Prokletstvo dinastije Romanov – Bolesti koje nisu mogli izlečiti ni konzilijumi lekara, ni mistici i nadrilekari!
Ruska imperatorska dinastija Romanovih važila je za jednu od najmoćnijih porodica koja je vedrila i oblačila Rusijom pune 304 godine. Ipak, sva moć koju si imali nije im mogla pomoći u borbi sa čudnim i neizlečivim bolestima, a ni sa iznenadnim smrtima koje su je nekoliko puta zavile u crno.
Život imperatorske porodice Romanov neretko su otežavale raznorazne bolesti koje nisu mogli izlečiti ni konzilijumi lekara sa dvora, a ni mistici i nadrilekari, koji su često bili poslednja slamka spasa obolelih ili članova njihove porodice. Prokletstvo Romanovih “kosilo” je sve pred sobom, a njegove “žrtve” nisu imale nikakve šanse na normalan život. Od čega su bolovali članovi ruske imperatorske porodice i ko je zbog greške lekara na onaj svet otišao mnogo ranije nego što je trebalo?
Čudne bolesti Aleksandre Fjodorovne i njena vera u nadrilekarstvo
Imperatorka Aleksandra Fjodorovna tokom života je gotovo neprestano imala problema sa srcem i nervnim sistemom, a njeno duševno stanje s vremena na vreme bilo je alarmantno – toliko, da je imala akutne histerične napade praćene bolovima i vrtoglavicama. Imperatorkini zglobovi takođe nisu bili sjajnog zdravlja, a dešavalo se da nije mogla nedeljama hodati bez ortoperskih pomagala. Oko njenog zdravlja brinuo se čitav tim lekara, koji su činili sve što u njihovoj moći da joj bude makar malo bolje, ali malo šta je davalo rezultate. Jedino što joj je iole pomagalo bili su (čudni) saveti doktora Jevgenija Botkina:što manje kretanja, masaža i posebne kapi – placebo efekat ili ne, Aleksandra Fjorodovna se ipak osećala nešto bolje.
U trenucima očaja i nesnosnih bolova, supruga Nikolaja II pomoć je tražila i od različitih iscelitelja i nadrilekara, a njena potraga za alternativnim metodama lečenja njenom zdravstvenom stanju dodavala je još više mistike u očima posmatrača.
NJena strast prema natprirodnom savladala je i kada je maštala da nakon četiri ćerke rodi naslednika – tada se puna nade obratila hipnotizeru Filipu sa molbom da joj pomogne da ostane u drugom stanju.
Carevića Alekseja “pokosila” neizlečiva bolest
Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da svom suprugu, Nikolaju II rodi naslednika, Aleksandrina molitva konačno je uslišena, i na svet se pojavio carević Aleksej. Ipak, sreća nije dugo potrajala: lekari su ustanovili da je sin od majke nasledio neizlečivu bolest hesenkih vojvoda – hemofiliju.
Napori lekara da se Aleksejevo zdravstveno stanje drži pod kontrolom bili su bezuspešni, a nestašni dečak željan igre i zabave svakodnevno im je zadavao velike muke, budući da su i najmanji udarac ili modrica mogli da prouzrokuju obilno unutrašnje krvarenje i oštećenje mišićnog i drugih tkiva.
Lekarska greška koja je sina Aleksandra II koštala života
Još od najranijeg uzrasta roditelji Nikolaja Aleksandroviča, ruski imperator Aleksandar II i Marija Aleksandrovna, bili su zabrinuti za njegovo zdravlje, budući da je carević bio krhke građe. Kada je imao 11 godina lekari na dvoru primetili su još jednu zabrinjavajuću stvar – dečak se borio i sa posebnim vidom tuberkuloze koji je napadao kožu i sluzokožu. Ipak, i pored neslavnog zdravlja, mladi carević trudio se da živi život punim plućima: da jaše, ide u lov i ni u čemu sebe ne ograničava.
Nažalost, 1860. godine, kada je Nikolaj imao samo 17 godina, pad sa konja na hipodromu u Carskom Selu, prekinuo je njegovo (relativno) bezbrižno detinjstvo, a nakon tragičnog događaja, njegovo zdravlje naglo je počelo da se pogoršava. Mladić je bio svakodnevno u strašnim bolovima i malaksao, i ma koliko pokušavao da svom lekaru, Šestovu objasni da se ne oseća dobro, on je insistirao na tome da njegovo stanje nije ozbiljno i poslao ga na rehabilitaciju na more.
Ipak, ni morska klima Nikolaju nije pomogla, a simptomi su postajali sve izraženiji i izraženiji: glavobolje su bivale sve jače i učestalije, mladić je neprestano povraćao i imao gubitke kratkoročne memorije. Par godina kasnije, kada je Aleksej boravio u Nici na ko zna kojoj po redu rehabilitaciji, doktor Zdekauer je kod njega dijagnostikovao cerebrospinalni meningitis, a samo godinu nada kasnije carević je, sa jedva navršene 24 godine, napustio ovaj svet.
Iznenadna smrt Nikolaja I okovana velom tajni
Vest o smrti imperatora Nikolaja I koja je Rusiju obletela 18. februara 1855. godine za čitav narod bila je neočekivana, budući da niko nije imao saznanja da je njegovo zdravlje pod znakom pitanja. Kolale su čak i priče da je imperator izvršio i samoubistvo ili da su ga otrolali, a jedna od verzija bila je i da je umro od upale pluća.
Upravo ta verzija je u narodu i najprihvaćenija: naime, imperator Nikolaj Pavlovič bio je strašno bolestan gotovo tri nedelje, a njegov lekar, Mandt, njegovu bolest nije uzimao za ozbiljno i lečenje ograničavao tek homeopatijom.
Pred samu smrt, budući da je njegovo stanje bivalo iz dana u dan sve gore, okupio se konzilijum lekara, koji su konstatovali dvostruku upalu pluća i prepisali ozbiljnu terapiju – nažalost, povratka nije bilo, a imperator je umro od paralize pluća.
Izvor: nportal.rs
Voće i povrće koje ima najviše pesticida, otrov se nije mogao ukloniti ni detaljnim pranjem!
Organizacija „Environmental Working Group (EVG)“ svake godine analizira najnovije podatke američkog Ministarstva poljoprivrede (USDA) kako bi napravila spisak namirnica, odnosno neorganskog voća i povrća s najviše i najmanje pesticida. U saopštenju organizacije stoji „da je svaka izloženost pesticidima problem, budući da znamo kako oni mogu štetiti zdravlju ljudi, a naročito dece“.
Iako brojna istraživanja sprovedena na najprestižnijim svetskim univerzitetima već godinama ukazuju na povezanost pesticida i zdravstvenih problema,naučnici ističu kako rešenje postoji. Naime, pokazalo se da se zamenom neorganskog voća ili povrća organskim gotovo trenutno smanjuje nivo ovih štetnih hemikalija u ljudskom telu, piše National Geographic, a prenosi Slobodna Dalmacija.
Spisak voća i povrća sa najviše pesticida
Od 46 različitih vrsta voća i povrća, na ovih 12 je bilo najviše ostataka pesticida:
-
Jagode
-
Spanać
-
Kelj
-
Breskve
-
Kruške
-
Nektarine
-
Jabuke
-
Grožđe
-
Paprike
-
Trešnje
-
Borovnice
-
Boranija
Rezultati su dobijeni prikupljanjem 46.569 uzoraka najpopularnijeg voća i povrća, koji su zatim oprani i očišćeni kao što bi to svako od nas učinio kod kuće. Nakon pranja, gotovo 75 posto neorganskih svežih proizvoda koji se nalaze u prodaji u SAD sadržalo je ostatke pesticida, od kojih su neki već godinama zabranjeni.
Novost u odnosu na prošlu godinu je da su se ove godine na listi namirnica sa najviše ostataka pesticida našle boranija i borovnice jer je u njima otkrivena zabrinjavajuća koncentracija pesticida povezanih s bolestima nervnog stistema. S druge strane, dinja je skinuta s liste namirnica sa najmanje pesticida i na nju je dodata šargarepa.
Spisak voća i povrća sa najmanje pesticida
Od 46 različitih vrsta voća i povrća, ovih 15 ima najmanje ostataka pesticida:
-
Avokado
-
Kukuruz
-
Ananas
-
Luk
-
Papaja
-
Grašak šećerac
-
Špargle
-
Dinje
-
Kivi
-
Kupus
-
Gljive
-
Mango
-
Slatki krumpir
-
Lubenice
-
Šargarepe
Novi smrtonosni virus – Zovu ga “GROZNICA KRVARENJA IZ OČIJU” – Prenosi ga ova životinja!
“Groznica krvarenja iz očiju”, zbog svog zastrašujućeg simptoma, Svetska zdravstvena organizacija je alarmantno upozorila na mogućnost njenog širenja.
Krimsko-kongo hemoragična groznica (CCHF) izbila je u Iraku i Namibiji, a bilo je slučajeva u Španiji, kao i smrtnih slučajeva zabeleženih u Pakistanu. Hitno zdravstveno upozorenje je već izdato i u njemu se groznica opisuje kao trenutna najveća pretnja javnom zdravlju i strahuje se da će zaraza biti ubrzana klimatskim promenama.
Naime, bolest se širi se preko krpelja, a uzrokovana je nairovirusom i prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji ima visoku stopu smrtnosti – između 10 i 40 procenata.
Prošle nedelje, inzvori koji su razgovarali sa Parlamentarnim odborom za nauku, inovacije i tehnologiju otkrili su da je “velika verovatnoća” da bi uskoro moglo biti slučajeva u Velikoj Britaniji.
Ova bolest je vrlo slična eboli, a kako navodi UN, ovo je sedmi put u sedam godina da izbija u afričkoj zemlji.
Vlada zemlje rasporedila je komitet za hitne slučajeve kako bi pokušala da obuzda dalje širenje. Već je identifikovano 27 slučajeva, od kojih su većina zdravstveni radnici koji su se zarazili lečeći pacijenta. On je bio osumnjičen da ima virus kada je prvi put lečen na klinici 16. maja, a kasnije je prebačen u centralnu bolnicu, u glavnom gradu zemlje, gde je preminuo 18. maja – navodi se u saopštenju Ministarstva zdravlja.
Laboratorijski rezultati su tek kasnije potvrdili da je zaražen virusom koji prenosi krpelj.
Simptomi
Među najčešćim simptomima virusa su glavobolja, visoka temperatura, bol u leđima i zglobovima, bol u stomaku i povraćanje. Česte su i crvene oči, zacrvenelo lice, bolno grlo i petehije (crvene mrlje) na nepcu. Takođe može izazvati promene raspoloženja i konfuziju, kao i pospanost. Zatim, kada uznapreduje, nastupa krvarenje, obično iz nosa ili iz slomljenih kapilara na očima i koži.
Iako se prenosi ubodom krpelja, može se širiti među ljudima putem telesnih tečnosti i krvi ili među bolničkim pacijentima ako medicinska oprema nije pravilno sterilisana.
SZO upozorava da su epidemije CCHP “pretnja javnim zdravstvenim službama” i potencijalno rezultiraju epidemijama u bolnicama i zdravstvenim ustanovama.
SZO je identifikovala CCHF među svojih “devet prioritetnih bolesti” koje predstavljaju najveći rizik po javno zdravlje.
Trenutno ne postoji vakcina za ljude ili životinje zaražene bolešću.
Slučajevi obolelih u Evropi
U Evropi, konkretno u Velikoj Britaniji, registrovana su dva slučaja – 2012. i 2014. godine, kod osoba koje su došle iz Avganistana i Bugarske. Prošle godine u martu, registrovan je još jedan slučaj nakon što je državljanka Britanije doputovala iz Centralne Azije.
Prema podaci SZO, od ovog virusa godišnje oboli oko 10.000 ljudi, a rizik za širenje pandemije procenjuje se na tri miliona – prenosi “Dailymail”.
Upozoravaju se svi građani koji planiraju da putuju u bilo koji deo Afrike ili Azije da podignu nivo pažnje.
Izvor: b92.net
Luk VLAŠAC je LEK za – Zdravlje kostiju, Imunitet, varenje, oči, srce…
Za razliku od crnog i belog luka, kod vlašca se beru i koriste u ishrani zeleni delovi biljke, a ne lukovica.
Vlašac luk je biljka koja vodi poreklo iz Evrope, Severne Amerike i delova Azije, ali je danas veoma zastupljen širom sveta, budući da je postao veoma popularan dodatak mnogim jelima. Vlašac je biljka koja takođe raste iz lukovice, ali njegove stabljike su duge i šuplje, i predstavljaju jestiv deo biljke, kao i lišće, koje se jedva razlikuje od stabljika.
Ove šuplje stabljike se obično seku na sitne komade i dodaju jelima od ribe, supama, sosovima, salatama, meksičkoj kuhinji, jelima sa krompirom i širokom spektru drugih obroka.
Zatvoreni cvetni pupoljci vlašca mogu da se samelju u koristan začin, ali vlašac se najčešće viđa kao sveže seckane stabljike.
Ukus vlašca nije veoma sličan tipičnim članovima roda Allium, on ima blag, prijatan ukus koji je suptilan u jelima.
Što se tiče medicinske svrhe, vlašac se koristi kao lek još od doba Rimskog carstva, ali se verovatno koristio i daleko pre toga. On ima slična lekovita svojstva kao beli luk, iako nije tako moćan.
Pored toga što je veoma popularan ako začin, vlašac za zdravlje ima niz prednosti, o kojima ćemo govoriti u narednom tekstu.
Vlašac za vid/oči
Karoteni koji se nalaze u vlašcu, lutein i zeaksantin, su direktno odgovorni za smanjenje oksidativnog stresa u očnom sistemu i odlaganje pojave katarakte u oku. Oni takođe pomažu da se uspori ili spreči makularna degeneracija, održavajući oči zdravim i kod starijih osoba.
Vlašac za bolje varenje
Alil sulfidi i druga jedinstvena organska jedinjenja koja se mogu naći u vlašcu, pružaju slične koristi za organizam kao i beli luk. Dakle, vlašac luk može efikasno da olakša tegobe sa varenjem.
Osim toga, vlašac ima prirodna antibakterijska svojstva koja mogu da eliminišu širok spektar bakterija, posebno onih iz porodice salmonele, koje mogu da izazovu ozbiljne probleme u gastrointestinalnom (digestivnom) traktu.
Preciznije, vlašac može da obezbedi da dobijete što više hranljivih sastojaka iz vaše hrane koliko je to moguće.
Vlašac poboljšava zdravlje srca
Jedno od najvažnijih organskih jedinjenja koje se nalazi u vlašcu je alicin, koji je nedavno povezan sa smanjenim nivoom „lošeg“ holesterola u telu i poboljšanim zdravljem srca. Alicin je takođe povezan sa snižavanjem krvnog pritiska.
Ova skromna biljka može imati značajan uticaj na smanjenje kardiovaskularnog opterećenja. Osim toga, drugo organsko jedinjenje koje se može naći u vlašcu, kvercetin , je direktno povezano sa snižavanjem nivoa holesterola i naslaga u arterijama, efikasno sprečava aterosklerozu i smanjuje rizik za moždani udar i srčani napad.
Vlašac jača imunitet
Najviše pažnje, što se tiče zdravstvenih prednosti, je usmereno ka organskim jedinjenjima u vlašcu, ali su njegove tradicionalne hranljive materije takođe važne.
Visok nivo vitamina C u vlašcu može da pomogne da se pojača efikasnost imunog sistema, stimulacijom proizvodnje belih krvnih zrnaca; i takođe stimuliše proizvodnju kolagena, što je suštinska komponenta u stvaranju novih krvnih sudova, ćelija, tkiva i mišića.
Vlašac poboljšava zdravlje kostiju
Postoji širok spektar vitamina i minerala koji se nalaze u vlašcu, ali jedan od najvažnijih je svakako vitamin K, obavezan u ishrani, a koji nije tako rasprostranjen u uobičajenoj hrani. Vitamin K je veoma važan u održavanju mineralne gustine kostiju i integriteta kostiju.
Kako starimo, naša koštana gustina počinje da opada, što dovodi do stanja kao što su osteoporoza i pogoršavanje upalnih stanja kao što je artritis . Visok nivo vitamina K, kao onaj koji se nalazi u vlašcu, može pomoći da se proizvede osteokalcin, što je ključni deo održavanja mineralne gustine u kostima.
Vlašac detoksifikuje organizam
Vlašac luk ima Blaga dijuretička svojstva i u kombinaciji sa drugim svojstvima, kao što su ona koja se odnose na neutralisanje slobodnih radikala i antibakterijska svojstva, predstavlja odličan prirodni način da se izvrši detoksikacija tela.
Stimulacijom mokrenja, vlašac može pomoći telu da izbaci višak toksina, soli, vode, pa čak i masti – što se odražava na bolji rad svih organskih sistema.
Vlašac luk kao začin
Vlašac luk je jedan od najtraženijih sastojaka koji se koriste za poboljšanje ukusa i ukrašavanje jela u mnogim delovima sveta, posebno u francuskoj i mediteranskoj kuhinji.
On ima suptilan, blaži ukus od klasičnog luka, a njegova svetlo zelena boja će oplemeniti bilo koje jelo.
Vlašac kao začin pre upotrebe treba dobro oprati u posudi sa hladnom vodom. Osušite ga sa papirnim ubrusom. Iseckajte lišće i stabljike pažljivo, na način koji želite.
Vlašac kao začin se dodaje u poslednjim trenucima prilikom pripreme jela, kako bi se sprečio gubitak ukusa (eteričnih ulja).
Evo nekoliko saveta kako da koristite vlašac kao začin:
– Vlašac kao začin se najbolje slaže sa krompirom i jajima.
– Sveže iseckano lišće vlašca će dodati dobar ukus salatama sa nanom, krastavcem, peršunom i paradajzom.
– Iseckano sveže lišće vlašca može da se dodaje u sendviče, supe i hladne sosove.
– U Evropi, vlašac se uglavnom koristi za ukrašavanje jela, naročito kod pečenog ili pire krompira, ili krompira pomešanog sa krem sirom. Klasična hladna supa se služi uz sveže naseckan vlašac.
– Vlašac takođe može da se koristi kao sastojak i u sledećim jelima: pogačice, pica, omlet, peciva itd.
Izvor: priordanadar.rs
Savet starca Pajsija Svetogorca – Evo kako da se oslobodite negativnih misli koje vas opterećuju i muče!
Naša patnja je često proizvod naših misli. Ne muči nas ono što nam se dešava, već kako tumačimo ono što se dešava. Spoljašnje okolnosti za mnoge od nas mogu biti iste, ali vi ste ti koji upijate određene događaje i reagujete na njih na ovaj ili onaj način.
Stoga je neophodno živeti sa razumevanjem da su različita osećanja i emocije naša prirodna komponenta, kojom mi možemo da naučimo da upravljamo. Tada misli neće pomutiti um, već će pomoći da se u duši neguju dobra, pravedna osećanja.
Dragocene savete kako se izboriti sa sopstvenim sujetnim mislima dao je mudri Sveti Pajsije Svetogorac u razgovoru sa monahinjom:
“Oče, kada treba da rešim neki problem, ne mogu da spavam, jer sam jako zabrinut zbog ovoga.”
“Vaš problem je što patite od mnogih misli. Da nije njih, onda biste i tokom poslušanja i na duhovnom polju mogli mnogo plodonosnije da radite. Želim da vam preporučim jedan način koji će vam pomoći da se nosite sa neželjenim mislima.
Zamislite: razmišljate o nekom poslu, ali ćete morati da se bavite ovim poslom ne danas, već sutra. U ovom slučaju, mentalno recite sebi: “Ovo nije današnji posao. Razmišljaću o tome sutra .” A ako, na primer, treba da donesete neku odluku, nemojte se mučiti mislima o tome kako da donesete odluku što pre.
Izaberite jednu stvar, pokažite odlučnost, a Nebeski Otac će se pobrinuti za ostalo. Ne trudite se da budete preterano skrupulozni, izbegavajte preteranu temeljitost, ne razbijajte glavu. Trudite se da sve što je u vašoj moći činite sa pobožnošću i smirenjem. Neka vaše ponašanje bude jednostavno, ali puno poverenja u Gospoda. Ne zaboravite da kada se nadate Svemogućem za svoju budućnost, vi ga, na ovaj ili onaj način, molite da vam pomogne.
A od viška misli, čak i jaka, zdrava osoba će se razboleti. Kada je bolestan ili stradalnik uznemiren, može se opravdati, ali kada zdravog muče misli koje ga savladavaju, to je sasvim druga stvar! Zaista, najozbiljnija bolest našeg vremena su ovozemaljske misli ispunjene sujetom.”
Izvor: sensa.mondo.rs
Manastir Zlatenac – Oni koji su bolovali od raka ili neke druge bolesti su se izlečili
Resavska Sveta gora područje je u blizini Svilajca, a sastoji se od četiri manastira koji pored duhovnog mira predstavljaju i turističku atrakciju. Jedan od njih je i manastir Zlatenac, čije samo ime krije zanimljive priče.
Manastir je posvećen Svetim Vračima Kozmi i Damjanu, a smatra se da je zadužbina despota Stefana Lazarevića. Kako nam priča njegova igumanija Justina, devojka od samo 27 godina, ima dugačku i burnu istoriju, jer je nekoliko puta rušen do temelja. Baš na tim ruševinama pronađena je skica originalne crkve koja je bila inspiracija za današnji izgled.
– Prva igumanija, mati Jefimija, kada je došla ovde na ruševine, našla je tu povelju i u njoj je pisalo da je crkva sagrađena 1427. godine, i bilo je nacrtano kako je izgledala originalno, pa se vodila time u obnovi. Uz Božiju pomoć i vladike Hrizostoma ona je to i uradila. Tada je to bio muški manastir i bavio se prepisivanjem. Ovaj kraj se zove Resavska Sveta gora, iako kroz njega ne protiče Resava nego Morava, i to baš zbog te Resavske prepisivačke škole jer tada nisu postojale štamparije, nego su monasi redno i trudoljubivo prepisivali sve knjige – priča nam mati.
Za koju godinu monaštvo Zlatenca proslaviće jubilej od 600 godina, a s obzirom na to da je posvećen Svetim Vračima postavlja se pitanje – odakle baš ime “Zlatenac”.
– Ima više priča o tome kako je dobio naziv. Negde sam čitala da je iznad samog manastira postojalo selo koje se tako zvalo, pa je i manastir dobio ime Zlatenac, a postoje i legende da je u vreme Stefana Lazarevića neki od vlastelina dolazio tu, da mu je dete bilo bolesno i kada se iscelilo da je uzviknuo “Zlatni Manastir“, te je od tada Zlatenac – objašnjava nam igumanija.
Manastir je obnavljan četiri puta, ponajviše u 20. veku. Crkva je stradala 1811. godine i tada je, prema rečima naše sagovornice, opusteo. Posetilaca je i dalje bilo, ali monaštva ne. Tek 1923. godine počinju obnove, i Zlatenac polako dobija izgled koji ima i danas.
– Freske i ikonostasi su urađeni u periodu između 1980. do 1984. jer je mati Jefimija Jović došla ovde na temelje i malu podignutu crkvu koja nije bila do kraja izgrađena. Preobražaj se dešava za vreme vladike Hrizostoma, a mnogi manastiri za vreme komunizma su bili pusti, dok su drugi bili muški. Da bi zaživeo žensko monaštvo, on je mnoge monahinje dovodio iz drugih eparhija – dodaje mati Justina.
Danas, ovde dolazi mnoštvo posetilaca sa svih strana Srbije. Ipak, naša sagovornica kaže da je otuđenost ljudi od vere primetna i objašnjava da sve što ljudima fali uglavnom je proizvod toga što im manjka duhovna radost.
– Širok je spektar ljudi koji dolaze. Od najmlađih do najstarijih, ali mnogo njih dolazi turistički, a tu možemo da vidimo otuđenost ljudi od vere. Manastir nije samo zidina za slikanje, to je mesto molitve gde se dolazi na liturgiju. Ja razumem da ljudi ne dolaze često u manastir, pa dođu sa namerom da vide mesto, fotografišu. Svakako, svaki manastir je izdvojen od današnjeg sveta i mislim da je to prvo što privlači ljude, jer nije urbana sredina. Tu se vidi da im fali dodir sa prirodom. Ovde mogu sve to da pronađu, samo ako žele, prvenstveno na liturgiji. Liturgija je predukus raja, a radost u srcu možemo poneti samo ako redovno dolazimo u crkvu. Sve što čoveku fali, fali jer mu nedostaje duhovna radost – objašnjava mlada igumanija.
Ipak, tvrdi ona, bilo je i posetilaca koji su se vraćali u manastir, baš zbog duhovnog aspekta. Mnogima su se molitve obistinile, te su u neverici dolazili da se zahvaljuju Svetim Vračima i Bogu.
– Bilo je mnogo ljudi koji su dolazili da se zahvale na isceljenju, ali greška je što nemamo zapise. U poslednje dve godine dosta njih je došlo da se zahvali Svetim Vračima, oni koji su bili bezdetni dobili su decu, oni koji su bolovali od raka ili neke druge bolesti su se izlečili. U skorije vreme imali smo devojku sa upalom mozga, a mi smo dobili njeno ime da se molimo. Ona se izlečila tako da su lekari u otpusnoj listi bukvalno napisali da ne znaju kako. Sama sila vere tih ljudi to čini. Mi smo samo sluge koje se mole kada nas neko pita. Sve će ih više i biti jer narod ima vapaj za verom i čudima – priča nam Justina.
Svaki manastir je veliko domaćinstvo
Igumanija objašnjava da je molitva sastavni deo svakog njihovog dana u ovom manastiru, ali da su u toku dana ispunjene raznim obavezama, pa je vrlo bitno dobro se organizovati. U Zlatencu se uzgajaju ovce, koze, pčele, ali i razno povrće i voće. Ono što svako prvo primeti su psi čuvari koji ih brane od šakala, a predstavljaju deo porodice.
– Svaki manastir je jedno veliko domaćinstvo i zahteva dosta truda i rada. Prvo što treba je da nahranimo životinje. Imamo koze i ovce i proizvodimo sir, mleko i surutku. Ljudi koji dođu kupe proizvode, a za koziji sir se zna da je lekovit, te nam se javljaju ljudi sa raznim oboljenjima. Imamo i pčelinjak sa tridesetak košnica. Pravimo med, propolis, a od voska pravimo meleme. Maksimalno koristimo prirodu jer se lečenje prirodnim putem vraća kod ljudi jer od lekova koji truju narod nema mnogo vajde. Bavimo se i pravljenjem brojanica, tako da se trudimo da se dobro organizujemo i da posvetimo dan Bogu – priča nam ona.
Ikona Majke Božije Brzopomoćnice
Svaki manastir ima neku svoju priču za koju bi većina ljudi rekla da je pravo čudo, a mnogi čak ne bi ni verovali da se takva situcija zapravo dogodila. Mati Justina priča nam da je bila svedok nesvakidašnjeg događaja, a da su je povici jedne žene u dvorištu prenuli, te je morala da proveri šta se događa.
– Ikonu Majke Božije Brzopomoćnice je dobila majka Jefimija sa Hilandara. Pojavila se jedna žena koja je bila uplašena i rekla da mora nešto da nam vrati. Objasnila je da je od mati Jefimije dobila tu ikonu da se pred njom moli jer je bila bolesna, a sada je ozdravila. Posle nekog vremena Majka Božija joj se javila i rekla da je vrati tamo odakle ju je uzela. Ona nam je ikonu vratila, a mi smo je postavili na stubu iznad svetih Vrača i redovno joj se molimo, a ljudi tome mogu da prisustvuju sredom – zaključuje naša sagovornica.
Izvor. telegraf.rs
Dr Vladimir Đurić: Zli ljudi zavide i mrze, to je njihov način divljenja
Obožavam onu staru od Viktora Igoa koja kaže da “zli ljudi zavide i mrze, to je njihov način divljenja”
I potpuno sam svestan njene istinitosti…
Ono čega sam još svestan je i činjenica da ti ljudi ne moraju biti suštinski zli…već je sasvim dovoljno samo da budu nesrećni i frustrirani…i dugo zaglavljeni u nekoj lošoj životnoj poziciji…
To kao i sve ostalo nisam naučio iz knjiga…
Već po sebi…
Jer možda i ne postoji nešto što me je više prenerazilo u nekim mračnim trenucima po mene od činjenice da i ja itekako mogu da zavidim…
O još kako…
Možda samo nije bilo potrebe za tim…dok mi je sve išlo od ruke…
Pa nije ni bilo potrebe da to bude moj manir…
I da i ja mogu da upadnem u ono stanje svesti…kada mi se više ništa ne dopada…i kada u svemu tražim samo ružno…i kada svakome nađem manu…i kada mi sve smeta…
Mada mi je svakog trenutka bilo jasno da u stvari ja nisam dobro…i da nije problem u ljudima oko mene…već u meni…i u mom kvalitetu života…i da mi možda tu fali stvari koje bi mi se svidele…
A teško je to priznati…
I nekako poražavajuće…
Mnogo je lakše baviti se drugima…njihovim izborima…i sudbinama…
Ali dobro ko živi taj i greši…
Zavist može biti crna…pogubna i izrazito kontraproduktivna ukoliko za cilj ima da se neko pored nas degradira i uništi…jer nam tim činom nikada neće postati bolje…a mi ćemo samo proćerdati vreme i energiju potrebnu za naš rast i razvoj…
Ili bela i spasonosna…ukoliko za cilj ima da nas motiviše da i mi porastemo baš u tom smeru u kome smo nekom zavideli…i da se potrudimo da steknemo baš to što nas nervira što drugi imaju…
Onda to više i nije zavist…
No Inspiracija…
Dihotomija je uvek ista…
Ili ćemo se fokusirsti na to što je neko lep…bogat…zadovoljan…ostvaren i uspešan…i trošiti vreme da to devalviramo…
Ili ćemo se usredsrediti na to šta je potrebno da uradimo kako bismo i mi to postali…
Prvi put je na prvu loptu lak…a na duge staze strašan…
A drugi obrnuto…
Ali vredi…
O kako samo vredi…
Uostalom…
Znate već da mi sve oko sebe doživljavamo takvim kakve su nam Oči…
Ne brinite…
Lako se čovek navikne na tu ružičastu nijansu oko svega…
I na to da je život lep…
Onda kada smo mi dobro…
Kada smo zadovoljni sobom…
I time što smo postali…
I kada dugo gajeni Plodovi počnu da se ubiru…
Ništa na ovom svetu ne ispravlja bolje Dioptriju za Lepo od tog…
Vladimir Đurić, doktor medicine, specijalista psihijatrije
Izvor: drvladimirdjuric.rs
Dr Vladimir Đurić: Kad biste vi samo znali koliko sam se ja nekad sekirao pre polaska na put…
Kad biste vi samo znali koliko sam se ja nekad sekirao pre polaska na put…
Da li ću sve poneti…
Da li sam dobro rezervisao kartu i smeštaj…
Da li ću se snaći…
Šta sve može da me snađe…od proliva…do toga da mi neko ne sipa drogu u piće…
Uzgred…skoro četrdeseta a još mi niko nije sipao drogu u piće…majko…počinjem da sumnjam da si me lagala…
Divna stvar koju dobijete u sredovečnosti je što sada znam da su mi za Putovanje potrebni samo:
-
Dobar stav u glavi…
-
Ideja da Zabava počinje onog trenutka kad smo pošli…
-
Samopouzdanje da ću se snaći šta god me snašlo…
-
Dobro društvo…
-
..
-
I malo pomoći Odozgor’…da se sve lepo posloži…koju valja i zaslužiti…