Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu. Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija na donjem Menhetnu.
„O Americi sam znao više dok sam dane i noći provodio u mojoj posavskoj birtiji `Mali raj`, nego posle svih ovih godina bitisanja u njoj. U njoj me sad sve zbunjuje, a najviše ljudska lica. Danima bih mogao da ih posmatram, tumačim, proučavam i uživam u svakom. Na njima je sve zapisano, da li su srećni, zaljubljeni, uplašeni, odakle su, čime se bave, kuda žure”, priča mi Simo Sisa ispred svog uličnog menhetenskog „zamka” od kartonskih kutija.
Na rastanku mi rukom pokazuje u pravcu Posavine i dovikuje:„Svrati opet zemo, nemoj da me zaboraviš”.
Kad god bih se našao u donjem gradu Menhetna potražio bih zemljaka Simu „Sisu” da nastavimo gde smo prethodni put stali. Popijemo po neku, da razgalimo dušu. I moju i njegovu. Uvek bih ga našao na istom mestu, u njegovom „zamku” od kartona. Ispružio se Sima na starim novinama, dok `fata sunce sa neba.
Oko njega sve pod „konac”, doterano da bi mu i naše posavske domaćice pozavidele. Plastične šoljice za kafu isprane, osušene i cik-cak poredane. U galonu od potrošene marmelade cakle se kašike i viljuške. Dva čista tanjira se dodiruju u kutiji od cipela.
Odmah pored je biblioteka. Knjige poređane po azbučnom redu. Malo strči, iscepana od čestog listanja Grgičeva „Engleska gramatika za svakoga” iz 1988. godine i vodič savetnik „Kako postati milioner” na engleskom jeziku. Tu je i poveća hrpa „Njujorkera”, po datumima i sekcijama poslagana.
Iznad glave na cipelskoj šnjuri visi stari tranzistor iz kojeg drnda bluz.
„Gde si Sisa, budim ga sa pripremljenim čokanjom šljive koju čuvam u mojoj sobi samo za njega i par „njuport” cigara.
„Marš konju jedan”, odgovara on škiljeći kroz poluotvorene kapke.
„Šta ti je bolan. Ja sam tvoj. Zemo”, pravdam se.
„Takvih ‘ajvana sam se ja davno odrek’o. Da mogu sve bi’ vas podavio k’o mačiće”, u dahu recituje dugogodišnji stanovnik ovog grešn og grada.
Ali, čim spazi našu brlju, odmah omekša, razvedri se, mada ga huja ne pušta lako. Ustaje, šeta u krug i s vremena na vreme zamahne „majagerijem”, al` se ipak, na kraju, smiluje na zemu.
Posle par gutljaja šljive oči mu se raširiše, zacakliše, lice zarumeni. Okrenu pogled na stranu kao da nešto krije, pa našim lepim jezikom poče:„Dobra. Vrati me u život”.
Nisam stigao da mu odgovorim niti da ga čestito pitam za zdravlje a on nastavi rafalno.
„Doš’o nas fakat. Nekad’ su nas terali k’o kerove, avlijanere. Dušom nisam mogao danut, kosti odmorit’. Al’ došo vrag po svoje. Gde su sad, u mišijoj rupi. E da ova korona neće nikad proći”.
Kuko bi još dugo da se ne odgegasmo do naše „kafane”, između sedme i osme ulice, na po jednu tursku kafu. Sjedimo u ćosku, niko nas ne zarezuje ni „pet para”. Okolo, na zidovima slike Đokovića, Divca i ostalih zvezda džetseta.
Odjednom, sav narogušen, mrzovoljan k’o da su mu sve lađe potonule, iza šanka viče vlasnik „Kafane” Vladimir Ocokoljić:„Šta bre vas dvojica ‘oćete? ”
Na vrh jezika mi osta jedna naša, sočna…
„Dve turske, odvikuje Sisa”.
„Znao sam”, promrlja on.
Sa računom od seadmnaest dolara, bez rahatluka, dobaci: „Bez gustiranja, molim”. Nismo se dugo zadržali. Izašli smo bez pozdrava.
Na rastanku mi se pohvali da je napokon skupio dovoljno za avionsku kartu u jednom pravcu: „Još da nabirinčim za poklone pa kući, na moju Savu i zbogom Ameriko, čemeriko. Zauvek”.
Simo Sisa mladost je proveo u jednoj bosanskoj varošici pored Save. Devojke su veremile za njim. Talentovan za mnoge stvari. Bez gumice, jednim potezom, crtao je drugare k’o žive. I sport mu je išao od ruke, najbolje karate. Zbog duge crne kose lokalni mangupi su ga prozvali Vinetu, po televizijskom junaku istoimenog filma iz kasnih sedamdesetih, oštrog pogleda i nabujalih mišica.
Maštao je naš Vinetu da postane glumac. Prvo u Zagrebu a posle ni u Beogradu nisu prepoznali njegov talenat. Na Savi se kupao cele godine. Sneg do kolena, hladnoća štipa za obraze, tera suze na oči, a on u ogrtaču i papučama „maršira” k’o da je usred leta. Pokretom ramena baca sve sa sebe i bez okolišanja naglavačke u ledenu Savu.
Bilo je i kibicera. Jedni su mu se divili a drugi izrugivali. Zbog neke nepravde, jednog jutra je prelomio da krene u beli svet. Prvo kratko u Čehoslovačku, pa malo duže u Švedsku. Ali, đavo mu nije dao mira. Na kraju je završio na dokovima Njujorka. Tu je od kraja prošlog veka.
Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu. Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija na donjem Menhetnu, sa pogledom na rodnu Posavinu.
Imao sam nekih obavaza, nedelje su proletele brzo dok se nisam naoružao našom brljom za još jednu čašicu razgovora sa zemom Sisom.
Na mestu gde je godinama prkosio njujorskim neboderima ni traga od njega i njegovog „zamka”. K’o da me nožem neko probode. Okrenem se levo, desno nigde moga zeme.
„Sinoć su došli đubretari sa kesama za smeće, za pet minuta porušili sve, i nestali niz ulicu”, kaže mi njegov komšija Portorikanac Roberto.
„A Bosnia”, pitam za zemu pošto su ga tako oslovljavale komsije?
„Dan pre toga su našli su ga nepomičnog. Ubacili u crna kola i odvezli u odvezli u nepoznatom pravcu”.
Celu sledeću nedelju obilazio sam mrtvacnice i groblja donjeg grada Menhetna. A i šire. Nigde ni traga ni glasa o mom komšiji iz Posavine Simi Sisi, kome nekad ni jedna cura nije mogla da odoli, a frajeri zavideli na hrabrosti i „Vinetu” stasu.
Osta „Vinetu” zauvek u zemlji predaka, sa skupljenim dolarima za povratnu kartu u jednom pravcu.
Marko Smiljić, Njujork
„ Vi znate da je Tesla spalio sve svoje papire govoreći da svet nije spreman za ono što je otkrio. Onaj ko bi došao do Teslinog oružja vladao bi svetom. Mene plaše sve te privatne laboratorije širom sveta. Mi ne znamo šta se tu sve dešava“, rekao je dr Nestorović u emisiji Fokus na televiziji B92.
Najveći deo Teslinih papira, kako tvrdi Nestorović, završio je kod Džona Trampa, ujaka Donalda Trampa.
„Ide priča koja sada spada u teorije zavere, da će Tramp uskoro da saopšti da postoje alternativni izvori energije. Veliki deo papira je završio u Beogradu, potom kod Nemaca tokom okupacije, a onda u Rusiji nakon oslobođenja“, priča dalje Nestorović.
Navodeći da istražuje život naučnika Nikole Tesle, rekao je da on nije jeo meso, već samo ribu, povrće i voće.
„Tesla je pio sokove, jedini porok mu je bio viski“, kazao je on i dodao da se naučnik družio sa piscem Čarlsom Dikensom.
Veruje da je Hitlerov specijalac Oto Skorceni ubio Teslu tako što ga je ugušio tokom spavanja, da na njegovom telu nisu pronađeni tragovi koji bi pokazali uzrok smrti, da da postoji knjiga, a čak i film koji govori o tome.
Pas je lutao putem i na sve načine pokušavao da privuče pažnju kako bi ljude odveo do mesta nesreće
Ovčarka Tinsli privukla je pažnju pošto je stajala na mostu i lajala na automobile. Zabrinuti građani su pozvali policiju Nju Hempšira koje izašla na teren da proveri o čemu se radi, javio je CNN.
Policajac Tom Sandberg i njegove kolege ubrzo su našli velikog psa koji je bio uplašen i nervozan, a poručnik Dan Baldasare je rekao da su ga pokušali da ga pomere sa puta. Ali nisu uspeli. Svaki put kad bi joj se približili, ona bi im pobegla i vraćala se na isto mesto gde su je pronašli.
– Stajala je na vrhu nasipa i gledala dole – rekao je poručnik Baldasare.
Tinsli je stajala na nasipu i na sve načine je pokušavala da privuče pažnju građana i policije
Policajci su primetili oštećeni deo ograde, a onda i prevrnut kamion. Jedan od dvojice povređenih muškaraca je bio Tinslin vlasnik.
Vozači kamiona su od siline udara ispali iz kamiona koji se prevrnuo na krov, bili su smrznuti a na njihovom telu su bile vidljive brojne povrede.
Policajci su shvatili da im je ona privlačila pažnju kako bi spasila svog gazdu nakon nesreće.
-Stvarno čudesno, spasila im je život. Sumnjam da bi preživeli noć na ovako niskim temperaturama, rekli su iz policije koji su povređene prevezli u lokalnu bolnicu.
Nakon nesreće, za CNN se oglasio Tinslin vlasnik, Kam Londri:
-Ona je moj anđeo čuvar. Nisam mislio da je toliko pametna da napravi tako nešto, rekao je Kam dodavši da ona stalno putuju sa njim i da je prilično razmažena, ali da će njena hrabrost i heroizam biti dodatno nagrađeni.
-Dobije sve što poželi. Sad moram smisliti nešto posebno. Uveče će svakako dobiti malo češkanja, a za večeru ću joj pripremiti neku divljač ili hamburger, kaže ponosni vlasnik psa heroja.
”Ja sam iz miješanog braka. Majka mi je muslimanka, a otac je bio Srbin.
Našao sam se nekako izmedju. Ne dijelim ljude na Srbe ili muslimane.
Moj djed je umro dva mjeseca nakon što je počeo rat, ali mi je tokom opsade Sarajeva postavio najteže pitanje. Pitao me je: ”Ko su oni ljudi koji nas granatiraju ?
Rekao sam da ne znam, da su to negativci.
A on mi je odgovorio da je čuo kako su to Srbi jer je i sam bio Srbin.
Rekao sam da je u pravu i onda mi je postavio to pitanje: ”A ko su naši?
Rekao sam da ne znam.
Možda u tom ratu nije bilo naših. Možda smo svi naši i ničji.
To je bio jedan od razloga sto sam odlučio otići. Otisao sam iz Sarajeva u avgustu 1992 godine. Možda sam zato ovde u Ljubljani. Nisam u Beogradu, nisam u Zagrebu, već ovdje.”
Kada je postao učitelj u njujorškom problematičnom južnom Bronksu, Stiven Ric je zaista verovao da deca sa kojom radi ne moraju da napuste ovu zajednicu da bi napravila nešto od sebe i imala bolji život. Odlučio je da taj život “posadi” baš tamo gde su nikli i njegovi đaci, i to bukvalno. Stvorio je školu sa jestivim zidovima, i napravio čudo tamo gde su svi ostali očekivali samo najgore.
Od 2005. godine, Stiven Ric povećao je procenat pohađanja nastave u školi “Discovery” u kojoj je donedavno radio sa 40 na 93%. Kako? Učeći đake da gaje hranu.
“Moji učenici bili su najmarginalizovanija grupa u Njujorku koja živi u najsiromašnijem okrugu u Americi. Postali su sve deblji, bolesniji i siromašniji”, priča Ric. Razmišljajući kako bi mogao da ih motiviše i učini zdravijim, sa đacima je počeo da obnavlja komunalne bašte, a 2009, godine se udružio sa kompanijom “Green Light Technologies” koja pravi vertikalne urbane baštice, i u svojoj učionici napravio “jestivi zid” od aluminijuma i nerđajučeg čelika . Deca su bila oduševljena i vrlo brzo su zavrnula rukave, ovaj put ne radi fizičkih obračuna po kojima je ovaj kraj poznat, već zbog baštovanskih radova.
Uzgajanje hrane sopstvenim rukama zaista je izmenilo ovu decu. Postali su motivisani da dolaze u školu, ponosni na svojih ruku delo i manje skloni međusobnim konfliktima. Štaviše, umesto da se mršte na pomen zeleniša, Ricovi đaci, do tada gojazni i navikli na brzu hranu, počeli su da grickaju direktno sa zidova učionica, dokazujući još jednom da hrana koju sami gajimo neminovno postaje hrana koju rado jedemo. Izgubili su loše prehrambene navike, i puno kilograma pritom, a i njihov učitelj smršao je zajedno sa njima.
U roku od šest meseci od početka projekta, Ric i njegovi učenici uzgajali su dovoljno svežeg povrća da nahrane 450 učenika svežim namirnicama na svakih devedeset dana. Ubrzo su počeli sa prodajom povrća na školskoj pijaci, prikupljajući novac za beskućnike.
Praveći viseće bašte, Ricovi učenici ovladali su građevinarskim zanatom i do kraja 2010. Ric i njegova “ekipa”instalirali su zelene, biljne krovove i zidove u Rokfeler Centru, Empajer stejt bildingu, Henkok tornju u Bostonu i u brojnim privatnim kućama na Long Ajlandu.
Do danas, Stiven i njegova omladinska organizacija “Green Bronx Machine” koja je u međuvremenu iznikla, zapošljavaju 2.200 mladih, a prvih deset njegovih učenika koji su učestvovali u ovom projektu od izgubljenih slučajeva uveliko su postali spešni mladi ljudi koji pohađaju koledž.” Svi iz moje prve generacije su na fakultetu i zarađuju za život.” kaže Ric.
“15 tona svežeg povrća iz Bronksa kasnije, naš omiljeni usev postali su “organski gajeni” građani, glasači, članovi srednje klase, škole pune đaka koji imaju daleko zdravije navike i pristup zdravoj hrani.” kaže Ric u svom govoru sa TED konferencije, koji svrstavaju u jedan od najinspirativnijih govora iz oblasti obrazovanja. I zaključuje: Kad deca iz najsiromašnijeg kongresnog okruga u Americi mogu da sagrade zid od 10m širine i 4.5m visine, da ga dizajniraju, zasade i instaliraju u samom srcu grada Njujorka, to je pravi “vi to možete” trenutak. ”
“Ljudi, vi sve to možete da uradite. Držite decu podalje od prodavnica brze hrane. Uzgajajte im zdravu hranu, naročito ako možete da je uberete sa zida vaše učionice! Budite model dobrog ponašanja. Odvedite ih do lokalnih tezgi gde se prodaje voće i povrće. Učite ih preduzetništvu. Dajte im da kuvaju, neka se bave kulinarstvom. Ali je najvažnije da ih volite. Ništa ne funcioniše kao bezuslovna ljubav.”
Stiven Ric u okviru svoje neprofitne organizacije “Green Bronx Machine” trenutno radi na “presađivaju” svog uspešnog modela u druge škole u problematičnim kvartovima Amerike.
Da li bi ovo moglo i kod nas?
Ukoliko volite kafu, biljka Coffea iz familije Rubiaceae biće savršena za vas! Veoma je dekorativna a vrlo lagana za održavanje.
Biljka kafa (Coffea) je rod niskog rasta koji pripada familiji Rubiaceae. Otkrivena je pre oko hiljadu godina, a pretpostavlja se da vodi poreklo iz Etiopije. Zanimljivo je napomenuti da su se bobice i lišće u početku koristili za okrepljenje, a tek potom su ljudi otkrili da mogu da peku i melju zrna i od praha kuvaju napitak.
Afrički nomadi su zrnevlje kafe mešali sa životinjskom mašću i začinima i tako pravili energetske pločice, ili su pak kuvali lišće i ljusku bobica i tako dobijali napitak bogat kofeinom, koji bi im pomogao da lakše podnesu duga i iscrpljujuća putovanja. Sufije su u 15. veku od kafe pravili vino koje im je pomagalo da ostanu budni tokom noćnih molitvi, a Arapi su već krajem 16. veka počeli da peku i melju zrna i kuvaju kafu sličnu današnjoj. Tajna je bila dugo čuvana, a izvoz ove čudesne biljke strogo zabranjen.
U Evropu je kafa stigla ilegalnim putevima i veoma brzo postala omiljena. Posle nekoliko stotina godina dospela je u sve krajeve sveta, prvo kao napitak a potom i kao prizvod. Danas je to jedan od najpopularnijih napitaka na svetu.
Većina kafopija ipak ne zna da je ova egzotična biljka izuzetno lepa i laka za uzgoj i u sobnim uslovima.
Kao dekorativna sobna biljka gaji se Coffea arabica radi svojih sjajnih zelenih listova i ukusnih bobica nalik trešnji. Ova atraktivna biljka obično je zimzelen grm ili malo drvo koje poraste do 3-3,5 m, a može dostići i 10 m.
Manjeg rasta je patuljasta sorta Coffea arabica nana, koja je ujedno i najpopularnija među sortama kao lisnodekorativna biljka.
Coffea arabica uglavnom uspeva u tropskim krajevima, na nadmorskoj visini od 600 do 1.800 m. Listovi rastu jedan nasuprot drugom na kratkim peteljkama, boja im je svetlozelena, a oblik ovalan, sa valovitim ivicama. Beli cvetići rastu u grupama duž grane, a njihov miris podseća na kombinaciju jasmina i pomorandžinog cveta. Veoma kratko se zadržavaju na stablu i iz njih ubrzo nastaju plodovi. U početku su zeleni, postepeno požute, a kada potpuno sazru, boja prelazi u tamnocrvenu, kada su i najatraktivniji. Unutar čvrstog omotača nalaze se dva semena.
Ova vrsta zahteva samo rutinsku negu, a jedina mana joj je to što ne voli društvo drugih biljaka!
Prilikom uzgoja prvenstveno treba imati na umu da poraste u proseku do 3 m. Stoga joj se mora obezbediti dovoljno prostora za rast ili je treba orezivati svakog proleća. Držite je na svetlom mestu ali ne i na direktnom suncu. Najviše joj prija mesto gde ujutro pada direktna sunčeva svetlost, dakle, istočna strana. Preko leta arabika odlično podnosi visoku temperaturu, tako da je poželjno držati je napolju, na terasi ili u vrtu, dok zimi treba da miruje i da prezimi na temperaturi od 16 do 18 stepeni.
Voli umereno vlažnu zemlju, ali visoku vlažnost vazduha, pa je centralno grejanje njen najveći neprijatelj. Zaliva se isključivo ustajalom vodom, leti veoma obilno, uz povremeno prskanje lišća, a zimi zalivanje treba prilično smanjiti. Dobro je kada se zemlja između dva zalivanja malo zasuši. Leti je treba povremeno prihranjivati mineralnim ili organskim đubrivom. U jesen i zimu nikako je ne treba đubriti jer tada miruje.
Coffea arabica se sadi u veću saksiju, a odgovara joj humusna i kisela zemlja. U proleće svake druge godine valja da je presadite u veću saksiju, dodavanjem zemlje na već postojeću, ali pazeći da joj ne povredite koren. Ovo je veoma snažna biljka tako da najčešći problemi nastaju usled nepravilne nege. U slučaju da lišće opada, to znači da ste je držali na previše tamnom mestu. Stoga je stavite na svetlije mesto ali ne na direktno sunce! Ako se listovi suše po obodu, biljka je bila na direktnom suncu. Stavite je u polusenku, a ukoliko je poneki list sasvim požuteo, odsecite ga. Kada se lišće suši i propada, to znači da je biljci bilo previše toplo. Premestite je na hladnije mesto i pazite koliko je zalivate.
Na kraju, mnogi se pitaju da li će nakon uspešnog uzgoja biljke dočekati berbu i sebi skuvati kafu? Sigurno nećete dobiti dovoljno za celu šoljicu, ali ćete dobiti nekoliko zrna, koje možete ispeći, samleti i skuvati zabave radi.
U gradiću Kampinas (San Paolo, Brazil) pas je na đubrištu pronašao tek rođenu bebu i doneo je u naseljeni deo gradića.
Meštanka na koju je pas naišao i ispred koje je stao, je isprva pomislila da se radi o mrtvorođenčetu no kada je napravila fotografiju primetila je da se beba pomera.
Sa muškarcem koji je dotrčao započela je oživljavanje i dok je hitna pomoć stigla beba je zaplakala.
Devojčica se uspešno oporavlja u bolnici i van životne opasnosti je!!!
Noseći je u ustima pas joj nije naneo ni najmanju povredu na koži svojim zubima.
Trandavilje (Narodna imena: carev cvet, malvaroza, rdeči slez, slezovina, Trandafil, baštenski slez) je poreklom iz Grčke i Male Azije. Sa ovog područja se raširilo po celoj Evropi, jer su ga zbog lepog izgleda i lepe boje cvetova počeli rado gajiti po baštama.
Botaničke osobine
-
Trandavilje je jednogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka i ima više formi i varijeteta.
-
Jednogodišnja forma ima vretenast i razgranat koren.
-
Stablo je visine 150 – 180 cm, granato. Donji listovi su okruglasti, celog oboda a gornji sa dužom drškom.
-
Liska je i sa lica i sa naličja gusto pokrivena dlakama.
-
Cvetovi su krupni, prečnika 7-8 cm, puni ili polupuni, crni.
-
Plod je pljosnati šizokarp. Seme je bubrežastog oblika, smeđe boje. Masa 1.000 zrna je 8-12 grama.
Jednogodišnje trandavilje ima dug period vegetacije, pa ako se malo zakasni sa setvom, ne obrazuje se stablo. U prosečnim uslovima za nicanje je potrebno 20 – 30 dana. U početku se obrazuje samo lisna rozeta, a stablo se formira od sredine juna. Cveta od početka jula do kraja septembra. Plodovi sazrevaju sukcesivno od kraja avgusta.
Hemijski sastav i upotreba
Od trandavilja se koriste cvetovi (Malvae arboreae flos), koji sadrže bojene materije iz grupe antocijanidina (altein, delfinin, malvadin), sluzi i tanine.
Trandavilje se koristi u narodnoj medicini u obliku čajeva i sirupa protiv kašlja, bronhitisa i nazeba, protiv upale usta. U narodnoj medicini se upotrebljava interno u obliku čaja kao antidijaroik, potom, protiv tegoba u organima za varenje, a spolja za spravljanje obloga kod povreda. Iz cvetova se dobija boja, kojom se boje vino, neke namirnice i lekovi, kao i razni grudni čajevi. Mlado lišće trandavilja služi kao dodatak salatama.
Cvetovi trandavilja se sakupljaju po lepom vremenu, kada su se osušile kapi rose
Gajenje
Trandavilje je biljka sunčanih i od vetra zaštićenih staništa. Seme dobro klija i na nižim temperaturama (8 – 10°C). Dobro se razvija u suvljim staništima iako u fazi formiranja stabla ima povećane potrebe za vlagom. Obilato cveta ako je vreme suvo, toplo i sunčano.
Prema zemljištu nije naročito probirljiv, ali ipak obilnije cveta i daje veće prinose na dubljim, srednje vezanim i plodnim zemljištima sa dobrim vodnim kapacitetom. Suviše vlažni tereni nisu pogodni za gajenje trandavilja.
Kao jednogodišnja biljka, u plodoredu se može gajiti posle većine kultura. Najbolje predkulture su okopavine. Pošto ima dug period vegetacije, seje se što je moguće pre u proleće. Zbog rane setve važno je predkulturu na vreme skinuti sa parcele, da bi se još u toku jeseni zemlja mogla pripremiti za setvu. Na istom mestu može se gajiti nakon tri godine.
Priprema zemljišta se sastoji od dubokog oranja u jesen, a u proleće zemljište se priprema za setvu na uobičajeni način.
Organskim đubrivima treba đubriti predkulturu, jer trandavilje dobro iskorišćava produženo dejstvo organskih đubriva. Mineralno đubrivo se daje u malim količinama (30-40 kg/ha N, 30-50 kg/ha P2O5 i isto toliko K2O). P2O5 i K2O se daju u jesen prilikom oranja zajedno sa polovinom azota, dok se druga polovina azota daje u proleće pre setve.
Trandavilje se jednako uspešno može proizvoditi i rasadom i setvom na stalno mesto. Iako je setva na stalnom mestu ekonomičnija, nedostatak je što biljke kasnije cvetaju (krajem jula). Preporučuje se da se seje što ranije – početkom marta – jer u suprotnom biljke formiraju samo lisnu rozetu, a ne i cvetno stablo.
Seje se na razmaku između redova 60-70 cm, sa 8-10 semenki po dužnom metru, uz upotrebu tri kg semena po hektaru. Optimalna dubina setve je oko 3 cm.
Razmnožavanje rasadom proizvedenim u hladnim lejala je skuplje, ali ima prednost što biljke cvetaju već početkom jula. Kod ove proizvodnje seme se seje u hladne leje krajem septembra, na razmaku između redova 7-8 cm. Seme se pokriva tankim slojem (1,5-2 cm) peska ili treseta. Gusto nikle biljčice se proređuju sredinom oktobra, a da bi se izbegle štete od jesenjih mrazeva, leje treba pokriti staklom ili folijom, koji se skidaju krajem februara – početkom marta, kada se sadi na stalnom mestu. Radi zaštite rasad se može zalivati 0,1%-nom suspenzijom benomila. Sadi se ručno ili sadilicom, na razmaku između redova 70 cm i između biljaka u redu 20 – 25 cm. Količina potrebnog semena je 1,8 kg da bi se proizveo rasad za sadnju jednog hektara.
Kod setve na stalnom mestu nega se sastoji od proređivanja biljčica kada imaju 2-3 formirana lista i to drljanjem poprečno na pravac redova. Da bi se izbeglo zakorovljavanje, dovoljna su 2 – 3 okopavanja ili kultiviranja.
Najčešća bolest trandavilja je rđa (Puccinia malvacearum Montagne). Da bi se sprečilo njeno pojavljivanje biljke treba prskati dvonedeljno sa 0,4%-nim cinebom ili 0,2%-nim ditanom M – 45, od početka formiranja lisne rozete pa nadalje.
Cvetovi se sakupljaju po lepom vremenu, kada su se osušile kapi rose. Obično se sakupljaju cvetovi bez čašičnih listova (sine calycibus), posle precvetavanja, kada se krunični listovi sklope. Ređe se sakupljaju cvetovi sa čašičnim listovima (cum calycibus) u punom cvetanju. Berba je kao i cvetanje – sukcesivna. Sakupljene cvetove treba odmah osušiti. Može se sušiti na promajnom mestu ili u sušarama na 40 – 50°C. Prinos je oko 1.000 kg/ha suve droge.
Autor: prof. dr Jan KIŠGECI.
Preuzeto iz monografije LEKOVITO BILJE
Vesna de Vinča, devojačko prezime Jugović je zamenila novim kada je započela misiju popularizacije teze da je u Vinči nadomak Beograda nastala evropska civilizacija, je srpska književnica, bivša novinarka i televizijska autorka velikog broja intervjua sa slavnim ličnostima. Ima 64 godine, a izgleda duplo mlađe. I da to nije samo naš stav, svedoče i mnogi ljudi koji ne mogu da veruju da ova plavuša uveliko gazi sedmu deceniju. Ona je vitka, pokretna, sa bujnom plavom kosom i jasnim pogledom. Sama kaže da je za to zaslužan način ishrane.
Evo šta to Vesna radi kako bi sačuvala mladolikost i vitalnost:
“Gladujem već oko 30 godina. Došla sam do knjige doktora Rudolfa Brojsa, koji je izlečio milione ljudi terapijom gladovanja. Meni se pojavila štitna žlezda i ja sam isprobala njegovu metodu lečenja. Prvi put kad sam gladovala, radila sam to 15 dana. Od tada gladujem svake godine 28 dana sabrano, a ove godine sam gladovala 42 dana. Svake godine napravim čišćenje organizma.
Za inicijaciju ti treba oko 5-6 dana. Da se odlučiš, da nema nikog oko tebe, da isprazniš frižider…
Moraš da imaš jaku volju i to je to. Ja imam jako saznanje. 2016. godine je poznati doktor Osumi dobio Nobelovu nagradu za Autofagiju, to je isto princip gladovanja koji se zasniva na tome da kada telu uskratiš hranu ono jede samo sebe.
Ja sam odlučila da do kraja života petkom nikad neću ništa jesti! To je dan za gladovanje!
Prvi i osnovni smisao gladovanja je detoksikacija – ćišćenje tela od toksina. I to je prva faza gladovanja i ona traje 10 dana.
Tokom gladovanja ja konzumiram:
Ujutru kad se probudim odmah uzmem zeolit, to je suvi klistir.
Posle popijem čaj od žalfije (To je najvredniji čaj koji postoji) pomešan sa još tri čaja: matičnjak, nana i kantarion. To se zove još i Brojsov čaj.
Onda pijem vodu sa limunom, kad god imam osećaj gladi.
Pred spavanje pijem čaj od matičnjaka i zeolit.
A tokom dana uzimam pola čaše ili čašu Brojsovog soka. Glavni sastojak je cvekla koja je čudesna biljka. To je veoma prijatan sok. On se pijucka. Pravilno je da se pomeša sa pljuvačkom.
Ja kuvam sebi i supu od dve glavice luka sa dosta bibera, ali i onu sa paradajz sokom i vodom. Jedem ove supice prvih 5 dana dok se ne prebacim na režim gladovanja. Posle pet dana, osećaj gladi nestaje.
Nakon desetak dana telo počinje da jede samo sebe, tj. sve te izrasline, celulit, sve te loše stvari, ciste i td.
U trećoj fazi ide obnavljanje kože i organa. A četvrta faza je prolepšavanje i duhovni razvoj i duhovna snaga.”
1...188189190...508Stranica 189 od ukupno 508
