Jedna od najstrašnijih nesreća staraca, to je osećanje usamljenosti. Starac je čovek koji više nema prijatelja. Stari prijatelji su ga delom izneverili ili napustili, a delom ohladneli; drugi su otputovali drugde, treći su pomrli, četvrti prešli među neprijatelje. Malo ko ima interesa da traži prijateljstvo starca, čak i kad može da podnese njegovu starost; a svet podnosi starca samo ako je duhovit ili bogat. Ni njegova deca nisu očarana kad ga neprestano imaju pored sebe; čak društvo starca utiče loše na vaspitanje životne radosti među mladima. Starac je samac; a ako nije tvorac, on postaje očajnikom već pre svojih šezdeset godina. Svakako, već od pedesete godine čovek više misli na smrt nego na život. Stari ljudi vole mladost, ali ne vole mlade ljude. Mladić, to je za starca onaj koji mu je oteo sve što je do juče bilo samo njegovo. Čak i kad je mladić njegov sin, on ga voli više instinktom nego razumom. Starac oseća da se pored mladića njegova nesreća smatra porugom; ovaj gaje osiromašio, oteo mu ženu, a sutra će mu oteti i pare i kuću. – Zatim, mlad čovek je skoro uvek njegov protivnik u svakom mišljenju. Mlad čovek ističe nove ideje, i star čovek ističe samo staro iskustvo. Jedan uvek gleda napred, a drugi natrag. Zato nove ideje dolaze od mladih ljudi, a sve predrasude dolaze od staraca. Mladi političari se bore među sobom uvek za nešto što će tek postati; a stari političari se svađaju raspravljajući samo stare račune i stara zlopamćenja. Tuga starosti kod žene prevazilazi svaku tragediju čovekovu. Žena sudi svoju mladost samo po svojoj lepoti. Samo dok je lepa, smatra da je i mlada; a lepom se smatra samo do tridesete godine. Već odatle počinje očajanje i borba s pravim fantomima starosti. Izbegava mlađe žene od sebe, i druži se s ružnim drugaricama, s užasom sluša reči o godinama; ne veruje više u svoju moć nad čovekom ako se samo pojavi i malo mlađa žena, ma koliko inače bila u svemu inferiornija. Bezumno traži novac da nadoknadi gubitak mladosti, kupujući sve što misli da može da prikrije propadanjnjene lepote: raspikućske nakite i toalete. Ona ne veruje da lepota žene nije u lepoti i preciznosti crta, nego u ljupkosti duha i otmenosti duše. Ni svežina tela, ni čar pogleda, ni duhovne ni moralne odlike, ni dobrota i nežnost, ništa od toga ne prestaje s mladošću. Ali sve uzalud, jer to ženi nije dovoljno. Žena hoće brza i besna osvajanja koja može učiniti samo vrlo mlada žena. Jer retko koja žena hoće da osvoji duhom još manje dušom, najmanje dobrotom. Zato nema kobnije sudbine nego što je sudbina jedne lepotice. Dok je mlada i lepa, svije okružuju i svi je osvajaju, a čim poveruje da je prestala biti neodoljiva, počne da veruje i da je postala odvratna i izlišna. Gospođa Rekam je najlepša žena svoga vremena, kaže da je osetila kako je prestala biti lepom čim se deca u Savoji nisu više okretala za njom. Međutim, bilo je mnogo slavnih lepotica i u dubokim godinama starosti. Brantom ih pominje mnogo, čak i neke velike dame iz svog doba koje je i lično poznavao. Groficu Valantinoa video je kad joj je bilo sedamdeset godina, i bila je još savršena lepota; a bio je u nju zaljubljen i jedan veliki kralj. Markiza de Rotlen, majka knjeginje de Konde, imala je u dubokoj starosti najlepše oči u Francuskoj, i zanosila je mlade ljude. Gospođa maršala de Omon, očaravala je svet do kraja svog dugog života. Gospođa de Marej, baba žene Dofenove, bila je u stotoj godini prava i sveža kao u pedesetoj. Gospođa de Namur i gospođa admirala de Brijon su u dubokoj starosti pravile velike ljubavne furore. Brantom nalazi i među antičkim ženama sličnih slučajeva. Persijski car Artakserks II Mnemon je od svih žena najviše voleo bivšu ljubavnicu svoga brata Kira Mlađega, koja se zvala Aspasija, i bila stara ali lepa. I Darije, sin ovog Artakserksa, isto tako bio je zaljubljen u istu ovu babu lepoticu, i tražio od oca da mu uz polovinu carstva dadne i ovu Aspasiju. Svi antički pisci su pominjali daje i lepa Jelena, u vreme kad su Ahajci razorili Troju zbog nje, bila već osedela žena; a ovo nije čudo kad se zna da je opsada Troje trajala punih deset godina. Pa ipak treba ljubav u starosti smatrati za perverziju. Mlad muž još ima prava da veruje kako će sačuvati svoju ženu i kad je mlađa od njega, ali je starac siguran da mladu ženu neće sačuvati. Istina, bilo je i muževa često srećnih i sa ženama starijim od sebe. Muhamedu je bilo dvadeset i pet godina kad se oženio udovicom Hatidžom, koja je bila od njega starija za punih petnaest godina; a Luj XIV je uzeo za ženu gospođu de Mentenon kad je njemu bilo četrdeset i pet, a njoj četrdeset i osam. Istina, arapski prorok Muhamed, kad se po drugi put oženio, uzeo je Ajšu, devojku od četrnaest godina. Osećanje starosti je za ženu, obratno od čoveka, jedno osećanje gorke sramote i duboke bede. „Znate li da mrzim život, i da sam očajna što sam toliko živela, a da me ne teši ni to što sam se uopšte rodila” piše svom prijatelju Horasu Valpulu gospođa de Defan, u starim godinama kad je najzad bila izdala njena poznata otpornost prema starosti. Dok je žena mlada, ona se boji samo lepše od sebe i bogatije od sebe; ali docnije se boji i počinje da mrzi svaku ženu od sebe mlađu. Zbog ovog se dogodi i da žena u izvesnim godinama prestaje više da traži prijateljice, a to je najzad dovede do očajanja. Žena ne sme ostareti, ni zbog muža, ni zbog društva. Čovek ostari, ali ne poružnja; a žena poružnja i pre nego što ostari. Jedino što može spasiti ženu u starosti, to je plemenitost i kultura, koje znače večnu mladost. Jedno je izvesno: starci su poročniji nego što su bili kao mladi ljudi; a to znači, između ostalog, da je fizička slabost još i izvor poroka. Mladost ume da se ograniči, jer je instinkt mera samom sebi; a kod staraca je ljubav jedna perverzija koja ne zna za meru jer živi u opsesijama. Rimski imperatori bili su najrazvratniji u starijim godinama. -Proždrljivost je naročito bolest sgarosti. Dve stvari o kojima se pod starost najviše govori, to je novac i kuhinja. Svi su starci zato po pravilu tvrdice na novcu i nezasiti u jelu. I jedno i drugo im zagorči poslednje dane: pre vremena ih umanji i u očima drugih, i najzad ih odnese na onaj svet i pre nego što bi nestali inače. – Naročito je sujeta jedan porok starosti. Kod mladih je ambicija jedan normalan izraz samouverenja, a kod staraca je sujeta jedna slabost prema sebi i netrpeljivost prema drugom. Čovek ostari samo kad ostare sve njegove strasti. A ovo je vrlo retko kod kulturnih ljudi. Emerson je dobro zapazio da ima izvesnih misli koje nas uvek zateknu još mlade, a neke nas čak i održavaju mladim; jedna je od takvih misli ljubav prema opštoj i večnoj lepoti. Svakako, mladi ne umeju da mere dobre strane starosti, jer nisu kroz nju prošli; i oni su često odveć oštri prema starima, jer je mladost istovremeno jedno ludilo, čak i jedno besnilo. U mladosti je sve nenormalno, raspusno i neuravnoteženo; sve u službi spola, koji je brutalan i nečovečan; sve u ambicijama, koje su preterane i zato nezdrave; sve u namerama u kojima se ne razaznaje nikakva pamet iskustva, jer te pameti mladi ljudi i nemaju. Često nemaju ni osećanje blagorodstva koje za dobru polovinu dolazi samo iz škole života. – Ako su neki primitivni narodi starce kamenovali, to je znak da je mladost oduvek bila nezahvalna za život i hleb koje su im dali drugi. Docnije su bili neblagodarni i za ideje koje su poprimali od svojih prethodnika, kao gotove puteve u planini, i gotove mostove na vodi, a od kojih će ideja, i oni sami, sa malo izuzetaka, živeti i do kraja života. netrpeljivost mladosti prema starosti je prvi znak moralnog bezumlja kod jedne generacije. Jer najviše su dela napravili ljudi kad već nisu bili mladi; mladi geniji su bili uvek izvanredno retki, da bi ih na prste izbrojali. Čak su retki uopšte i ljudi koji su istinski mladi. Ako mladić od dvadeset godina ima morbidnu filozofiju života, i nepotpun instinkt za akciju, onda je on gotov starkelja. A ako mladić počne da obara pre nego što je išta sam stvorio, i počinje da mrzi pre nego je išta duboko zavoleo, onda je on bliži nevaljalom starcu nego zdravom mladiću. Glavna odlika mladosti, to je samopregorenje. Istinski mlad čovek hoće uvek da umre za ono što voli, i nema vremena da mrzi. Ima ljudi koji nisu, uostalom, umeli da budu ni mladi ni stari. Sreće i vrline su odista podeljene prema decenijama života. Ako mladić ima osobine starca (sujete, mržnje, ogorčenja, ćud), onda to nije mlad čovek, nego star namćor. Naročito nije mlad čovek onaj koji ne voli slavu, makar kakve vrste. Prvi znak mladosti, to je hteti biti čuven i slavan: ljubljen od žena i obožavan od ljudi. Heroju Ahilu je bilo ostavljeno da bira ili dug život bez slave, ili kratak život sa slavom, i on je izabrao ovo drugo. Najgorča je starost u kojoj je ideja o smrti neprestano u glavi čovekovoj. Međutim, ima puno ljudi koji su svojom mudrošću uspeli da nikad ne misle o smrti zbog čega smrt nije za njih ni bila strašna, a čak nije ni postojala; ali najve-ći broj ljudi u starosti misle na smrt sa većim razmišljanjem nego što su u mladosti mislili na ženidbu. Gistav Flober je govorio kako svaki dan mora da napiše nekoliko stranica da ne bi umro u strahu od smrti i starosti; ali je Žorž Klemanso u sedamdesetim godinama ne samo tek postao slavnim piscem, nego išao u Indiju i onamo lovio tigrove. – Odista, starost nije nevesela, a može biti i radosna, ako je ne pomućuje bolest ili ne truje ovakvo stalno opominjanje na smrt. Ovo poslednje postaje bolešću starca, zbo čega ne mogu ni da razumeju koliko ono što se izgubi životom, nadokanđuje smrću. Religije, koje su najdublje mu drosti, često su govorile ushićeno o životu, ali nikad nisu govorile o smrti s užasom ili s ponižavanjem
izvor: wikisource.org
