razvijao . Dok dete trči ili se penje uzbrdo, ide preko prepreka, ono aktivira dinamičku akomodaciju oka. Za to vreme ono mora da procenjuje blizinu predmeta i kada da je preskoči, mora da fiksira glavu u pravcu kojim se kreće, održava ravnotežu. I tako se mozak razvija – u pokretu.”

“Po novim istraživanjima, poremećaji u učenju, koji se javljaju već u drugom i trećem razredu osnovne škole, nastaju usled nedostatka pojedinih aktivnosti u najranijem detinjstvu. Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke, itd. Upravo te aktivnosti podstiču stvaranje sinapsi.”

“Kad nisu u prirodi, oni u kući skaču, sa kreveta na fotelju, sa fotelje na sto, pa kažu dete hiperaktivno. Nije ono hiperaktivno, ono ima prirodnu potrebu za kretanjem koja mu je oduzeta jer nije napolju. Ako oduzmemo detetu mogućnost kretanja, mi smo sprečili njegov razvoj.”

“Dete od šest ili sedam godina treba dnevno da pređe 15 do 20 kilometara. Toliko smo mi prelazili kad smo bili deca. Koje dete u gradu pređe makar 2-3 kilometra? A mozak se razvija upravo kretanjem.”

“Disleksija, disgrafija, diskalkulija, prava poplava razvojnih smetnji, zato što regije nisu dovoljno povezane. One se povezuju isključivo kretanjem i to ne samo običnim hodom, već kompleksnim vrstama kretanja. Zato je važno dete vikendom voditi na selo, u šumu, u prirodu.”

“Roditelji žele i da reše problem dosade deteta, sad i odmah. Ako se dete požali da mu je dosadno, tu je bezbroj kanala i igrica koje će mu roditelj staviti na raspolaganje. Naša deca se ne kreću, 50% njih ima ravna stopala kad polazi u školu zbog nedovoljno kretanja. Mi tako stvaramo nesposobnu decu.”

“Malo dete najbolje uči kad ne misli o učenju, tj. kada se igra. Malo dete otkriva svet i za njega je sve novo, neistraženo, zanimljivo, čudesno, zagonetno, inspirativno i zapravo malo dete otkriva svet. Dečji sat drugačije kuca i njihovo vreme je usporeno kako bi mogli da analiziraju svet oko sebe i ne treba ih prekidati kada se igraju. Najbolje u nama počinje čuđenjem. Malom detetu je sve čudo. Uživa, živi intenzivno svaki svoj dan, a mi mislimo da se igra, ali njegov ceo život je igra. I tako neprimetno uči, usvaja znanja i sprema se zapravo za život. Zato je važno da sve što se radi sa decom, ide nenametljivo, usput, kroz igru. Tako najbolje uči.”

“Za početak, roditelji proverite, da li vaše dete može da skoči unazad (uzrast 4-5 godina), da li može da podigne domali prst kada raširi prste na čvrstoj podlozi, a da pritom ne pomeri ostale prste (5-6) godina i da li zna da zaveže pertle.”

Nije opravdanje da se vremena menjaju, pa deca rade neke nove, druge  aktivnosti. Razvoj mozga zavisi od istih obrazaca koje imamo stotinama godina i ako to remetimo, usporavamo neke segmente razvoja deteta.

Izvor:  detinjarije.com

Anđa je volela da ide kod bake. Tamo je sve bilo njeno. Tamo su se one bavile malim velikim stvarima. To su one stvari koje su male kad ih radiš, a velike kad ih se sećaš.

Kad se Anđa probudi ujutru, baka sedi i čeka je. I ne radi ništa. Samo je čeka.

Na dvorištu je već staro korito puno vode da se ugreje na suncu, jer je takva voda najlepša, pa da se dete kupa u podne kad dovoljno prigreje. Pa da posle lepo odrema.

U rerni je bila lepinja, sveža, a na šporetu nešto kuvano, isto sveže, jutros dinstano. Jer dete voli lepinju i zdravo je da jede sveže. Nikad je Anđa nije videla da kuva. To se nekako samo stvaralo, samo je ona vadila iz rerne. Osim kad su zajedno pravile začas pitu koja se razvlači oko stola. To, u stvari, nije bila pita koja se pravi začas, jer one su na tu pitu trošile po celo pre podne, nego je baka uvek govorila: ‘ajd da napravimo pitu začas, pa onda one mese i razvlače i pričaju, onako usput, jer dete voli pitu, a voli i pitino dete koje se peče na kraju na plotni i jede sa džemom od kajsija.

Ujutru se Anđa uvek morala oblačiti malo toplije, i usred leta, jer su jutra sveža i tad se čovek najlakše prehladi. Baka je određivala trenutak kada se može presvući u totalno letnje i on nije bio definisan temperaturom vazduha, već bakinim unutrašnjim termometrom koji je znao kada se dete ne može prehladiti, pa onda ležati bez veze na ovoj vrućini.

A kad dođe ta velika vrućina, onda one sede u hladu. Anđa na šamlici, a baka na starom vojničkom sanduku, jer je bila mala i debela, pa bi se prevrnula sa šamlice. I pričaju. I grde piliće koji se okolo šetaju. I čekaju vreme za kupanje u koritu na suncu. I to vreme je određivala baka kad proceni da je sunce dovoljno postojano i da ne može biti iznenađenja. Jer je letnje sunce varljivo. Začas zađe i počne neki vetrić, a dete se taman zaigralo u koritu.

Popodne spavaju. Prethodno baka zamrači sobu zelenim roletnama koje je kačila na ekserčiće, jer tad nije bilo venecijanera, a oni lopovi od majstora su joj mnogo tražili za roletne na oklagiji. Pre nego što legnu, uvek ostane neka zunzara u sobi i baka je juri, a Anđa se smeje.

Predveče idu u baštu. Baka je govorila: idemo da obiđemo. Usput je čupkala po neku travu i planirala šta ujutru treba da uradi kad ustane, oko četiri, da poradi sve dok se dete ne probudi.

Uveče sede na šoru i brane se od komaraca nekim grančicama, a nekad pale vatru i peku purenjake. Stave ih na štapić, okreću u vatri i pričaju. Ili peku krompir u kaputu. To je onaj krompir koji se stavi u vatru u ljusci i peče. Samo se dugo peče, pa moraju dugo da čekaju. I pričaju. Ili ćute i samo čekaju da bude gotovo, pa da spavaju. Baka je to vadila iz vatre i nikad je nisu pekle ruke kao Anđu kojoj uvek to ispadne na zemlju jer je vruće. Onda duvaju i hlade, a lice im pocrni od pepela. Pa se smeju.

Kad je Anđa malo porasla, imala je sve više posla. Nikako nije mogla da stigne kod bake. Stalno neke obaveze, jer kad si veliki, moraš uvek da trčiš. I da se žališ zato što trčiš i što nemaš dovoljno vremena da odeš kod bake. A nije da nije želela da ode.

Baka se nije ljutila. Razumela je da Anđa ima mnogo obaveza.

Jednom je baka ipak zvala:

– E, ‘ajd dođi sutra. Pa nisi bila sto godina. ‘Ajd sutra ću baš da kuvam ovaj novi pasulj. On je najlepši, pa da ručamo zajedno.

I Anđa je rekla:

– Dobro, doći ću kad si navalila. Ne znam samo kad. Ne čekaj me. Kad stignem, došla sam.

I baka je nije sačekala.

Anđa je šetala po praznoj kući, a onda po prepunoj kući jer ljudi od svega prave cirkus. Šetala je i nije ni o čemu mislila. Samo je šetala oko svih tih ljudi. A onda je otvorila rernu. U njoj su stajali pasulj i rezanci sa sirom. Još topli. Jer baka je znala tajni recept kako da skuvaš ručak pre zore, a da bude topao kad dete poželi da jede.

I Anđa se nasmešila. I nastavila da se smeši u kući punoj tužnih ljudi jer je u rerni stajala čista ljubav. Još topla. Po tajnom receptu.

Piše: Biljana Vasić
Izvor: Detinjarije.com