Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni.

Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan…

Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad.

Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom.

Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti.

Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama.

Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama načine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni.

I možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.

Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon.

Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.

Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga potpuno zarobili.

On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo.

Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi.

Ditrih Bonhefer

Izvor: Direktno

Za početak da razjasnimo jednu nedoumicu. Nadžak-baba kao takva uopšte ne postoji niti je poznato da je ikada postojala jedna, jedina baba sa ovim nadimkom. Smisao ovog termina odnosi se u stvari na osobinu koju najlakše možemo da prišijemo zlovoljnim osobama. Ovo se naravno, nepravde li, nekako uvek specijalno odnosi na osobe ženskog pola.

U našem jeziku se za žene loše naravi upotrebljava toliko „ljupkih“ termina da je svako nabrajanje besmisleno. Ipak, jedan je posebno zanimljiv, verovatno zbog duhovitog prizvuka koji ima: nadžak baba! Dotična gospođa je, razume se, uvek loše volje, džangrizava i ozbiljno nadrndana. Ali šta bi tu trebalo da znači nadžak i kakve to veze ima sa babama?

 Nadžak-baba palaca svojim oštrim, predugačkim jezikom i usput udara kao buzdovanom

Danas ovaj termin, osim u spomenutom kontekstu, više niko, nigde ne upotrebljava. Nadžak je starinsko hladno oružje nalik na buzdovan. Kako god izvorno izgledao, namena mu je jasna. Spajanjem jedne ovako šarmantne alatke i reči baba u njenom najpogrdnijem značenju nastao je drugi izraz za rospiju.

Da pojednostavimo, nadžak-baba može da bude svaka žena loše volje… već po potrebi. Ona palaca svojim oštrim, predugačkim jezikom i usput udara kao nadžakom.

Prema tome, drage moje, sledeći put kada vam padne mrak na oči potrudite se da izbrojite do deset. U suprotnom lako može da se dogodi da vas proglase ozloglašenom nadžak-babom!

Izvor: pokazivac.com

U današnjem drušvu, na našu veliku žalost, mnogi moralni i verski stubovi su narušeni, ali na sreću neki još stameno stoje nepokolebljivi pred burom taštine, praznoverja i gordosti.

Jedna od najvažnijih osnova čovekovog života je uspostavljanje odnosa i veza sa drugima, jer samo ulaženjem u zajedicu sa drugima može osnovati Crkvu Hristovu. Zatvaranje u sebe i izolacija od drugih ljudi vode ka nepravilnom razvitku ličnosti i fanatizmu, te je prijateljstvo sa drugima važno koliko i za svetovni, toliko i za duhovni život.

Nekada su se ljudi jedni drugima zaklinjali na vernost, činili znake prijateljstva i uzajamnog poštovanja. I u ovom slučaju u Pravoslavnoj crkvi prijateljstvo je našlo svoj puni odraz i smisao u kumstvu. Kum je najbolji prijatelj od svih ljudi i kum je duhovni srodnik kojeg valja poštivamo više i od krvnih srodnika.

Kod Srba i u Pravoslavnoj crkvi kumuje se samo na dvema Svetim tajnama: Krštenju i Venčanju. I za kumove se bira ne bilo ko, nego onaj za koga se smatra da je častan hrišćanin, koji će i sam znati ceniti kumstvo. Koji će ispunjavati svoje obaveze i prema Bogu i prema kumovima. Zato naš narod lepo kaže: “Bog je na nebu kum na zemlji”.

Prilikom odabira kuma javljaju je velike nedoumice, te se često zaboravlja da ta osoba treba da bude zaštitinik na zemlji, oslonac vašoj deci i naš najbliži duhovni srodnik.

Često sveštenici dobijaju pitanja vezana za odabir kuma. Novo vreme donelo je neke nove, zapadne običaje, te tako dolazi do kvarenja svetog kumstva. Dileme su često povezane i sa pitanjem ko kome može da kumuje, da li kumstvo sme da se ukrštava i šta se dešava kada neko odbije kumstvo.

Za ovo poslednje se veruje da je bruka i da će onoga ko odbije stići kazna. Ipak ta verovanja ne potiču iz pravoslavnja, već su plod sujeverja. Zato je najbolje biti iskren i prihvatiti kumstvo iz ljubavi, a ne obaveze.

Ovakve i slične dileme razrešio je protoprezviter Milan Ristivojčević ističući da je ovo jedna od najvažnijih veza u životu i da se zato treba birati pažljivo i sa svešću da će sutradan to biti duhovni otac vašoj deci:

– Kumstvo, takođe spada u srodstvo, samo ono nije krvno nego je duhovno tako da kažemo da je onaj koji bude svedok na krštenju duhovni roditelj onome ko se krštava. Na samoj Svetoj tajni krštenja on jamči za veru svoga kumčeta i taj odnos bi trebao da bude i u razlici godina. Biti kum je čast, ali i obaveza. Traži nadzor za razvijanje duhovnog i telesnog života nad svojim kumčićima. Duhovno srodstvo se prenosi sa kolena na koleno. Ukoliko dođe do nužne promene kumstva sa tim treba da se složi “stari kum“, kaže on i dodaje:

– Na venčanju postoje dva svedoka (kuma) njihova uloga je nešto manja nego onoga na krštenje i nisu oba istog ranga tj. jedan je kum, a drugi je stari svat. Ovaj drugi (stari svat) može biti i krvno vezan sa mladencima, recimo ujak, dok glavni kum ne sme biti ni u kakvom srodstvu sa mladencima. Kako se kumstvom postaje duhovni roditelj, onda je nemoguće da taj roditelj sada postane duhovno dete tj. mora da se zna ko je kome kum, tzv. ukršteno kumstvo ne treba nikad praviti.

– Dakle, držite se starog kumstva. Srodnici ne smeju biti kumovi. Kumovi na krštenju treba da budu stariji od svojih kumčića. Ne može se kumstvo uzvraćati, završava protojerej Milan Ristivojčević.

Izvor: sd.rs

Artur Šopenhauer (1788-1860) bio je nemački filozof idealista, klasični predstavnik pesimizma. Tvorac voluntarizma po kojem je volja osnova svega, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana. Glavno delo mu je “Svet kao volja i predstava”. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti.

Njegovu duboko pesimističnu filozofiju prihvatila je generacija razočarana neuspehom nacionalnih pokreta 1848. u Evropi, u filozofiji i književnosti našla odraz u delima Fridriha Ničea i Tomasa Mana. A evo šta je rekao ovaj veliki filozof.

• U svetu uglavnom caruje zlo, a glavnu reč ima glupost.

• Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina.

• Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji!

• Bogatstvo je nalik na morsku vodu – što je više pijemo, to smo žedniji.

• Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni.

• Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati.

• Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja.

• Mladima bi glavni predmet učenja morao biti taj da nauče podnositi samoću: ona je naime izvor sreće i duševnog mira.

• Verovanje i znanje odnosi se jedno prema drugome kao ptice na vagi: koliko se jedna spusti, toliko se druga digne.

• Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla.

• Pušemo balone od sapunice što duže možemo i što veće možemo , iako dobro znamo da će se raspršiti.

• On je vrlo nedruštven, to gotovo već znači da je on čovek velikih sposobnosti.

Po rečima vidovnjaka, mnogi ljudi se već rađaju sa „urokljivim okom“. Često nisu ni svesni svoje sposobnosti da nanesu štetu ljudima.

Osoba sa „urokljivim očima “ može biti vaš komšija, prijatelj ili čak rođak. Urokljivo oko se javlja nesvesno. Ranije su se ljudi koji su mogli da ureknu  razlikovali samo po spoljašnjim znacima. U davnim vremenima, vlasnicima „urokljivog oka“ smatrani su ljudi sa višebojnim očima, kosim očima, crvenokosim. Danas bi bilo pogrešno označiti da imaju „urokljive oči“ sve one koji,zahvaljujuć mnogim mogućnostima današnjice imaju ove karakteristike. Dovoljno je da osoba sa ovom sposobnošću jednostavno poželi zlo drugome i njegove negativne misli se materijalizuju.

 Kako prepoznati takve ljude i zaštititi se od zlog oka?

Ljudi koji umeju da vas ureknu ocima, po pravilu su veoma zavidni i licemerni. Mogu da vam se smeju u lice, da vam šalju psovke u leđa i da vam požele zlo.

Primetno  obeležje ljudi sa „urokljivim okom“ je radoznalost. Ljudi sa urokljivim očima veoma često tračare o tuđim životima, važno da budu informisani o  svim događajima koji se dešavaju u životu njihovih komšija, poznanika, pa čak i onih sa kojima imaju malo kontakta. Ovi ljudi se hrane energijom uspeha druge osobe. Ali ne na način da se raduju. Čim saznaju da je neko imao radostan događaj, oni počinju da prenose ovu vest kroz sebe, nesvesno nanose energetsku štetu osobi, stavljajući joj ono sto se naziva urok.

Kako se zaštititi od urokljivog oka

Šta da radite ako oko vas ima puno zavidnika i zlobnika I ljudi za koje se smatra da imaju urokljive oci? Na kraju krajeva, postoji veliki stepen verovatnoće da je neko od njih taj koji ima „zlo oko“ i može da vam naudi!

Ako ne želite da postanete žrtva urokljivih ociju, preporučuje  se sto manje razgovarate sa ljudima za koje sumnjate da su urokljivi. Ne treba svima redom govoriti o svojim uspesima, planovima za budućnost, i dostignućima. Zapamtite oni kada čuju takve vesti odmah kroz sebe propuštaju licemerje I zavist I nanose vam štetu.

Ako ste iz nekog razloga u situaciji da stalno kontaktirate osobu sa „urokljivim okom“, onda uvek pokušajte da držite ruke prekrštene na grudima kada komunicirate s njim. Ovaj način  stvara neku vrstu energetskog bloka koji će sprečiti da se vaše energetsko polje uništi.

Urokljivo oko je  je energetski udarac koji, uništava biopolje osobe, šteti njegovom životu.

Realno gledano sa aspekta ezoterije da biste nekom naneli zlo, uopšte nije neophodno imati magične sposobnosti. Da biste nasrnuli na osobu, dovoljno je poželeti mu zlo ili misliti loše o njemu. Ako se gomila negativnosti usmerene prema osobi pokaže moćnom, onda će to dovesti do uroka.

Efekti urokljivih očiju se odmah pojavljuju Može se izraziti i u obliku fizičke bolesti I u obliku raznih nevolja u životu. Ureknuta  osoba, po pravilu, prestaje da oseća sve radosti života. Postaje povučen, nesiguran u sebe, raspoloženje mu se stalno menja, a ponašanje postaje nepredvidivo. Može imati  glavobolju, nesanicu, noćne more, pojavu bolesti.

 Kako saznati da li ste ureknuti

Mnogi od nas ne veruju da postojie urokljive oči. Ako se u vašem životu iznenada pojave nevolje, onda bi trebalo da razmislite o tome da li ste bili ureknuti. Možete odrediti zlo oko kod kuće i bez pomoći stručnjaka. Ovo su neke od jednostavnijih metoda.

 Prvi način da se utvrdi prisustvo urokljivog oka

Pre spavanja operite lice hladnom vodom, zatim uzmite zlatni prsten i nad njim pročitajte „Oče naš“. Nakon toga, prevucite prsten na levom obrazu. Ako na koži ostane bela pruga, sve je u redu sa vama. Ako ostane tamna pruga, onda je to direktan dokaz da ste bili ureknuti, a svi vaši neuspesi u životu nisu slučajni.

Drugi način da se utvrdi uticaj urokljivih očiju

Uzmite čašu vode i tri  parčeta uglja. Baci gorući ugalj  u vodu i posmatraj ga. Ako se ugalj potopi, onda urokljivo oko je i na tebi.  Ako ugljevi ostanu na površini, onda je s vama sve u redu.

Ako želite da znate ko vas je ureknuo mozete to uraditi I kroz san. onda uzmite malu posudu sa svetom vodom. Pre spavanja pročitajte „Oče naš“ i umijte se ovom vodom. Stavite ovu vodu na uzglavlje svog kreveta i idite u krevet. Noću bi trebalo da imate san u kome ćete videti ko vas je ureknuo  i kako se to dogodilo.

Kako zaustaviti uticaj urokljivog oka

Najpre, smatra se da zlo oko deluje bez obzira da li neko veruje u njega, ili ne veruje. Zaustavljanje delovanja zlog oka zahteva neki oblik ceremonije kojom se čisti njegov efekat, što u najdrastičnijem slučaju  podrazumeva vraćanje dejstva onom ko je poslao negativnost. U ovim kulturama ni u kojem slučaju te ceremonije ne uključuju prenošenje zla na neku treću osobu.

Ideja o zlom oku se razvilo na drevnom Bliskom istoku, a tamo je voda bila najtraženija roba. Zato kontra-akcija protiv zlog oka gotovo uvek uključuje tečnosti ili fluide u nekom obliku. Npr, u Italiji takva ceremonija uključuje maslinovo ulje i vodu, u Rumuniji bacanje uglja uvodu, u Meksiku razbijanje sirovog jajeta, u Grčkoj i Turskoj pljuvanje utd.

Hrišćanstvo nije ukinulo, niti pokušalo da ukine, verovanje u urokljivo oko. U stvari, zlo oko se pominje u Bibliji vrlo jasno i verovanje u zlo oka bilo je – i ostalo – prihvaćeni deo jevrejske kulture kao i evropske hrišćanske kulture koja potiče iz nje.

Pri tome, verovanje da određeni ljudi neprestano šalju zlo preko uverljivog oka  urokljivo oko redovno je lokalno i karakteristično samo za Siciliju.

Tamo se oni sa urokljivim okom ipak ne vide kao zlonamerni sami po sebi, na njih se pre gleda kao na nesrećne osobe obolele nakon neke nezgoda zbog koje su postali ljudi sa urokljivim okom. Ipak, nije zabeleženo da je iko pokušavao da ih leči. Možda najpoznatija italijanska osoba sa urokljivim okom bio je Papa Leo IX. Ostala je priča da je često skretao pogleo od ljudi kako ih ne bi urekao i mumlajući se izvinjavao ljudima za nevolju koja ga prati.

Izvor. .luxenna.com