Dr Branimir Nestorović je u jednoj emisiji govorio je na temu otuđenosti koja je sve više zastupnija, pogotovu u većim gradovim a gde svi jure, žure i trče.

Nestorović je objasnio ono što on naziva “fenomenom” tačnije, opisao je kako su ljudi pokidali veze između sebe.

– Ti kad ideš sam nekim putem kroz planinu i sretneš nekoga, ne možeš da mu se ne javiš. ne znam da ali je moguće da okreneš glavu i prođeš pored njega. To je nepristojno, kada je jedan čovek. Na ulici, u Beogradu kada prođeš pored 100 ljudi, ne padne ti napamet ni da ga propustiš, kamoli da mu se javiš – rekao je Nestorović i dodaje:

Pokidali smo te veze koje postoje između nas, a te veze su strašno važne. Sad je i nauka počela da se baviš tim fenomenima. To se sad zovu mortamorfogenetička polja. Ljudi jedne iste populacije se prosto mentalno udružuju u nečemu. meni je to interesantno. Vidite tu snagu naroda. Recimo, u Crnoj Gori. To je oluja. To ne može ništa da zaustavi, niko ne može da zaustavi. Zato je ta priča da na zapadu ljudi žive automizovano, da ljudi žive svako u svom stanu. Kad svako živi u svom stanu, on je jedna jedinka. A kad se udruže zajedno, to je moć. Moć jednog naroda je ogromna, samo narod ne zna kako to da iskoristi.

Sadašnji način života je antisocijalan. On usamljuje ljude. Meni je tužno kad vidim ove klince sada da idu sa mobilnim telefonom. Sede 2 drugarice i svaka drži svoj mobilni telefon, umesto da pričaju, tračaju, da ogovaraju treću. Nije ni bitno, da pričaju o momcima. Neku socijalnu interakciju. Gledaju te društvene mreže. Društvene mreže su virtuelna realnost. To ne postoji. Ljudi bi trebalo da budu svesni.

izvor:  redportal.rs

Osobe rođene u aprilu poznate su po velikoj radoznalosti, vrlo su strastvene i odvažne, znaju biti vrlo uverljive, a prijateljstva im puno znače. U nastavku saznajte šta im je još zajedničko.

1. Veoma su radoznale

Većina ljudi je radoznala, ali oni rođeni u aprilu su izuzetno znatiželjni. Žele da znaju sve, pa možda budite malo previše nametljivi i mešajte se u tuđe stvari, ali neće odustati dok ne saznaju šta ih zanima. Ne plaše se da pokažu svoju radoznalost i ova karakteristika im pomaže da postanu pametniji i uspešniji.

2. Vole avanture

Ponekad imaju tendenciju da sakriju svoju avanturističku prirodu i iako mogu delovati tiho, mirno i odmereno, izbegavaju monoton život. Neće raditi poslove koje mrze ili se drže neke dosadne rutine – bilo da je to, na primer, vežbanje ili dijeta.

3. Samopouzdane

Ljudi rođeni u aprilu su vrlo samopouzdani. Zbog svog visokog samopoštovanja mogu delovati bezobrazno, sebično, čak i agresivno, ali zapravo imaju dobru i osetljivu prirodu – samo što to često ne pokazuju. Oni su sjajni vođe koji mogu postići bilo koji cilj u karijeri koji su sebi postavili.

4. Strastvene

Bilo da su to hrana, knjige, hobiji, posao, ljudi iz aprila u svemu što rade, sve do čega im je stalo pokreće strast. Prateći ono prema čemu osećaju strast, lakše pronalaze posao iz snova, uspeh u životu i finansijsku dobit, iako im novac ili zarada nisu glavni cilj.

5. Hrabre

Ne plaše se suočavanja sa problemima i preprekama. Ne plaše se da kažu svoje mišljenje, uvek kažu ono što misle i zbog toga ponekad uđu u velike nevolje. Iako mnogi ljudi izbegavaju opasne situacije, ljudi rođeni u aprilu uvek su spremni da se suoče sa njima, bez obzira na sve.

6. Aktivne

Provođenje celog dana u spavanju ili gledanju televizije nije u stilu ljudi rođenih u aprilu. Oni su aktivni i najsrećniji kada mogu mnogo toga da urade u jednom danu. Vole da rade više stvari odjednom, a jedini problem je što kada su lošeg raspoloženja ili im se nešto ne sviđa, neće raditi onoliko stvari koliko bi mogli.

7. Nezavisne

Većinu ljudi koji u aprilu slave rođendan krasi izrazita nezavisnost. Ne vole da zavise od roditelja, supružnika ili bilo koga drugog. Više vole da zarađuju svoj novac i trude se kako bi mogli priuštiti ono što žele ili trebaju.

8. Prijateljstva im puno znače

Ljudi rođeni u aprilu su vrlo dobri prijatelji. Svoja prijateljstva shvataju vrlo ozbiljno i neguju ih. Iako oko sebe mogu imati puno prijatelja, uvek će imati jednu malu grupu najbližih prijatelja i ta veza će biti čvrsta i posebna. I oni sami uvek imaju posebno mesto u srcima svojih prijatelja.

9. Mogu biti vrlo uverljive

Svojim šarmom i istrajnošću mogu da ubede druge u gotovo bilo šta, a toliko su dobri u tome da nećete biti ni svesni da su vas uspeli u nešto uveriti, iako to možda niste želeli. Takođe su veoma darežljivi i brižni i niko ne može da se predugo ljuti na njih. Njihov šarm uvek čini čuda.

10. Nestrpljive su

Nestrpljenje je koren svih problema ljudi rođenih u aprilu. Ponekad jednostavno ne mogu da shvate da ne mogu da nateraju život da im da odgovore ili rešenje onog trenutka kada to žele. Zbog svog nestrpljenja mogu biti uskraćeni u odnosima sa drugim ljudima koji neće uvek tolerisati njihovu tvrdoglavost.

izvor:  zadovoljna.hr

Jedah hirurg je 1987. odlučio je da se bori za pacijenta od koga su svi digli ruke jer je „prestar“. Ova fotografija obišla je ceo svet, i po svemu sudeći, zauvek će biti aktuelna.

Poznati poljski kardiohirurg Zbignjev Religiju, nakon teške operacije transplantacije srca koja je trajala čak 23 sata, nastavlja budno da prati stanje pacijenta na monitoru dok se njegov asistent već srušio od umora u uglu sale.

Proglašena je fotografijom godine u „Nacionalnoj geografiji“, a trenutak koji je njome ovekovečen zaista je istorijski: bila je to prva uspešna transplantacija srca obavljena u Poljskoj. Od operacije je prošlo više od 30 godina, a pacijent sa fotografije doživeo je duboku starost zahvaljujući lekaru koji mu je „podario novi život“.

– Spasao mi je život kad su drugi lekari kazali kako se ništa ne može učiniti. Bila mi je 61 godina i drugi lekari su smatrali da sam prestar – rekao je jednom prilikom Tadeuš Zitkijevič.

Legendarni lekar Zbignjev Religiju preminuo je u martu 2009. godine, nakon dvogodišnje borbe sa rakom pluća, u 71. godini.

Izvor: Blic

Film je bacio svetlo na neke od najmračnijih događaja sa prostora Balkana tokom Drugog svetskog rata podsetivši na ogromna stradanja Srba, Roma i Jevreja u Jasenovcu pod upravom Nezavisne države Hrvatske.

Radnja filma prati desetogodišnju devojčicu Daru koja, nakon hrvatsko—nemačke ofanzive na Kozari, sa porodicom završava u koncentracionom logoru.

Nakon što joj ubiju majku i starijeg brata smisao njenog života postaje da u uslovima terora i apsolutnog uništenja svega ljudskog, sačuva život mlađem bratu. Svi događaji u filmu pisani su na osnovu autentičnih svedočanstava preživelih logoraša.

Zasnovan na istinitim događajima, u ostvarenju se, pored znanih i neznanih logoraša, pojavljuje i veliki broj istorijskih ličnosti, a kako to ponekad biva – stvarnost često ume da bude šokantnija i strašnija od onoga što je prikazano.

Ovo su stvarne ličnosti koje se pojavljuju i filmu “Dara iz Jasenovca” i njihove sudbine nakon Drugog svetskog rata:

Miroslav Filipović

Miroslav Filipović (u filmu ga igra Vuk Kostić) bio je franjevac, ustaša i jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška. Bio je sveštenik od 1939. Uzeo je religijsko ime fra Tomislav, pod kojim je bio poznat sve do 1942.

Nakon uspostave NDH pdridružio se Ustaškoj vojnici. Odgovoran je za masovne zločine nad srpskim stanovništvom, naročito u selima oko Banja Luke. Kažu da su ga zbog toga prozvali “fra Sotona”. Službeno je isključen iz franjevačkog reda i nakon toga se potpuno posvetio ustaškom pokretu.

Neki izvori navode da je za vreme njegovog komandovanja od samo četiri meseca u Jasenovcu pobijeno 20.000 do 30.000 zatočenika mada ove brojke variraju. Bio je poznat po neviđenim zvestvima i tome što je kombinovao religiju sa ekstremnom političkom ideologijom. Preživeli logoraši svedočili su kasnije da je nebrojano puta svojeručno ubijao zatvorenike i to iz čiste zabave.

Početkom maja 1945. pobegao je u Austriju, i predao Britancima, koji su ga izručili jugoslovenskim vlastima. Izveden je pred vojni sud gde je osuđen na smrt vešanjem.

Vjekoslav “Maks” Luburić

Vjekoslav “Maks” Luburić (u filmu ga igra Marko Janketić) bio je jedan od najbrutalnijih ustaških zapovednika, oficir i gotovo ceo rat zapovednik sistema koncentracionih logora među kojima je najveći bio Jasenovac.

O njegovoj mladosti nema mnogo podataka. Prema srpskim izvorima, pre rata je bio poznat kao obični kriminalac i bio je kažnjavan zbog raznih krivičnih dela. Prema hrvatskim izorima, radio je kao perač sudova u jednom restoranu i kasnije kao pisar u jednoj štedionici za zdravstveno osiguranje.

Kada je Ante Pavelić pobegao u emigraciju, pošao je za njim i prošao obuku u raznim ustaškim logorima u Mađarskoj. U jednom od njih dobio je i nadimak “Maks”. Luburić je bio osnivač, a posle pogibije Mije Babića, i komandant koncentracionih logora u NDH, a od kraja 1941. je zapovedao Ustaškom odbranom, koji je bio III odsek Ustaške nadzorne službe.

Ustaška odbrana, kasnije preimenovana u Ustaški obrambeni strug, je učestvovao u operacijama protiv četnika i partizana, i takođe je upravljao koncentracionim logorima i sprovodio masovan teror.

Sopstvenom inicijativom, dok je bio u egzilu, projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac i taj plan objavio u septembru 1941. Bio je prvi komandant Jasenovca i za rad je odgovarao jedino Ange Paveliću koji je izuzetno cenio njegove “sposobnosti”. Sa druge strane, čak i nacistički posmatrači su ga okarakterisali kao “velikog sadistu” i “živčanog bolesnika”.

Posle rata komandovao je “križarima” – proustaškim jedinicama koje su vodile gerilski rat protiv nove jugoslovenske države, ali je na kraju bio primoran da pobegne u Španiju. Odande je godinama rukovodio terorističkom organizacijom ustaša – Hrvatski narodni odpor.

Njegova delatnost verovatno je privukla pažnju jugoslovenskih tajnih službi. Ubijen je u svojoj vili u Španiji 20. aprila 1969, tako što mu je čekićem razbijena glava.

Dinko Šakić

Dinko Šakić (u filmu ga igra Petar Đurđević) bio je komandant koncentracionog logora Jasenovac. Zahvaljujući rodbinskim vezama s Luburićem (bio je oženjen njegovom polusestrom Nadom) nakon 1941. brzo se penjao u ustaškoj hijerarhiji. Od februara 1942. bio je u Jasenovcu na raznim dužnostima da bi od aprila 1944. postao i njegov zapovednik.

Nakon rata, uspeo je da sa suprugom pobegne u Argentinu gde je otvorio malu fabriku tekstila i mirno živeo. U kasnijim decenijama za medije je izjavljivao da se ni zbog čega ne kaje i da bi “opet sve učinio isto”. Godine 1998. zahvaljujući naporima centra Simon Vizental, uhapšen je i izručen Hrvatskoj.

Šakić je osuđen na zatvorsku kaznu od 20 godina zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Umro je u zatvorskoj bolnici Remetinec u Zagrebu u 86. godini 21. jula 2008. Njegovoj sahrani su prisustvovali brojni hrvatski desničari, a sahranjen je u punoj ustaškoj uniformi iz Drugog svetskog rata.

Nada Šakić

Nada Šakić rođena Tambić (u filmu je igra Alisa Radaković) bila je čuvarka ženskog logora Stara Gradiška, žena Dinka Šakića i polusestra Vjekoslava Luburića. Tokom boravka u logoru, iako jako mlada, ostala je upamćena po neviđenim zverstvima. Kažu da je uživala u mučenju i često ubijala bez ikakvog povoda.

Zajedno sa upravnicom logora Marijom Majom Buždon i čuvarkom Božicom Obradović (u filmu je igra Ana Lečić) činila je “crnu trojku” mladih žena koje su se hvalile počinjenim zločinima i zverstvima.

Nikada joj nije suđeno za zločine koje je počinila. Uspela je da pobegne iz zemlje i emigrira u Argentinu. Sredinom 1998. Jugoslavija je tražila njeno izručenje, ali je isto učinila i Hrvatska.

Nada je isporučena Zagrebu samo da bi tamo bilo utvrđeno da nema dokaza protiv nje. Nakon toga živela je u domu za stare i umrla je 2011. u 84 godini života.

Ante Vrban

Ante Vrban (u filmu ga igra Igor Đorđević) bio je bojnik (major) Ustaške vojnice i zamenik zapovednika logora Stara Gradiška.

Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Već od 1941. pristupio je ustašama, a njegovo ime povezuje se sa masovnim ubistvima pre svega Srba i Jevreja. U logor Stara Gradiška bio je od novembra 1941.

Posle sloma NDH povukao se u Austriju, ali se 1946. vratio na kratko u Hrvatsku da uspostavi vezu sa “križarima”. 1947. uhvatila ga je UDBA i suđeno mu je pred hrvatskim Vrhovnim sudom.

Prema dostupnim izvorima, na suđenju je priznao da je tokom boravka u logoru Stara Gradiška otrovao 63 bolesne dece. Osuđen je na smrt vešanjem. Kao datum njegove smrti navodi se 31. avgust 1948.

Diana Budisavljević

Diana Budisavljević (u filmu je igra Sanja Moravčić) bila je jedina svetla tačka u hororu zvanom Jasenovac. Humanitarka austrijskog porekla, bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu.

Procenjuje se da je tokom Drugog svjetskog rata spasila preko 15.000 dece iz ustaških logora smrti što njenu akciju po broju spasenih života svrstava u red najvećih poduhvata vezanih za logore tokom Drugog svetskog rata.

Spasena deca uglavnom su bila smeštena u hrvatske porodice, ali i crkve, manastire… Da bi sačuvala podatke o deci koju je zbrinjavala, vodila je kartoteku o njima, s nadom da bi jednoga dana mogla biti vraćena svojim biološkim porodicama. Nažalost, te datoteke oduzele su joj nove jugoslovenske vlasti nakon rata, a njena ponuda da pomogne prilikom identifikacije dece nije prihvaćena.

Posle Drugog svetskog rata otišla je u Inzbruk gde je živela tiho i povučeno. Kažu da se do smrti nije oporavila od posledica obilaska logora. Retko je govorila o onome što je radila tokom rata i decenijama je bila zaboravljena. Umrla je 20. avgust 1978. u 87. godini.

Tek početkom 21. veka počelo je da se govori o njenom velikom poduhvatu nakon čega je i posthumno nagrađena sa nekoliko odlikovanja. 2019. snimljen je film “Dnevnik Diane Budisavljević”, a nešto pre toga i dokumentarac “Dianina deca”.

Izvor: Istorijskizabavnik.rs

У текстовима објављеним у протеклим годинама „Печат“ је често пратио „мистериозне“ трагове које за собом остављају авиони што неометано крстаре нашим небом. Кредибилних саговорника и сведока није било, све док се недавно није огласио Велибор Вукашиновић, резервни официр ваздухопловства, пробни пилот и први САФА инспектор у Србији задужен за безбедност и контролу међународног саобраћаја. Био је директор ЈАТ-а кад су наши пилоти први пут приметили ове „непријатељске активности“

Климатски инжењеринг је још увек табу тема, иако чак и лаици увелико примећују разлику између кондензационих трагова и оних који остају на небу сатима, расплињавајући се у измаглицу која смањује доток сунчеве светлости. Указивање на сумњиву позадину ових трагова сврстало нас је међу „теоретичаре завере“, што ћемо – уз помоћ „сведока оптужбе“, нашег саговорника Велибора Вукашиновића – коначно демантовати.

Коначно сте се огласили поводом трагова које над нашом земљом преко петнаест година остављају, односно „избацују“ авиони страних компанија. Због чега сте проговорили?

Иступио сам пред јавношћу свестан одговорности коју имам као познавалац материје и сведок, а и зато што је то за мене питање суверенитета земље. Ти трагови су постали „нова нормалност“ за читаво човечанство, у чему учествују и метеоролози, правећи се да се ништа неуобичајено не дешава. Ми не знамо имена налогодаваца, ни финансијера, али нас то не ослобађа кривице. А сви који су икада били на позицијама да прате ове трагове, поготово контролори лета, морали би да одговарају за саучесништво. Саучесници су и челници Савезне управе цивилног ваздухопловства и Министарства саобраћаја. Саучесници су и они који се праве да не примећују шта се дешава, као што је то један мој саговорник – пуковник авијације, који ми је рекао да су то „будалаштине“, тврдећи да то није могуће зато што он о томе „није учио на Академији“. То говори о ригидности кадра који није схватио колико ратна технологија напредује. Није му замерити: школа га је припремала за пилота, а не за борбу против биолошког рата.
Можда ме је охрабрила појава књиге Елане Фриланд „Хемијски трагови, ХААРП и потпуна доминација Планетом“. Ову исцрпну студију о „дометима“ геоинжењеринга и климатског инжењеринга објавио је Машински факултет у Београду, уз подршку наших врхунских стручњака за ту област.

Када сте се први пут суочили с недозвољеним активностима над територијом Србије?

Било је то 2005. године, кад су наша два пилота на лету Тиват–Београд, летећи на висини од 6.000 м, приметила изнад себе транспортни авион немачког ваздухопловства, који је изнад Ваљева избацио велику водену куглу/балон који се при додиру с облацима распрснуо и излио течност.

Процењено је да авион има капацитет 8 тона (предвиђен за ношење течности за гашење пожара, а шта је носио овом приликом никада нећемо сазнати). Можда би само временом могло да се закључи, на основу праћења здравственог стања становника, о каквим се хемикалијама ради.

Наши пилоти су одмах обавестили надлежне да питају како да поступе, а ја сам – с места контролора саобраћаја – одмах сазвао представнике Министарства здравља и одговорних институција, поведена је истрага на основу које смо закључили да је авион до тада обавио 740 летова. Најчешће је полазио с Косова, али је долазио и из Мађарске. Летео је мимо уобичајених коридора на неуобичајен начин, премрежавајући Србију уздуж и попреко.

Неко изнад вас је очигледно знао о чему се ради. Говори се о споразуму „отворено небо“ којим је тадашња власт предала нашу територију НАТО авијацији. О каквом се споразуму ради?

Сматрам да тај „споразум“ коначно мора да буде обелодањен, а о природи прелета више нема дилеме. Немци су 1999. рекли да неће учествовати у бомбардовању и да ће само дати логистичку подршку. Па ипак, први оборен авион над Србијом био је немачки борбени авион „торнадо“. Ваздушна одбрана Србије га је оборила 24. марта, али се о томе није писало. Они су „бомбардовање“ под окриљем НАТО-а наставили другим средствима – хемијски рат се одвија пред нашим очима, у тишини.

Најдрастичнија је реакција једног младог чиновника из Министарства спољних послова, који је на моје инсистирање да покрене питање улоге Немачке у овим прелетима рекао: „А шта ако амбасадор Немачке каже да се то није десило?“ Он је касније завршио као конзул у некој од европских земаља. Завера постоји, али завера ћутања, најчешће зарад личних интереса.

Недавно сам чуо да је новинар „Штерна“ успоставио контакт с пилотом који нас је „заливао“. На питање о чему се ради, пилот је одговорио: „Свет у ком живимо није савршен, ако вам кажем нешто више о томе, изгубићу посао.“

Након мог обраћања јавности јавио ми се пилот који каже да су 2006. имали оперативне податке да тај Germaneforce 363 полеће с неким теретом с приштинског аеродрома. Требало је да га – према уобичајеној процедури – пресретне мигом 21 и да га прати. Уколико почне нешто да избацује, предвиђена је следећа процедура: упозорити пилота светлећим гранатама и присилити га на слетање. Уместо тога, авион је несметано избацио садржину изнад планине Маљен.

Како је могуће да завера ћутања потраје толико дуго?

Завера ћутања још увек траје, пре свега захваљујући томе што се запрашивање које се одвија пред нашим очима упорно сврстава под „теорију завере“ – термин који су измислили Американци настојећи да на тај начин означе све оно што видимо а не би требало да видимо. Принцип „не веруј својим очима“ очигледно функционише већ преко две деценије. Довољно је урадити анализу крви – коју неки пацијенти већ раде у Москви – па да се види количина тешких метала којима смо изложени. Наравно – то се не дешава само нама, „пријатељске земље“ су посебно изложене запрашивању, као што је то случај с Хрватском, која је након уласка у НАТО, 27. маја 2000. била мета обилног „заливања“ с преко 300 летова. Само је 25% авиона користило услуге хрватских аеродрома.

Које су компаније, према вашим сазнањима, укључене у овај програм?

Истражујући ове активности дошао сам до закључка да већину летова обављају low-cost компаније. Неки су преправљени тако да у њих могу да се сместе контејнери с одређеним садржајем, који се не избацује кроз исти отвор из ког излазе издувни гасови мотора, већ за то постоје посебне издувне цеви. Они који – из мени непознатих разлога – тврде да се у данима интензивног засипања хемијским траговима ради о обичним кондензационим траговима, немају одговор на питање: како је могуће да авион неко време оставља траг на небу, да би на моменте траг нестао и појавио се с размаком на другом месту. Као што не могу да објасне због чега се ови трагови задржавају сатима на небу, разливајући се и стварајући „замагљено небо“ – албедо ефекат – што није случај с траговима залеђеног ваздуха који се брзо истопе и нестану. Ово раде војни и цивилни авиони, сваки авион се може прилагодити за ношење контејнера.

А што се тиче пилота – и наши пилоти су добијали понуде да возе авионе страних компанија намењене „избацивању“ непознатог садржаја, неки су одбили а неки пристали. Што рече Немац: „Свет у коме живимо није савршен.“

Да ли je могуће да се ради о неидентификованим летелицама?

Сваки авион који улази у наш ваздушни простор мора бити подвргнут контроли, што се ради у договору с онима који воде ваздухопловни саобраћај, а уобичајена процедура за летелице које се оглуше о забрану лета је слање ловца у сусрет. Због тога није могуће да се ради о неидентификованим авионима. Постоји један склоп, четвороделни знак на сваком авиону, на ком стоје подаци: којој компанији припада, на којој висини лети, на коју дестинацију иде… Нема тајни. Имате апликацију и на свом мобилном телефону, сваки авион видите – притиснете на њега и упали се црвена трака која показује којом трасом иде. Доле вам изађу сви подаци о авиону, одакле је полетео и куда иде…

Прошлог месеца су људи у околини Пријепоља приметили ситне црне инсекте на снежној површини, и повезали то с прелетом авиона. Иако многи знају о чему се ради, не реагују – зато што нема примарних последица. Нано честице алуминијума изазивају опструкцију плућа, а налазе их и у мозгу, што се види након биопсије… а дотле живот иде својим током.

У Белгији се пацијенти подвргавају чишћењу крви од тешких метала… Небо над Бриселом је често застрашујуће сиво. Као и код нас. До сада су се све прозване институције оградиле од одговорности – ненадлежни су чак и судови. Никола Алексић је, својевремено, узалуд поднео тужбу против НАТО загађивача, приложивши читав елаборат. Ни Парламент није реаговао.

Не мора само Парламент да покреће питања, морала би да се укључи и Академија наука – да нам се бар обрате. Једино је Машински факултет дао простор за ХААРП експерименте, као и помоћник министра просвете и науке који је написао предговор књизи. Небо не зна за миљенике, па ни наша деца нису поштеђена. Непрестано се говори о зеленој енергији, што нема никаквог смисла све док нам не ослободе плаво небо. А можда се баш харач који сакупљају на рачун емисије „штетног“ угљен-диоксида користи за подмиривање огромних нелегалних трошкова запрашивања.

Међународне конвенције су регулисале све сфере живота. Имао сам част да разговарам с Владимиром Дедијером, јединим од потписника Чикашке конвенције 1944, која садржи бројне анексе којима је решен комплетан живот авијације. Међу њима је и пропис о превозу опасних материја. Када прелазите неку територију, дужни сте да за то тражите сагласност надлежних институција, а за избацивање из авиона нико вам не може дати дозволу. Овде се ради о томе да нити траже сагласност за превоз опасних материја, нити за избацивање – што је међународним прописима забрањено.

Да ли ћемо блокирати Сунце

Због чега је „Њујорк тајмс“ 25. марта објавио чланак Should We Block the Sun? (Да ли треба да блокирамо Сунце)

Националне академије тврде да би САД морале да приступе развоју технологије за вештачко хлађење наше планете, одбијањем светлости с њене површине како би се зауставило „глобално отопљавање“. За развој ове технологије потребно је, за почетак, уложити сто милиона долара.

Ово би се обавило засипањем атмосфере аеросолима, а владама се препоручује да испитају ефекте ових активности и могућности за извођење операције блокирања Сунца.

Крис Филд, директор Стенфорд Вудс института за животну средину, каже да то неће бити замена за смањивање емисије угљен-диоксида, већ само допуна програма за који се хитно морају наћи средства.
У Извештају Националних академија науке, инжењерства и медицине признају се ризици због којих је геоинжењеринг једно од најспорнијих питања у климатској политици. Ти ризици укључују поремећај регионалних временских образаца на потенцијално разорне начине, на пример променом понашања монсуна у Јужној Азији, попуштање притиска јавности за смањење емисије гасова с ефектом стаклене баште, па чак и стварање „неприхватљивог ризика од катастрофално брзог загревања“ ако би владе почеле да сузбијају сунчеву светлост на одређено време, а затим касније престале.

Али аутори тврде да емисије гасова с ефектом стаклене баште не падају довољно брзо да би се избегли опасни нивои глобалног загревања, што значи да свет мора почети да испитује друге могућности.

Докази за соларни инжењеринг или против њега „могли би имати дубоку вредност“ у одлучивању да ли ће се он применити. Међу њима су докази и о „социјалним ризицима“: на пример, по речима др Филда, ако би истраживање показало да ће се нежељени ефекти концентрисати у сиромашнијим земљама, то би могло бити основ да се технологија не користи иако би користила свету у целини.
Извештај тврди и да би јавним финансирањем геоинжењерских истраживања Сједињене Државе могле да осигурају да рад буде транспарентан и одговоран, с јасним правилима о томе када и како тестирати технологију.

Неки критичари су пак рекли да те заштитне мере нису довољне.
Поменута заштита интереса сиромашнијих земаља – на пример, приноси пољопривредника у Јужној Азији чији би живот био отежан променама падавина – могла би опасти чим истраживање започне.
Соларни геоинжењеринг има двостраначку подршку у Конгресу, који је крајем 2019. године Националној управи за океане и атмосферу дао четири милиона долара за истраживање те технологије.

„Америка мора да предњачи у климатским истраживањима“, изјавио је Џон Кертис, републиканац из Јуте. „Више знања је увек боље.“

Калкулација би могла бити тежа за председника Бајдена, који је покушао да добије подршку напредног крила странке, будући да су неки скептични према геоинжењерингу. Сенатор Берни Сандерс из Вермонта назвао је то „лажним решењем“.

Портпаролка НАСА Тајлер Грин, која је помогла финансирање извештаја, рекла је – „радујемо се прегледу извештаја, испитивању препорука и истраживању како НАСА и њена истраживачка заједница могу подржати овај напор“.

Одобрење ових тежњи од стране Националних академија могло би учинити да се неки законодавци осећају пријатније подржавајући поменуту технологију.

извор: pecat.co.rs