Koliko ste puta zatekli sebe kako se nervozno okrećete po krevetu, menjajući položaj tela, bezuspešno pokušavajući da zaspite? Ako ste ikada muku mučili sa nesanicom, znate koliko ume da bude iscrpljujuća, a neretko je rezultat taj da što ste uporniji u nameri da zaspite, to vam to teže polazi za rukom.

Postoje brojne metode protiv nesanice, a britanska doktorka Katarina Lederle, specijalizovana za ljudski san i spavanje i radi kao terapeut pri programu “Somnia”, preporučuje tehniku “paradoksalna namera”.

Zvuči pomalo futuristički i komplikovano, ali je zapravo veoma jednostavna i reč je o svojevrnom zavaravanju mozga.

“Ako se nečega plašimo, radimo sve što možemo da to izbegnemo i dok to radimo, stalno gledamo preko ramena da vidimo da li će se to čega se plašimo dogoditi. Kao rezultat toga sve smo anksiozniji, a ono što pokušavamo da izbegnemo na kraju se desi. To je začarani krug. Kod paradoksalne namere vi nameravate da uradite – ili to želite – ono što inače pokušavate da izbegnete i time se prekida krug straha. Dakle, radeći ono što vas plaši ili što ne volite, na kraju ćete smanjiti ankcioznost oko toga. Na neki način možemo da kažemo da je paradoksalna namera okretanje simptomima koje želite da izbegnete, a time zapravo anulirate anksioznost”, objašnjava ona.

Na primeru nesanice to izgleda ovako: što silnije pokušavamo da zaspimo, to nam to postaje teže, a mi sve sve uznemireniji i budniji. Tu na scenu stupa “paradoksalna namera”.

No, paradoksalna namera ne podrazumeva ustajanje iz kreveta kada ne možete da zaspite, niti je isto kao kad recimo uzmete da čitate kako biste odvukli pažnju s pokušaja da zaspite. A kako se onda ova tehnika praktikuje?

“To znači da ne poručujete sebi da zaspite, već umesto toga treba govoriti sebi da ostanete budni. Možda držite oči otvorene dok ste u krevetu, udobno vam je i oko vas je tišina i govorite sebi: “Samo drži oči otvorene još koji trenutak”. Čineći to, okrećete cilj sa spavanja na to da ostanete budni. Odustajanjem od cilja da zaspite prestajete da ulažete napor u to da zaspite, a to znači da pritisak da se zaspi nestaje. Fiziološki, to znači da se telo i mozak konačno mogu da se smire i opuste”, objašnjava dr Lederle za “Glamour”.

Evo kako se tačno praktikuje “paradoksalna namera”, bar kada je reč o spavanju:

1. Idite u krevet u uobičajenoi vreme i držite oči otvorene

2. Postavite nameru da ostabnete budni, ali ne silite sebe na to

3. Recite sebi: “Ostaću budan još samo nekoliko minuta”

4. Ne upuštajte se u stimulativne aktivnosti. Samo lezite otvorenih očiju ponavljajući istu nameru. Uskoro bi trebalo da se osećate mirnije.

Izvor: zena.blic.rs

NAČIN UPOTREBE: Uzima sa sa obe ruke i zamahuje

LEČI: Dosadu ..lenjost ..ljutnju…. bolove u mišićima, ledima i sve bolesti današnjice prouzrokovane sa “blejanjem” na fejsbuku i neprekidnim gledanjem vesti

PREDNOSTI UPOTREBE: Spavate kao beba

Nakon što je na Facebook stranici osvanula fotografija na kojoj uz motku stoji pojašnjenje da je to najbolji lek za, između ostalog, depresiju, jedna čitateljka nam je poslala svoj osvrt na tu temu.

Cilj ove objave je ukazati na ovaj i slične propuste svima onima kojima je u opisu posla da budu društveno odgovorni, a mediji su sigurno među njima.

Živjeti sa depresijom nije ni smešno, ni zabavno, a na ovaj način pojedini umanjuju sve probleme i poteškoće s kojima se osobe koje pate od depresije suočavaju, spuštajući jedno tako ozbiljno stanje na nivo zabave, pošalice ili sprdnje, jer depresija nije isto što i tuga, lenjost ili bezobrazluk.

Pismo naše čitateljke objavljujemo u celosti:

 Draga Osobo koja u medijima objavljuješ ovakve fotografije,

Nadam se da Te nikad niko nije liječio motikom. I nadam se da nikad nisi bila depresivna. Pogotovo se nadam da te nisu “liječili” motikom od depresije!

Jer mene jesu. Doduše, ne motikom – motkom. Žitkom, tankom i gipkom zelenom motkom od lijeske koju sam s proljeća svježe ubirala u živici preko puta kuće i donosila u kuću “porodičnom ljekaru” radi terapije, i koja je ostavljala isto tako tanke i žitke crvene podsjetnike na svoj kratak život na mojim dečijim nogama… Debelom, suvom, krtom i bez imalo soka u sebi motkom zimi, glasno pucajući pri susretu sa mojom kožom ruku, nogu, leđa, lica, ostavljajući krhotine i svoje komade po podu, lomeći se u iverje i prašinu propadanja.

No, lista odobrenih lijekove povremeno se mijenjala zbog rezistentnosti pacijentice na dugogodišnjem liječenju. U arsenal borbe za moje izlječenje ušle su tako i željezne mašice koje valjda ima svaki seoski šporet na drva koji iole drži do sebe, propira (neki kažu potpira) koja inače služi da raspali vatru u tom šporetu u hladnim jutrima, no nalazila je svoju primjenu i u smirivanju vatre bijesa moje iscjeliteljke.

Za jednu posebno tešku epizodu moje bolesti, tu je pak bila majčina njegovateljska ruka koja je odbacila sva sredstva tada poznata toj grani medicine i vratila se korijenima, tj. samoj sebi. Elem, jedini način da mi pomogne bio je da uzme moju kosu s vrha glave u svoju koščatu mršavu šaku krivih prstiju, i ljekovito me vuče od ulaznih vrata preko dugog hodnika do kuhinje. Možda bi doktorica i nastavila seansu da nisam bila debela. Ovako, dala je sve od sebe, a ja sam se morala pomiriti sa nuspojavom gubitka jednog dijela te kose, koja je ostala u gomolju na tom žuljevitom dlanu.

Ali, vratimo se na temu. Kakve veze ja sa depresijom sa početka priče imam uopšte?

Da mi je ko postavio to pitanje prije 4-5 godina, rekla bih s pika: ama baš nikakvog. I otišla svojim poslom. Vjerovatno bih se nasmijala na objavu koju sam upravo vidjela na Facebook stranici jednog “uticajnog” medija, možda lajkovala, tagovala nekog.

To bi uradila tadašnja Ja, ona koja nikad ne plače, ali nikad nije iskusila ni istinsku radost. Ona koja može sa svakim pričati satima, danima, a ne otkriti ništa o sebi. Ona za koju su ljudi djelovali opasno, bolje je ne rizikovati, ne otkriti rane, ožiljke i strah, tugu i usamljenost. Ona koja je ponašanjem iz takvih uvjerenja od sagovornika dobijala oprez, nepovjerenje, rezervisanost, često i pretpostavku da imam loše i zadnje namjere. Ona koja je teško prelazila tu nevidljivu ali vrlo stvarnu granicu između poznanika, i nečega više – druga, prijatelja, partnera, povjerenika, životnog saputnika.

Ona koja se jednog dana probudila bez zrna energije, bez snage da ustane iz kreveta, bez volje da napravi tih pet koraka od kauča do frižidera, iako čitav dan nije jela i želudac je tražio svoje. Ona koja je uvijek radila 100 stvari u danu, bez predaha, bez stajanja, bez razmišljanja, automatizovana gotovo do stadija robota, gušeći sve ljudsko u sebi, jer, pobogu, ljudi nisu savršeni a to je za mene nedopustivo.

Moram biti najbolja u školi, moram prati kupatilo četkicom za zube inače to nije dovoljno čisto, moram se našminkati iako samo trebam izaći iz domske sobe do zajedničkog toaleta u dnu hodnika. Moram prati kosu svaki dan jer inače mi frizura ne liči ni na šta. Mora sve biti ispeglano, moram složiti nijanse odjeće na sebi, moram skriptu podvlačiti jednom bojom za najosnovnije, drugom za malo šire definicije. Moram biti nasmijana na svim slikama na Fejsu. Nastavi niz.

I onda dođe taj dan, kada nisam više student, živim u svom stanu, imam stalni posao, i nemam snage da odem do kancelarije. A ne znam šta da im kažem, odnosno slažem. Istina ne dolazi u obzir, nema šanse. Gripa? Alergija – ali na šta? Stomačni virus? Vrtoglavica i malokrvnost? Možda da kažem da mi je neko umro? Ili da je sestri pozlilo pa nju vodim doktoru?

Koji je to savršen razlog, savršen izgovor? Nekako ja to riješim, više i ne znam šta sam slagala, i prebrodim taj dan, ne znajući šta me snašlo. Drugi dan sve super, stara ja, idemo dalje u mašinu.

Mjesecima poslije, idem tako ulicom, ništa ne sluteći, ne misleći ni na šta valjda, i počnem da plačem. Ja da plačem?! Alarm. Sve mislim šta mi je, možda se nešto desilo taj dan, a ja na trenutak zaboravila. Ne. Ne mogu naći logičan razlog. Ljudi prolaze, dan je, vidi se da sam crvena, razmazala mi se šminka vjerovatno. Šta će misliti o meni? Šta ako naiđe neko poznat?!?! Šta mi se ovo dešava? Ček’, kad ono trebam dobiti? Za tri dana – pa to je to, uh, PMS, laknulo mi je!

Pretpostavićeš, Osobo, da to nije bio pravi razlog. Nije to bio čak ni povod, kamoli uzrok.

Poslije još jednog sličnog potonulog dana u mom mladom životu, čvrsto sam odlučila otići doktoru, ovaj put pravom, sa diplomom medicinske struke, i tražiti uputnicu za hormone, jer mora da je neki poremećaj. Poslije bockanja po venama, hvala bogu sve u granicama kako je i trebalo.

O, gospode, šta sad? Ja želim crno na bijelo dijagnozu, i želim lijek da se to više ne ponovi. Ne mogu ja to opet prolaziti. Ostaje psihijatar. Daj šta daš, ima on valjda neku tabletu da se to riješi.
Samo da ne sretnem nekog poznatog u čekaonici!

Naslutićeš, Osobo, da nije išlo tako brzo. Prvi put kod psihijatra, koji je srećom bio i psihoterapeut, zaplakala sam šest puta. I šokirala se time. On nije. Dijagnoza, kad sam već po to došla: depresivna. Ali, da citiram svog psihoterapeuta, dijagnoze ne liječe ljude.

Šta ih liječi? Odnos povjerenja, bezuslovno prihvatanje, ljubav, antidepresivi, rizikovanje da se nekome ne dopadnete jer govorite istinu, prihvatanje svojih osjećanja (i prijatnih i neprijatnih) i nesavršenosti, razgovor, slušanje, neosuđivanje ni sebe ni drugih, nepretpostavljanje? Da znam tačan odgovor, i da je samo jedan, bilo bi lako. Možda je za svakoga od nas različit.

Ali, prilično sam sigurna da odgovor NIJE motika.

Izvor: lolamagazin.comA

Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac, rođen je kao Stojan Jovanović u selu Mrkonjići, Popovo polje, nadomak Trebinja u Hercegovini od majke Ane-Anastasije i oca Petra Jovanovića, po predanju 28. decembra 1610. godine, u bogobojažljivoj porodici hercegovačkih težaka.

U strahu od danka u krvi, roditelji su Stojana već u dvanaestoj godini poslali u skroviti manastir Zavalu, u kojem je već tada igumanovao njegov stric, iguman Serafim. Tamo se je učio crkvenoj pismenosti. Posle nekoliko godina, Stojan prelazi u trebinjski manastir Tvrdoš, gde nakon pohađanja manastirske škole, najzad prima i monaški postrig i sveštenički čin, postavši paroh popovopoljski.

Pogoršanje prilika u manastiru, naročito zbog unijatskih pritisaka iz Dubrovačke nadbiskupije i samovolje turskih vlasti i želja za dubljim podvigom odvode ga kao arhimandrita u Pećku Patrijaršiju i, po blagoslovu patrijarha Pajsija Janjevca, dalje na Svetu Goru, a zatim u Vlašku i Ukrajinu. Otuda se vraća sa darovima tamošnjih vladara stradalnom narodu u Hercegovini.

Godine 1638. arhimandrit Vasilije je rukopoložen u Peći odlukom Svetog sinoda za mitropolita hercegovačkog, sa obnovljenom svetosavskom titulom – mitropolit Zahumski. Kasnije će dodati i titulu i Skenderijski. Knez Luka Vladislavić (otac Save Vladislavića) ga je pratio na put u Peć i nazad, kada je Ostrog bogato darivao.

Njegov život bio je u stalnoj opasnosti od Turaka. Bio je proganjan i klevetan i od militantnih rimokatoličkih misionara i prelata. Bio je svrgavan sa mitropolitskog prestola u Trebinju od strane lažnog episkopa unijate Savatija 1641. godine. Izlagan je bahatostima plemenskih knezova i neposlušnih uskočkih četovođa. Ipak, stizao je gde god su ga vodili zadaci njegove arhiepiskopske službe, od Mostara, Trebinja, Bileće i Herceg Novog do Pljevalja, Morače, Onogošta i Bjelopavlića.

Kao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdoš i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi podvižnički život.

Umro je 1671. godine. Njegove mošti i njegov grob čuvaju se u manastiru u Ostrogu do današnjeg dana. U njihovu moć isceljenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojičine dane održava veliki Narodni sabor.

Manastir Svetog Vasilija Ostroškog mu je posvećen.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja, po gregorijanskom kalendaru (29. aprila, po julijanskom).

ČUDA SVETOG VASILIJA

“Sveti Vasilije Ostroški je veliki čudotvorac čija su čudotvorna djela poznata i izvan granica Srpske Pravoslavne Crkve. Njegovo sveto telo u celosti počiva u ostroškoj isposnici, nepodložno zakonu truljenja, evo već više od trista godina. Crkvica u kojoj leže mošti Ostroškog Sveca ispunjena je prijatnim mirisom, koji zadivljuje svakog poklonika”, stoji na zvaničnom sajtu manastira Ostrog.

“Činjenica netljenosti tela ovog velikog svetitelja, predstavlja fenomen za sebe, koji mi hrišćani nazivamo – čudom. Ovaj se fenomen jedino može shvatiti i objasniti svetim životom Ostroškog Sveca. A život Svetog Vasilija bio je zaista život u Bogu, život sazidan po Hristu, u kome sve i sva beše Hristos.

Još veće čudo i dokaz svetiteljstva Svetog Vasilija jeste čudotvorna moć njegovog netljenog tela. On, koji je u svom zemaljskom životu više ličio na anđela nego na čoveka, uzdigao je svoj duh do prestola Božijeg, a svoje telo obesmrtio. To sveto telo bilo je za vreme zemaljskog življenja hram Duha Svetoga, a posle rastanka sa svojom bogočežnjivom dušom postalo je riznica blagodati Božije.

Svetog Vasilija je u našoj Srpskoj Crkvi Gospod odredio za posebnu misiju, za pomoćnika i iscjelitelja svih nevoljnih i bolnih, koji sa čvrstom verom i ljubavlju dolaze i pristupaju mu kao velikom čudotvorcu i Božijem ugodniku. I danas je ostroška isposnica, u kojoj se podvizavao Sveti Vasilije i u kojoj počivaju njegove svete mošti, svojevrsna Vitezda, banja iscjeljenja, u kojoj mnogi: bolesni, hromi, suhi, zgrčeni i umobolni nalaze milost Božiju i odakle svojim domovima odlaze zdravi i dušom i telom. Ne mogu se izbrojati razna čudesa, koja je Gospod preko njega učinio i koje svakim danom čini i pokazuje nad svakim onim koji dolazi i traži pomoć od Gospoda posredstvom ovog velikog svetitelja, velikog Božijeg ugodnika, velikog jerarha i učitelja, molitvenika, podvižnika, revnitelja svete pravoslavne vjere, Vasilija Ostroškog, po čudima poznatog širom vaseljene”, navodi se na sajtu manastira Ostrog.

Molitva Svetom Vasiliju Ostroškom  za sreću i zdravlje:

Sveti oče Vasilije, pomoćniče silni i zaštitniče milosrdni, čuj i sada molitve naše, suze i uzdahe. Kao dobri pastir koji traži zalutale ovce i za njih strada, okupi nas oko kivota Tvojega i nauči čudotvornim poukama Tvojim da bismo Ti blagodarili i slavili Oca nebeskog.

Naše se duše grče u porocima, ali i plaču u pokajanju kao zabludeli sin koji je tražio oca da mu oprosti i kao posrnula žena koja je priznavala grehe.

Sagrešismo mnogo, sagrešismo u znanju i neznanju, gordim mislima i sebičnim srcem, rečima, delima i propuštanjem Te ne učinismo mnoga dobročinstva. Zato pogledaj na nas ranjene i izobličene u nevaljalstvu.

Pogledaj i ublaži bolove i patnje duše i tela i daruj nam izgubljeni mir, bratsku ljubav i radost nebesku. Molimo Te, pozovi sve svete iz roda našega, sve svete mučenike, pravednike i prepodobne i zajedno s njima umoli Gospoda slavljenoga u Presvetoj Trojici da nam podari oproštaj grehova i spasi nas od adske propasti.

Tako pokajani i poučeni da bismo mogli Tebe veličati i s Tobom slaviti bespočetnog Oca sa jedinorodnim Sinom i životvornim Duhom, sada i svagda i u vekove vekova, Amin.

Izvor: kurir.rs

Professor je sa grupom svojih studenata sociologije otišao u siromašno predgrađe kako bi napravili studiju o 20 dečaka iz jednog razreda. Svako od njih imao je zadatak da napiše svoje mišljenje o budućnosti svakog od tih dečaka. Studenti su, svi do jednoga, napisali da ti dečaci nemaju baš nikakvih šansi na uspeh. Jedan drugi profesor sociologije posle više od 20 godina slučajno je naleteo na ovu studiju. Odmah je došao na ideju da proveri šta se zaista desilo da ovim dečecima, da li su se sumorne prognoze iz nekadašnje studije obistinile. On je takođe od svojih studenata zatražio da istraže šta se dogodilo sa nekadašnjim dečacima.

Studenti su otkrili neverovatnu stvar, saznali da su, da su osim dva dečaka, jednog nisu mogli da pronadju a drugi je umro, njih 18 su postali uspešni advokati, doktori i poslovni lјudi. Profesor je bio zapanjen. Odlučio je da detalјnije ispita u čemu je stvar. Svi ti lјudi, srećom, živeli su u okolini, tako da je svakome od njih mogao da postavi pitanje: „Šta je, po vašem mišlјenju, najviše doprinelo uspehu koji ste postigli u životu?“ Gotovo u svim slučajevima odgovor je ukazivao na činjenicu da su dečaci imali dobru učitelјicu.

Srećom učitelјica je još uvek bila u životu, pa je profesor potražio tu staru, ali još uvek živahnu ženu koja je koristila magičnu formulu pomoću koje je te dečake izvukla iz siromašnih udžerica u predgrađu i utrla im put ka uspehu.

Učitelјičine oči su blistale, a usne se razvukle u lјubazan smešak. „To je tako jednostavno,“ – rekla je ona. „Jednostavno sam volela te dečake.“

U Francuskoj je za 24 sata zabeleženo više od 100.000 novih infekcija korona virusom, što nije dostignuto ni jednom od početka pandemije u martu 2020, pokazuju zvanični podaci. U Parizu otkazani vatromet i koncert za doček Nove godine u aveniji Jelisejskih polja.

Velika Britanija je u petak prijavila još jedan dan sa rekordnim brojem novozaraženih. Prema zvaničnim podacima, u petak je bilo 122.186 novozaraženih, nakon što je u četvrtak takođe pređen prag od 100.000 dnevno obolelih.

Nemačke vlasti uvode nove restrikcije, a većina regiona zatvara noćne klubove i druge mere.

Austrija je najavila dodatne strože mere sa ranijim zatvaranjem kafića i restorana.

Dok gradovi širom Evrope i regiona otkazuju javne novogodišnje proslave pripreme za masovne dočeke u Beogradu i drugim mestima u Srbiji uveliko su u toku

“Nije strašno kad si u gužvi, posebno ako đuskaš, kupiš kuvano vino… Lako se zagreješ i ne bude problem da par sati budeš napolju”, navodi Pantović.

Međutim, ta gužva koja širi toplinu tokom dočeka 2022. godine mogla bi da širi još nešto – korona virus, a posebno omikron soj, sve učestaliji u svetu i koji je registrovan i u Srbiji.

Ali pojedini gradovi su, kao i prošle godine, odlučili da novac za doček i koncerte, preusmere u humanitarne svrhe.

Dok se pojedini epidemiolozi, među kojima i oni iz vladinog Kriznog štaba, protive masovnim okupljanjima, ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio je da se postojeće mere neće pooštravati.

To znači da će važiti kovid propusnice i oni koji idu u lokale moraće da budu vakcinisani ili da imaju negativan test, rekao je on za Euronjuz.

Kada je reč o proslavama na otvorenom, Lončar je rekao da će te večeri biti pojačane kontrole, ali da bi organizatori trebalo da preuzmu odgovornost i da urade svoj deo posla.

Predrag Kon, epidemiolog i član Kriznog štava izjavio je za RTS da niko nije odobrio okupljanja više od 500 ljudi, kao i da bi sve to brzo moglo da dođe na naplatu.

„Moram da kažem da su odabrane proslave i slavlja umesto zaštite života”, istakao je Kon.

Međutim, gradski zvaničnici uglavnom navode da će biti poštovane epidemiološke mere.

„Možda još nije vreme za neku masovnu proslavu, ne gajimo uverenje da će trg biti prepun, ali smo pripremili skromniju proslavu za one koji hoće da se prošetaju to veče”, kaže za BBC na srpskom Miloš Colić, zamenik gradonačelnika Pirota.

Deo sredstava će, navodi, biti preusmeren u humanitarne svrhe, a iz istog razloga Novi Pazar i Užice odlučili su da javnog dočeka uopšte ne bude.

„Nije jeftino to sve organizovati, pevači su veoma skupi, mnogo je bolje da sredstva preusmerimo deci bez roditeljskog staranja”, kaže za BBC Nihat Biševac, gradonačelnik Novog Pazara.

„Ipak je to novac građana”, dodaje.

Koliko koštaju dočeci na trgovima?

Pa, mnogo.

Najveći deo sredstava odlazi na honorare pevača i pevačica, koji tokom novogodišnje noći zarade velike sume.

Mediji prenose da se honorari kreću od nekoliko desetina, pa sve do 100.000 evra, koliko su prethodnih godina zarađivale najveće estradne zvezde.

Međutim, Kovid-19 je sve promenio, pa i to.

„Ne vidim ništa naročito u tome da neka muzička zvezda dođe za Novu godinu”, kaže Miloš Colić iz gradske uprave Pirota.

„Tada su svi izvođači mnogo skuplji, a i Nova godina je sama po sebi svečani trenutak i ljudi su svakako radosni, nije potrebno neko preskupo i prepoznato ime”, navodi.

Zbog toga, korona virusa, ali i humanitarne pomoći, Pirot se odlučio da ovogodišnji doček bude „skromniji kada je reč o izdacima”.

„Nastupiće kultni pirotski bend Vesko i kuriri, izašli su nam u susret”, kaže.

„Pitao sam i ljude da li ima ima čari u vatrometu i svi su mi rekli da ima, pa smo ga naručili, iako nije baš jeftin – ljudi su navikli na njega i treba pokušati da dočaramo atmosferu kakvu zaslužuju u periodu praznika”, dodaje.

Način i percepciju organizovanja novogodišnjih proslava delom je promenila i inicijativa „Da slavimo život dece” sa dočeka 2021. godine.

Tada je 11 gradova širom Srbije novac za doček preusmerilo u humanitarne svrhe, pa je prikupljeno 20 miliona dinara, saopštilo je tada Udruženje građana „Kreni promeni”.

„U momentima kada zbog sve većeg broja zaraženih korona virusom postoji zabrana okupljanja, kao i teža materijalna situacija velikog broja građana prouzrokovana ovom krizom, smatramo da je potpuno besmisleno bacati novac građana Srbije na organizaciju proslave Nove godine”, naveli su iz tada inicijative „Da slavimo život dece”.

Vesić: „Pevaju besplatno”; Karleuša: „Kao na Tajms skveru”

U Beogradu će biti organizovana dva novogodišnja koncerta i to na razdaljini od kilometar.

U centru grada nastupiće pevačice Jelena Karleuša, Marija Šerifović i Sara Jovanović, poznata kao Sara Jo, ali sve besplatno, tvrde gradski zvaničnici.

„Ugovor koji smo upravo potpisali predviđa da sve tri nastupe bez honorara”, izjavio je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda.

Na konferenciji za novinare, Karleuša je izjavila da joj je čast da peva u rodnom gradu i da bi „bilo apsurdno naplatiti nešto što treba da bude ponos svakog umetnika i izvođača”.

Ipak, njen nastup će koštati, jer je tražila da joj se obezbede najbolji mogući uslovi.

„Nema honorara, ali će se grad potruditi da ja u teničkom smislu dobijem ono što želim, da mogu da izvedem koncert koji će izgledati kao koncert na njujojrškom Tajms skveru.

„Mislim da sa pravom treba da očekujete možda i nešto najbolje u mojoj karijeri”, rekla je Karleuša.

Na promenadi kod novog naselja Beograd na vodi, nastupiće muzičar Goran Bregović, jedan od pevača nekadašnje grupe Bijelo dugme Mladen Vojčić Tifa, kao i Saša Kovačević, Angelina i Cobi.

Vesić nije rekao da li su se i oni odrekli honorara, ali je najavio i vatromet i laserski šou.

Na niškom Trgu Kralja Milana nastupiće pevači Alen Ademović i Zorica Brunclik, a gradonačelnica Dragana Sotirovski kaže da će to platiti „prijatelji”.

„Ono što je najvažnije to grad neće koštati ništa, jer su se javili ljudi koji žele maksimalno da pomognu gradu – dakle, platiće sve to što je potrebno”, izjavila je.

Gradonačelnica Niša kaže da su donatori – čime identitet nije objavila – zaslužni i za veliku jelku koja će u centru grada biti postavljena za pravoslavnu novu godinu.

U Kragujevac 31. decembra stiže grupa Kerber, za šta je izdvojeno 10.000 evra, prenosi Danas, a veoma živo će tokom praznika biti na Zlatiboru.

Tamo će u novogodišnjoj noći nastupiti folk pevačica Vesna Zmijanac, jedan od pevača Bijelog dugmeta Alen Islamović i trubači Dejana Jevđića, za reprizu, 1. januara Senida, a 2. januara hrvatska pop-rok grupa Parni Valjak.

Iz Opštine Čajetina do trenutka objavljivanja teksta nisu odgovorili na pitanja BBC-ja na srpskom koliko je novca za to izdvojeno.

Poseban doček očekuje i Novi Sad, koji će u 2022. biti evropska prestonica kulture, pa će u Novu godinu ući sa predstavom, svetlosnim performansima i brojnim muzičkim nastupima.

Iz Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture”, koja organizuje doček, navode da je sve finansirano iz budžeta predviđenog u okviru tog projekta.

O dočecima

Jovana Pantović je do sada tri puta Novu godinu dočekala na ulici – poslednji put 2018.

„Od svih drugih opcija sam odustala, a kada se to dogodi i nemaš gde, uvek bude ‘ma ok, ići ćemo na trg'”, navodi.

„Posle smo potpuno nasumice upali u neki kafić – mrzim kad moraš da rezervišeš mesecima unapred – i bilo je baš super”, dodaje.

Ne seća se, kaže koje sve nastupao tog dana na trgu, što nije ni bitno.

„Najveća poenta takvih dočeka je atmosfera – baš se oseti praznik zbog raspoloženja ljudi, novogodišnje rasvete i muzike”, navodi.

„Mnogo više nego u restoranima ili bilo kakvim okupljanjima zatvorenog tipa”, dodaje.

Jedina mana su, kaže, petarde, ali vatromet popravi utisak.

„On je neizostavni detalj svakog dočeka, uvek volim da ga vidim, iako je uvek bolji kod Hrama Svetog Save za Srpsku novu godinu”, kaže.

Na trgu je Novu godinu nekoliko puta planirala da dočeka i Žana Petušević, takođe iz Beograda.

„Prijatelji iz drugih gradova i zemalja kada su mi dolazili za Novu godinu, obično su želeli da idemo na trg”, kaže Petušević.

„Valjda su doček gledali na televiziji, pa im je izgledao posebno čaroban”, dodaje.

Međutim, ponoć nikada nije zaista dočekala na trgu – taj plan se uvek izjalovio u poslednjem trenutku.

„Verovatno bi naši drugari shvatili da je previše hladno da budemo celu noć napolju ili bismo jednostavno našli na neku zanimljivu žurku”, navodi.

„A nekoliko puta mi se desilo i obrnuto – da budem na žurci u centru grada i malo kasnije izađem na trg”.

Kako navodi, uvek je imala osećaj da je doček na trgu „malo prenaduvana stvar”.

„Nikad nema puno ljudi kao što se čini preko televiziji, uglavnom je najčešće gužva baš ispred bine, a već nekoliko desetina metara dalje nema nikoga”.

Dočeci i korona virus

Iako je situacija u Srbiji sve stabilnija, lekari upozoravaju da se ne treba opuštati.

Epidemiolog Predrag Kon da se situacija lako može promeniti zbog omikron soja koji je stigao i u Srbiju.

„U drugoj polovini januara neminovno nas čeka skok broja novozaraženih”, rekao je Kon za RTS.

On zbog toga strahuje od novogodišnjih dočeka na trgovima.

„Sigurno neće biti nijednog epidemiologa, bar u Kriznom štabu, koji će podržati takve događaje”, naveo je Kon.

Iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO) takođe pozivaju ljude na otkazivanje prazničnih planova kako bi se sprečilo širenje virusa.

„Otkazani događaj je bolji od otkazanog života”, rekao je Tedros Gebrejesus, šef SZO.

Zdravstveni zvaničnici zabrinuti su zbog širenja omikron soja, koji je tokom novembra potvrđen prvo u Južnoj Africi, a potom se raširio po svetu.

Omikron se, navode, brže i lakše širi, a trenutno je dominantan soj u Engleskoj i Americi, zbog čega je i i doček na čuvenom njujorškom Tajms skveru još pod znakom pitanja.

Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, ističe da će sva dešavanja 31. biti na otvorenom, kao i da će biti poštovanje sve epidemiološke mere koje u tom trenutku budu na snazi.

Isto za BBC navode i iz Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022″.

Colić iz gradske uprave Pirota ukazuje na značaj vakcinacije i navodi da će tokom dočeka u njegovom gradu sredstva za dezifinkovanje ruku biti „na sve strane”, uz poštovanje distance.

„Posle dve godine izolacije ljudi su željni pre svega koncerata na otvorenom, željni su da dočekaju Novu godinu onako kako su navikli, da izađu na trg sa prijateljima ili decom”, kaže.

„Mislim da ima nekih čari u svemu tome i možemo da, uz poštovanje svih epidemioloških propisa, probamo da se vratimo u neka normalna vremena”, dodaje.

Predstava, tombola i Nova godina bez dočeka

Pored standardnog novogodišnjeg repertoara, doček u nekoliko gradova ove godine izlazi iz kalupa.

• Novi Pazar i Užice – bez dočeka u humanitarne svrhe

Novi Pazar, grad od oko 12.000 stanovnika, već pet godina nije imao gradski doček.

„Od 2016. godine, kada je počeo moj prvi mandat, novac preusmeravamo za one kojima je potrebniji”, navodi za BBC gradonačelnik Nihat Biševac.

„Uglavnom je išao za decu bez roditeljskog staranja, ali smo ponekad menjali”, dodaje.

Jedne godine je, kaže, od sredstava namenjenih za doček kulturnom centru kupljen klavir, jedne godine su novac dobili samohrani roditelji, a jedne deca ometena u razvoju.

„Ove godine će to takođe biti deca bez roditeljskog staranja, kojih ima oko stotinu, kao i deca obolela od retkih i malignih oboljenja – njih 44″, kaže Biševac.

„Za njih će biti izdvojeno 3.840.000 dinara”, dodaje.

Isto su najavile i gradske vlasti u Užicu – 3.000.000 dinara namenjenih za doček i nove ukrase preusmereno je za lečenje dece, javlja Tanjug.

Kako se navodi, komisija koja procenjuje kome je neophodna pomoć, na osnovu medicinske dokumentacije i materijalnog stanja porodice, do sada odobrila 11 zahteva.

Najviši iznos koji je dodeljen iznosi 370.000, a najniži 50.000 dinara, piše Tanjug.

• Novi Sad – doček značajne godine za grad

Svaka novogodišnja noć je posebna, ali će se doček 2022. posebno pamtiti u Novom Sadu – uskoro evropskoj prestonici kulture.

Na sajtu Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2020″ se navodi da će program 31. decembra biti inspirisan likom i delom Nikole Tesle.

Takođe, dodaje se, tokom dočeka u Novom Sadu nastupiće više od 400 umetnika iz Srbije i čitave Evrope.

Kod mosta Duga, u simboličnih 20:22 časa, biće premijerno izveden deo predstave „Tesla, izumetnik”, u režiji Nebojše Bradića, a u izvedbi Srpskog narodnog pozorišta.

Reč je o predstavi koja uključuje i publiku, formirajući povorku preko mosta, do Podgrađa Petrovaradinske tvrđave.

Tamo će biti otvorena multimedijalna Teslina svetlosna galerija, u čemu će učestvovati brojni umetnici.

Kada je reč o muzičkom delu, u novogodišnjoj noći, između ostalog, nastupiće Nipplepeople, austrijski trio Elektro Guzzi, beogradski sastav Kanda, Kodža i Nebojša, novosadski di-džej sastav Noise Destruction, kao i Đorđe Miljenović.

Ceo program 31. decembra je besplatan.

Međutim, tu nije kraj kada je reč o Novom Sadu – ceremonija otvaranja godine Evropske prestonice kulture biće održana 13. januara, za Srpsku novu godinu.

„Doček proslavlja dve Nove godine, dva datuma, dva računanja vremena kroz vizuelnu i izvođačku umetnost i na taj način slavi interkulturalnost karakterističnu za Novi Sad”, ističu.

Tada će naviše od 40 lokacija nastupiti brojni muzičari među kojima su Bojana Vunturišević, Josipa Lisac, Morcheeba, Nouvelle Vague, Carminho i drugi.

Za taj doček karte su u prodaji, a organizatori navode da su ulazak i prisustvo događajima mogući samo uz kovid sertifikat.

• Leskovac – tombola

A u Leskovcu će u centru pažnje biti besplatna novogodišnja lutrija, najavio je gradonačelnik Goran Cvetanović, prenose Južne vesti.

Kako navodi, iz gradskog budžeta biće izdvojeno 600.000 dinara za kupovinu bele tehnike i televizora, koji će biti dodeljeni Leskovčanima.

Na novogodišnjoj lutriji, dodaje, biće moguće osvojiti i vikend vaučere, koji su poklon turističkih organizacija iz cele Srbije, a biće i torti i pečenih prasića.

„Novac koji estradne zvezde traže za doček su ponekad i pet puta veće od realnih”, izjavio je Cvetanović.

„Mi ćemo, siguran sam ove godine, biti jedini grad koji će 2022. godinu dočekati uz lutriju, gde će veliki broj naših sugrađana biti nagrađen”, dodao je.

Cvetanović ipak najavljuje da će u novogodišnjoj noći biti i muzičkog programa, ali da lokalni bendovi „neće mnogo koštati”.

Južne vesti podsećaju da je u Leskovcu lutrije bilo i tokom dočeka 2020. godine, ali da su tada dodeljene samo četiri nagrade.

Kakva je situacija u regionu?

U Sarajevu neće biti javnog dočeka zbog mogućeg pogoršanja epidemiološke situacije, odlučilo je Gradsko veće.

Novac planiran za organizaciju – 50.000 konvertibilnih maraka, što je oko 3.000.000 dinara – biće preusmeren na lečenje bolesne dece, prenosi Oslobođenje.

Polovina novca biće raspoređena za decu obolelu od raka, dok će drugi deo dobiti deca obolela od dijabetesa, navedeno je.

U Banjaluci će proslave biti – 31. decembra nastupaće hrvatski pevač Petar Grašo i pevačica iz starije garde Neda Ukraden, a 1. januara folk pevačica Ana Bekuta.

Sve to će koštati 50.000 konvertibilnih maraka (oko 25.000 evra), ali nije poznato koji deo te sume ide iz budžeta.

„Zahvaljujemo se privrednicima i kompanijama koji su nas podržali. Nadam se da će sredstva za izdvajanje iz budžeta grada biti što manja”, izjavila je Milada Šukalo, savetnica gradonačelnika za društvene delatnosti.

Kada je reč o Hrvatskoj, situacija je prilično konfuzna.

Javne dočeke otkazali su Pula i Split, ali će ih biti u Dubrovniku i glavnom gradu Zagrebu, mada se još ništa ne zna sa sigurnošću.

Tomislav Tomašević, gradonačelnik Zagreba, izjavio je da se planira doček na otvorenom i to verovatno na Trgu bana Jelačića.

Međutim, kako kaže, taj plan je podložan promenama zbog korona virusa.

Deset dana pre dočeka nije poznato ni ko će nastupati, ali jedno jeste – za doček će biti potrebni kovid sertifikati, prenosi zagrebački Indeks.

U Crnoj Gori je zato još u novembru doneta odluka o zabrani novogodišnjih koncerata i proslava na trgovima.

Mere su nedavno ublažene, što znači da je ukinuta zabrana održavanja veselja, svadbi, rođendana i drugih proslava u zatvorenim prostorima, ali organizovanog dočeka na otvorenom po svemu sudeći neće biti.

Slovenija je zabranila masovne dočeke Nove godine na otvorenom, ali je dozvolila rad ugostiteljima do ranih jutarnjih sati uz obavezne kovid potvrde i negativne testove za sve, bez obzira na kovid status.

Vlada je objavila epidemiološki okvir, koji će biti na snazi tokom božićnih i novogodišnjih praznika, a koji je znatno blaži od prošlogodišnjeg kada je gotovo sve bilo zatvoreno.

Za razliku od prošle godine, ponoćne službe će se održavati u crkvama, ali će moći da prisustvuju samo vakcinisani, oni koji su preboleli Kovid-19 ili imaju negativan test.

Gde za Novu?

Standarno prednovogodišnje pitanje, koje kod mnogih izaziva nervozu, uveliko je aktuelno.

Jovana i dalje ne zna gde će dočekati 2022. godinu.

„Uvek odlučim tek 30. decembra, ali išla bih nekad ponovo na trg, zašto da ne”, kaže.

Ima to, ponavlja, nekih čari.

„Možda sve vezujem za detinjstvo, kada su nas roditelji jedne godine, dok smo još bili klinci, vodili ne baš na sam doček, ali u centar grada nekoliko sati pre toga”, navodi.

„Verovatno mi je u glavi ostala ta atmosfera i taj doživljaj”, dodaje.

Colić kaže da program u Pirotu počinje negde oko 22 časa i da će trajati sve do jedan ujutru.

„Potrudili smo se da bendu obezbedimo i grejalice, kako bi opstali na bini ako temperatura bude u minusu”, navodi uz osmeh.

Ostale, ističe, čekaju kuvano vino i rakija.

„Da pokušamo da se polako vratimo u normalu, naravno uz poštovanje svih propisa.

„Dosta je bilo”, kaže kratko.

Izvor: bbc.com

Samohrani otac 4 sina moli za pomoć, hladno je, a kuća im je već gorela: Mali Vule želi samo jednu igračku

Hetin. Mestašce u Vojvodini koje pripada opštini Žitište,  ali je geografski najbliže Rumuniji. Toliko da se nalazi na samoj granici sa drugom državom i čini se kao da, kada dođete do kraja poslednje ulice, dalje nema ničega.

U ovom banatskom selu, daleko od gužve, buke i haosa, živi Tomislav Pavlović, samohrani otac četvorice sinova. U ulici u kojoj je više porušenih kuća nego onih koje se mogu nazvati domom, žive Nemanja (15), Dejan (14), Nikola (11) i mali Vukašin (7), skromni dečaci koji ne traže puno. Žele samo da njihova kuća bude topla tokom zimskih dana, jer tata ne radi i mesečno žive sa 30.000 dinara, koliko iznosi dečiji dodatak i socijalna pomoć.

Požar u jedva kupljenoj kući

Pavlovići su se pre nekoliko godina u Hetin doselili iz Beograda. Tomislav i njegova supruga razišli su se, a četvorica sinova pripala su njemu. Još jedno muško dete ostalo je sa majkom. Tako se, priča otac, tražilo. Dečaci koji su ostali sa njim o majci ne govore, a u Hetinu su Pavlovići pronašli mir i stvorili svoj mali svet. Imaju veliko dvorište, pse i mačke. I jedni druge.

Po dolasku u Hetin, doživeli su veliku tragediju, kada im je 2018. godine izgorela kuća koju je Tomislav jedva kupio uz pomoć svojih roditelja. Sve je, priseća se Tomislav u razgovoru za Telegraf.rs, tada izgorelo. Ništa, pa ni ono malo što su imali, nije uspeo da sačuva.

Humani ljudi tada nisu “omanuli” i meštani ovog kraja ujedinili su se kako bi pomogli glavi porodice Pavlović da kupi drugu kuću. Ona je bila stara i oronula, a onda im je prošle godine u susret izašla ekipa “S Tamarom u akciji” koja je starudiji dala novo ruho.

Brige sa prvim zimskim danima

Ipak, sreća je bila kratkog daha.

– Meni je ovde teško da se zaposlim, a i ne mogu da radim jer imam maloletnu decu, posebno ovu mlađu, Nikolu i Vuleta koji ima samo 7 godina. Idem u nadnicu, kad me pozovu, pa tad nešto zaradim. Kada dođu zimski dani, drva su nam najveći problem – priča Tomislav za Telegraf.rs.

Kako kaže, od 30.000 dinara, koliko primi mesečno, plati ono što se platiti mora – struju, vodu, telefon. Koliko ostane? Premalo za pet “duša”. Zato ovaj otac četvorice sinova moli za bilo kakav vid pomoći.

– Najstariji ide u srednju školu u Zrenjaninu, za kuvara, dobra stvar je što mesečnu kartu plaća opština – kaže naš sagovornik.

Dok priča, sinovi ga pomno slušaju. Najstariji, Nemanja, ne žali se što do škole svakog dana mora da putuje celih sat vremena. Nekad i duže. Dečaci imaju svoja zaduženja – jedan pomaže u dvorištu, drugi u kuhinji, treći brine o životinjama.

I najmlađi brat – sedmogodišnji Vule, presladak mališan zelenih očiju koje ne prestaju da se smeše, kako kaže, ima svoje dužnosti.

– Nameštam svoj krevet, počistim, izbacim đubre. Pokupim igračke… – nabraja dečak.

Na pitanje šta bi voleo da ima, snebiva se, stidljivo izbegavajaći odgovor. Posle kratkog ubeđivanja, rekao je: “Autić. Na daljinski“. Ostali, stariji dečaci požalili su se kako nemaju mobilni telefon. Nemaju ni kompjuter, ni laptop. Uz veliki napor svog oca, jedva da imaju i za ono najosnovnije.

Pomozimo četvorici braće i njihovom samohranom tati da bar zimske dane prebrode uz manje brige i strepnje od onoga šta nosi sutra. Tomislava Petrovića za sve dodatne informacije možete pozvati na broj telefona 062/211-254.

Izvor: telegraf.rs

Ukoliko svoju decu naučite da za svaku peticu u školi dobiju poklon, ili da mogu očekivati da ćete im kupiti nešto što žele ako se lepo budu ponašali, vrlo je verovatno da će oni tokom razvoja i kasnije u životu biti materijaliste.

Na ovaj način, deca uče da nas kao ljude određuje samo ono što imamo – materijalno, i da bi trebalo da rade samo ono od čega će imati neke koristi, opet materijalne.

Istraživanje koje su sproveli dr Mašra Ričins sa Univerziteta u Misuriju i dr Lan Ngujen Čaplin sa Univerziteta u Ilinoisu, pokazuje da “ako materijalnim pokušavate da izrazite ljubav ili nagrašujete dete za njegove uspehe, to će vas skupo koštati” – navodi se u istraživanju koje je objavljeno u stručnom časopisu “Journal of Consumer Research”.

U istraživanju je učesvovala 701 odrasla osoba, koji su bili u obavezi da opišu trenutno životno stanje i vrednosti kojima se rukovode, ali i okolnosti u kojima su odrasli. Neki od važnijih odgovara za istraživanje bili su odgovori na pitanja o odnosu sa roditeljima tokom odrastanja, kao i nagrade i kazne koje su dobijali u detinjstvu.

Odrasle osobe koji su dobijale više materijalnih nagrada i kazni tokom odrastanja češće su navodili materijalna dobra koja sada poseduju – kao nešto što ih sada određuje.

Roditelji bi trebalo da budu oprezniji kada je vaspitanje dece u pitanju, jer i nagrade, kao i kazne mogu loše uticati na njihov razvoj, navode autori istraživanja.

“Deca koja su materijalno nagrađivana češće se dive bogatim ljudima i sude o drugima na osnovu onog što imaju”, zaključili su istraživači.

Izvor: Novosti

Dr Branimir Nestorović, otvorio je dušu u novoj emisiji Kurir televizije Realna priča.Istakao je kako njegovi roditelji nisu podnosili njegovo ponašanje i na to je ispričao jednu anegdotu iz detinjstva.

– Nisu podnosili moje ponašanje. Iza moje kuće prolazila je ta industrijska pruga, tu je prolazio jedan voz koji je sa Save vukao tu neku građu. To je bila ona spora parnjača i mi smo se kao mali kešali i tako vozali do Save koja je bila 3 kilometra odatle. Ja sam se jedan dan tako kešao na voz i kako sam bio mali opiknem i padnem između dva vagona.

Ništa mi nije bilo, mada moja pokojna majka koja je prostirala veš kada je to videla ona se onesvestila. Ja se tako vraćam besan što moram peške, i vidim svoju majku dole na podu kako joj kaplje onaj njen veš. Kako sam uzviknuo njeno ime tako sam popio takvu šamarčinu iz nesvesti – ispričao je Nestorović.

Nestorović otkriva da su ga konstantno tukli roditelji i kakav je odnos imao sa ocem.

– Što se tiče toga dal su me tukli, majka i baka su me stalno tukle. Mada jednom su čak i na smenu. Zapali smo neku zgradu kao mali i zbog toga su me majka i baka tukli na smenu, tada sam im rekao: ” Vi mene ne možete da bijete toliko koliko ja mogu da izdržim”, a one bi samo na to sele i počele da plaču. Moj otac me nikad recimo nije udario, ali su njegove metode bile spartanske.

Bio je to 6. razred osnovne, i ja kažem neću više da učim školu. Otac nije reagovao samo je rekao dobro. Mada to nije bilo dobro jer svaki put kad nije reagovao nešto se spremalo. I tada je rekao: “Aj obuci se” i krenemo mi na kraj Obrenovca i tu je bila kovačko-potkivačka radnja “Bude Potića”. Tu su tad bili konji, nije tad bilo automobila.

Buda on onako ogroman, dlakav, go do pojasa potkiva tako konja. Pored njega vatra seva, šegrt tamo potkiva, i stvarno jezivo izgleda. Dolazi tako moj otac kod Bude i kaže:” Evo doveo sam mog sina neće da uči školu i sad kreće da radi kod tebe”, na to sam odmah odgovorio kako želim da je učim. Ono što je zanimljivo je da bi on to stvarno uradio, imao je težak život i uvek mi je govorio tu jednu poznatu rečenicu:

“Ja imam sto obaveza, a ti samo jednu, da učiš školu, ako ti tu jednu ne vršiš nema potrebe više da te finansiram, mislim ja ću da te hranim ali ništa više od toga”, i moram da priznam da je to bila jedna surova lekcija. On nije bio kao ovi sad moderni roditelji koji konstantno viču: ” Stani, ubiću te” , koliko njih na to reaguje. To je trenutni problem sa decom, jer ne shvataju roditelje ozbiljno, a i roditelji prete bezveze jer reči treba da imaju težinu – rekao je Nestorović.

Izvor: kurir.rs