NAJLEPŠA LJUBAVNA PRIČA – Bili su u braku 71 godinu, umrli su istog dana sa razmakom od tačno 12 sati!
Muž i žena koji su bili u braku 71 godinu umrli su istog dana. Herbert i Frensis Daligl upoznali su se u Vejnsborou u Džordžiji, kad je ona imala 16 a on 22 godine.
– Frensis je radila u kafiću koji je moja porodica držala u Vejnsborou, zvan “Vajt vej” – rekao je Herbert u intervjuu koji je dao prošle godine povodom 70. godišnjice braka.
– Stalno sam je gledao kako dolazi i odlazi, bacio sam oko na nju. Konačno sam skupio hrabrost i pozvao je da izađe sa mnom – dodao je on.
Za prvi sastanak su otišli u bioskop a godinu dana kasnije Herbert je zaprosio Frensis.
– Pitao sam je da li bi me uzela za muža, a ona je rekla “naravno” – rekao je on.
Fransis je bila uzbuđena zbog venčanja, ali se plašila da se to neće dogoditi.
– On je uvek kasnio – rekla je ona.
Sveštenik je zamalo odbio da ih venča jer su kasnili sat vremena, ali nakon nekog ubeđivanja ceremonija je obavljena. To je bilo do sada najjeftinije venčanje.
– Platio sam za nju svega pet dolara – rekao je Herbert sa smeškom.
Fransis kaže da ju je Herbert tokom života stalno zasmejavao. Čak i u 93. godini on je zbijao šale. Takođe su se dobar deo života držali za ruke.
– Pretpostavljam, znate, da je to bilo zbog toga što je bio u vojsci, često je bio odsutan i kad bi došao kući stalno bih ga držala za ruku – rekla je Frensis.
Njihova ljubavna priča je prava inspiracija za njihovo šestoro dece, kako je navedeno u saopštenju povodom smrti Herberta i Frensis. Herbert je umro u 2.20 ujutru, a Frensis tačno 12 sati kasnije, u 14.20.
“Neverovatno je to što su bili zajedno 71 godinu a sada su zajedno u raju. To je neverovatna ljubavna priča”, navela je porodica u saopštenju.
Par je za 70 godišnjicu otkrio zašto su se toliko voleli i koja je tajna dugog braka.
– On je uvek bio pun ljubavi, strpljenja i ima dobro srce – rekla je Frensis.
Herbert je rekao da je njihova tajna u “iskazivanju ljubavi”.
– I da budete tu jedno za drugo – dodala je Frensis.
Izvor: espreso.rs
Na jednoj slici je devojčica iz Beograda, a na drugoj dečak iz Sarajeva. Da li možete da pogodite KO JE KO?
Švajcarski umetnik Olivije Suter, čiji se projekat „(Ne)prijatelji?“ bavi sličnostima između suprotstavljenih „klanova“, sproveo je svoju ideju i na našim prostorima.
Pitanjem mogu li dve osobe koje liče da budu neprijatelji pokušava da pronađe ljude sličnog izgleda među Palestincima i Izraelcima, istočnim i zapadnim Nemcima, Jermenima i Turcima, muslimanima i hrišćanima…
Prošle godine posvetio se potrazi za dvojnicima sa prostora Balkana. Nakon oglasâ objavljenih u „Blicu“, pronašao je dvoje dece – Tinu i Sina.
– Prvo sam otišao u Sarajevo i pronašao bosanske muslimane koji su pristali da učestvuju u projektu, odnosno dozvolili da objavim njihove slike i probam da im pronađem dvojnike u Srbiji. Oglas u Srbiji nije nagoveštavao koje nacionalnosti je osoba čiji se dvojnik traži, sve je izgledalo kao neko takmičenje. Dobio sam osam-devet predloga, među kojima je bila i Tina Lalić. Izgledala je slično kao Sin Kurt. Našli smo se svi letos u Beogradu, otišli kod frizera da im napravi istu frizuru i evo rezultata – kaže Olivije Suter za „Blic“.
Oba deteta rođena su 2009. i lepo su se družila tokom snimanja. Tina živi u Beogradu, Sin u Sarajevu.
Olivije priznaje da njegov projekat ne nudi odgovor na gorepomenuto pitanje.
– Ne pretvaram se da znam odgovore niti donosim konačan sud. Samo želim da podstaknem ljude na preispitivanje. Kao rođeni Švajcarac imao sam sreće da čitavog života budem pošteđen konfikata koji se dešavaju širom sveta. Međutim, od malena sam bio šokiran sukobima i pitao se kako ljudi koji žive jedni do drugih, jedni sa drugima, mogu da se ubijaju. U svom projektu pokušavam da zbližim ljude koji su bili ili su još uvek radzvojeni sukobima, ali se ne fokusiram na same užase rata. Probao sam i da pronađem sličnosti između Flamanaca i Valonaca u Belgiji, a mogao bih da zamislim sebe i kako pronalazim dvojnike među navijačima Reala i Barselone, odnosno Partizana i Crvene zvezde – poručuje Suter.
Projekat „Neprijatelji?“ vezan za Balkan podržala je Švajcarska ambasada u Beogradu.
Plemenito, ali zastrašujuće
Olivije Suter do sada je već realizovao nekoliko faza svog projekta „(Ne)prijatelji?“. U segmentu „Izrael – Palestina“ 2009. spojio je dva deteta zapanjujućih sličnosti. Njihove slike su objavljene u visokotiražnim izraelskim dnevnim listovima. Projekat „Jermenija – Turska“ 2011. takođe je omogućio da se otkriju dva dečaka neverovatnih sličnosti, od kojih je jedan Jermenin, a drugi Turčin. Iako su pohvalili ideju i plemenitost projekta, roditelji malog Turčina – strahujući za ugled i bezbednost svog sina – ipak su odbili da njegova slika bude objavljena. Isto tako, u projektu koji je rađen sa Valoncima i Flamancima 2010. jedan od dvojnika je odbio da učestvuje, a i pokušaj da se po sličnosti spoje Istočni i Zapadni Nemci 2014. nije uspeo.
Izvor: blic.rs
ČEGA SE SEĆAJU LJUDI VRAĆENI SA RUBA SMRTI – Da li stvarno vidimo belu svetlost nakon smrti ili možda nešto drugo?
Svi smo čuli priče o beloj svetlosti i osećaju lakoće koji se pojave kada osoba umre, ali su do sada to sve bila nagađanja bez trunke dokaza. Međutim, naučnici su sproveli istraživanje koje je dolazalo da se osim svetlosti dešava još nešto, čega se ljudi koji su vraćeni sa ruba smrti sećaju.
Ljudski mozak funkcioniše čak sat vremena nakon što srce stane, glavni je zaključak studije sprovedene u 25 bolnica u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji.
U prvoj studiji ove vrste, koja je sprovedena nad ljudima koji su doživeli zastoj rada srca, otkriveno je da je 40 odsto njih prilikom izvođenja reanimacije doživelo nešto poput mešavine sna i sećanja, dok su neki bili svesni šta se oko njih događa.
Bar mali uvid u neistraženi svet bliskih susreta sa smrću
Naučnici odavno pokušavaju da otkriju šta se dešava nakon što nastupi smrt, a sprovedena studija im daje bar mali uvid u neistraženi svet bliskih susreta sa smrću. Osim toga, rezultati ove studije mogu da pomognu novim načinima za reanimaciju koji bi dodatno zaštitili oštećenje moždanih funkcija, prenosi Dejli mejl.
Iako već dugo postoji uvreženo mišljenje da 10 minuta nakon što srce stane dolazi do trajnog oštećenja mozga, jer mu srce ne šalje kiseonik, naš rad je dokazao da mozak može da da znake oporavka posle mnogo više od 10 minuta”, izjavio je dr Sam Parnia, jedan od autora studije i lekar na intenzivnoj nezi u Njujorku.
Studija, objavljena u časopisu “Reanimacija” obuhvatila je iskustva 567 pacijenata koji su vraćeni u život nakon što su doživeli smrt izazvanu zastojem srca, u periodu od 2017. do 2020. godine. Međutim, samo nešto manje od 10 odsto njih su lekari uspeli da reanimiraju. Od ukupno 53 preživela pacijenta, istraživači su intervjuisali njih 28.
Prilikom istraživanja naučnici su posmatrali moždane talase, ali su i testirali pacijente kako bi videli da li se sećaju određenih slika ili zvukova. Tokom reanimacije, pacijentima su istovremeno kroz slušalice puštali da čuju tri reči – jabuka, kruška i banana, a na tabletu prikazivali 10 slika. Samo jedan pacijent se nakon oživljavanja setio tačnog redosleda reči, a niko od pacijenata se nije sećao prikazanih fotografija. Čak 11 preživelih pacijenata je izjavilo da je videlo neka sećanja ili neka zapažanja koja ukazuju da su bar delimično bili svesni prilikom reanimacije. Neki od pacijenata su, pak, prijavili da su imali iskustva nalik snu, da ih juri policija ili da kisnu, dok su drugi rekli da su osetili neke elemente medicinskih zahvata koji su izvođeni na njima, kao što je bol, pritisak ili glas doktora.
“Kada sam se vratio setio sam se momenta kada su mi stavljali one dve elektrode na grudi i sećam se elektro šoka”, izjavio je jedan od učesnika studije, dok je drugi prijavio da je osetio da mu “neko nešto radi sa grudnim košem, neki jak pritisak koji je bio veoma bolan”. Neki od pacijenata su prijavili da su videli neku voljenu osobu, kao što su otac ili baka koji su odavno preminuli.
Neki su zaista iskusili “svetlost na kraju tunela”
Što se tiče “svetlosti na kraju tunela”, i to je iskusilo nekoliko pacijenata ali je nisu videli kao udaljenu svetlost “već kao svetlost koja stoji pored njih, koja je odisala toplinom i ljubavlju, zbog čega su osetili ljubav, radost, ali i tugu zbog završetka života”.
Autori studije se nadaju da će njihovi rezultati podstaći dalja istraživanja o novim načinima reanimacije srca koja bi imala manje negativnog uticaja na mozak, ali tvrde da će nastaviti da istražuju iskustva bliskih smrti kao i dugoročni uticaj reanimacije nakon zastoja srca.
Izvor: Daily mail/kurir.rs
TAJNI SASTOJAK LJUBAVI – Bez Božanskog, ljudska ljubav nikad nije savršena!
Nijedan brak nije istinski srećan bez “tajnog sastojka” Božanske ljubavi.
Zemaljska ljubav koja ne seže dalje od voljene osobe, zapravo i nije prava
ljubav.
To je sebično obožavanje iz ega, jer potiče iz želje.
Istinska ljubav potiče iz Boga.
Punoću te ljubavi mogu da osete samo srca koja su pročišćena sopstvenim otvaranjem.
Kada se srce otvori, osećanja postaju kanali kroz koje Božanska ljubav teče ka celom svetu…
Samopouzdanje bez pokrića: Ovako se manifestuje kompleks više vrednosti
Osoba se prikazuje kao dominantna, prepotentna, arogantna i nabusita, druge diskredituje i gleda sa cinizmom, ne registruje kritike, potencira “ja-govor”.
Strašno je teško priznati sebi da nešto ne umemo. Strašno je teško to uopšte saznati. A ako i saznamo, teško je odgovarajuće se ponašati – zapisala je Milena Jesenska, češka spisateljica i novinarka.
Ali, ipak, onaj ko ne ume, zapravo ume da se ponaša tako da o njemu mislimo kao o svemogućem i sveznajućem. On nam, “nabildovanim” samopouzdanjem, demonstrira svoju veličinu, od koje bi većini trebalo da proradi kompleks niže vrednosti. Jer je, kako nas uverava, najpametniji, najlepši, najsposobniji, najperspektivniji. Trčati trku sa njim je, ubeđuje nas, suludo, pošto je za nas bilo koja unapred izgubljena. Ako, međutim, umemo da gledamo malo dublje, uspećemo da prepoznamo ono što je suštinsko, a to je da ona zapravo pati od kompleksa više vrednosti.
Kako se on najupečatljivije manifestuje, a koji su njegovi latentni pojavni oblici, šta mu daje vetar u leđa, koliko je teško deliti vazduh sa takvom ličnošću, pitanja su na čije odgovore smo pokušali da dođemo u razgovoru sa Leonorom Pavlicom. Klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut kaže da osoba sa kompleksom više vrednosti ima naročito izraženo samopouzdanje, koje je u neskladu sa objektivnim sposobnostima.
– Voli da bude u centru pažnje, ističe svoje potencijale pred publikom, prikazuje se kao dominantna, prepotentna, često arogantna i nabusita osoba, druge ljude diskredituje i gleda sa cinizmom, ne registruje kritike, potencira “ja-govor”, prebacuje odgovornost za greške na druge ili okolnosti, menja sfere interesovanja i zaposlenja, ali se suštinski ne menja, upravo zbog ubeđenja da je neprikosnovena i nepogrešiva. Zaokupljena je formom, a ne suštinom – kaže sagovornica “Života plus”.
NESIGURNI HVALISAVAC
Ne čini li se da je ovo doba ekspanzije kompleksa više vrednosti?
– Ako kompleks više vrednosti najjednostavnijim rečima opišemo kao snažnu potrebu da se prikažemo u što boljem svetlu, onda nam savremeni svet pruža obilje mogućnosti da manifestujemo svoju superiornost u bilo čemu. Danas je, zahvaljujući internetu, “Instagramu”, fotošopu i ostalim zgodnim pomagalima, značajno lakše ubediti druge da smo lepši, zgodniji, značajniji, uspešniji, nego što stvarno jesmo. Dodatna nezgoda je u tome što se zahvaljujući društvenim mrežama ova samoobmanjujuća slika o sebi lakše i održava. Pozitivne reakcije (“lajkovi”) doprinose jačanju ideje o grandioznom “selfu”, dok se negativne reakcije, budući da se sa njima ne suočavamo direktno, mogu lako zanemariti.
Kada je neko prepotentan, da li je to siguran znak da takvim stavom prikriva duboku nesigurnost, neutemeljenost uspeha i kvaliteta kojima se hvali?
– Ljudi mogu da budu prepotentni, a da istovremeno nisu nesigurni. Ponekad se iza prepotentnosti krije i istinski kvalitet, ali je osoba odgajana u duhu “Ti si najbolji, najpametniji”, pa je usvojila ovakav sistem vrednovanja sebe. Ona zna da je superiorna u pogledu mnogih stvari, ali nema manir skromnog čoveka, već hvalisavca. Češće, međutim, iza toga stoji nesigurnost, a prepotentnost figurira kao mehanizam zaštite sebe od ovog poražavajućeg saznanja.
Koliko je takva osoba stvarno ubeđena u ono što o sebi govori, a koliko je za to odgovoran nesvesni deo ličnosti?
– Neki prepotentni ljudi su u većem kontaktu sa ovim nesigurnostima, svesni su ih, ali ne žele da ih obelodane pred svetom. Drugi se, pak, toliko obilato i dugo služe maskirajućim ponašanjima, da su se udaljili od “prave” verzije sebe i poverovali u vlastitu konstrukciju. Prvi još imaju šanse za napredovanje, ako ulože energiju na “bildovanje” svojih “tankih” mesta, umesto na prikrivanje, dok se drugi nikako ne razvijaju, budući da su ogrezli u samoobmanu.
Kako se ovaj kompleks “neguje” i održava?
– Najbolji put da se preterana slika o sebi ne oskrnavi jeste fokusiranje na najmanje znake koji podupiru tezu o našoj grandioznosti i odstranjivanje iz fokusa svega onog što preti da ugrozi ovaj imidž superiornosti. To bukvalno znači biti slep i gluv za kritike. I biti naročito otvoren i perceptivan za pohvale.
“BUDI KAO JA”
Kako je biti prijatelj, partner ili dete ovakve osobe?
– Osoba sa kompleksom više vrednosti je u svakom slučaju naporna. U početku odnosa može da bude zanimljiva, ali ubrzo postaje tiranin na jedan od dva sledeća načina – ili pristupa cinično i potcenjivački, pa se ljudi pored nje osećaju malim, beznačajnim i nedoraslim, ili, pak, ima veoma visoka očekivanja od ljudi iz svog okruženja i to takva koja se nikada ne mogu dostići. A efekat je isti – drugi su uniženi, inferiorni i večito kaskaju za uspesima ove grandiozne persone. Dve tipične poruke koje verno oslikavaju pomenuto, a koje se manifestuju u odnosu sa decom su: “Nikada nećeš biti kao JA!” i “Budi kao JA!”.
Kako izgleda poslovna saradnja sa njom, bez obzira da li je na poziciji nadređenog ili podređenog?
– Poslovna saradnja je slična kao i odnos takvih roditelja prema deci. Da bi se održala nerealno visoka slika o sebi, drugi moraju da se percepiraju kao inferiorni i zato se sistematski radi na njihovom unižavanju. Uglavnom im se postavljaju nerealni zahtevi ili se, pak, nalaze mane postignutim uspesima. Svoja pozicija se čuva zanemarivanjem kritika ili okrivljavanjem drugog.
Da li je realno da se osoba izleči od kompleksa više vrednosti, ako krenemo od toga da ne dozvoljava kritike, ne obazire se na uvrede i veruje u laži na kojima žive?
– Ljudi se leče od nečega što im smeta, što im narušava kvalitet života, a ne od nečega za šta smatraju da im čak pomaže. S obzirom na to, teško da će neko sa kompleksom više vrednosti uopšte razmatrati alternativu da ga sanira. Bilo bi potrebno da ova strategija poprilično zakaže i da ga praktična iskustva neuspeha suoče sa sopstvenim ograničenjima. Nekima čak ni to nije dovoljan stimulans, pa su u stanju da razvod braka, otkaz na poslu i udaljavanje prijatelja pripišu nekom drugom, spoljašnjem uzroku.
Koliko se na osnovu ove priče potvrđuje stara, dobra teorija da uspešan, zadovoljan, samopoštovan čovek nema potrebu da se prenaglašeno ističe?
– Kada se spomene samopouzdanje, ljudi obično pomisle na nekog ko je uspešan i superioran. Međutim, zdravo samopouzdanje podrazumeva objektivnu procenu vlastitih sposobnosti, pa bilo da su one na visokom ili niskom nivou. Dakle, i osobe visokih i niskih sposobnosti mogu biti samopouzdane ako korektno procenjuju nivo svojih sposobnosti. Za obe kategorije važi – “Znam koliko znam i znam koliko ne znam”. Nezdravo samopouzdanje se javlja kada je odnos između stvarnih sposobnosti i njihove procene iskrivljen u kom god smeru, bilo da osoba potcenjuje vlastite sposobnosti (kompleks niže vrednosti) ili ih precenjuje (kompleks više vrednosti). To znači da osoba sa kompleksom više vrednosti nikako nije zdravo samopouzdana, iako se čini da puca od samopouzdanja.
OMALOVAŽAVANjE “SLABIĆA”
Da li osoba koja ima kompleks više vrednosti postaje još više iskompleksirana u prisustvu one sa kompleksom niže?
– U susretu sa njom, može da reaguje kao tiranin, jer je ona može podsećati na njene lične nedostatke. Doživljava je kao pretnju sopstvenom integritetu, pa će ubrzo pokušati da je ukloni iz svog perceptivnog polja. To mahom postiže vređanjem, omalovažavanjem i drugim agresivno-manipulativnim tehnikama. Za nju, ona je luzer, jer se čak ni ne trudi da sakrije koliko je slaba.
Izvor: novosti.rs
DA LI VREDI POMAGATI DRUGIMA: Čini dobro, ne kaj se – Čini zlo, nadaj se
Narodna mudrost kaže: Čini dobro, ne kaj se; čini zlo, nadaj se. To znači, bez obzira šta ti se vratilo na tvoje dobro, nemoj se pokajati što si dobro učinio. A ako si nešto loše učinio, nadaj se lošem i po sebe.
Gospod je stvorio čoveka za radost – da bi prebivao u Božjoj ljubavi, dobroti i milosti. To je ono što nam prirodno dolazi. Ali, greh je došao na svet i sve preokrenuo: zlo je postalo sastavni deo našeg života. A zlo je odsustvo dobra. Od tada su čoveku lakša zla dela, a vrlina deluje kao ogroman teret.
Činiti dobro trebalo bi da bude prirodno kao i jesti i piti. Ne bi to trebalo shvatiti kao herojstvo. Ali, danas je došlo vreme za milost, koja se ne meri snagom ljubavi prema ljudima, već stepenom spremnosti da žrtvujem svoju udobnost: „Pomoći ću, ali samo onoliko koliko mi bude zgodno. A ti, komšija, sa počastima prihvati moje dobro, inače više neću pomagati “. Ali, ako se „naprežete“ da biste zauzvrat dobili nešto od Boga, sebe ili drugih, to se pretvara u rutinski posao u kojem ne dolazi u obzir težnja ka spasenju.
Reč Božja je nesumnjiva: zaista ono što posejete požnjećete. Ali, nije činjenica da će vam se dobro vratiti od osobe kojoj ste učinili ovo dobro delo. Često, jednostavno ne primećujemo dobro koje se dešava zbog nas: dali su nam mesto u metrou, pozdravili su nas, nasmejali su nam se, ljubazno smo bili usluženi – sve to uzimamo zdravo za gotovo. Navikli smo da visoko cenimo svoja dobra dela i potcenjujemo dela drugih. Prosjaku smo dali sto rubalja i očekujemo da nam Bog otvori račun u banci. Ali, naša dobra dela treba da nas promene, vrate u prirodno rajsko stanje. O tome treba da razmišljamo, a ne o onome što nam drugi nisu dali.
„Komšija mi nije pomogao, ali trebalo je“ – ovaj lažni stav je veoma popularan. I niko nam ništa nije dužan. Ako vam je potrebna konkretna pomoć, napravite listu, objavite oglas na mreži i pitajte: „Ko može da pomogne?“ Siguran sam da će se ljubazni ljudi odazvati vašem pozivu. Ali, nemojte čekati da ljudi sami shvate vašu potrebu.
Pa kako je ispravno, s kojim mislima pomoći komšiji? Psalmopojac David je to dobro rekao: „Ne nama, Gospode, ne nama, nego Imenu Tvome daj slavu, zbog milosti Tvoje i istine Tvoje“ (Ps 113, 9). To znači: usmeri svoja sva dobra ka Bogu.
Čovek, koji iskreno pomaže ljudima, ne može biti „iskorišćen“. On nema kontradikcije između stvarnih osećanja, namera i manifestacija ovih osećanja, odnosno dela u odnosu na drugog čoveka. Ako vi budete iskreno pomagali, spoljne okolnosti, kakve god one bile, neće biti zastrašujuće.
To se ne može reći za nekoga ko zamišlja nešto o sebi i počinje da čini „dobro“ iz sujete i ponosa. Taština nije samo divljenje sebi pred ogledalom. To je kad stojite ispred ogledala i grdite, ponižavate, ne volite sebe. A onda je lakše reći: „Ja sam siromašan, nesrećan, pomažem svima i svi me koriste“, nego: „Pomažem svima, dakle, najbolji sam od svih ljudi“. Možete čak postati zavisni od sopstvene slabosti, zbog samozanemarivanja; možda volite biti žrtva. Takva pomoć drugima samo stvara sumnje i bol, a to sigurno ne može biti prirodno.
Dakle, ako vas rođaci pritisnu, a vi ne možete da kažete „ne“, to ne znači da ste ljubazna i dobra osoba. To može značiti da latentno želite da budete pupak na zemlji, oko koje se vrti društvo, diveći se vašim „dobrim“ delima. Ali ovim delima ne možete se spasiti. Dela se uopšte ne mogu sačuvati. Delima se može potvrditi svoje stanje – bilo vražje, bilo nebesko, božansko.
Naravno, lakše je biti slab i gunđati protiv Boga nego Ga hvaliti. Lakše se zatvoriti od svih nego pokazati učešće, zaboravljajući na sebe. Lakše je ne verovati u ljude nego ih istinski voleti. Ali želim da vas podsetim: hrišćani žive u svetu u kojem je Hristos pobedio smrt. A u ovom svetu za njih nema mesta za ličnu utehu: oni moraju da izaberu – utehu ili život sa Hristom.
Protojerej Igor Tomin, nastojatelj crkve Svetog blaženog kneza Aleksandra Nevskog
Izvor: Vjeronauka.net
SVETE MUČENICE VERA, NADA I LJUBAV: Obavezno morate da uradite jednu stvar!
Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav i njihova majka Sofija bile su hrišćanske svetiteljke i mučenice iz 2. veka koje predstavljaju prave i postojane vrline na kojima počiva čitavo hrišćanstvo i zapadni kulturni sistem.
Ovaj praznik je posvećen ženama i njihovoj deci, prevashodno ćerkama. Veruje se da devojčice danas treba obradovati nekim poklonom koliko god on skroman bio.
Poklon može biti i suštinski, nematerijalni – bar danas im posvetite punu pažnju i pokažite koliko ih volite.
Praznik Vere, Ljubavi i Nade (crkvenoslovenski Vera, Nadežda i Ljublji; grčki Pistis, Elpis, and Agape; latinski Fides, Spes et Caritas) u Srpskoj pravslavnoj crkvi se obeležava 17. septembra po starojulijanskom kalendaru (30. septembra po gregorijanskom i novojulijanskom) i nije “crveno slovo.”
Imena devojčica- Ljubav, Vera i Nada – postala simbol života svakog hrišćanina. U srpskom narodu smatra da se na današnji dan treba posebno uzdržati od zlih misli i dela i posvetiti se ljubavi prema bližnjem i prema Bogu (u tom smislu je ovde značanje Ljubavi kao najvišeg odnosa sa Bogom).
Praznik Vere, Ljubavi i Nade (crkvenoslovenski Vera, Nadežda i Ljublji; grčki Pistis, Elpis, and Agape; latinski Fides, Spes et Caritas) zapravo je posvećen trima hrišćanskim vrlinama poznatim iz Prve poslanice sv Pavla Koričnanima.
Sofija (grčka reč za Mudrost) je bila udovica i sama je u Rimu podizala svoje ćerke koje su imale Vera 12, Nada 10 i Ljubav 9 godina.
Kada su u vreme cara Hadrijana počela hapšenja hrišćana, Sofija je sa ćerkama zarobljena i izvedena pred cara. Nakon što su odbile da se odreknu svoje vere i prinesu žrtve boginji Artemidi, Hadrijan je naredio mučenje Sofijinih ćerki iako je reč bila tek o devojčicama. Tako su sve i nastradale.
Majka je uzela njihova tela i sahranila ih van grada. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137. godine.
MOLITVA SVETIM MUČENICAMA VERI, NADI I LJUBAVI I MATI IM SOFIJI
O, svete i hvale dostojne mučenice, Vera, Nado i Ljubavi i hrabrih kćeri mudra majko Sofija, k vama sada pritičemo sa usrdnom molitvom, jer šta bi snažnije moglo za nas pred Bogom posredovati, nego vera, nada i ljubav, tri temeljna kamena svih vrlina, po kojima ste nazvane i čije obličje bejaste.
Umolite Gospoda da nas u žalostima i iskušenjima zaštiti neizrecivom blagodaću Svojom, da nas spase i sačuva kao Blag i Čovekoljubiv. Njegovu slavu, kao sunce nezalazno, sada gledate i pomozite nam u smirenim molitvama našim, da oprosti nam Gospod Bog grehe i bezakonja naša, da pomiluje nas grešne i nedostojne milosrđa Njegovog.
Molite, dakle, za nas, svete mučenice, Gospoda našeg Isusa Hrista, a Njemu slavu uznosimo, sa Bespočetnim Njegovim Ocem i Presvetim i Blagim i Životvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova.
Amin
Izgovarajte ovu molitva Patrijarhu Pavlu ako želite bolje dane
Potrebno je moliti se ne samo kada se osećamo raspoloženi za molitvu nego i kada nemamo težnje, ni naklonosti za molitvu, kada nas lenjost, san, zaborav i ostalo udaljuju od molitve.
Molitva Patrijarhu Pavlu:
“Pastiru dobri i učitelju naroda srpskog, ti koji se nikada nisi postideo pred našim svetim precima, koji su te još za života priznali i primili kao svoga, i koji si na svojim svetim životom i primerom učio da uvek budemo ljudi, ali da se još više čuvamo da sami ne postanemo neljudi;
Ti koji danas stojiš pred prestolom Boga Živoga, prinesi molitve svoje Tvorcu i Bogu našem za svetu pravsolavnu Crkvu Srpsku i za zemaljsku Otadžbinu našu.
Ukrase i ponosu Crkve i zemlje srpske, zakrili, zaštiti, ogradi i sačuvaj sve ljude i narode širom Božijeg sveta, među njima i verni narod srpski, molitvama svojim i svih svetih Srba, na čelu sa svetim Savom, da odolimo svim nedaćama i iskušenjima ovog burnog i teškog vremena, da bismo svi zajedno slavili Boga u Trojici, sada i kroza sve vekove.
Amin.”