Odnosi svekrve i snaje često su zategnuti i nezgodni, a do koje mere netrepeljivost ide, govore razni slučajevi kojih je sve više.

Gospođa Senka, koja je davno otišla iz rodne Hrvatske da bi zarađivala za život u Nemačkoj, sada je u penziji i ima 77 godina. Njen sin se kasno oženio, tek sa četrdeset godina, i to mnogo mlađom devojkom iz njenog rodnog sela. Nije zadovoljna njome, jer je došla kod njih u Nemačku i nije htela ništa da radi. Svoju ispovest podelila je za portal Moje Vrijeme.

“Moj sin je odrastao u Nemačkoj, bio je prilično rezervisan kada su devojke u pitanju. Oženio se sa 39 godina seljankom, 18 godina mlađom od sebe, a oko nje su mu pomagali prijatelji. Ona je tada već bila razvedena i imala dvoje dece koje je on prihvatio i odgajao kao da su svoja”, ispričala je ona.

Gospođa Senka ispričala je da je bilo jako teško gledati sve te godine kada je dolazila sa njim u Nemačku i nije htela da radi.

“Prvih godina je samo farbala nokte, šminkala se, kuvala ručak samo u vreme večere, pušila i pila kafu sa svojim takozvanim drugaricama. Počela je da kuva i čisti tek kada se moj sin vraćao kući s posla. Potrošila je njegov novac na svoju porodicu, pa je za nekoliko godina potrošila ono što je on decenijama štedeo”, opisala je ona.

Sin je i dalje zaljubljen

“Moj sin je i dalje toliko zaljubljen u nju da odobrava i klima glavom na sve što ona kaže. Nikad mi se nije sviđalo što je moj sin oženio nju. Ali on je srećan, pa mi je nekako lakše. Uvek sam verovala da se moja snaja udala za mog sina samo da bi došla u Nemačku”, objašnjava ona.

Međutim, njen sin je u braku već 21 godinu, pa je morala da se pomiri sa njegovim izborom.

“A ipak, još uvek nosim gorčinu u sebi i još uvek ne mogu da se pomirim sa njom. Volim svog unuka i to mi daje snagu da ne pokažem svoje negodovanje. Ne mešam se u brak, prihvatam ga takvog kakav jeste i sa tim sam živela sve ove godine”, priznala je ona.

Izvor: kurir.rs

Mama najbolje može da razume svako detetovo neiskazano osećanje, svaku patnju i bol.

“Mom slatkom dečaku,

Jednostavno ću to reći – užasno je biti mlađi brat. Ne mogu reći da znam kako se osećaš, jer kao najstarija, nisam bila u tvojoj koži. Ipak. setim se svaki put kako sam se ja ponašala prema mlađem bratu, i ni za šta se ne bih menjala sa njim.

Kao tvoja mama, srce mi se cepa svaki put kada ti sestra povredi osećanja ili te ostavi samog, napravi te manje vrednim. Verujem da tu postoji neka vrsta karme, jer sa svakim bolom kad to vidim, setim se kakva sam ja bila prema tvom ujaku, i sada mi je jasno koliko sam grešila.

Znam kako stalno posmatraš svoju sestru. Znam da ti treba njeno odobrenje. Znam da jedino želiš da osetiš njenu ljubav. Mogu videti, tokom “dobrih dana”, koliko te čini srećnim kada je dobra prema tebi, i u tim retkim trenucima kada se zabavljate radeći nešto zajedno – kao prošle sedmice kada ste se kotrljali po ogromnom papiru u garaži, videla sam da niste želeli da se to ikad prekine. A tokom ne baš dobrih dana, kada ti kaže da će se igrati sa tobom i onda promeni mišljenje, vidim tvoje ogromno razočaranje. Kada viče na tebe i kaže ti da si dosadan, jasno mi je koliko si povređen. Kada je pitaš nešto, jednostavno ti u lice kaže da te se to ne tiče, bol se prepozna na čitavom tvom licu.

U takvim trenucima, najradije bih samo obavila ruke oko tebe i oterala sav taj bol, ali znam da ne mogu, to jedino može tvoja sestra.

Naravno, ne kažem da si ti potpuno nevin. Nekada izvodiš toliko iritantne zvukove, da bi svakome išao na nerve nakon pola sata. Desi se da daješ svoje mišljenje onda kada ti ga niko nije tražio, za stvari koje te se zaista ne tiču. Umeš da imaš jako zle komentare, takođe, kao onda kada si za punim stolom rekao kako tvoja sestra mora da čupa obrve jer su jako čupave.

Ipak, kada se tvoja sestra uznemiri oko ovoga, to ne traje dugo, i većina jednostavno sklizne sa njenih leđa, za razliku od tebe kom to bukvalno dere kožu. Nije to zato što si osećajniji od nje, već, iako zvuči grubo, tvoje mišljenje neće uticati na njeno formiranje mišljenja o sebi. A za tebe, i ti i ja znamo, njeno mišljenje je važnije od bilo čijeg, zar ne?

O tome želim da pričam u ovom pismu, ljubavi. Želim da ti kažem da ne smeš da dozvoliš da te ona definiše.

Nisi naporna osoba samo jer si naporan njoj. Zabavan si, dobrog srca i ljubazan, ljudi vole da budu u tvom društvu. Deca me bukvalno bombarduju željama da se igraju sa tobom.

Nisi ti glup ako ona zna više od tebe. Jako si pametan, ali moraš da znaš da si mlađi tri godine od nje, i nemoguće je da znaš sve što zna ona.

I za kraj, ti nisi – ovo je jako važno da razumeš – nisi manje bitan jer si njoj manje bitan. Ne dozvoli da sestrina osećanja o tebi utiču na tvoj život i osećaj da si manje bitan drugim ljudima, ili da nisi dovoljno važan da nešto pitaš. Važan si! Isto onoliko koliko i svi drugi, i svakako jednako koliko i tvoja sestra. Ne dozvoli da utiče na tvoje samopouzanje, drugar. Dobro se osećati u svojoj koži dolazi iz tebe, a ti zaista jesi fenomenalan. Postoji milion stvari zbog kojih treba da se osećaš dobro.

Jasno je meni da se sada nećeš istog trena osetiti dobro, ali evo dobrih vesti: jednog dana seka i ti ćete biti odrasli. Izaći ćete u svet, dobiti poslove, imati partnere, decu, izgraditi svoje živote.

Bićete zreli oboje, i ona će te videti kao divnog muškarca, jer znam da ćeš to postati. I biće ti jasno da ona nije zaista bila zla prema tebi, samo je bila tinejdžer sa ludim hormonima, a ti i bio dečak koji nije imao sreće i izvukao deblji kraj. A kada se to desi, ona će želeti da provodi vreme sa tobom. Ipak ne postoji niko na svetu ko može znati kako je to imati mene za mamu, i vašeg tatu za tatu, i niko neće bolje razumeti kako je bilo odrastati u ovoj kući. Delite istu krv, iste uspomene. Na kraju dana, ti si ipak njen mali bata, a kada oboje ostarite i osedite, ti ćeš joj značiti više nego bilo ko na svetu.

Do tada, drži se, mali. I seti se, možda je stvarno teško biti mlađi, ali si ti dobio pravo da spavaš duže nego što je ona ikad u tvojim godinama.

Voli te mama!”

Izvor: mondo.rs

Džesika Dimas, poznati pisac napisala je svom sinu vrlo dirljivo pismo od kojeg će gotovo svakoj mami zasuziti oči.

Ti se nećeš sećati one noći kada sam sama ležala u bolnici, u najstrašnijim i ujedno najdivnijim bolovima, gledala u mesec i tiho šaputala, tebi i sebi: “Možemo mi ovo!”

Ti se nećeš sećati kako si me pogledao samo nekoliko sekundi nakon što si došao na ovaj svijet, kao ni mene koja te privlačim na svoje grudi i šapućem ti na uvo “Hej, dušo”.

Nećeš se sećati kako si u trenu, kao čarobnim štapićem, izlečio moj slomljeni duh, zacelio moje srce i u potpunosti ispunio moj život. Bila sam potpuno slomljena pre nego što si se rodio, a ti si me ponovno sastavio.

Nećeš se sećati kako sam te uvek gledala s ponosom, gde god išli. Uvek si bio najlepši dečak u prostoriji. Uvek i svuda.

Nećeš se sećati kako su me tvoje gluposti uvek nasmejavale, ali samo još kad si bio beba shvatila da imaš divno srce.

Nećeš se sećati kako sam te češljala i micala ti kosu s čela i tvog pogleda tada. Bez ijedne reči, naše duše su se dodirivale i govorile ono što sve reči ovoga sveta ne bi mogle izreći.

Nećeš se sećati ni beskrajnih igri golicanja koje smo najviše voleli, ni toga kako sam uvek varala samo kako bih te držala što bliže sebi i tvoje lice prekrivala poljupcima.

Nećeš se sećati svih onih noći kada sam odlazila na spavanje u strahu. Strah od majčinstva. Jesam li dovoljno dobra? Jesam li već bezbroj puta zabrljala? Mogu li uopšte biti majka kakvu zaslužuješ?

Nećeš se sećati kako se moje srce svaki puta raspalo i sastavilo još veće sa svakom tvojom važnom prekretnicom u razvoju. Gledajući kako pesak prolazi kroz peščani sat, bila sam srećna kada sam videla da rasteš i razvijaš se.

Nećeš se sećati kako sam tvoja sićušna stopala držala u rukama i zamišljala kako će jednog dana narasti, postati veća od mojih i kako ću morati da ih pustim da odu.

Ti se nećeš sećati, ali ja hoću.

Čuvaću te uspomene u srcu dovoljno čvrsto za oboje!”

Izvor: mondo.rs

Selo Kašče kod Ljubuškog je 18. kolovoza 2023. godine ispisalo jednu od najljepših, ali i najtužnijih priča u povijesti ljubuškog kraja.

Naime, to maleno i ljupko ljubuško selo i grob svoga oca Mije prvi put su posjetile dvije sestre iz Austalije, 88-godišnja Jill i 87-godišnja Janice. Ondje su sudjelovale na obiteljskoj misi svoga 84-godišnjeg brata po ocu Milenka kojeg su upoznale šest dana ranije.

Dvije sestre i brat prvi put u životu su se vidjeli, 12. kolovoza, na svadbi Milenkove unuke u Kninu. Zanimljivo je da Jill i Janice do prije godinu i pol dana nisu uopće znale da imaju brata, a za oca su mislile da je umro još dok su one bile malene djevojčice. Glavni „krivac“ za ovu tužnu priču sa sretnim završetkom je njihov otac Mijo Primorac iz Kašča koji je rođen 1902., a preminuo 1976. godine.

Mijo je živio u Kašču i kao mlad oženio se četiri godine mlađom sumještankom Matijom. Razmišljajući da će se obitelj s vremenom povećati i na svijet doći još nekoliko „gladnih usta“, dok se svadbeni padišpanj još nije ni ohladio, Mijo je spakirao kofere i uputio se u Australiju. Život u kojem iz tvrdog hercegovačkog i dalmatinskog kamena nisi mogao izbiti ni koricu kruha, a kamoli nešto više, odveo ga je na drugi kraj svijeta. I drugi Mijini sumještani su da bi prehranili obitelj, odlazili u svijet, a žene su ostajale kod kuće.

Tako je učinio i Mijo. Kao 26-godišnjak, 1928. godine otišao je u Australiju u blizinu grada Pertha. Tamo je našao posao, zarađivao, i većinu novca slao kući svojoj obitelji. Kada je skupio nešto novaca pokušavao se nekoliko puta vratiti kući, ali bi svaki put bio uhićen i vraćen nazad. Misleći da se nikada neće uspjeti vratiti kući zbližio sa s lijepom Australkom Cathleen. Kao plod njihove ljubavne priče rodile su se dvije kćerke, Jill 1945. i Janice 1946.godine.

Unatoč tome, Mijo je stalno mislio na svoju ženu Matiju, obitelj i rodno selo. I konačno 1948. godine uspio se ukrcati na jedan brod i vratiti se kući, a da Cathleen uopće nije rekao da odlazi. Kada je stigao kući, Matiji je priznao svoju ljubavnu avanturu i kazao da u Australiji ima dvije kćeri. Naravno, njoj nije bilo svejedno, nevoljko je prihvatila situaciju u kojoj se našla i nastavila živjeti s Mijom. Za „kaznu“ je Miji zapalila putovnicu. Godinu dana nakon Mijina povratka rodio se sin Milenko. Dijete u obitelji dodatno je smirilo situaciju između Matije i Mije koji su nastavili težak seoski život.

U isto vrijeme Cathleen nije znala što se dogodilo s Mijom, pretpostavljala je da umro ili poginuo, potajno se nadajući da će se ipak odnekud pojaviti. Sama je odgajala kćerke, u početku krijući od njih tko im je otac i uvjeravajući ih da je mrtav. Tek, nekad kasnije, priznala je da im je otac Hrvat.

Njih dvije, kad su odrasle, željele su saznati očevo porijeklo. Kako su godine prolazile želja za otkrivanjem očevih korijena je rasla. Mučila ih je misao da će umrijeti a da neće saznati tko je i odakle im je otac. Posebno je u tome bila uporna Jill i njezina starija kćerka. Prije nekoliko godina, ona je majci za rođendan poklonila DNK analizu koja dodatno dokazuje očevo porijeklo.

I konačno prije nekih godinu i pol dana potraga ih je dovela do Ljubuškog. Tada je sve bilo lakše. Uspostavile su dodatne veze i doznale da je njihov otac, Mijo Primorac iz Kašča. Doznale su da je Mijo umro, ali da imaju brata Milenka koji je živ i ima petero djece. Stupile su u kontakt s Milenkom i njegovom obitelji, te u internetskim razmjenama informacija doznale detalje koji su u potpunosti potvrdili da je Mijo njihov otac.

Zanimljivo je da obje obitelji, među ostalim, imaju istu fotografiju na kojoj Mijo drži svoju kćerku Jill u krilu. Kod obitelji iz Kašča fotografija je cjelovita, dok je kod sestara iz Australije otac Mijo odrezan iz fotografije, ali očito je da se radi o istoj fotografiji.

Jill i Janice su ranije planirale ovogodišnji odmor provesti u SAD-u, ali su se zbog novih saznanja odlučile za Europu. Dodatno ih je za tu odluku motivirao Milenkov poziv da dođu na svadbu njegove unuke. U Hrvatsku, odnosno u Zadar su stigle 10. kolovoza. S njima su stigli i Janicin sin Michael i nevjesta Ema. Ema je rođena u Australiji, međutim njezini su roditelji porijeklom iz Hrvatske, majka iz općine Kali, a otac s otoka Paga. Ona je već ranije bila u Hrvatskoj i odlično govori hrvatski jezik, tako da obitelji u ovom posjetu služi i kao prevoditelj.

Dva dana nakon dolaska u Hrvatsku, 12. kolovoza, Jill i Janice prvi su put vidjele brata Milenka i njegovu obitelj. Prilikom toga dirljivog susreta, kažu, odmah su osjetili da su obitelj, da imaju puno toga zajedničkog. Istog dana sudjelovale su na svadbi Milenkove unuke na oduševljenje svih svatova. Šest dana nakon toga, sestre su stigle u rodno mjesto svog oca Mije gdje su posjetile njegov grob i pomolile se za njega, sudjelovale na obiteljskoj misi svog brata Milenka i poslije mise na zajedničkom obiteljskom okupljanju.

Milenko je za tu posebnu prigodu, na kojoj su se okupili rodbina i prijatelji, pripremio pečeno janje i pečenog odojka, a služeni su i ostali hercegovački specijaliteti. Jill, Janice, Ema i Michael oduševljeni su svojom novom obitelji i načinom na koji su dočekani u Kninu i u Kašču. Žalosti ih jedino činjenica što se nisu upoznali ranije i nepoznavanje hrvatskog jezika, jer sve razgovore mora prevoditi Janicina nevjesta Ema i supruga Milenkova sina Ante. Njih dvije su jedine u obitelji koje govore oba jezika.

Jednako kao Jill i Janice ovim susretom je oduševljen njihov brat Milenko i njegova obitelj. Milenko je posebno dirnut jer je znao da u Australiji ima dvije sestre, pokušavao je doći do njih ali nije uspio. Teško je bilo više vremena posvetiti potrazi za sestrama u situaciji kada je trebalo prehraniti petero djece, u selu u kojem je najveća obradiva njiva površinski manja od košarkaškog igrališta. Danas ga muče zdravstveni problemi i svjestan je da je, imajući u vidu udaljenost Australije i BiH, ovo bila jedinstvena prilika da upozna svoje sestre. Želio je duže biti s njima molio ih da ostanu u Kašču bar nekoliko dana, ali, na žalost, one od ranije imaju isplaniran boravak u Europi. Dogovorili su se da će obitelji ostati u kontaktu video vezama, a mlađi članovi obitelji će nastaviti obiteljske susrete.

Inače, selo Kašče, odnosno Donje Kašče nalazi se na krajnjem sjeverozapadu grada Ljubuškog i pripada BiH. Drugi dio sela je Gornje Kašče i ono pripada Republici Hrvatskoj. Riječ je o jedinstvenom selu koje je sada podijeljeno granicom između BiH i Republike Hrvatske.

Drago Vukojević / Radio Ljubuški

Izvor: grude-online.info

Pre godinu dana moj sin se izjasnio kao gej.

Mi smo iz male sredine, živimo u jednom mestu iza Leskovca. Moj stariji sin ima 20 godina i studira u Beogradu. Pre godinu dana se izjasnio da voli muškarce i ja to nikako ne mogu da prihvatim.

Moj muž i ja nikako se ne slažemo sa tim, šta ako ga neko vidi i ako neko iz sela sazna da je naš sin gej? Šta da im kažemo? Neće nas oprati ni Dunav ni Sava. Ispiraće usta sa nama i nećemo imati više mira.

Ne znam da li moj sin stvarno voli isti pol ili je to samo neka prolazna tačka njegovog života. Nisam sigurna da li ga je Beograd pokvario ili mi tera neki inat, ali uvek smo bili dobri i blagi prema njemu i odgajali ga dobro. Da bude pošten čovek, da bude pravi domaćin, da ima svoje gazdinstvo i bude svoj na svome.

Mi se molimo Bogu da će ga to proći i da će postati “normalan” i imati porodicu i decu.

Ja ne znam da li ću moći da se pomirim sa tim i prihvatim ga takvim kakav je. Jako nam je teško, zašto je ovo baš nama moralo da se desi, da li smo mi negde pogrešili u odgajanju deteta? Treba nam neki savet.

Znamo da mnogo ljudi čita ovaj sajt i možda se neko našao u sličnoj situaciji pa ima predlog za nas.

Mi se samo nadamo da je ovo jedan ružan san iz kog ćemo se probuditi i gde će sve biti kao što mora da bude. Molim vas da ako objavite ovo, da bude anonimno, jer ne želim još veće neprijatnosti no što imam.

Izvor: alo.rs

To je neko ko dočeka na kapiji i dugo ispraća. Kakav je to čovek oseti se u njegovoj rakiji, mekoći hleba i toplini ručka.

Poznajem jednog sad odraslog muškarca, koga je kad je bio mali učiteljica pitala šta želi da bude kad poraste, odgovorio je – domaćin. Tada su mu se deca i učiteljica smejali, ali nisu shvatali težinu i veličinu zvanja koje želi da ima.

Domaćin zna da ugosti i počasti, onaj je ko zna da sačuva i umnoži, neko ko trpi danas zarad boljeg sutra.

S ponosom neguje svoju zemlju i voli onoj kojoj pripada. Poštuje pretke, tradiciju, crvena slova i crkvene dužnosti. Zna kad treba da spusti glavu i zaćuti, ali se i ponosno bori za pravdu, ne samo svojih ukućana nego i meštana. Nepotkupljiv i nepokolebljiv. Nepoljuljane reputacije i neokaljanog obraza.

Ne prepoznaje se po odelu, veličini kuće i “besnim” autom – poznaje se po stavu.

To je neko ko dočeka na kapiji i dugo ispraća. Kakav je to čovek oseti se u njegovoj rakiji, mekoći hleba i toplini ručka. Na čelu je porodice, onaj koji štiti i podnosi sav teret, neko ko je za primer i ponos i neko ko će se povući da bi njegov porod nastavio dalje. Zato, kakav je domaćin vidi se najbolje na njegovoj deci, njihovom vaspitanju, manirima, ponašanju prema slabijima, ali i jačima. Od kuće prave dom.

Domaćin se odlikuje poštenjem, hrabrošću i izdržljivošću, ne pred mitskim ili naoružanim neprijateljima, već pred izazovima života, vremenskim prilikama, državnim odlukama.

Ako nema iskustvo – ima volju i bistrinu, ako nema godine – ima snagu, ako nema imetka – njegova vrlina je marljivost. Iza sebe ostavlja više nego što je nasledio.

Kažu, domaćin je onaj koji je uspešan i koji uspešno vodi svoje gazdinstvo, domaćinstvo, porodicu. U stvari, on je taj koji pravilno ekonomiše, ko prepoznaje trenutak i prioritete, usađuje prave vrednosti u svoju decu i svoj životni put. Zna kada da uštedi i pošteno se rasbaškari. Održava mir i podstiče na šalu. Nikad previše strog, nikad previše popustljiv.

Njega vodi samo jedna ideologija, a to je ideologija poštenog i posvećenog rada.

Ono što je naročito važno – o svojoj stoci, voćkama i komadu zemlje brine jednako brižno kao i za članove svoje porodice. Sluga i gospodar istima. I seljak i aristokrata.

Možda sve gore navdeno zvuči kao ideal koji postoji još samo u epskim pesmama, ali ne – domaćin se rađa i što je najvažnije – postaje.

Domaćin je on, ali i ona.

Izvor: agroklub.rs

Nevidljiva, magična nit povezuje one koji su predodređeni da se sretnu, uprkos vremenu, mestu i okolnostima. Ta nit se može zategnuti ili zaplesti, ali nikada neće pući.

Ako vam je suđeno da se sa nekim sretnete, to će se dogoditi pre ili kasnije. Među ljudima se provlači nevidljiva i magična nit koja se proteže od jednog srca do drugog.

Parovi se često raziđu, osnuju nove porodice, ali još uvek ostanu povezani, i to nije ništa neobično.

Kao što ljudi kažu, ne možete pobeći od sudbine. Oni kojima je suđeno da budu zajedno ostaju povezani tom magičnom niti. U Aziji je nazivaju “magičnom niti sudbine”.

Jedna stara kineska legenda predaje o mladiću po imenu Iko, koji je rano izgubio roditelje i neprestano nailazio na neuspehe u ličnom životu. One koje je voleo jednostavno ga nisu voleli.

Jednom je na putovanju sreo nepoznatog starca sa ogromnom torbom. Sedeo je na stepenicama i čitao Knjigu mrtvih, napisanu nejasnim hijeroglifima.

Tada je starac rekao tužnom mladiću da su svi ljudi koji su predodređeni da budu zajedno povezani magičnom niti, te mu otkrio da njegova verenica sada ima 3 godine. Bila je ranjena u čelo, ali nije preminula.

– Budi strpljiv. – rekao mu je.

Iko se zaista posle 14 godina oženio prelepom devojkom sa ožiljkom na čelu.

Kineska tradicija kaže da ljudi koji su predodređeni jedno za drugo imaju nevidiljvu nit oko gležnjeva, kao i da ne postoje prepreke ili okolnosti koje je mogu preseći. Što ste bliži jedno drugom, ona se tako sve više smanjuje.

Slična tradicija postoji i u Japanu. Samo prema njihovoj verziji, magična nit ne grli gležnjeve već mali prst na ruci.

Ova magična nit slična je pojmu “srodna duša”, ali s jednom razlikom – sa srodnom dušom se nikada ne morate sresti, ali magična nit sudbine pre ili kasnije će vas dovesti do nje.

Čak iako ste potpuno različiti i živite na različitim kontinentima, negde ćete se pronaći. Magična nit postaće toliko kratka da ćete i osetiti. U tom trenutku ćete bez reči shvatiti da ste baš tu osobu tražili i čekali celog svog života.

Izvor: telegraf.rs