Božić je jedan od najradosnijih praznika u hrišćanskoj tradiciji i on simbolizuje dolazak sina Božjeg na zemlju.

Rimokatolička crkva i sve hrišćanske crkve koje koje vreme računaju po novom, Gregorijanskom kalendaru, 25. decembra slave Božić, najradosniji praznik – rođenje Isusa Hrista. Ovaj praznik okuplja porodicu i razni su običaji koji ga prate.

Badnji dan se slavi dan ranije, 24. decembra.

U raznim krajevima, poštuju se i različiti običaji za Badnji dan i Badnje veče. Između ostalog, vreme slavljenja Božića počinje adventom ili došašćem, koji počinje četvrte nedelje pre Božića. Najpoznatiji simbol adventa je adventski venčić, koji čine krug ili prsten od zimzelenog granja i četiri sveće. Zimzeleno granje upućuje na večni život. Još jedan od običaja u ovom periodu je “Adventski kalendar”. To je poseban kalendar sa 24 prozorčića. Deca u periodu od 1. do 24. decembra mogu svaki dan da otvore po jedan prozorčić i pojedu slatkiš koji se krije iza njega. Ni odrasli nisu imuni na ovaj običaj.

U katoličkim domovima u ranim jutarnjim satima Badnji dan počinje priganicama, a na trpezama je danas riba i posna hrana. Na Badnji dan se uređuje kuća za Božić, kiti se božićno drvo i peku se kolači. Tradicionalno se posti i ne jede meso. Na stolu se nalaze orasi, lešnici, badem, smokva, jabuka, posuda sa raznovrsnim žitaricama u koju se stavlja božićna sveća.

Božić je nezamisliv bez božićne jelke. Zimzelena boja božićne jelke upućuje na večnost, njen trouglasti oblik na Sveto trojstvo, a grane na krst. Uobičajeno se jelka kiti crvenim i zlatnim staklenim kuglama i čak se i u tome krije simbolika – ukazuju na zmiju koja navodi na iskušenje i plodove ubrane sa drveta znanja. Na jelku se obavezno stavljaju i svećice koje su po hrišćanskoj veri Isusovi simboli svetla. Jelka se uglavnom kiti bez male dece jer ona veruju da i nju i poklone donosi Deda Mraz. Ispod jelke se stavljaju pokloni koji se razmenjuju sutradan.

Osim jelke, drugi tradicionalni ukrasi za Katolički Božić su božićne zvezde, imele i božikovine. Takođe, vencima imele ukrašena su vrata kuća, a čest je običaj da onaj ko se nađe ispod venca može nekog da poljubi ili da bude poljubljen. Od imela se prave i venčići koji se takođe ukrašavaju.

Na Badnji dan sprema se Božićnjak, tradicionalni kolač, koji predstavlja Betlehem, odnosno Vitlejem u malom.

Na Badnje veče deca obilaze kuće u susedstvu, poznato kao “korinđanje”, recituju pred vratima božićne pesmice i za to od domaćina dobijaju slatkiše.

Jaslama, u kojima je simbolično predstavljena scena rođenja sa Bogomladencem, Marijom i Josifom, klanjaju se na Božić vernici u katoličkim crkvama i drugim crkvama zapadnog obreda.

Na Badnji dan na stolu se nalaze orasi, lešnici, badem, smokva, jabuka, posuda sa raznovrsnim žitaricama u koju se stavlja božićna sveća.

Katolička crkva u ponoć, između Badnjeg dana i Božića, služi svetu misu koja se zove “Ponoćka“. Tokom ove mise, pevaju se božićne pesme i veruje se da tad “iz mraka dolazi božije svetlo”. Nakon ove mise, vernici jedni drugima čestitaju Božić i vraćaju se kućama.

Na prvi dan Božića, obično se ostaje kod kuće, a drugi dan se ide u posetu rođacima i komšijama. Čestitanje ide uz božićne pesme. Mladići su devojkama često kao tradicionalni božićni dar darivali tzv. božićnicu, ukrašenu jabuku.

U Velikoj Britaniji na Badnji dan se kače čarape na kamin ili na ivicu kreveta i u njih deda Mraz ostavlja poklone. Na sam Božić otvaraju se pokloni i za vreme ručka prati se govor kraljevske porodice. Za vreme večere jedan od običaja je posluživanje pudinga od šljiva. U Francuskoj umesto čarapa, deca ostavljaju cipele kako bi ih u njima sačekao poklon. Crkve zvonima sviraju božićne pesme, a za njih je specifična čokoladna torta koja se naziva “La Buche de Noel”. Šta će biti glavno jelo, zavisi od regionalne kulinarske tradicije – guska, u nekim oblastima ćurka s kestenjem, a u Parizu pašteta od guščje ili pačije jetre. U Italiji nedelju dana pre Božića deca idu od kuće do kuće obučena kao pastiri i pevaju Božićne pesme, a za to dobijaju novac. Za Italijane je specifičan kolač “panettone”, torta ili hleb duguljastog oblika. U devet uveče, na Badnje veče, počinje sveta misa u crkvama. Posle toga se pristupa obedu u krugu porodice. Na Božić u podne papa daje blagoslov svima koji se okupe na trgu u Vatikanu.

U Švedskoj se za Badnje veče postavlja se švedski sto na kojem se poslužuju šunka, svinjetina, sušeni bakalar i razne druge poslastice. Božić počinje doručkom tokom kojeg se služi kaša od pirinča s cimetom. Tačno u 15 časova porodica se okuplja ispred televizora i gleda crtaće sa Pajom Patkom. Ta tradicija traje već 60 godina. Jedu se tradicionalna jela: mesne ćufte, male kobasice, dimljena jegulja itd. Pokloni se otvaraju tek posle večere. Iako Šveđani veruju u Deda Mraza, tamošnja legenda kaže da poklone donosi božićna koza. Samo jedan odsto Japanaca veruje u Hrista, ali i u ovoj zemlji se obeležava praznik – trude se da taj dan provedu čineći dobra dela za druge, naročito za ljude koji leže bolesni u bolnicama. U Australiji se Božić slavi na plus 30 stepeni, a Deda Mraz dolazi na dasci za surfovanje. Božićne večere često se održavaju na plaži ili u vidu piknika uz bazen i kriket. U SAD-u Božić se slavi poklanjanjem poklona drugima i posećivanjem porodice. Kuće su ukrašene imelama i lampicama. Tradicionalna večera sastoji se od ćuretine, guske, patke ili šunke s povrćem i umacima, a za desert se jedu puding i pite.

Uprkos tome da je tradicionalni Božić jedan od najvažnijih verskih praznika hrišćana, mnogi ljudi, koji ne pripadaju vernicima, širom sveta proslavljaju ovaj praznik kao praznik ljubavi prema bližnjima.

Izvor: srbijadanas.com

 Vuka Trajkovića (20) iz Sremčice, mladića sa Daunovim sindromom, upoznala sam pre 10 godina. Bio je osnovac. Već tada je čitao i pisao i ćirilicu i latinicu, računao, znao sve reči himne “Bože pravde…” Znao je i šta želi u životu. U međuvremenu je završio srednju školu. I, nije me iznenadilo što je proglašen đakom generacije u njoj, a još manje me je iznenadilo što čujem da je na putu da postane jedna od četiri osobe sa Daunovim sindromom u Evropi koja je završila fakultet… Da, da…Dobro ste pročitali. Fakultet.

Vuk se ni po čemu ne razlikuje od drugih. Osim što je poseban. Prava je maza, umiljat, i pun ljubavi za druge. Još kao mali proglašen je najnaprednijim detetom sa Daunovim sindromom.

Za razliku od većine dece sa ovim sindromom, koja imaju koeficijent inteligencije oko 50, Vuk je još sa šest godina imao 89. Donja granica za zdravu decu je, recimo, 90.

Završio je Osnovnu školu “Duško Radović” u Sremčici. Zatim Srednju stručna školu “Zaharije Stefanović Orfelin” za fizioterapeuta u kojoj je proglašen đakom generacije, a prošle godine je upisao Visoku školu socijalnog rada.

Iz ove ustanove, već sa ponosom kažu da će ako završi studije biti četvrta osoba sa Daunovim sindromom sa fakultetskom diplomom.

“Naš student Vuk Trajković, ukoliko završi studije biće četvrta osoba sa Daun sindromom u Evropi koja je uspela da završi akademske studije. Želimo mu uspešan početak”, napisali su oni na svom Fejsbuk profilu.

Ovaj mladić ni sa 10 godina kada sam ga srela nije zaostajao za svojim vršnjacima. Trenirao je džudo, igrao košarku i bio je ljubimac cele škole.

Želim da upoznam Novaka

Još tada mi se poverio da bi voleo da upozna Novaka Đokovića, pa i da mu bude kum jednog dana na svadbi. Na samom ulasku u njegovu sobu sve mi je bilo jasno. Nije ni bilo potrebe da mi to kaže. Sa svih zidova “gledao” nas je Novak.

“Sve Đokovićeve mečeve sam odgledao. Sobu sam izlepio njegovim posterima. Očekujem da dođe da se upoznamo, da vidi i moje drugare iz škole. Našao sam neki njegov broj, počinje sa 011, ali nisam uspeo da ga dobijem. Znam da će mi, kada me bude upoznao, reći da sam fantastičan”, pričao mi je Vuk tada ushićeno, nakon čega mu je Novak poslao ogromnu tenisku loptu sa svojim potpisom i posebnom posvetom.

Želja da upozna teniskog asa, nije ga napustila ni do danas.

Ljubav leči sve

Praksa pokazuje da veliki broj dece sa Daunovim sindromom, već po rođenju biva smešten u dom za decu sa posebnim potrebama. S obzirom na to da je za tako nešto ipak ključna odluka roditelja, Vuk nije u domu proveo ni dan. Naprotiv, sa njim je od treće godine kod kuće radio logoped.

Odrastao je okružen ljubavlju roditelja, majke Milice i oca Vuleta. Ta ljubav je učinila nemoguće.

“Hteli bismo da poručimo ostalim roditeljima koji imaju takvu decu da se ne obeshrabruju, već da imaju snage i volje da u njih ulože maksimalnu ljubav i trud”, kaže Vukov otac Vule.

Dodaje da kada im se Vuk rodio, sve im je krenulo u životu. U međuvremenu je Vuk dobio i sestru Veroniku (8) i brata Vasilija (14). Svu ljubav koja je njemu pružana, sada on pruža njima.

“On je baš dobro dete. Toliko je pun ljubavi. Nema šanse da ja odem u grad da radim a da me on ne pozove da me pita kako sam i šta radim. Brine o bratu i sestri, babama, dedama. Zove po više puta dnevno moje roditelje, pa ode da ih obiđe… Pomaže i majci. Jako je pedantan. Bilo šta ako nešto ostavi na stolu, on to skloni, krevete namesti”, priča Vule i dodaje: “Mi ga i ne posmatramo kao dete sa Daunovim sindromom. Sad sam mu objašnjavao šta to znači, do sada nisam nikad.”

Vukova diploma u Vukovim rukama

Roditelji su bili iznenađeni kada ih je zvao direktor srednje škole i rekao da je Vuk proglašen đakom generacije.

“Kada smo pitali otkud to, rekao nam je da je on najvrednije dete, da ga svi profesori vole, da je jedini koji je bio na svim časovima i na praksi. Tako su doneli odluku”, priča nam Vukov otac.

Na punoletstvu, Vuk je morao da ima drugare i iz osnovne i iz srednje škole. Jer, svima je drag. Nove drugove od prošle godine stiče na fakultetu.

“Već je položio nekoliko kolokvijumima. Malo ga to umara, ali uči, želi u svemu da bude najbolji – kaže nam Vule, dok Vuk na pitanje da li mu je teško na studijama, kao iz topa odgovara: ” Ne. Lako je.”

S obzirom na to da je Vuk završio za fizioterapeuta i da su u Domu zdravlja Vračar gde je bio četiri godine na praksi prezadovoljni njime, porodica je odlučila da mu otvori fizioterapeutsku ordinaciju.

“On je sa pacijentima radio. To nam je najozbiljniji plan, da mu otvorimo jedan centar u kojem će da pomaže ljudima. Jer, obdaren je i ima nežne ruke”, otkriva Vule planove za Vukovu budućnost.

I za kraj, „titulu” najnaprednijeg deteta sa Daunovim sindromom Vuku je dodelila Raisa Venalainen iz Finske, predstavnica Svetske organizacije za sprovođenje inkluzije, koja je bila u Srbiji.

Mi mu želimo da završi fakultet i da mu se ostvare sve želje.

Izvor: Telegraf

Jedna novinarka opisala je rezultate svojih istraživanja na temu prelaska na drugu stranu.

Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige „Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje“ (Opening Heaven’s Door: Investigating Stories of Life, Death, and What Comes After) opisuje rezultate svojih istraživanja na temu „prelaska na drugu stranu“, piše Lovesensa.rs.

Sve počinje 72 sata pred smrt

Pošto je u roku od 9 nedelja izgubila i sestru i oca, Patriša se posvetila istraživanju onoga što se dešava nakon smrti. Intervjuisala sam na desetine ljudi koje profesija vezuje za neizlečive pacijente, kao one koji su doživeli posebna iskustva sa samrtnicima, pa i sa onima koji su se „vratili iz mrtvih“, odnosno, doživeli kliničku smrt.

Shvatila je da ljudi spoznaju kada im kucne zadnji čas. U periodu od 72 sata pred smrt, oni počinju da govore u metaforama o putovanju. Terminologija jeste različita, pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako „žele da idu kući“, a zapravo su već kod kuće.

„U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno „ja ne znam kako da odem“, a čak je spominjala i neke „nesrećne stjuardese“.

Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu negu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka pankreasa, postavljeno u samrtnom času: „Da li moja žena zna sve u vezi sa pasošem i kartama?“ Meri je skovala i poseban termin „svest o bliskoj smrti“ i koristi ga u svojoj knjizi „Konačni darovi: razumevanje specijalne svesti i potreb umirućih i komuniciranje s njima“. Kalananova je bila u situaciji da neguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost“, kaže Patriša.

Preminule članove porodice ljudi vide neposredno pred smrt

Samrtnici često imaju „priviđenja“ za koje zdrave osobe veruju da su prosto efekat jakih analgetika koje pacijenti uzimaju. Međutim, da li je tako? U jednoj velikoj internacionalnoj studiji, koju su sproveli psiholozi dr Karlis Osis i dr Erlendur Haraldson sa Islandskog univerziteta, ustanovljeno je da većina pacijenata koji su još uvek svesni nekih sat vremena pred smrt, vidi svoje voljene koji su preminuli, bez obzira na to da li su primali takve lekove ili ne. Studija je obuhvatila osobe iz potpuno različitih kultura – iz SAD i Indije.

„Kada sam razgovarala sa pacijentkinjom Odri Skot (84), koja je umirala od raka, pričala mi je kako joj u posetu dolazi njen (usvojeni) sin Frenki, inače, preminuo nekoliko godina pre toga. On je, prema njenim rečima, mirno sedeo u fotelji kraj nje kad god bi došao“, otkriva Pirson.

Bela svetlost, ljubav i neizmerna mudrost

U nekim slučajevima, ljudi vide članove porodice i prijatelje za koje nisu ni bili svesni da su umrli. Među prvim detaljno istraženim izveštajima o vizijama pred smrt, našao se i slučaj žene koja je umirući na porođaju rekla svom akušeru u jednoj dablinskoj bolnici kako pred sobom vidi preminulog oca. Zatim je videla nešto što ju je zbunilo: „Vida je sa njim.“ Ponavljala je to, a Vida je bila njena sestra, inače preminula tri nedelje pre toga. Međutim, informacija da je Vida umrla bila skrivena od samrtnice.

Bela svetlost nije uvek slika, već može biti i doživljaj velike ljubavi

U našoj kulturi je „bela svetlost“ postala pomalo i kliše. Međutim, istina je da samrtnici opisuju taj doživljaj svetlosti i kao mudrost ili ljubav. Pacijenti koji su imali blisko iskustvo sa smrću, a ostali svesni – prilikom srčanog udara, na primer, kažu da su se osećali „skoro samleveni“ jačinom emocionalne snage tog svetla. Dr Ivona Kejson, koja je preživela avionsku nesreću, kaže da je tu svetlost doživela kao apsolutnu ljubav majke prema detetu.

„Osećala sam se kao novorođenče na majčinom ramenu. Beskonačno bezbedna“, i dodaje: „Bilo mi je kao da sam vekovima bila izgubljena, a onda konačno pronašla put do kuće“, rekla je doktorka Kejson.

Čak i u slučaju iznenadne smrti, samrtnici se mogu oprostiti od nas

„Zaista me je iznenadilo kad sam otkrila da studija za studijom potvrđuje da je oko polovina ispitanika osetila prisustvo svojih voljenih – bilo u trenutku smrti, ili nešto kasnije. To se desilo i u mojoj porodici.

Otac uopšte nije bolovao već je umro iznenada, u sred jedne noći 2008. godine. Moja sestra Katarina bila je budna više od 150 kilometara daleko od njegove kuće, a ipak je u svojoj spavaćoj sobi iznenada osetila nečije prisustvo i ruke kako je nežno dodiruju po glavi. Ispunili su je zadovoljstvo i radost i to toliko snažno i neobično da je ispričala čitav doživljaj sinu pre nego što su uopšte saznali da nam je otac preminuo“, kaže Patriša.

Psihijatri nazivaju ove slučajeve „halucinacijama žalosti“, ali nauka takva subjektivna iskustva još uvek nedovoljno razume. Svakako još nije objašnjeno otkuda nam takvi doživljaji pre nego što saznamo da nam je neko umro. Jedan čovek mi je ispričao svoj doživljaj iz detinjstva: jednog jutra je sišao na doručak, kao i obično, i video tatu kako sedi na svom mestu i čita novine, a onda ga je majka šokirala saopštivši mu da je otac umro. „Ali ja ga vidim, eno ga, sedi tamo!“ rekao je i u tom trenutku je vizija oca nestala.

Samo 5 odsto ovih iskustava su vizuelna, zaključuje u svojoj studiji dr Majkl Barbat, lekar u u bolnici „Sen Džozef“ u Auburnu, u Australiji. Većina se odnosi na osećaj prisustva – i to ne nekog prolaznog, neke senke, već živog prisustva, vrlo konkretnog, prisustva koje ljude podstakne da hitno pozovu nekog telefonom, da okrenu automobil u drugom pravcu, da se u trenutku rasplaču. To se može desiti u trenutku smrti drage osobe, ali i nakon nekoliko nedelja ili čak godina kasnije.

Karen Simon, izvršna direktorka advertajzinga iz Toronta, priča o svom doživljaju jedne hladne noći šest nedelja nakon smrti oca: „Vozila sam autoputem, a na suvozačevom mestu se stvorio tata. Mogla sam da ga osetim kako se namešta u sedištu. On je uvek sedeo na karakterističan način, nagnut na levu stranu. Vozio se tako sa mnom petnaestak kilometara. Doživljaj je bio neverovatno realističan i mene je potpuno promenio.“

I živi mogu da dožive smrt

Istraživanje psihijatra dr Rejmonda Modija iz 2010. godine pokazuje da i živi mogu da zajedno sa samrtnikom dožive osećaj da ulaze u „svetlost“. Ovaj psihijatar je, inače, autor revolucionarne knjige iz 1975. godine pod naslovom „Život posle života“, a njegov je i poznati termin „doživljaj bliske smrti“.

Psiholog u ustanovi za palijativno zbrinjavanje na Floridi dr Ketlin Douling Sing primetila je da ljudi na samrti deluju kao da zrače, a oni spominju i kako „hodaju kroz sobu osvetljenu lampama“ ili kako im „telo puni sunčeva svetlost“. Ponekad, na trenutak, to dožive i članovi njihovih porodica.

Psiholog dr Džoan Borisenko, na primer, opisala je kako je to doživela u trenutku kad joj je umrla majka. U 81. godini majka joj je preminula u medicinskom centru Bet Izrael u Bostonu, a Džoan kaže kako se prostorija ispunila sjajnom svetlošću koju su videli i ona i njen sin i kako su oboje posmatrali kako se majka spektralno izdiže iz tela.

U ljudskoj prirodi je da bojimo smrti i teško nam je da o njoj govorimo ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo samrtnici razumeju smrt mnogo bolje nego mi i mogu da nam pruže utehu, samo kad bismo mogli da čujemo ono što oni pokušavaju da nam kažu.

Izvor: stil.kurir.rs