Makedonska diva Kaliopi otkriva šta je uzrok njenog vedrog duha, kojom životnom filozofijom se vodi sve ove godine, da li je moguće da ljubav nestane, kao i koje to dve krajnosti leže u svakoj ženi. Pevačica raskošnog vokala, ističe da joj je razmena energije najbitnija, ali i da je njena Šarplaninka najbolji kritičar kada se osami i komponuje u udobnosti njenog doma.
– Ako se ljubav prekine, znači da nije ni postojala. Ljubav za mene ima smisao samo onda kada traje zauvek. Ona se može transformisati, iz jednog oblika preći u drugi, ali prekinuti ne. Ljubav je nešto što bi ljude trebalo da vezuje kroz živote i generacije. Kakav je trag koji ostavljamo iza sebe, ako nije sveprisutna ljubav? Upravo je ova pesma svedok, moj život je svedok. Najbitnije je sačuvati dostojanstvo i svoje izbore u životu ispoštovati maksimalno. Ako jedna priča prestane da traje, ne znači da je i ljubav prestala. Ostaje prijateljstvo. Od svega se može nešto lepo napraviti. No, za to je potrebna inteligencija, ljudskost, emocije, ali pre svega inteligencija.
Nasuprot “Jutru” pesma “Poželi” daje jednu potpuno drugačiju vrstu emocije. Ovde je žena snažna i spremna da se hrabro bori za ono što želi. Vi verodostojno iznosite i jednu i drugu vrstu energije. Kakvo je vaše mišljenje, da li ovaj dualitet postoji u svakoj ženi? Da li svaka žena u sebi ima trag buntovnice i nežne devojčice?
– Upravo tako. Ja smatram da smo mi žene jači pol. Ovom izjavom nemam nameru da potcenim muškarce. Naprotiv. Jako ih poštujem i vrednujem to što oni ulažu sebe i što su deo našeg puta na kome se osećamo voljene, mažene i pažene. Ali u biti, u svakoj i od nas postoji ta ratoborna i nežna strana. Ja nikad nisam imala ovako nežnu pesmu. Pa ipak, pored nežnoće ona u sebi sadrži i ratničkog. Ona izgara od potrebe da kaže da je jaka. Malo žena u životu ima šansu da upozna i jednu i drugu stranu svoje ličnosti. Neke se mogu opredeliti, a nekima nažalost nikada ne uspe da svoje živote žive na način na koji treba i priliči jednoj ženi. U ime svega toga ja i pevam takve pesme. Šetajući kroz različite emocije i stilove težim da što više tih svetova i dotaknem. Ali pored svega, publika uvek ima poslednju reč. Publika svuda reaguje gotovo identično – prema Vašoj muzici se odnosi s ljubavlju i poštovanjem. Mnogo puta do sada ste izjavili da osećate veliku odgovornost prema publici, a kakve vas misli okupiraju pred sam izlazak na scenu?
– Pre nego što izađem na scenu u mojoj glavi se projektuje slika koja je ravna ulasku toreadora u arenu pred borbu sa bikom. Ja sam onaj bik koji u tom trenutku ni o čemu ne razmišlja, već samo želi da jurne u arenu. Kada dolazim na pozornicu najbitnije mi je da vidim svoju publiku i uvek je scenario isprogramiran tako da moram imati muziku. Reč je o uvodu koji najavljuje moj dolazak, kako bih imala vremena da osetim njihovu energiju. Upravo ona određuje moj prvi ton. A sve ostalo je haos (smeh). To je jedna neverovatna razmena energije. Ja sam neko ko dok akumulira snagu i energiju, moram sebe i prazniti. Jako mi je bitno da sebe dam, a znam da je “feedback” prisutan. Tako se postavljam i u životu, ne samo na pozornici. Beskrajno se dajem.
Kada niste na sceni, koja bi muzika bila Vaš “melem”?
– To zavisi od raspoloženja i i situacije. Melem je slušati tamburaše dok sedim sa prijateljima. Kada otpevam neku starogradsku pesmu, jer se u meni u tom trenutku javila želja za tim. Postoji i muzika kada zatvorim sebe u „četiri zida“ i onda je moj melem instumentalna muzika koju slušam ili stvaram. Ja dosta stvaram instrumentalnu muziku u svojstvu različitih projekata – baleta, filma, pozorišta…Tu je i muzika mojih svetskih kolega koji su tokom dugogodišnjih karijera ostali dosledni svom zvuku, nezavisno od toga da li se radi o pop-u, rock-u, jazz-u…Najbitnije je unutrašnje stanje. Imam jedan jako bitan faktor kod kuće, a to je moja Šarplaninka koja me fascinira kako nepogrešivo oseća sve te frekvencije i po njoj prepoznajem šta je dobro a šta loše.
Poznato je da niste sujetni, da pomažete i rado dajete podršku mladim umetnicima. Živimo u vremenu sveopšteg konzumerizma i nezavidan je broj afirmisanih ljudi za koje se može reći da daju pravi primer mladima. Kakav je Vaš stav o tome? Da li se glas mladih dovoljno čuje?
– Ne mislim da se iko duboko i studiozno bavim ovom temom. Da, živimo u vremenu gde vladaju mediokriteti i ono što želim da naglasim jeste da su mladi, pogotovo deca koja žele da uđu u ovaj posao jako krhka. Njihova energija je čista i lako se može zamrljati ukoliko se usmeri na pogrešan put. Sujeta. Ja sam krenula u ovaj posao kao dete, ali sam zaista imala veliku podršku i bila sam čuvana od strane svojih roditelja i Romea Grila, koji je bio kao moj pas čuvar. Ja sam mu danas jako zahvalna na svemu. Imala sam priliku da učim od najboljih, od ljudi koji su imali šta da prenesu na mene. Najmanje sam imala mogućnosti i šansu da se bavim svojim bolestima. Jer, svako od nas nosi poneku bolest u sebi. Bitan je način na koji će se ona tretirati. Živimo u vremenu industrije, brze produkcije, koja brzo “ištanca” mnoge talente i imena. Šta znači biti popularan danas? Bitno je ostvariti balans i biti popularan sa pokrićem. Za to ne možemo kriviti mlade. Mi smo im nametnuli ovaj tempo i takve mogućnosti rada. Mislim da je bitnije baviti se onim šta dolazi nakon njihovog ulaska u javnu sferu. Šta se dešava sa tom decom? O tome malo vodi računa, nažalost.
Svako u nekom trenutku života ima potrebu da se opusti i regeneriše svoju energiju. Šta je ono što Vas pored muzike oplemenjuje?
– To se može opisati u dve reči – dobro okruženje. Nezavisno da li se radi o ljudima, prirodi, životinjama, čovek mora biti u dobrom okruženju. Ono je dobro samo onda kada vi znate da ste na pravom mestu, među pravim ljudima , a to ćete osetiti po istoj energiji koja vas nosi. Ja imam sreću da sam uvek u dobrom okruženju. Mislim da se to može protumačiti kao refleksija moje energije, jer moja najveća satisfakcija i leži u razmeni dobrih energija. I kada govorim o muzici, ja ne mislim o njoj samo kao materiji, profesiji ili izazovu koji samo mene oplemenjuje. To je nešto što uzajamno deluje na mene i druge kojima je ona upućena.
