U svim religijama sveta i mitologijama drvo je simbol života i znanja, živi kosmos u neprekidnom obnavljanju. Kosmičko drvo, osa sveta i drvo života su univerzalni simboli svih drevnih civilizacija. Drvo simbolizuje takođe i rast porodica, grada, naroda, narodnosti i kraljeve vlasti. U Jezekilju faraon se upoređuje sa kedrom “ vrhovi mu bijahu do među gustijem granama… nijedno drvo u vrtu Božjem ne bješe na ljepotu tako kao on… zato ga dadoh u ruku najsilnijemu među narodima da čini s njim što hoće”. U Psalmaima se javlja veliko drveće, kao smrdljika koja predstavlja neprijatelje Gospoda i njegovog naroda. Isaija je ukazivao na tirane koji kao čempresi i kedrovi žele da se uspnu na nebesa, ali bivaju srušeni. Kao negativni vid simbolizma tih velikih stabala, oni predstavljaju i nerazumnu ambiciju moćnika na zemlji koji uvek nastoje da prošire i učvrste svoju vlast, ali bivaju uništeni.
U hrišćanskom mitu o Postanju postoje dva drveta u edenskom vrtu – drvo života i drvo spoznaje dobra i zla koji sibolizuju dva stvaralačka razvoja, biološkog i psihološkog. Drvo života može, zavisno od čovekovog ponašanja, da postane drvo smrti. Svaki stvoreni život se može izopačiti i iskvariti, svaka snaga može skrenuti sa pravog puta. Pun procvat će postići samo razvijajući se u skladu sa božanskom voljom.
Kao simbol života, u neprestanom razvoju i u uspinjanju prema nebu, drvo ukazuje na celokupni simbolizam uspravnosti. Sa druge strane, ono služi kao simbol cikličnog karaktera kosmičke evolucije: smrti i preporoda. Drvo povezuje i tri nivoa kosmosa: podzemlje, korenjem kojim rije dubine i u njih se zavlači; površinu zemlje, deblom i donjim granama; visine, gornjim granama i vrhom jer njih privlači svetlost neba. Među korenjem puze gmizavci, u krošnji lete ptice – drvo povezuje podzemni i nadzemni svet. Okuplja i sve prirodne elemente: njegovim sokom teče voda; zemlja mu korenjem ulazi u telo; vazduh mu hrani lišće, a vatra izbije kad ga trljamo.
DRVO – OSA SVETA
Pošto mu korenje ponire u tlo, a grane se dižu u nebo, drvo uopšte se smatra za simbol veza koje se uspostavljaju između neba i zemlje. U tom smislu ono ima centralni karakter u tolikoj meri da je drvo sveta sinonim za osu sveta. Takvo drvo je često izdvojeno (hrast u Galiji, lipa kod Germana, jasen u Skandinaviji, maslina u islamu, banijam u Indiji, breza ili ariš u Sibiru…). Sibirska breza ima ureze koji označavaju stepene uspona u nebo. Na edenskom drvetu života ima dvanaest plodova, a oni su znakovi cikličnog obnavljanja. Nebeske ptice na granama drveta su uzvišena stanja bića, dok su preostala stanja međusobno povezana deblom.
DRVO ŽIVOTA – KOSMIČKO DRVO
Kosmičko drvo je arhetip na kojem se gradi plemenska kosmička osa. Ono je projekcija slike u apsolutno. Zato na njega ukazuju i deo su njegove svetlosti sve breze, bela drveta, koja zbog beline imaju poseban sjaj, a i sva drveta neobična zbog svojih dimenzija i svoje dugovečnosti.
Kosmičko drvo je centralno drvo: njegov sok je nebeska rosa, a njegovi plodovi daju besmrtnost (povratak u centar bitka, u rajsko stanje). Isto se pripisuje i plodovima edenskog drveta života i plodovima drveta Nebeskog Jerusalima, zlatnim jabukama iz vrtova Hesperida, soku iranskog Haoma, a naročito različitim smolama četinara. Jela je simbol ženskih sposobnosti rađanja. Svet čini zelenim, i kao Pramajka Kedar, simbolizuje životnu energiju same zemlje.
Drvo je simbol neprestanog obnavljanja, dakle života u njegovom dinamičnom smislu. Ispunjeno je svetim snagama, jer je uspravno, raste, gubi lišće i ponovo ga dobija, preporođuje se, umire i ponovo rađa bezbroj puta. Drvo ne pripada samo ovom svetu, ono crpi odozdo i uspinje se do onostranog. Vinulo se i iz podzemnog sveta u nebo kao živi put komunikacije.
U zemaljskom raju postoji i drugo centralno drvo – drvo spoznaje dobra i zla, koje dvojstvo suprotstavlja jedinstvenosti drveta života. Jedino se po tome i razlikuju. Instrument Adamovog pada je drvo spoznaje. Od njega je, prema verovanju, izrađen Hristov krst koji se, uostalom, često izjednačava sa drvetom života pa je po tome i instrument otkupljenja.
OBRNUTO DRVO
Vedski tekstovi potvrđuju postojanje predanja o obrnutom drvetu. Ono potiče od shvatanja o ulozi sunca i svetlosti u rastu živih bića: od gore crpe život, a dole se trude da se njime prožmu. Otud i obrtanje slike: krošnja ima ulogu korenja, a korenje ulogu grana.
Prema Danteovim rečima, postoji drvo koje živi od svog vrha. Pošto korenje ima gore, a grane dole, za Asvatu se kaže da je neuništivo; njegovo lišće su himne; onaj koji njega poznaje, poznaje i Vedu… Njegove grane hranjene mnogim svojstvima šire se i prema gore i prema dole; čula su mu pupovi, a korenje mu raste dole i veze su delovanja u ljudskom svetu. Obrnuto drvo je ideogram koji simbolizuje kosmos.
Platon je tvrdio da je čovek izvrnuta biljka čije se korenje pruža u nebo, a grane u zemlju. Isto shvatanje se javlja u hebrejskom ezoterizmu. U islamu korenje drveta sreće ponire u poslednje nebo, a njegovi ogranci se pružaju iznad i ispod zemlje.
Isto predanje se potvđuje u islandskom i finskom folkloru. Svake godine Laponci žrtvuju jednog vola u korist boga vegetacije. Tada se uz žrtvenik postavlja jedno drvo sa korenjem prema gore, a sa krošnom prema dole.
MISTIČKO DRVO
Drvo je nadahnulo velik broj mističkih autora koji njegovu vrednost uzdižu do nivoa teologije spasenja. “… Ovo drvo pripada mom večnom spasenju, kaže Pseudeo-Hrizostom u šestoj homeliji za Uskrs. Njime se hranim, njime nasićujem, u njegovom korenju jačam, pod njegovim se granama pružam, njegovom se dahu prepuštam sa nasladom, kao vetru. U njegovu senku postavio sam šator, i u zaklonu od preteranih vrućina nalazim odmor ispunjen svežinom. Njegovim cvetovima cvetam; njegovi plodovi koje berem pripremaju se za mene od početka sveta. Svojoj gladi nalazim ovde ukusnu hranu, svojoj žeđi izvor; svojoj golotinji odeću; njegovo lišće je duh koji oživljuje. Ako se bojim Boga, ovo je stablo moj zaklon; u mojim me opasnostima jača; u mojim bitkama ono mi je štit, a mojoj pobedi trofej. Evo moje uske staze; evo moga tesnog puta. Evo Jakovljevih merdevina kojima se anđeli penju i silaze, a povrh kojih stoji Gospod.
Ovo stablo, što se proteže jednako daleko koliko i nebo, uspinje se od zemlje do neba. Stoji besmrtna biljka u centru neba i zemlje: ona je čvrst oslonac svemiru, spoj svih stvari, potpora čitave nastanjene zemlje, kosmički preplet, u sebi sadrži sve šarenilo ljudske prirode. Pričvršćeno nevidljivim ekserima Duha, da se ne bi kolebalo u svom udešavanju za božansko; dodirujući nebo temenom, očvršćujući zemlju nogama, a u međuprostoru, obuhvatajući čitavu atmosferu neizmerljivim rukama.”
JESEJEVO STABLO
Jesejevo stablo koje se javlja u Isaijinom tekstu (11, 1-2), a nadahulo je mnoga umetnička dela i mističke komentare:
Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejeva,
i izdanak iz korijena njegova izniknuće,
i na njemu će duh Gospodnji,
duh mudrosti i razuma, duh savjeta i sile,
duh znanja i straha Gospodnjega.
Jesejevo stablo simbolizuje lanac pokolenja čiju istoriju donosi Biblija, a dostići će vrhunac dolaskom Device i Hrista.
U hrišćanskoj mistici Jesejevo stablo je čitav skup simbola. Označava Devicu Mariju, novu Evu, koja je Hrista i sve hrišćanske narode začela po milosti; označava raj u kojem se okuplja rod izabranih; ono dopire sve do raspetoga Hrista, do krsta, do one smrti od koje potiče jedan novi narod, beskonačno potomstvo; podseća na Jakovljeve merdevine, kao i na plamene merdevine svetog Jovana.
Stablo raste iz pupka i usta Jesejevih. Deblo ponekad nosi grane na kojima se pojavljuju kraljevi Judeje, Hristovi preci. Po Sižeovom nalogu u Sen-Deniju je napravljen vitraž posvećen Jesejevom stablu. Obnovljen je, pa i danas postoji. Jedan prozor katedrale u Šartu je njegova savršena koplja iz 1150. godine. Iz Jeseja izlazi stablo, a kraljevi čine deblo. Sa svake njegove strane stoje proroci; iz jednog doba u drugo najavljivala se Jesejeva šibljika. Jesej spava, a svetiljka obešena nad njegovim ležajem pokazuje da u snu vidi budućnost.
Jesejevo stablo, koje će u XIII veku zaokupljati mnoge tvorce slikanih rukopisa i prozora, jedan je od najomiljenijih motiva cistercitskog reda, zbog njegove odanosti Devici. Minijature opatije u Sitou, nastale pre 1125. godine rekonstuisane su i reprodukcijama minijatura ilustrovani su rukopisi Sitoa i čuvaju se u džinovskoj biblioteci. Temu Jesejevog stabla nalazimo i u Martyrologie obituaire. Sadrži niz uspravno postavljenih medaljona koji izlaze iz Jesejevog tela. U Legendarijumu se Devica nalazi u medaljonu iznad Jeseja. I Brak je izradio vitraž koji prikazuje Jesejevo stablo (crkva u Varanžvilu, Sen Maritim).
DRVO I BOGOVI
Drvo je kao sveto biće bilo predmet veoma raširenog kulta i tesno povezano sa kultom bogova i boginja kojima su takva drveta bila posvećena. Artemida je boginja kedra i oraha; Atis se poistovećuje sa borom; Adonis izlazi iz drveta sa kojega kaplje mirha; Mitra ima svoje sveto drveće; Atinino drvo je maslina i nalazi se pod njenom zaštitom. Nedolično dodirivanje drveta smatralo se za svetogrđe: svako doticanje tih stabala moglo je da izazove osudu zbog bezbožnosti, a čupanje ili seča su mogli da budu povod i za smrtnu kaznu.
Kult stabla bio je vrlo značajan u prethelenističkim civilizacijama. Uključivao je obrede poštovanja, žrtvovanja i plesove kojima je svrha bila podsticanje rasta. Obred čupanja svetog stabla ima pogrebno obeležje; slavi se godišnja smrt rastinja, zimska žalost prirode. Prilikom čupanja stabala magičnim pokretima se oslobađaju duhovi koji će drugom drveću omogućiti da se večno razmnožavaju.
Neki modeli maski i statueta u Africi moraju da se delju ili rezbare iz debla određenog drveta: takvo vajarstvo proizlazi iz primitivnog kulta drveta ili kolca. Umetničko delo, kao suština drveta iz kojeg je izvučeno, postaje tako pridruženo životnoj snazi jednog duha, besmrtnog pretka i roda.
DRVO – MITSKI PREDAK
Prema Elijadi drvo koje se smatra mitskim pretkom nekog plemena u uskoj je vezi sa lunarnim kultom. Mitski predak koji se izjednačava sa mesecom predstavlja se nekom biljnom vrstom. Ima mnogo takvih primera plemena koja potiču od bambusa, mimoze itd.
Antropomorfna tumačenja drveta sreću se u verovanjima mnogih naroda. Čovek se pretvara u drvo i zatim dobija svoj prvobitni oblik.
U legendama raznih naroda sreću se bezbrojna drveta očevi. Nasuprot tome, šupljina drveta slična pećini često se javlja kao materica. Neka drveta su bila muška, a neka ženska. Lipa tako služi za izradu pogrebnih stubova prilikom obreda umrlim ženama, a hrast tokom obreda umrlim muškarcima.
POSEBNI VIDOVI SIMBOLIZMA DRVETA
Drvo-lotos je u Koranu simbol raja. U Bibliji su drveta slika hebrejskog naroda, u Kabali slika čoveka. Drvo je simbol rasta u Kini. Zbog svojih veza sa nebom donosilo je kišu: poseći drvo je značilo izazvati sušu. U mnogim krajevima Azije drveta su boravišta lokalnih duhova.
Neke osobine su drveću dale izuzetna značenja. U Japanu, na primer, patuljasto drvo (bonsai) predstavlja prirodu u njenoj strogosti i večnoj mudrosti. Svojim oblicima ono izražava božansku ravnotežu prirode. Ako su gornje grane jako zabačene unazad, bonsai iskazuje očaj ljudi koji ne žele da se pomire sa sudbinom.
Šuplje drvo označava drvo koje rađa. Iz šupljeg hrasta izvire voda izvora podmlađivanja. Međutim, u prikazima i jeziku alhemičara, šuplje drvo znači novo rođenje. Ono simbolizuje peć u kojoj su alhemičari nakon različitih operacija pravili svoj kamen koji je, bačen na bilo koji metal, pretvarao taj metal u zlato. Šuplji hrast postaje tako materica kamena.
U Kabali postoji i drvo smrti. Listovi drveta smrti kojima Adam pokriva svoju golotinju su simbol magijskog znanja. Magija je jedna od posledica pada. Vezana je za postojanje fizičkog tela kojem je uskraćeno telo svetlosti.
DUHOVI DRVEĆA
U očima primitivnog čoveka ceo svet je živ, pa ni drveće i biljke u tom pogledu nisu izuzetak. On misli da oni imaju dušu sličnu njegovoj, pa tako i postupa s njim. »Kažu«, piše stari vegeterijanac Porfirije, »da su primitivni ljudi živeli nesrećnim životom, jer se njihovo sujeverje nije zaustavljalo na životinjama, nego je bilo prošireno i na biljke. Jer zašto bi klanje vola ili ovce bilo veći greh od sečenja jele ili hrasta, kad je duša usađena i u drveće«?
U verskoj istoriji arijevske rase u Evropi, obožavanje drveća igralo je važnu ulogu. U praskozorje istorije, Evropa je bila pokrivena ogromnim prašumama. Do prvog veka pre Hrista, Hercenska šuma prostirala se istočno od Rajne u nedoglednu i neznanu daljinu. U Engleskoj, šume Kenta, Sareja i Saseksa ostaci su velike šume Anderide, koja je nekad pokrivala ceo jugoistočni deo ostrva. Kako je ozbiljno bilo to obožavanje u prošlim vremenima, može se videti po svirepoj kazni koju su stari nemački zakoni odredili za one koji se usude da oljušte koru sa živog drveta. Kazna je bila život za život – život čoveka za život drveta.
Mnogobožački Sloveni obožavali su drveće i gajeve. Neki od njih obožavali su izuzetno velike hrastove i drugo veliko lisnato drveće od koga su dobijali proročanske odgovore. Neki su održavali svete gajeve oko sela ili domova, a čak je bio greh prelomiti ma i jednu grančicu. Verovali su da onaj ko poseče granu u takvom gaju ili iznenada umre ili postane sakat.
Ima mnogo dokaza o rasprostranjenosti obožavanja drveća u staroj Grčkoj i Italiji. U Eskulapovom svetilištu na Kosu, na primer, bilo je zabranjeno seći čemprese pod pretnjom kazne od hiljadu drahmi. Na Forumu, poslovnom centru rimskog života, Romulovo sveto smokvino drvo obožavano je sve do vremena carstva, a sušenje njegovog stabla bilo je dovoljno da zaprepasti ceo grad.
Slično tome, Hidaca-Indijanci Severne Amerike, veruju da svaki prirodan predmet ima svoju dušu – svoju senku. Veruje se da senke severnoameričke topole, najvećeg drveta u dolini gornjeg Misurija, ima inteligenciju koja može da pomogne. Kad Misuri nadođe s proleća i počne da odnosi jedan deo svojih obala i da obara u svoje talase i veliko drveće, onda se kaže da duh drveta plače sve dok se žile još drže za zemlju. Ranije su Indijanci smatrali za greh da poseku neko džinovsko drvo, pa su, kad im je trebalo velikih balvana, isključivo upotrebljavali drveće koje je samo palo.
Irokezi su verovali da svaka posebna vrsta drveta, žbuna, biljke i trave ima svoj duh, i imali su običaj da mu zahvaljuju. Vanike istočne Afrike uobražavaju da svako drvo, a naročito kokosovo, ima svoj duh; »uništenje kokosovog drveta smatra se ravnim materoubistvu, jer im to drvo daje život i hranu, kao mati svom detetu«. Sijamski monasi, verujući da je duša svuda i da uništenje ma čega znači nasilno oduzimanje njegove duše, ne bi nikako slomili granu drveta, »kao što ne bi slomili ruku nevinom licu«.
Ponekad se samo za naročite vrste drveća pretpostavlja da su nastanjene duhovima. U mestu Grbalj, u Dalmaciji, kaže se da među velikim bukvama, hrastovima i drugim drvećem postoje neka koja imaju seni ili duše, i ko poseče jedno od njih mora umreti, ili bar postati bogalj za ceo život. Isto važi i za drvo oraha. Ako se drvoseča boji da drvo koje je posekao pripada toj vrsti, on mora odseći glavu žive kokoške na panju tog drveta, i to istom sekirom kojom je posekao drvo. Ovo će ga čuvati od svakog zla, čak i ako je drvo jedno od onih koja imaju dušu.
Stari seljaci u nekim krajevima Austrije, još uvek veruju da je šumsko drveće živo i ne dozvoljavaju da se kora zaseca bez naročite potrebe. Čuli su od svojih očeva da drvo oseća zasekotinu isto kao i ranjenik ranu. Pri sečenju drveta oni ga mole za oproštaj.
Kod Južnih Slovena, nerotkinja koja želi da ima dete obesi uoči Đurđevdana novu košulju o rodno drvo. Idućeg jutra, pre sunčevog izlaska, ona pregleda košulju i ako nađe da neki živi stvor mili po njoj, onda se nada da će zatrudneti te godine. Zatim obuče košulju, uverena da će biti plodna kao drvo na kome je košulja provela noć.
U nekim delovima Švedske postojao je bardtrad ili drvo-čuvar (lipa, jasen ili brest) u blizini svakog majura. Sa svetog drveta nije kidan nijedan list jer je svaka uvreda nanešena drvetu kažnjavana nesrećom ili bolešću. Trudne žene imale su običaj da obgrle drvo da bi imale lak porođaj.
Kod nekih crnačkih plemena u oblasti Konga, trudne žene naprave sebi odelo od kore svetog drveta jer veruju da će ih to drvo spasti od opasnosti koje prate porođaj. U grčkoj legendi, Leta je obgrlila dva lovorova drveta, pre nego što je rodila božanske blizance Apolona i Arternidu.
SRETNO I NESRETNO DRVO
Drveće je oduvek bilo zastupljeno u verovanju mnogih naroda i to od samih početaka postojanja ljudskog roda. U edenskom vrtu postoje drvo života i drvo spoznaje. U biblijskom hrišćanskom predanju, koje proizlazi iz priče o iskušenju u Postanju, drvo života može, zavisno od čovekovog ponašanja, da postane drvo smrti. Odatle potiče klasifikacija drveća na dobra i zla – na srećna i nesrećna. Takva klasifikacija sačuvana je u narodnoj mitologiji do današnjih dana.
Kult drveta u našoj narodnoj tradiciji datira od paganizma. Još Konstantin Porfirogenit spominje Slovene koji su zauzeli ostrvo Sv. Georgije i prinosili žrtve pored ogromnog hrasta. Na Južne Slovene se odnosi podatak iz žitija Sv. Nauma Ohridskog s početka X veka, gde se kaže kako narod poštuje kamenje i drveće.
Verovanje u duhove ili demone utelovljene u vegetaciji predstavlja raniji stupanj animizma, dok se kasnije razvijaju predstave po kojima se drvo smatra staništem određenog duha, koje on može i da napusti. Još Plinije Stariji iz I veka posle Hrista rekao je za drveće da su ”hramovi bogova”. Drvo je prvi i najprimitivniji hram i njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva ili demona koji u drvetu živi. O tome ima puno tragova u mnogim narodnim pripovetkama i pesmama, u toponimima i imenima manastira koji su možda nastali na mestima tih starih gajeva, kao što su Orahovac, Krušedol, Grabovac. Sveto drvo, zapis, koje ritualno obilazi povorka krstonoša i u njegovu koru urezuje krst, poštovano je i tabuisano. Ne sme se seći, sa njega se ne otkidaju grane, niti se njegovi plodovi koriste. Ovo verovanje se zadržalo do danas.
Naš narod je verovao da od demonskih bića dolaze mnoge nesreće i bolesti, pa je imao potrebu da ih na neki način pridobije i umilostivi prinoseći drveću, kao njihovom staništu, prvo krvne a kasnije, primanjem hrišćanstva, beskrvne žrtve u vidu hleba i vina. Pravoslavna crkva se sa kultom drveta brzo izmirila, pa u mnogim obredima učestvuju i sami sveštenici.
U narodnoj religiji drveće je podeljeno na srećno i nesrećno, tj. ono koje je nastanjeno dobrim i ono koje su zaposela zla bića, veštice, đavoli. U srećno drveće ubrajaju se hrast, leska, dren, tisa, lipa, vrba, jabuka, breza, dok se treba čuvati oraha, zove, kruške, bagrema, duda, bresta…
ORAH – NAJNESRETNIJE DRVO
Orasi su smatrani za hranu mrtvih. To se vidi iz običaja da se u periodu od Badnje večeri do Bogojavljenja, kada su na zemlji boravile duše pokojnika, orasi ostavljaju po ćoškovima kuća ili bacaju po podu (“za pretke”). Predstava o vezi oraha sa htonskim svetom, posredno se odrazila u zabrani da se orasi jedu u periodu od Božića do Bogojavljenja, da se ne bi naškodilo dušama umrlih. Na Bogojavljenje ove orahe su lomili i na osnovu njih gatali – pun orah nagoveštavao je blagostanje, a osušen i prazan – siromaštvo i nesreću.
Južnoslovenski narodi verovali su da orah nikako ne sme saditi mlad čovek jer, ako ga posadi, umreće onda kada deblo postane debelo kao mladićev vrat. U selima ne sade ni danas orah pored kuće jer se veruje da unosi razdor u kuću. Ispod oraha ne uspevaju druge biljke pa se veruje da je njegova krošnja demonska.
Za orah je vladalo verovanje da je preko svojih dugačkih korena povezan s podzemnim, demonskim svetom, te da u njegovo deblo najradije udara grom. Do današnjih dana je uvreženo mišljenje da će se onaj ko zaspi u debeloj i teškoj hladovini oraha probuditi bolestan, a možda se neće ni probuditi. Ma koliko bili željni odmora i osveženja u vrelim i suvim letnim mesecima, ljudi su izbegavali odmor u senci oraha. Isto se tako verovalo da se u krošnji oraha sastaju i često borave veštice. Ako je zimi, kad se najviše koristi, plod oraha suv i nejestiv (pišljiv), to je značilo samo jedno: da su u krošnji tog stabla boravile veštice i takvo je stablo trebalo poseći.
HRAST – SRETNO DRVO
U mnogim tradicijama hrast je povezan sa vrhunskim nebeskim božanstvima, najčešće bogovima gromovnicima. Simbol je snage, trajnosti, zaštite, hrabrosti, istine, čoveka, ljudskog tela. U hrišćanskoj tradiciji hrast je simbol Hrista kao snage u nevolji, kreposti u veri i vrlini.
Mnogi drveni idoli izrađeni su od hrastovog drveta, a i sveta vatra ložila se hrastovim drvetom. Mnogim Slavenima poznata je i legenda koja kaže da je u šupljini debla starog hrasta skriveno ono što najviše želimo. Prvu zapisanu verziju ove legende dao je, još u XII veku, kaluđer Ebo koji navodi da je jedan zlatni Triglavov idol, nakon što je Oton razorio slovenske hramove, sakriven u “rupi u stablu jednoga vrlo debeloga drveta”, tako da se ova svetinja “nije mogla ni videti ni dotaknuti”. Ovo verovanje je vremenom preraslo u legendu da se u najstarijim hrastovima često kriju velika blaga.
Izvor: srpskatelevizija.com
