PROKLETA JE AMERIKA I ZLATO ŠTO SJA: Ni jedna cura u Jugoslaviji nije mogla da mu odoli, svi su mu zavideli na hrabrosti a završio je u crnoj kesi
Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu. Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija na donjem Menhetnu.
„O Americi sam znao više dok sam dane i noći provodio u mojoj posavskoj birtiji `Mali raj`, nego posle svih ovih godina bitisanja u njoj. U njoj me sad sve zbunjuje, a najviše ljudska lica. Danima bih mogao da ih posmatram, tumačim, proučavam i uživam u svakom. Na njima je sve zapisano, da li su srećni, zaljubljeni, uplašeni, odakle su, čime se bave, kuda žure”, priča mi Simo Sisa ispred svog uličnog menhetenskog „zamka” od kartonskih kutija.
Na rastanku mi rukom pokazuje u pravcu Posavine i dovikuje:„Svrati opet zemo, nemoj da me zaboraviš”.
Kad god bih se našao u donjem gradu Menhetna potražio bih zemljaka Simu „Sisu” da nastavimo gde smo prethodni put stali. Popijemo po neku, da razgalimo dušu. I moju i njegovu. Uvek bih ga našao na istom mestu, u njegovom „zamku” od kartona. Ispružio se Sima na starim novinama, dok `fata sunce sa neba.
Oko njega sve pod „konac”, doterano da bi mu i naše posavske domaćice pozavidele. Plastične šoljice za kafu isprane, osušene i cik-cak poredane. U galonu od potrošene marmelade cakle se kašike i viljuške. Dva čista tanjira se dodiruju u kutiji od cipela.
Odmah pored je biblioteka. Knjige poređane po azbučnom redu. Malo strči, iscepana od čestog listanja Grgičeva „Engleska gramatika za svakoga” iz 1988. godine i vodič savetnik „Kako postati milioner” na engleskom jeziku. Tu je i poveća hrpa „Njujorkera”, po datumima i sekcijama poslagana.
Iznad glave na cipelskoj šnjuri visi stari tranzistor iz kojeg drnda bluz.
„Gde si Sisa, budim ga sa pripremljenim čokanjom šljive koju čuvam u mojoj sobi samo za njega i par „njuport” cigara.
„Marš konju jedan”, odgovara on škiljeći kroz poluotvorene kapke.
„Šta ti je bolan. Ja sam tvoj. Zemo”, pravdam se.
„Takvih ‘ajvana sam se ja davno odrek’o. Da mogu sve bi’ vas podavio k’o mačiće”, u dahu recituje dugogodišnji stanovnik ovog grešn og grada.
Ali, čim spazi našu brlju, odmah omekša, razvedri se, mada ga huja ne pušta lako. Ustaje, šeta u krug i s vremena na vreme zamahne „majagerijem”, al` se ipak, na kraju, smiluje na zemu.
Posle par gutljaja šljive oči mu se raširiše, zacakliše, lice zarumeni. Okrenu pogled na stranu kao da nešto krije, pa našim lepim jezikom poče:„Dobra. Vrati me u život”.
Nisam stigao da mu odgovorim niti da ga čestito pitam za zdravlje a on nastavi rafalno.
„Doš’o nas fakat. Nekad’ su nas terali k’o kerove, avlijanere. Dušom nisam mogao danut, kosti odmorit’. Al’ došo vrag po svoje. Gde su sad, u mišijoj rupi. E da ova korona neće nikad proći”.
Kuko bi još dugo da se ne odgegasmo do naše „kafane”, između sedme i osme ulice, na po jednu tursku kafu. Sjedimo u ćosku, niko nas ne zarezuje ni „pet para”. Okolo, na zidovima slike Đokovića, Divca i ostalih zvezda džetseta.
Odjednom, sav narogušen, mrzovoljan k’o da su mu sve lađe potonule, iza šanka viče vlasnik „Kafane” Vladimir Ocokoljić:„Šta bre vas dvojica ‘oćete? ”
Na vrh jezika mi osta jedna naša, sočna…
„Dve turske, odvikuje Sisa”.
„Znao sam”, promrlja on.
Sa računom od seadmnaest dolara, bez rahatluka, dobaci: „Bez gustiranja, molim”. Nismo se dugo zadržali. Izašli smo bez pozdrava.
Na rastanku mi se pohvali da je napokon skupio dovoljno za avionsku kartu u jednom pravcu: „Još da nabirinčim za poklone pa kući, na moju Savu i zbogom Ameriko, čemeriko. Zauvek”.
Simo Sisa mladost je proveo u jednoj bosanskoj varošici pored Save. Devojke su veremile za njim. Talentovan za mnoge stvari. Bez gumice, jednim potezom, crtao je drugare k’o žive. I sport mu je išao od ruke, najbolje karate. Zbog duge crne kose lokalni mangupi su ga prozvali Vinetu, po televizijskom junaku istoimenog filma iz kasnih sedamdesetih, oštrog pogleda i nabujalih mišica.
Maštao je naš Vinetu da postane glumac. Prvo u Zagrebu a posle ni u Beogradu nisu prepoznali njegov talenat. Na Savi se kupao cele godine. Sneg do kolena, hladnoća štipa za obraze, tera suze na oči, a on u ogrtaču i papučama „maršira” k’o da je usred leta. Pokretom ramena baca sve sa sebe i bez okolišanja naglavačke u ledenu Savu.
Bilo je i kibicera. Jedni su mu se divili a drugi izrugivali. Zbog neke nepravde, jednog jutra je prelomio da krene u beli svet. Prvo kratko u Čehoslovačku, pa malo duže u Švedsku. Ali, đavo mu nije dao mira. Na kraju je završio na dokovima Njujorka. Tu je od kraja prošlog veka.
Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu. Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija na donjem Menhetnu, sa pogledom na rodnu Posavinu.
Imao sam nekih obavaza, nedelje su proletele brzo dok se nisam naoružao našom brljom za još jednu čašicu razgovora sa zemom Sisom.
Na mestu gde je godinama prkosio njujorskim neboderima ni traga od njega i njegovog „zamka”. K’o da me nožem neko probode. Okrenem se levo, desno nigde moga zeme.
„Sinoć su došli đubretari sa kesama za smeće, za pet minuta porušili sve, i nestali niz ulicu”, kaže mi njegov komšija Portorikanac Roberto.
„A Bosnia”, pitam za zemu pošto su ga tako oslovljavale komsije?
„Dan pre toga su našli su ga nepomičnog. Ubacili u crna kola i odvezli u odvezli u nepoznatom pravcu”.
Celu sledeću nedelju obilazio sam mrtvacnice i groblja donjeg grada Menhetna. A i šire. Nigde ni traga ni glasa o mom komšiji iz Posavine Simi Sisi, kome nekad ni jedna cura nije mogla da odoli, a frajeri zavideli na hrabrosti i „Vinetu” stasu.
Osta „Vinetu” zauvek u zemlji predaka, sa skupljenim dolarima za povratnu kartu u jednom pravcu.
Marko Smiljić, Njujork
