Vladeta Jerotić bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU, a svoju bogatu erudiciju i mudrost često je delio u javnim nastupima.

Jednom prilikom, Jerotić je ispričao kako mu je pokojni patrijarh Pavle protumačio poznate reči iz Biblije, tačnije iz Jevanđelja po Mateju.

– Pitao sam patrijarha Pavla, šta znači “bibi mudar kao zmije, a bezazlen kao golubovi”.

– Kaže ovako: “Bog nam je dao um da se neprekidno usavršavamo.” Pazite, ovo su njegove reči. Pitao sam ga posle, kada sam zapisao, da li sam tačno zapisao. “Bog nam je dao um da se neprekidno usavršavamo, ali um bez dobrote može da pređe u zloću. A dobrota bez uma u glupost. Osećanja su često slepa.”

– Tačno! Nema lepšeg osećanja od zaljubljenosti, ali je često i opasno. Kako se rastaju? Pa, zaljubljeni do neba jedan u drugoga, pa vide boga u onom drugome. Nema grešaka. Nema mana. Ama, pazi dobro, ako se već spremaš za brak sa njim ili njom. Pogledaj drugu stranu. Svaki čovek ima naličje. To Jung zove persona i senka. Senka, kaže Jung, to je niži brat u nama, ali rđav brat u nama. Nema čoveka bez senke. Pa, ti gledaj, treba sa njim da provedeš ceo život.

Izvor: nportal.rs

Svet je bio isuviše zabrinut zbog Kenedijevog ubistva 22. novembra da bi primetio odlazak dvojice pisaca sa druge strane Atlantika: K. S. Luisa i Oldosa Hakslija. Pedeset godina kasnije, Luisu se danas odaje počast otkrivanjem spomen ploče u Pesničkon kutku Vestminsterske opatije. Fanfare za Hakslija su daleko tiše.

Postoji nekoliko razloga za ovo: „Letopisi Narnije“ su tog autora lansirali u Tolkinovu ligu; „Zemlja senki“, biografski film u kome Luisa tumači Entoni Hopkins je zgrnuo milione; i njegovo pisanje o verskim temama koje ga je učinilo važnom figurom u spiritualnim krugovima. Postoji i, na primer, K. S. Luis društvo u Kaliforniji, K. S. Luis pregled i istraživački centar K. S. Luis & Prijatelji na univerzitetu u Indijani.

Oldus Haksli nije nikada privukao toliko pažnje. Ipak, postoje dobri razlozi zbog kojih se on može smatrati većim vizionarom od njih dvojice. Istorijska je ironija da se vizije naše umrežene budućnosti mogu naći u maštovitim košmarima Hakslija i njegovog kolege sa Itona, Džordža Orvela. Orvel je strepeo da će nas uništiti ono čega se plašimo – državni aparat nadzora koji je tako živo opisao u „1984“. Hakslijeva noćna mora, prikazana u njegovom velikom distopijskom romanu „Vrli novi svet“, je da će nam glave doći upravo ono čime se oduševljavamo.

Haksli je bio dete engleske intelektualne aristokratije. Njegov deda je bio Tomas Henri Haksli, biolog iz viktorijanskog doba, jedan od najefikasnijjih pobornika Darvinove teorije o evoluciji. (Zvali su ga „Darvinov buldog“.) Majka mu je bila nećaka Metjua Arnolda. Njegov brat Džulijan i polubrat Arnold su takođe postali istaknuti biolozi. U takvim okolnostima, nije iznenađujuće to što je Haksli izrastao u pisca čije se interesovanje proteže daleko izvan uobičajenog interesovanja književnika, na istoriju, filozofiju, nauku, politiku, misticizam i istraživanja natprirodnog. Njegov biograf piše : „Kao svoj lični moto uzeo je natpis koji je visi oko vrata strašila od čoveka na jednoj od Gojinih slika: Aún aprendo. Još uvek učim.“ U tom smislu je on bio moderni Volter.

„Vrli novi svet“ je objavljen 1932. godine. Naslov je preuzet iz Mirandinog govora u Šekspirovoj „Buri“: „O čuda! Kol’ko je mnogo krasnih bića ovde! /Kako je lep taj ljudski rod! O divni novi svete koji imaš/ Baš kave ljude!“ (prevod Živojin Simić i Sima Pandurović op.p.). Radnja je smeštena u London, u daleku budućnosti – 2540. godinu. Opisuje izmišljeno društvo inspirisano Hakslijevim kreativnim istraživanjima naučnih i društvenih trendova i njegovom prvom posetom SAD, kada je bio zatečen činjenicom da je narod moguće učiniti pokornim uz upotrebu propagande i terapije kupovinom. Kao intelektualac koga je fascinirala nauka, pretpostavio je (i bio je u pravu, kako se pokazalo) da će napredak nauke na kraju dati ljudima moći koje su do sada smatrane samo ekskluzivnim pravom bogova.

Njegovi susreti sa industrijalcima kao što je toAlfred Mond, su ga naveli da misli da će se društvima na kraju upravljati na osnovu smernica inspirisanih menadžerskim racionalizmom masovne proizvodnje („fordizam“), zbog čega je i 2540. godina u knjizi 632. godina Fordove ere.

U romanu, Haksli opisuje masovnu proizvodnju dece, koju danas zovemo in vitro oplodnja; mešanje u njihov razvoj kako bi se stvorio određen broj „kasta“ sa pažljivo definisanim sposobnostima koje im dozvoljavaju da se bez pobuna uklope i obavljaju različite društvene i industrijske uloge koje su im dodeljene; i Pavlovljevo uslovljavanje dece od rođenja.

U ovakvom svetu se niko ne razboljeva, svako ima isti životni vek, nema ratovanja, institucije braka i seksualne vernosti su prevaziđene. Hakslijeva distopija je totalitarno društvo kojim vlada navodno dobronamerni diktator čiji su podanici programirani putem uslovljavanja da uživaju u potčinjavanju i u korišćenju droge – some, koja je manje opasna po zdravlje, a izaziva daleko veće zadovoljstvo nego bilo koji narkotik koji danas poznajemo. Vladari Vrlog novog sveta su rešili problem kako da nateraju ljude da zavole svoje robovanje…

Što nas vraća do pomenutih krajnosti, vizija budućnosti dva pisca sa Itona koje bi se na polici našle na njenim različitim krajevima. Na orvelovskom frontu nam ide dobro, kako su pokazala skorašnja otkrića Edvarda Snoudena. Napravili smo konstrukciju državnog nadzora od koje bi se i Orvel zagrcnuo. Već veoma dugo, svima nama koje takve stvari zabrinjavaju, najviše pažnje je privlačila upravo sposobnost interneta da omogući tako obiman nadzor.

U međuvremenu smo ipak zaboravili na Hakslijevu intuiciju. Nismo uspeli da primetimo da se naša prevelika slepa zaljubljenost u blještave igračke, proizvodene od  nekog poput Applea i Samsunga, podudara sa nezasitim apetitom za Facebookom, Googleom i drugim kompanijama koje nam nude „besplatne“ usluge u zamenu za intimne detalje iz našeg svakodnevnog života, i da može na kraju da postane narkotik podjednako moćan kao i soma za stanovnike Vrlog novog sveta.

Dok se tako sećamo K. S. Luisa, pomislimo i na pisca koji je predvideo budućnost u kojoj ćemo zavoleti sopstveno digitalno ropstvo. 

* Prevela Marija Šerban

Izvor. Kontrapress & The Guardian

Razlika između dobrog i pokvarenog čovjeka je jako vidljiva, i jedni i drugi su jedinstveni na svoj način. Po pitanju osobina, totalna su suprotnost, sama riječ i govori loš i dobar, čim čujete takve riječi, odmah vam je sve jasno. Mi ćemo vam danas navesti nekoliko stvari koje dobre osobe rade drugačije.

1. Dobar čovjek čuva svoj obraz

Obraz i karakter mu je sve u životu. Nikada ga ne bi prodao, ni za sve pare ovog svijeta. Dok, pokvaren čovjek bi jedva dočegao, on bi prodao rođenog oca samo da dođe do novca, a o karakteru i da ne pričamo.

2. Dobra osoba neće izdati drugoga

Dobar čovjek nikada neće izdati drugog, ako treba i na svoju štetu al će prećutati neke stvari. Međutim, pokvarena osoba će vas izdati, bez obzira da li imala šta od toga ili ne, jednostavno to im je u krvi, zavaditi druge i uživati u tome.

3. Dobar čovjek je i pošten čovjek

Svoje poštenje nikada neće dovesti u pitanje. Svjestan je da bi time izgubio sve ono što je gradio godinama. Međutim pokvarenoj osobi, poštenje uopšte nije bitno, čak šta više, oni smatraju da biti pošten je najveća greška koju sebi možete dopustiti u životu.

4. Dobra osoba tuđe neće svoje ne da

Svoju kućicu više voli nego tuđu vilu. Svjestan je da od tuđeg nema ništa. Dobar čovjek možda ima malo, ali to čuva kao oči u glavu, jer je svjestan kako je to zaradio. Dok pokvarenoj osobi je za svim svejedno, jer u većini slučajeva, za sve što posjeduju u životu, nisu svoj znoj prolili, nego na žalost tuđi !

5. Sve što ima u životu zaradio je svojim rukama

Dobar čovjek za sve što ima, on je sam zaslužan za to. Nikada sebi ne bi dozvolio da uživa u tuđoj pokradenoj imovini. Svjestan je da tuđe suze kad tad stignu. Jednostavno, karma je takva, kad tad u životu zakuca na vrata, da naplati dug koji ste godinama zasluživali.

6. Dobar čovjek radije će jesti komad hleba danas nego živeti nepošteno

Dobra osoba je uvjek zadovoljna. Skromnost smatraju vrlinom, i trude se takvi biti. Oni više vole jeste sam hljeb ako treba koji su oni zaradili, nego tuđe meso, za kojim su suze prolivene.

7. Dobar čovjek će pomoći svima onoliko koliko može

Uvjek se trudi pomoći drugima, čak i onima koji njemu ne bi pomogli. Smatra da će svako sa sobom ponjeti ono što zasluži na ovom svijetu, kako loše tako i dobro. Jako vjeruje u to, da će doći vrijeme kada će se svi kajati za svoje greške.

8. Dobra osoba ne ponižava druge

Poniziti drugoga smatra najpodlijim potezom koje ljudsko biće može uraditi. Čemu potrebe ponižavati ljude oko sebe ? Da li će vas to učiniti nešto boljim ? Kako bi vama bilo da vas neko omalovažava, da li bi ste se lijepo osjećali ?

9. Dobar čovjek štiti slabije

Uvjek je na strani slabijih, jer kroz život svi idu da se dokažu nad slabijim od sebe, nikad na jačim. To je jedna velika nepravda, no šta je tu je. Ljudi su takvi, ako ne mogu se dokazivat nad svima, onda može nad kim može !

10. Od svega najviše mrzi nepravdu

Od nepravde dobija osip po koži, crvenilo u licu, i povišen krvni pritisak. To je nešto što veoma teško podnosi kroz život. Ali šta je tu je, nepravda je uvek postojala i uvek će je biti !

Izvor: oazaznanja.com