I oni kojima nije majka, zovu je Keva! Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva! Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet… Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju. U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jestru, žečudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak… Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju – Kevi ništa ne treba! Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju. Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne… Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ”razvijaju” po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi! I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar – taj ”srpski kavijar” (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima. Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom. To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus. Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar. Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ”mast (propuštenu) kroz devet voda”, a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica… Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnnim zvukom. Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ”ibrišima”. Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu. U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi. Jedini Kevin kalendar bio je – crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje – za Zadušnice. Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući. U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva – spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli? Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne. Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani Patin kuvar i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.
Momo Kapor
