Federer javno molio Đokovića za uslugu!
Neki bi rekli da su se uloge promenile, neki će pokušati ovo da iskoriste i predstave u nešto drugačijem svetlu. Bilo kako bilo Rodžer Federer jeste odlučio da javno zamoli Novaka Đokovića za uslugu.
Jedno od retkih preostalih timskih takmičenja u teniskom svetu i jedino koje saigrače ne određuje zemlja porekla (doduše, određuje kontinent sa kog dolaze) našlo se u neugodnoj situaciji. Situaciji koja nije mogla ni da se pretpostavi.
Do prošle godine Tim sveta nikada nije uspeo da savlada Tim Evrope, a sada je na Lejver kupu drugu godinu zaredom upisao trijumf. Ovog puta i više nego ubedljivo sa 13:2. To nije najbolje „selo“ Federeru, koji je jedan od suvlasnika i osnivača Lejver kupa, zbog toga što želi da ovaj turnir privlači još više pažnje i generiše još više novca.
Lejver kup je napravljen po američkom modelu „name dropping“, što uprošćeno na srpski znači da je dovoljno samo da pozoveš najbolje na svetu i imaćeš vrhunsku zabavu. Ipak, to nije dovoljno neophodan je i kvalitet tenisa, sjajni mečevi, odličan narativ, a to nije moguće ukoliko jedan tim demolira drugi. Nije moguće kada se ne odazovu svi koji bi trebalo da igraju.
Mana Lejver kupa je što dolazi u neugodnom periodu godine kada igrači više žele da odmore nego da dodatno zarade i da provedu tri dana zaredom sedeći u areni dok kamera snima svaki njihov korak. Upravo zbog toga je došlo i do čitavog niza otkaza.
Ipak, ukoliko neko zna kako bi to moglo da se popravi onda je to Federer, pa je Đokoviću odlučio da pošalje javnu poruku. Želi da ga vidi u Berlinu sledeće godine.
„Evropa je u Kanadu došla u veoma oslabljenom sastavu i nadam se da se to više neće dogoditi. Voleo bih ponovo da vidim Novaka u timu“, rekao je Švajcarac i dodao da bi voleo da vidi u Timu Evrope i Karlosa Alkaraza. Kakav bi to spektakl bio, zamislite mogućnost da dubl zaigraju Alkaraz i Đoković…
Mnogo je otkaza ove godine pretrpeo Lejver kup, pa tako ni Aleksander Zverev nije želeo da troši snagu na turnir koji ne donosi ATP bodove.
„Učešće Saše Zvereva će biti veoma bitno, prvo jer je Nemac i privućiće mnogo publike u Berlinu, a drugo jer je pristalica održavanja Lejver kupa“, poručio je Federer koji je svestan da mora da ima i pravi magnet za domaću publiku.
Osvrnuo se i na neočekivane otkaze i znatno slabiji sastav Evrope. Ruku na srce nikada neće biti jači nego prošle godine kada su svi članovi „Velike četvorke“ po prvi (i jedini) put u istoriji bili u istom timu.
„Povlačenje Runea i Cicipasa je mnogo naškodilo ekipi. Oni će biti među kandidatima za narednu godinu, Evropa ima mnogo kvalitetnih tenisera za izbor. I Medvedev bi mogao mnogo da doprinese. Rubljov je predvodio ekipu u Vankuveru, mnogo se borio, ali je za njega ovo bio veoma težak vikend. Naravno, moguće je da u narednih godinu dana još neko iskoči u prvi plan“, ostavio je mogućnost da Jakub Menšik, Dino Prižmić, Mateo Arnaldi, Hamad Međedović ili neko drugi dođe do samog vrha sveta.
Postoji realna mogućnost da Federer bude i kapiten Tima Evrope u trenutku kada Bjornu Borgu istekne ugovor, od toga nije bežao.
„Moje srce je i dalje uz Tim Evrope i uveren sam da će ekipa biti mnogo kvalitetnija u Berlinu za godinu dana. Vratićemo energiju i nadam se novoj pobedi“, iskren je Švajcarac.
Izvor: nova.rs
Pravi magnet za novac: Stavite ovu biljku u novčanik i pare će se slivati u njega!
Od davnina postoji narodno verovanje da je ova mirišljava biljka prava amajlija koja donosi sreću, čuva od zlih sila i privlači novac.
Ruzmarin se gajio još u 9. veku u kraljevskom vrtu Karla Velikog, franačkog kralja koji se smatra „ocem Evrope“. On je lično to zahtevao jer je verovao da ova biljka ima magična svojstava.
Saksiju sa ruzmarinom stavite na prozoru u stanu ili ga gajite na terasi, a jednu grančicu stavite u novčanik, jer se veruje ova biljka da privlači novac i blagostanje.
U narodu postoji i verovanje da će grančica ruzmarina okačena iznad ulaznih vrata kuće štititi taj dom od negativne energije, a privlačiće sreću.
Izvor: alo.rs
Još uvijek čekam majčin zagrljaj – A kada zaspim, dolazi mi u snove i grli i ljubi…
“Sine, slušaj babu. Mama će neko vrijeme biti odsutna. Moraš biti strpljiv i ne traži od oca da te svaki put zagrli kad ti bude teško. Babo sine, dođe umoran.”
Nisam shvatao tada. Imao sam 6 godina. Nije mi bilo jasno zašto tako mlada nosi mahramu. Odlazila je sa babom doktoru, autom u Sarajevo. Pri povratku neko vrijeme bila pospana. Kada sam krišom dolazio do njene sobe čuo sam da je povraćala. Nisam shvatao.. Samo sam primijetio da i babo nije ko’ prije. Posto’ je šutljiv. Znao bih ga po 5 puta pitati nešto, on kao da ne čuje.. Zurio bi kroz prozor i u ruci premetao svoj zeleni kačket.. Onda bi se trznuo i odgovorio mi..
A onda bi majka prizdravila. Opet ujutro doručak i njen osmjeh. Opet pred spavanje pričanje priča. I onaj ZAGRLJAJ koji liječi sve.. Sve one moje strahove i nedoumice. Zagrljaj koji bi odagnao moje slutnje. Daleko.. Daleko.. Opet smo disali punim plućima.. Babo više ne bi zurio kroz prozor.. Igrali bi futbal u sobi sa onom lopticom za tenis, a majka bi se smijala.. Onda je došao poziv u školu. Otac sretan. Majka pogotovo..”Moj veliki prvačić”, govorila bi..A ja sav važan..
A onda pred sam polazak u školu, odvezli su je u Sarajevo doktoru.. Prije odlaska mi je rekla: “Ja ću brzo doći. Hoću da te zagrlim kad kreneš prvi put u školu. Hoću da te poljubim kad se vratiš. A naveče pred spavanje, čitanje priče o patuljcima i onaj naš VELIKI ZAGRLJAJ. Obećaj da ćeš slušati. Ja ću brzo doći..”
Ja sam na terasi ostao sa nanom, a ona, onako blijeda sa mahramom mahala mi sa zadnjeg sjedišta sve dok nije izašla iz vidokruga.
Nikad je više nisam vidio živu. Umrla je u bolnici a dan njezine džennaze je bio u nedjelju. Samo dan prije škole. U školu sam otišao sa nanom. Otac je otišao u Njemačku. Bio sam sa djedom i nanom. Ponekad sam vidio djeda kako plače kad ujutro krećem u školu. Bilo mi čudno. Iako sam znao da je više nema ja sam čekao onaj ZAGRLJAJ. Pa obećala je. A roditelji ne lažu. Samo da joj kažem kada me zagrli. Da sam odličan. Najbolji u razredu. Samo još jedan zagrljaj.
Godine su prolazile.. Otac je često dolazio i donosio novac. Nikad se oženio nije.
Na ormaru moje sobe stoji ona teniska loptica kojom smo se nas dvojica igrali.
I nasmijavali majku čineći joj njenu borbu s bolešću lakšom, podnošljivijom.
Završio sam i fakultet. Oženio. Svio svoje gnijezdo.U onoj istoj kući punoj uspomena. U kojoj me svaki ćošak podsjeća na nju. U dnevnoj sobi fotografije nje i oca. Mladi. Nasmijani. Puni života.
Djed i nana koji su me podigli na noge, davno su preselili na onaj svijet.
Moja djeca stasavaju. Imaju mene i suprugu. I oca i majku. I ljubav i čežnju.
I pažnju i sreću.
Svako veče, pred spavanje, iako imam toliko godina i života iza sebe još uvijek se nadam da će odnekud doći. I ispuniti obećanje. Da je vidim. Da me ZAGRLI.
I odnese sve moje tuge.
A kada zaspim uvijek isto. Dolazi mi u dječiju sobu. I grli.. I ljubi. I plače govoreći: “Halali mi sine što te ne zagrlih još jednom. Što ne ispunih obećanje. A znaj da te volim. I da bdijem. I da volim. Ostaj mi u sreći i grli svoju djecu sine. I nikad ne zaboravi ispuniti obećano. A majka će znati. Da voliš. I da si sretan. A i ja ću biti. Sine…”
Elvir Peštalić
BILA JEDNOM “JEDNA” GENERACIJA, KOJA NIJE IMALA “NIŠTA” A IMALA JE SVE!
Generacija koja nije imala izobilje slatkiša već “životinjsko carstvo” čokoladice i bila srećna;
Koja je išla u školu i vraćala se kilometrima peške bez mame, bake ili deke;
Generacija koja je sama pisala domaće zadatke kako bi što pre izašla napolje da se igra s’drugarima;
U kojoj su se dečaci igrali s’ klikerima, a devojčice lastiš i školice;
Koja je svo slobodno vreme provodila na ulici u druženju i igri;
Koja je skupljala figurice iz kinder jaja;
Koja je vlastitim rukama pravila lančiće od papira;
Generacija vhs kaseta;
Koja je uživala u jednostavnim stvarima;
Generacija školske uniforme pkave bije…(svi su bili isti);
Generacija koja je imala čiste emicoje i volela bez interesa;
Generacija živih svirki, jedva čekala subitu i nedelju, jer zna da ce joj srce udarati ko’ ludo uz neku sentiš pesmu dok(Ona) pleše sa dugokosim mladićem;
Koja je sakupljala sličice i imala leksikone i spomenare;
Generacija koja je kad je otac pogleda zna šta on misli;
Koja je pred punoletstvo imala samo simpatije a ne i svoje dete;
Koja je odrastala uz roditelje i radila barabar neke poslove iako mali;
Generacija koja se pre spavanja tiho smejala, kako roditelji ne bi znali da su još uvek budni;
Koja je pila iz iste flaše i davala griz svoje školske užine;
Koja je iz igre, kući dolazila s prvim mrakom;
Generacija koja je kod drugara dolazila nenajavljenja i po 10-tak u grupi;
Koja se bez mobilnog tel. sastajala svaki dan na tačno određenom mestu;
Kojoj su autortet bili roditelji, kako vlastiti tako i od drugara;
Kojoj je komšiluk bio jedna kuća a danas se ne poznaju;
Generacija koja je svakog pozdravljala u prolazu, ustajala starijim u autobusu i pomagala im;
Koja se pela na drvo i krišom brala voćke koje su rasle u komšiluku;
Kojoj su bila bitna osećanja, a ne prestiž u bilo čemu. I ono što je imala cenila je;
Generacija koja je naučila da se snalazi u raznim sutuacijama zahvaljujući vaspitanju svojih roditelja;
Generacija koja je znala za stid, a danas ne znaju šta je to;
Generacija kojom se nije moglo manipulisati;
Koja je učena da voli svoju zemlju;
Generacija koja prođe i nažalost nikada se takva neće ponoviti…!!!
GENERACIJA KOJA NIJE IMALA “NIŠTA” A IMALA SVE…!!!!
Dr PERIŠIĆ otkriva istinu o mlečnim proizvodima – Da li je zdravije kiselo mleko ili jogurt?
Kiselo mleko je još od davnina bila jedna od osnovnih namirnica u ishrani na prostorima Balkana. Ranije se verovalo da je u pitanju pokvareno mleko, ali ispostavilo se da je izuzetno zdravo. Kiselo mleko je hrana bogata kalcijumom, ključnim mineralom za zdravlje kostiju, ali u njemu dominira i kompleks vitamina B.
Ipak, ono što čini najveće bogatstvo kiselog mleka jesu prirodni probiotici. Da li je tačno da doprinosi dugovečnosti, da li je bolje od jogurta ili ne, otkrio je gastroenterolog dr Vojislav Perišić. Gostujući u “Jutru” na Prvoj, profesor je objasnio ko treba da pije jogurt, a ko da uzima kiselo mleko.
“Kiselo mleko nije bolje od jogurta. Istina je da ono ima 50 puta više probiotskih bakterija nego jogurt, ali kiselo mleko sadrži dosta laktoze i kod ljudi reguliše samo njen deficit. Ja namerno preporučujem ove današnje ‘moderne’ jogurte, na čijim ambalažama piše dva odsto laktoze, jer kiselo mleko sadrži pet odsto. Ono samo po sebi utiče na veću svarljivost. Savetuje se deci koja imaju akutne infekcije, jer kiselo mleko doprinosi poboljšanju zdravlja. Takođe, dobro je i za crevne infekcije. Ako je gastroenteritis teži – jogurt da, kiselo mleko ne, a ako je blaži, kiselo mleko da, zbog veće populacije probiotske bakterije”, rekao je dr Perišić i objasnio kako da znamo da kiselo mleko ne treba da jedemo.
“Ako uzmemo dva obroka sa kiselim mlekom koje ima dosta laktoze, nakon drugog obroka, imaćete nadimanje. Onda možete da pređete na jogurt sa malo laktoze, onaj koji ima dva odsto. Nije smanjen naš kapacitet varenja laktoze u toj meri da mi to ne možemo da prevarimo. Kiselo mleko sadrži proteine koji utiču na mišićnu snagu, ali ne kapitalno. Utičemo na mišićnu snagu, volju, raspoloženje, nervni sistem, aktivnost. Mi znamo da tri organske kiseline u debelom crevu mogu da utiču na mozak. Jedna je loša i utiče na brzinu starenja nervnih ćelija. Zato sa mlekom treba biti oprezan, pa je zgodnije piti kozje mleko”, rekao je profesor.
Postoje mnogobrojni podaci koji govore da je kiselo mleko ključno za dugovečnost, a dr Perišić ih je potvrdio.
“Bakterija Lactobacillus bulgaricus utiče na spremnost u odbrani od infekcija. Kad vidim u proizvodu da nema toga, doviđenja. To nije to. Sve treba čitati i znati. Kad uzimamo komercijalni preparat prbiotskih bakterija, imamo bolju stolicu, nevezano za mleko. Kiselo mleko je dobro za opstipaciju”, objasnio je dr Voja.
Izvor: mondo.rs
Zlatni sinovi sirote Zumre, koja je za njih dala cijeli svoj život, i više od života…
U mom mjestu živjela su tri brata. U maloj, trošnoj kućici na kraju sela. Tik pored šume. Odgajala ih majka onom nježnom majčinskom ljubavlju. Oca se jedva sjećaju. Poginuo u rudarskoj nesreći. Kako to obično biva, nesreća nikada ne dolazi sama. Siromaštvo je u ovu kuću siročića ušlo na velika vrata.
Najmlađi brat je bio često bolestan. Njegova astma se pogoršavala uvijek kada je dolazilo hladno i vlažno vrijeme. U školi su bili izvanredni učenici. Čisti odlikaši. Njihova majka ih je vaspitavala po potrijarhalnom i edebu poštenja, obraza i ljudskosti…
Vrlo često se dešavalo da nisu imali novaca. U školi ga nikad nisu imali, uglavnom su bili bez školske užine. Pri polasku u školu, majka Zumra bi im pripremila vruće pogačice, čaj i pekmez od jabuka. Nikad ih nije ispratila gladne, čak i kada je bila bolesna. A bila je često. Na njena pleća se sručila sva ovosvjetska tuga.
U vrijeme jeseni, Zijad bi često bio u bolnici, a ona mu je odlazila u posjetu svakodnevno. Vozom. Nosila mu hranu. Kaže, da jede ” friško”.
Mensur i Amir su u međuvremenu, kada bi ona bila odsutna vodili računa o stoci. Hranili i brinuli.
Zumra, kada bi ih otpratila u školu, išla na dnevnicu. Radila bi najteže poslove po selu. Okopavala kukuruz, krečila kuće, brinula o bolesnim. Sve da njih izvede na pravi put. Da završe škole. Da budu ljudi cijenjeni. Da ne pate barem oni.
Kako je vrijeme prolazilo, dječaci su stasavali. Mensur je upisao tehnologiju, Amir rudarstvo. Zijad je kao najbolji učenik gimnazije upisao medicinu bez polaganja prijemnog. Završili su škole, oženili. Formirali svoje porodice.
Svakodnevno su obilazili Zumru. Svaki dan jedan od njih. I snahe sa njima. I unučad poslije. Toliko su vodili računa o majci da je cijelo mjesto zavidilo. Imala je svega. Što joj poželi duša. I sinove pored sebe. Duša puna. Duša koja je znala samo za bol, patnju i siromaštvo. Često bi znala tiho u noći zaplakati. Od sreće, prije svega. Od sjećanja na tegoban život u prošlosti. Na okrutnu sudbinu. Naročito joj u glavi odzvanjalo kada bi mještani govorili:”Što moji ne uče kao djeca sirote Zumre.”?.Te riječi su joj se urezale i odzvanjale u dugim besanim noćima. Njeni sinovi, veliki ljudi su joj pružili beskrajnu ljubav.I pažnju. Osjećali su da joj se nikad ne mogu odužiti za njenu žrtvu. Veliku. Najveću. A ona je to znala.
I njena smirena duša se vratila Svome gospodaru, jednog jesenjeg praskozorja. Sretna. Jer je osjećala, da je znala za što živi i za koga.
Vrijeme je prolazilo. Sinovi i snahe su u staru porodičnu kuću dolazili svakodnevno. Nisu dali da je naruši zub vremena. Ljubomorno su čuvali uspomenu na kuću. Na tegoban život bez oca. Vodili računa i o dvorištu. Okopavali cvijeće. Majčine ruže i hadžibege. Vodili računa o starom bunaru, u uglu dvorišta. Njegovali staru dunju ispred kuće. Ispod koje su proveli dobar dio djetinjstva. Nisu dali ni čuvarkuću na krovu. Jer im je majka od nje spravljala lijek kada su ih u djetinjstvu boljele uši. Oni su se baš tu, poslije nje, poslije smrti majke zavjetovali, da će svake nedjelje imati zajednički ručak u staroj kući. Za malim stolićem. Da očuvaju uspomenu na kuću. Djetinjstvo. Majku. Koja za njih dala cijeli svoj život. I više od života…
Elvir Peštalić
MOLITVA ČASNOM KRSTU ZA KRSTOVDAN: Izgovorite OVE reči i spasite se nevolja!
Svaka odrasla osoba bi danas trebalo da provede u postu i molitvi.
Molitva časnom krstu za Krstovdan:
“Slava Gospode, Krstu Tvome Časnome!
Neka vaskrsne Bog, i neka se razveju neprijatelji Njegovi, i neka beže od Lica Njegova oni koji ga mrze. Neka iščeznu kao što iščezava dim, kao što se topi vosak na domaku ognja; tako neka izginu đavoli pred licem onih koji ljube Boga i osenjuju se krsnim znakom, i koji radosno govore: Raduj se, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, koji progoniš đavole silom raspetog na tebi Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je sišao u pakao i satro silu đavolsku, i koji nam je darovao tebe, Krst Svoj Časni, za proganjanje svakog protivnika.
O, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, pomaži mi uvek sa Svetom Vladarkom, Djevom Bogorodicom, i sa svima Svetima zanavek. Amin.”
Dr Radulović: Srbijom hara kašalj za koji nema leka – “Šta god da dajemo od terapije ne pomaže”!
