Boravak na otvorenom – Deca će imati jači imunitet, rašće srećna i naučiti da čuvaju okolinu!
„Nema lošeg vremena, samo loše opreme!“ izreka je iskusnih ribolovaca, planinara, biciklista i ostalih ljubitelja aktivnosti na otvorenom.
Ovak smo odrastali u Jugoslaviji
U Jugoslaviji odrastanje je bilo potpuno drugačije od današnjeg. Nije bilo interneta, mobilnih telefona, bezbroj kanala na kablovskoj, ali je bilo više druženja među decom.
Deca su se spontano okupljala i družila. Sedeli su po klupama, drveću, panjevima i ćaskali o svemu i svačemu.
To su stvari koje su nezamislive u našem vremenu. Pa se postavlja pitanje kako je moguće da je tadašnje odrastanje ipak bilo bezbedno? Roditelji su dopuštali deci određene stvari koje današnji ne bi nikako, a evo kojih su to 11 “smrtnih grehova” tadašnjeg roditeljstva:
-
Deca su sama ostajala kod kuće i po nekoliko sati dok su roditelji na poslu ili kod prijatelja. Deca su često sama pravila ručak ili obavljala osnovne kućne poslove, pa su tek onda išla u školu, dok su roditelji bili na poslu.
-
Deca su slobodno vozila bicikl i niko nije nosio nikakvu zaštitu: ni na kolenima, ni na glavi.
-
Deca su se vozila u automobilima, a auto-sedišta specijalno za njih nisu ni postojala. Često nisu bila ni vezana na zadnjem sedištu, a neke su roditelji držali u krilu tokom vožnje.
-
Bilo im je dopušteno da se igraju – bilo gde i s kim god žele. Izlazili su napolje odmah nakon buđenja, a vraćala se kući pred večeru. Deca su tada imala mnogo više slobode.
-
Roditelji nisu obraćali veliku pažnju na to šta deca jedu i koliko jedu. Danas majke imaju opsesiju da deci spreme zdravu hranu, te da deca ne preteraju sa nezdravom hranom. Pre toga nije bilo. Deca su mogla da piju vodu direktno sa česme i iz baštanskog creva. Danas roditelje plaši činjenica da voda sa česme nije dovoljno zdrava, pa deci daju filtriranu vodu ili flaširanu.
-
Starija deca su čuvala mlađu decu. Recimo, šestogodišnje dete je čuvalo mlađeg brata ili sestru. Danas to ne dolazi u obzir. Samo odrasle i odgovorne osobe mogu da čuvaju decu.
-
Deca su na televiziji mogla da gledaju šta su htela.Tako danije bilo limita po tom pitanju.
-
Od automobila u Jugoslaviji su bili najpopularniji fića i stojadin, deca su se vozila bez auto – sedišta, često i bez pojasa, dok je majka na sav glas vikala da će nas dati prvom ko naiđe ako ne ućutimo.
-
Tokom letnjeg raspusta ujutru se izlazilo napolje, a vraćalo se kasno uveče. Kako prvi sumrak padne, majke su zvale decu u kuće, ali mnogi nisu slušali v eć su ostajali da se igraju sa drugarima. Mobilnih telefona nije bilo, niko nije mogao da nas zove da se vratimo kući.
-
Voće se kralo tako što smo se peli na visoke komšijske trešnje ili jabuke. Padali smo, lomili se, izbijali zube i niko nikog nije tužakao. Ogrebotine i posekotine su se ignorisale, a sve zbog još igre. Jer je pravilo bilo se takvi vratimo u kuću, roditelji nam taj dan neće dozvoliti više da izađemo napolje.
-
Jeli su se kolači, štrudle, sladoledi, palačinke, ali niko od toga nije bio debeo, jer smo stalno trčali, skakali, žurili, peli se. Nekoliko nas je pilo vodu ili sok iz iste flaše, ali niko nije dobio afte ili se razboleo od toga.
Izvor: alo.rs
MUŽ URADIO DNK TEST I SAZNAO DA ĆERKA NIJE NJEGOVA: Žena se kune da ga nije varala, a onda se desio obrt kojem se niko nije nadao
Jednoj ženi ceo život se okrenuo naglavačke nakon što je utvrđeno da njen muž nije otac njenog deteta – a ona tvrdi da ga nikad nije prevarila! Nakon što je njen muž odradio DNK test na kojem se ispostavilo da on nije biološki otac njihove ćerke, život joj se totalno okrenuo. Međutim, zanimljivo je da ona tvrdi da ga nikad nije prevarila.
Anonimna žena je otkrila na Redditu da je njen muž sumnjao da je ćerka njegova, pa je zato odlučio da uradi DNK test, koji je pokazao da je bio u pravu. Sasvim logično, zbog toga je izgubio poverenje u svoju ženu i optužio ju je da ga je prevarila.
“Nikada ga nisam prevarila. On sada misli da je naša veza laž i želi da se razvedemo. Ne znam kako se to desilo, ali ceo dan ne prestajem da plačem. Nikada nisam varala. Volim svog supruga, zajedno smo od koledža, on je ljubav mog života, zgodan je i ljubazan. Pored njega, spavala sam sa još dvojicom muškaraca u životu, ali to je bilo pre naše veze. Ne postoji drugi potencijalni otac naše ćerke. Kad sam zatrudnela, bili smo venčani i aktivno smo radili na bebi”, napisala je očajna žena.
Ona je dodala i da ne zna zašto je uradio “glupi test jer ga nikad ne bih prevarila”, ali rezultati su stigli i on je sada ubeđen da nije otac. “Ne znam kako da ga ubedim da je greška u testu, užasno se plašim”.
Ova žena je ispričala i da se njen muž poslednjih meseci drugačije ponašao i da ju je konstantno optuživao da ga vara, pa je odlučila da dokaže svoju nevinost radeći još testova – i tu su se stvari žešće iskomplikovale.
“Uradili smo nekoliko testova. To su testovi iz krvi, za njega, mene i našu ćerku, imali smo zakazan i sastanak sa stručnjakom za himerizam (himera je organizam sačinjen od ćelija koje imaju više od jednog različitog genotipa, prim. aut.), ali je to otkazano jer, kao što neki od vas pretpostavljaju, moja ćerka nije biološki moja.
e znam kako se to desilo, ali tužimo bolnicu u kojoj sam se porodila. Ne znam šta se desilo mojoj bebi, ovo je strašno. Muž mi se vratio, ali svet mi je i dalje okrenut naglavačke, samo želim da nikad nije ni uradio taj glupi test”, napisala je žena.
Ona je dodala da se plaši da će joj oduzeti ćerku, ali da istovremeno želi i da zna gde je njena biološka ćerka i da li je dobro.
Izvor: kurir.rs
Zašto žene ulaze u brak bez ljubavi – “VOLELA BIH DA JE MOJ MUŽ BIO LJUBAV MOG ŽIVOTA, ALI NIJE”
Žene često ulaze u odnose sa muškarcima koje ne vole, a kasnije budu razočarene što nisu našle ljubav svog života. Uglavnom, ovakve stvari dovode do eventualnih problema u braku, dok se takođe nameće pitanje – zašto žene pristaju na brak sa nekim, a da nije iz ljubavi?
Ispovest jedne žene daje odgovor na ovo i na mnoga druga pitanja koja se tiču ove teme.
“Bila sam zaljubljena tri puta u životu. Jedna ljubav je bila moja prva ljubav, druga – ljubav mog života, a treća muškarac za kojeg sam se udala. Sve sam ih volela. Bilo bi pogrešno reći da je jedan bio značajniji od drugog. Volela sam ih sve drugačije, iz različitih razloga. Čoveka za kojeg sam se udala volela sam najviše, ali on nije bio ljubav mog života.
Ne verujem u srodne duše. To je glup koncept. Misliti da postoji samo jedan čovek za nekog nije samo strašno, već i uvredljivo. Mislim, na svetu postoje milioni ljudi, a za tebe postoji samo jedna osoba? Pa, šta ako oni žive u Indiji, a ti nikad ne odeš u Indiju? Ili šta ako ih je jutros udario autobus pre nego što ste uopšte znali da postoje? Da, smatram da je ceo taj koncept sr***. Možete imati mnogo srodnih duša, baš kao što možete imati mnogo ljubavi.
Ali kad je u pitanju ljubav mog života, ljubav koju sam osećala prema ‘S’ je najbliža onome što zamišljam kako bi izgledala ljubav između dve srodne duše. Bilo je haotično. Izludelo me je. Bila je to vrsta ljubavi koja me je potresla do srži i zbog koje sam se stalno osećala pijano. Nisam mogla da ga se zasitim. Htela sam ga progutati celog, gurnuti ga u sebe, upiti ga u sebe i uvek biti uz njega. Želela sam da osećam ono što je moje telo osećalo kad god bih ga videla do kraja života. Sećam se da sam mislila da ću doslovno umreti bez njega. Iskreno sam u to verovala. Moje telo bi jednostavno odustalo i umrlo.
Tokom četiri godine bili smo zajedno, pa nismo. Ne znam kako biste to nazvali. Nismo izlazili jer on nije hteo da izlazi sa mnom. Ali uvek smo bili zajedno, spavali zajedno, provodili praznike zajedno i bili najbolji prijatelji koji su se duboko voleli. Problem je bio što sam ja njega više volela nego on mene. Bila sam zaljubljena u njega, i on je to znao. Ali, on nije bio zaljubljen u mene – i ja sam to znala.
A kad je došlo do ružnog kraja, kao što je bilo suđeno da će doći, obećala sam sama sebi da više nikad neću tako nekoga voleti. Obećala sam da više nikad neću tako otvoreno staviti svoje karte na sto. Rekla sam da sebi više nikad neću dozvoliti da tako potonem, i da budem fizički, psihički i emocionalno uništena. Nikad više to sebi neću dopustiti.
Kad sam upoznala svog muža, ‘S’ nije bio deo mog života nešto više od godinu dana. Ali ipak sam bila slomljena i pod uticajem svega što se dogodilo. Teško je biti zaljubljen u nekoga, provoditi toliko vremena s njim, biti mu partner na toliko načina, a zapravo ne biti mu ništa na jedini način na koji želiš – da mu budeš sve. Ne znam da li je čekao nešto bolje, nekog manje komplikovanog, nekog manje sličnog njemu ili šta, ali u svakom slučaju ja nisam bila za njega.
Pa kad sam svom mužu prvi put izgovorila reči “volim te”, dve su mi stvari pale na pamet: volim ovog čoveka i konačno sam prebolela ‘S’. Poslednja misao je bila olakšanje. Prethodna misao bila je jednostavno činjenica.
Ali još uvek slomljena zbog svega što sam proživela nakon raskida sa ‘S’, nisam bila sposobna u potpunosti da volim svog muža. Volela bih da mi je muž bio ljubav života, ali već pre toga izgubila sam deo sebe. Volela sam ga koliko sam mogla, što je bilo puno, verujte mi. Bilo je to puno, ali nije bilo onako kako sam volela ‘S’ jer sam njega upoznala kad sam bila potpuna osoba.
Svog muža sam upoznala kad je već nedostajao deo mene, pa sam ga volela samo onim što sam imala. I mnogo dana, pogotovo sad kad smo razdvojeni, mislim da to nije bilo dovoljno. Stvari bi kod nas možda bile drugačije da sam ga volela onako kako sam volela ‘S’, a možda i ne. Možda je to samo želja.
Moj muž je znao za ‘S’ i uticaj koji je imao na mene. Znao je da nisam kompletna, da mi nedostaje nekoliko delova koje sam izgubila nakon raskida, koje sam pokušavala da pronađem i ponovo sastavim, ali nisam mogla. Sve zbog ljubavi koju sam osećala prema ‘S’ i on je to prihvatio. Često sam mu govorila da bih volela da sam ga upoznala pre nego što sam upoznala ‘S’, kako bih mogla potpunije da ga volim, ali oboje smo se složili da je, budući da to nije bio slučaj, uzaludno razgovarati o tome.
Ali to me nije sprečilo da razmišljam o tome. Nedavno je neko u razgovoru citirao Čaka Polanika: “Ništa od mene nije originalno. Ja sam zajednički trud svih koje sam ikada poznavao”. Od trena kad sam to čula, vrte mi se te reči po glavi. Čula sam i pre tu izreku, ali iz nekog razloga u poslednjih nekoliko nedelja sam je “upila”. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome, gotovo opsednuta značenjem tih reči. Tada sam shvatila da sam zbog ‘S’ propustila nešto sjajno.
Da, on je bio ljubav mog života, ali ljubav mog života trebao je biti muškarac za kojeg sam se udala, osim što sam bila previše slomljena da bih mu pružila ljubav koju je zaslužio. Bila sam slomljena zbog ‘S’. Bila sam iscrpljena i jedva sam disala nakon što su stvari završile sa ‘S’, toliko da je gubitak muža (što je bio razoran udarac, imajte na umu) bio poput šetnje parkom u poređenju sa gubitkom ‘S’. Zašto? Jer toliko je mene već od ranije bilo mrtvo iznutra.
Stoga sam u trenutku spoznaje – u 8 ujutru u subotu u Parizu, samo nekoliko minuta udaljena od svog muža od kojeg ću se neizbežno rastati – poslala i-mejl ‘S-u’. Napisala sam mu da je on ljubav mog života, ali nisam ga više želela u svom životu, pa čak ni kao slučajnog poznanika.
Morala sam završiti tu nezavršenu priču. Nisam mu ništa zamerala. Nisam ulazila u duge, plačljive eseje o ljubavi i gubitku i kako to menja ljude. Bila je bitna samo činjenica da sam gotova. To je to. Ćao!
Zatim sam učinila ono što je trebalo da učinim pre mnogo godina i postavila filter koji je automatski brisao njegove mejlove. Nakon toga sam se bolje osećala. Laknulo mi je. Bilo je to isto olakšanje koje sam osetila kad sam mužu prvi put rekla da ga volim.
Znam da ne mogu izbrisati ono što mi je ‘S’ značio, kao što ne mogu izbrisati ni ono što mi je značio moj muž, i to je u redu. Ali barem u priznavanju koliko sam drugačije volela ‘S’, to mi je poziv na buđenje da se više potrudim i budem bolja sledeći put kad dobijem priliku da volim nekoga.
Nikad neću prestati da volim nijednog od ovih muškaraca, niti svoju prvu ljubav što se toga tiče, jer ne verujem da ta ljubav jednostavno nestane. Ali shvaćajući da, kao što je Polanik rekao, “ja sam zajednički napor svih koje sam ikada poznavao”, jedino što mogu je više se truditi da bih potpunije volela. I nadam se da se sledeći put neću bojati da stavim sve svoje karte na sto”, piše Amanda Šantel na kraju svoje ispovesti za “Jor Tango”.
Izvor: kurir.rs
PRIBOJSKA BANJA – Do groba ću pamtiti kako je čovek došao u kolicima, ovde se kupao i otišao svojim nogama kući, a Ruskinja u znak zahvalnosti za izlečenje ostavila 20.000 evra
Priča o bogatoj Ruskinji koja je mogla da bira bilo koju kliniku na svetu, a izlečila se u Pribojskoj banji obišla je Srbiju. Njeno iscelenje ne treba toliko ni da izenađuje jer od davnina je poznato da su ove lekovite izvore koristili mnogi.
Ovo je mesto gde su se i pre dešavala mnoga, kako su ih nazvali, božja čuda a veruje se da delotvornosti ove vode doprinosi i blizina velike srpske svetinje, manastira posvećenom Svetom Nikoli Mirlikijskom. U znak zahvalnosti bogata Ruskinja je i donirala dvadeset hiljada evra ovom manastiru u Pribojskoj Banji kako bi se uradio ikonostas ističući da je to najmanje što može da uradi nakon što joj je „sveta voda“ pomogla da se izleči.
„Još uvek nema tačnih saznanja ko je i kad podigao ovu pravoslavnu bogomolju, ali je sasvim sigurno da je ona postojala i pre vladarske loze Nemanjića. Manastirski kompleks čine tri crkve posvećene Svetom Nikoli, Uspenju presvete Bogoridice i Svetom Iliji, što se sreće samo još u Pećkoj patrijaršiji, koja ima četiri crkve. Obnavljali su ga kralj Uroš Prvi i Stefan Dečanski, a o njemu se starala i vlastelinska porodica Vojinović, bio je njihov mauzolej i imao je u svom sklopu bolnicu i školu“, rekao je iguman Teofil za RINU.
Ova svetinja poznata je i kao manastir Svetog Nikole u Dabru, a u hijerarhiji srpske crkve pripada joj peto mesto. Od samog svog nastanka, kroz vekove bio je duhovni centar Srba nastanjenih u ovom kraju. Manastir je bio i srednjovekovni centar pismenosti jer je ovde otkriven luksuzni pisarski srebrni pribor koji se sastoji od dva stila za pera i mastionice sa očuvanim okamenjenim mastilom.
Za vodu koja izvire u neposrednoj blizini manastira se veruje da je stara preko 30.000 godina, a meštani kažu da može da izleči čak i konje, a ne ljude. Poput ove Ruskinje i drugi su dolazili u kolicima ili sa štakama, a kući otišli na nogama.
„Ovde sam radio preko 30 godina i video na hiljade ljudi i pacijenata koji dolaze svake godine i nalaze svoj lek u ovoj vodi, bilo da se kupaju bilo da je piju. Ovo je izuzetno čuvena voda i po temperaturu i po sastavu. Dobra za piće, za terapiju, izuzetna za veliki broj bolesti. Do groba ću pamtiti kako je čovek došao kod mene u kolicima, ovde se kupao i otišao svojim nogama kući“, izjavio je za RINU dr Dragan Pjevčević.
Za Pribojsku banju zna još od rimskog doba, a prema predanjima u lekovitoj vodi zajedno sa svojom vojskom kupao se i lečio i srpski kralj Uroš Prvi. Banja je specifična i po tome što voda u njoj ima idealnu temperaturu koja se vekovima nije menjala i iznosi 36,6 stepeni.
Izvor: alo.rs
SVETA VODA IZ SRPSKOG MANASTIRA ČINI ČUDA: Pomaže nerotkinjama, ostvaruje sve dobre želje…
Po priči mnogih vernika, Sveti Roman zaista ispunjava sve dobronamerne želje. Do sada su zabeleženi slučajevi da bolesni uz redovne molitve i post, kućama iz manastira u blizini Aleksinca odlaze zdravi i isceljeni.
Prelistavajući istorijske knjige i etnografske zapise, možemo da primetimo da su priče o čudesnom ostvarenju svih želja bile zastupljene u svim kulturama i u svim periodima prošlosti.
U južnoj Srbiji odavno vlada verovanje da je manastir na desnoj obali Južne Morave čudotvoran, a da svetac kome je posvećen ispunjava sve dobronamerne molitve.
Manastir Sveti Roman je jedan od najstarijih srpskih manastira za koje je vezano verovanje o ostvarenju svih želja. Pred srpskim istoričarima i arheolozima je bio veliki zadatak da na veoma oskudnim materijalnim izvorima utvrde vreme nastanka ovog manastira i događaja koji su se na tom mestu odvijali.
Manastir se nalazi u blizini Aleksinca, a njegovi počeci i koreni nalaze se u dalekoj srednjovekovnoj prošlosti.
Po priči mnogih sveštenih lica, ovo zdanje datira s početka 9. veka, što znači da je stariji i od Hilandara i od Žiče, Sopoćana, Gračanice i mnogih drugih.
Pošto mnogi podaci ne postoje o ovom svetom mestu, samim tim se ne zna ko je sagradio prvobitno zdanje, odnosno ko je glavni ktitor.
Sadašnja manastirska crkva, iako skromnog izgleda i veličine, nije originalno zdanje. Zbog Osmanlija i njihovih pohoda ovo je njeno drugo ili treće zdanje. Uprkos svim poteškoćama, uvek je zidana na istom mestu, iako je više puta rušena, odnosno iz temelja obnavljana.
Manastir je prvobitno izgrađen od kamena, ali je slično mnogim našim svetinjama bio rušen, paljen i pljačkan. Kako bi spretili bahato ponašanje razbojnika koji su ulazili u crkvu na konjima, tada je odlučeno da svi ulazi budu veoma niski, što je ujedno i glavna karakteristika ovog zdanja.
“Stolp” ili Manastirski zvonik sa svoja dva zvona je veoma upečatljiva građevina, jedinstvena u celom Pomoravlju. Sazidan kompletno od kamena u tri nivoa, u prošlosti je služio za lečenje psihičkih bolesnika koji bi u svetom lečilištu boravili svega oko mesec i po dana.
Do sada su zabeleženi slučajevi da bolesni uz redovne molitve i post kućama odlaze zdravi i isceljeni.
Svi koji posete manastir Svetog Romana imaju priliku da se poklone moštima ovog sveca i da mu se obrate za nebesku pomoć.
Posetiocima se preporučuje da se, najpre molitvom, a zatim i konzumacijom vode sa izvora za koji se veruje da je sveta, obrate Svetom Romanu za pomoć.
Po priči mnogih vernika, ova svetac zaista ispunjava sve dobronamerne želje, pa je samim tim “njegov dom” veoma popularan među turistima.
Izvor: telegraf.rs
U STRESNIM SITUACIJAMA ovako ćete se najlakše opustiti i smiriti za par minuta!
Iako možda zvuči previše lepo, stres se može vrlo brzo otkloniti pravilnim pristupom. Sigurno znate situacije kada sve odjednom krene naopako – stojite u redu i kasnite na posao, računar vam se pokvari u najnepovoljnijem trenutku ili doživite napad panike pre važnog poslovnog sastanka.
Evo nekoliko tehnika koje vam pomažu da se smirite, povratite fokus i brzo i efikasno rešite situaciju:
-
Samo dišite
Ako ne znate šta da radite, onda – samo dišite. Nekoliko dubokih udisaja i još dubljih izdisaja u udobnom položaju sa zatvorenim očima uvek pomaže. Veza između disanja i reakcija tela je veoma velika. Osoba pod stresom diše brzo i plitko, ubrzava se rad srca i krvni pritisak. Ali kada se disanje svesno smiri, smiruje se i telo i pojedinac je ponovo u stanju da razmišlja racionalno.
-
Izađite na vazduh
Još jedno trenutno rešenje u borbi protiv stresa je svež vazduh. Samo gledanje u prirodu i drveće deluje veoma korisno. Ako dodate svež vazduh, koji preplavi pluća kada duboko udahnete, osećaćete se bolje.
-
Igrajte se
Zvuči veoma detinjasto, ali igra je nešto što se preporučuje za sve generacije. Ako imamo samo 5 minuta, jedna od preporuka su loptice za ublažavanje stresa, čigra ili možda klikeri. Ono što želite da postignete je da prenesete fokus sa svog problema na igru.
-
Napravite listu
Ako ste pod stresom jer osećate da su se svi problemi ovog sveta okrenuli protiv vas i jednostavno ne znate odakle da počnete da ih rešavate – onda napravite listu. Kada su stvari zapisane, biće vam mnogo lakše da ih savladate i svaka precrtana stavka je dobra motivacija i korak bliže cilju.
Izvor: aktivna.si
Prof. dr Stojanović: Bensedin i bromazepam – U kom slučaju mogu da dovedu do kome i smrti?
Neslavna statistika kaže da je u Srbiji u 2022. godini popijeno više od sedam miliona kutija antidepresiva i lekova za smirenje. Podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje pokazuju da su od ukupnog broja izdatih lekova 5,2 miliona pakovanja anksiolitici, tj. lekovi za smirenje, među kojima su najpoznatiji bensedin i bromazepam, dok su 2,14 miliona antidepresivi.
Ovi lekovi za smirenje imaju široku primenu u medicini, a ukoliko se uzimaju pod nadzorom lekara i u ograničenom periodu mogu biti bezbedni i efikasni. Međutim, poznato je da je u Srbiji zloupotreba česta, što neretko vodi u zavisnost, a može da ima i kobne posledice.
Zato prof. dr Radan Stojanović, farmakolog, za Novu govori šta moramo da znamo pre nego što uzmemo ove lekove, ali i šta je posebno važno kad treba da prestanemo da ih pijemo.
Za početak, naš sagovornik rašjašnjava jednu nedoumicu što se tiče bensedina i bromapzepama, koji su u Srbiji već skoro poslovično prva asocijacija za rešenje svakog problema.
„Bromazpam i dijazepam su generička imena lekova, a neke fabrike dijazepam prave pod zaštićenim imenom bensedin. U svakom slučaju, oba leka spadaju u grupu benzodiazepina.“
Treba da se uzimaju kratkotrajno
Profesor Stojanović priča i kakav efekat imaju, tj. kako deluju na određena stanja.
„Što se oralne primene tiče, postoji anksiolitičko dejstvo – lek smanjuje napetost i anksioznost, brigu itd. Zatim, ti lekovi imaju sedativno dejstvo. tj umiruju. Imaju i hipnotičko dejstvo, dakle čovek lakše zaspi i manje se budi tokom sna. Imaju i releksantno dejstvo što znači da relaksiraju skeletne mišiće, recimo, kad vas ukoči. Pritom, dijazepam se u određenim slučajevima daje intravenski, na primer, u okviru terapije epilepsije.“
I mada se daju na recept, ove lekove Srbi neretko uzimaju nepravilno.
„Glavni problem je što ti lekovi ne smeju da se uzimaju na svoju ruku. To su lekovi koji deluju u okviru centralnog nervnog sistema i, sem što je ključno da se ne uzimaju na svoju ruku, suština je da treba da se uzimaju kratkotrajno, na primer, kao hipnotici za nastupanje sna – do četiri nedelje. Anksiolitici mogu mesec, dva, ali ne duže.“
A zašto je to važno, posebno ako znamo da mnogi Srbi ove lekove uzimaju i godinama u kontinuitetu?
„Moraju da se uzimaju kratko jer se u suprotnom stvara tolerancija – za isti efekat trebaće vam sve veća i veća doza leka. A tu su i fizička i psihička zavisnost“, kaže profesor Stojanović.
Ne smeju naglo da prestaju da se piju
To svakako nije dobro, međutim postoji još jedna zamka kod ovih lekova za koju mnogi ne znaju.
Oni ne smeju naglo da prestanu da se piju.
„Ne možete sebi reći – pio sam ga mesec dana i sad sasvim prestajem. Postepeno mora da se obustavi doza jer, ako naglo prestanete da ih uzimate, počinju da se javljaju svi oni simptomi zbog kojih ste i počeli da uzimate taj lek- i nemir, i nesanica, i anksioznost, i brige, glavobolja…“
Što se razlike tiče između ova dva leka, bromazepam je kraćeg dejstva nego dijazepam.
„Međutim, taj bromazepam koji je kratkodelujući ima veći rizik od izazivanja zavisnosti i uglavnom se propisuje kao anksiolitik i hipnotik, dakle protiv nemira i nesanice, a dijazepam kao dugodelujući i kao anksiolitik, i kao sedativ, i kao releksans. Ali ne treba zaboraviti da svi ti lekovi mogu da naprave problem sa mišićnom koordinacijom, mogu da izazovu pospanost, te njih ne bi trebalo da pije, recimo, čovek koji vozi autobus, koji radi na građevini jer može da padne.“
Uz alkohol – moguća smrt
Na kraju, možda i najvažnije – ovi lekovi nikako ne smeju da se piju uz alkohol jer to može da bude fatalno.
„Njihova interakcija sa drugim lekovima koji su antidepresivi je jako opasna, a posebno je opasna konzumacija sa alkoholnim pićima. Tad se potenciraju ta depresivna dejstva na centralni nervni sistem što može da dovede do kome i smrti na kraju. Česta je pojava da ne znamo kako ćemo da se drugačije izborimo sa svakodnevicom, pa uzimamo lekove za smirenje – ali ovo nikako nisu lekovi za igranje.“
Izvor: nova.rs
Ovako treba pomoći kod NAPADA PANIKE
Napad panike (panični poremećaj) je kratak, ali intenzivno nalet straha. Može se ponavljati i osobi koja ga doživljava donosi epizode velike neprijatnosti koje se mogu opisati sa dve reči: užasan strah!
Ovi napadi uključuju simptome slične onima koje doživljavamo kada se suočimo sa pretnjom, uključujući:
-
intenzivan strah
-
osećaj propasti
-
znojenje ili jeza
-
drhtavica
-
lupanje srca
-
otežano disanje
-
bolovi u glavi i grudima
Napad panike razlikuje se od tipičnog straha jer ne postoji stvarna pretnja. Praktično, telo „govori“ da postoji opasnost, dok u stvarnosti nje nema
Okidače za panični napad nije uvek lako identifikovati, tako da ljudi koji su imali par napada i nisu uspeli da ih povežu sa određenom situacijom često brinu, pogotovo u javnosti, kada će se dogoditi sledeći napad.
Napadi panike izazivaju veliku nelagodnost i uzrokuju patnju za osobu kojoj se desio. Mnogi ljudi prvo što pomisle je da imaju srčani udar ili neki drugi po život opasan problem.
Ako imate u okruženju osobu (rođak, bliska osoba sa kojom provodite dosta vremena) koja boluje od paničnog poremećaja postoji nekoliko stvari koje možete učiniti (i izbeći) da biste joj uspešno pomogli u slučaju da se napad dogodi u vašem prisustvu.
Ostanite mirni
Održavanje pribranosti jedan je od najboljih načina na koji možete pomoći.
Panični napadi obično ne traju dugo: najintenzivnija osećanja obično traju između 5 i 10 minuta.
Ali neko ko ima napad možda nema realan osećaj proticanja vremena. Može se osećati prestravljeno ili pomisliti da će uskoro umreti.
Čak i ako se i sami osećate pomalo uplašeno, budite mirni. Ako vam se čini da vaš glas pomaže (a osoba sa napadom nije tražila da ćutite), razgovarajte s njom mirnim glasom.
Šta da kažete osobi koja ima napad panike
Pokušajte:
-
da ih uverite da nećete nigde otići
-
podsetite da napad neće dugo trajati
-
govorite da je na sigurnom
Pitajte kako možete da joj pomognete
Većina ljudi koji doživljavaju napade panike ili žive sa drugim vrstama anksioznosti imaju svoje vlastite metode suočavanja. Kada nudite podršku, imajte na umu da dotična osoba najbolje zna šta će joj pomoći.
Međutim, tokom napada možda će joj biti teže da ovo saopšte. Razmislite da se unapred informišete kako možete da pomognete ako bliska osoba doživi napad u vašem prisustvu.
Tokom napada, sasvim je u redu mirno pitati osobu „pod napadom“ šta možete da učinite da joj pomognete. Samo se pripremite za mogućnost kratkog odgovora ali i izostanka bilo kakvog komentara.
Šta ako osoba koja ima napad panike zatraži da odete?
Sve dok osobi ne preti neposredna opasnost, slobodno se povucite i dajte joj malo više prostora. Ostanite u blizini kako biste i dalje mogli pratiti kako se stvari razvijaju i svakako obavestite osobu da ćete se odmah vratiti ako se predomisli i da ste u blizini.
Naučite znakove upozorenja
Ako već niste, odvojite malo vremena da se upoznate sa ranim znakovima potencijalnog napada panike.
Panični napadi obično počinju sa:
-
osećajem užasa ili straha
-
hiperventilacijom ili otežanim disanjem
-
osećanjem gušenja
-
lupanjem srca
-
osećajem vrtoglavice i drhtavice
Ne doživljavaju napad panike svi na isti način, pa je najbolje i o tome se obavestiti kod bliske osobe.
Što pre shvatite šta se dešava, brže možete da joj pomognete, recimo da dođe do manje prometnog mesta ili gde god treba tj. gde se osećaju prijatnije.
Fokusirajte se na reči
Umirujući, poznati glas pomaže nekim ljudima, ali pokušajte da izbegavate da stalno ponavljate stvari poput „ne brini“ ili da pitate da li je dobro iznova i iznova kao papagaj.
Naravno da mislite dobro, ali vaše reči trenutno možda neće imati mnogo efekta. One takođe mogu situaciju učiniti stresnijom, jer vaša bliska osoba može verovati da čini nešto pogrešno time što se oseća uspaničeno.
Kako učiniti svoje reči efikasnijim
Krenite u akciju svojim rečima tako što ćete:
-
pitati da li želi da napuste prostor gde se nalazite ili da zajedno odete negde drugde;
-
podsetiti osobu da nastavi da pravilno diše;
-
angažujete pažnju uznemirene osobe laganim razgovorom, osim ako joj nije do toga.
Napadi panike mogu biti zbunjujući i zastrašujući. Osobe koje od njih pate ih uglavnom ne mogu predvideti i često nema jasnog uzroka za njihov nastanak. Mogu se dogoditi u stresnim situacijama, ali i tokom mirnih trenutaka ili čak tokom spavanja.
Možda bi bilo korisno reći svojoj bliskoj osobi da ne treba da se plaši. Ona je verovatno savršeno svesna da nema stvarne pretnje, ali podrška pomaže da se stvori osećaj kakve-takve sigurnosti.
To je deo onoga što napade panike čini toliko zbunjujućim. Reakcija se podudara sa reakcijom straha – ali ništa se ne dešava da bi izazvalo taj strah. Kao odgovor, neko ko dobije napade panike može početi da se plaši samih simptoma ili da ih povezuje sa nekim ozbiljnim zdravstvenim problemom.
Tipično je i da oseća neku vrstu posramljenosti ili čak srama zbog tako intenzivne reakcije. Ali postojanje saosećanja od pouzdane osobe u blizini (vas) može stvoriti prostor da osoba brže prevaziđe napad.
Možete biti ta osoba i bez razumevanja zašto nastaju napadi panike. To je daleko manje važno od vaše sposobnosti da pružite empatiju i prepoznate njenu/njegovu nevolju kao stvarnu i značajnu.
Potvrdite da razumete napad panike
Ljudi često teško dele svoja iskustva sa problemima mentalnog zdravlja, uključujući napade panike.
Neki izbegavaju da razgovaraju o problemima mentalnog zdravlja jer veruju da drugi neće razumeti kroz šta prolaze. Drugi se brinu zbog toga što će ih osuđivati ili reći da to što doživljavaju nije velika stvar.
Realno, onaj ko nikada nije doživeo ovakav napad, često ne razume strah izazvan napadima panike i može ga čak smatrati nelogičnim. Pa, ruku na srce, simptomi često znaju da budu zbunjujući.
Ali odgovor tela na panični poremećaj je stvaran i osoba koja ga doživljava ne može da ga kontroliše.
Empatičan odgovor može biti jednostavan kao: „To zvuči zaista teško. Žao mi je što to doživljavaš. Osećaj mora da je grozan. Reci šta mogu da učinim da ti pomognem “.
Pomozite im da ostanu prizemljeni
Tehnike uzemljenja ili prizemljenja služe da se osobi koja je pod velikim naletom emocija, skrene pažnja na neke predmete, senzacije, zvuke i sl. u cilju vraćanja pažnje na sadašnji trenutak. Ovi postupci mogu biti od koristi za niz problema sa anksioznošću, uključujući panični poremećaj.
Mogu pomoći u suzbijanju i skraćivanju napada panike nakon što započnu. Ove tehnike pomažu osobi da se usredsredi na ono što se zapravo događa, a ne na strah od napada. Često su od pomoći kada se intenzitet napada malo stiša.
Napad panike i uzemljenje
Da biste pomogli nekome da se uzemlji, možete pokušati:
-
fizički dodir, poput držanja za ruku (ako mu je dobro)
-
dati neki predmet od tekstila da ga osećaju
-
podsticati osobu da se proteže ili kreće
-
ohrabrivati je da ponavlja umirujuću ili korisnu frazu, poput „ovo je užasno, ali neće mi naškoditi“
-
polako i mirno razgovarati o poznatim mestima ili aktivnostima.
Poštujte njihove potrebe
Recimo da ste upravo sedeli sa svojim prijateljem dok je imao paničnu epizodu. Kada se završi, deluje smirenije, ali umorno. Imali ste planove da pogledate film, kojem ste se oboje radovali, ali vaš prijatelj traži da ga umesto toga povedete kući.
Prirodno, verovatno ste razočarani. Ali zapamtite: vaš prijatelj nije u mogućnosti da trenutno prevaziđe ono što se dogodilo. Verovatno je razočaran i iscrpljen. Takođe se može osećati loše zbog „sabotiranja“ vaših planova, što može stvoriti osećaj dodatne krivice povezan sa samim napadom.
Ipak, uobičajeno je da se osoba oseća potpuno iscrpljeno dok mu se telo i njegovi procesi vraćaju u normalu nakon ekstremnog odgovora na strah. Neko ko je upravo imao panični napad možda neće imati nikakvu drugu potrebu osim tihog mesta za opuštanje.
Dakle, raspitajte se šta osobi treba i poštujte taj zahtev jer je to presudno. Previše zahteva nakon paničnog iskustva može pogoršati proces oporavka.
Šta treba izbegavati
Ako neko odluči da vam kaže o svojim napadima panike, shvatite ovo kao znak poverenja.
Da bi pokazali poštovanje prema njihovom iskustvu i izrazili zahvalnost za ukazano poverenje:
-
odgovorite saosećanjem
-
pažljivo birajte reči i postupke, tokom napada i u bilo koje drugo vreme a koje se tiču poremećaja.
Možda imate najbolje namere, ali je moguće i da učinite da se neko oseća loše.
Nenamerna šteta može nastati ako:
-
Upoređujte normalni stres i strah sa panikom
-
Pričate o sopstvenim iskustvima kada ste doživeli strah
Ova iskustva ipak nisu isto što i napadi panike. Izbegavajte pokušaje poređenja različitih iskustava. Ako niste imali napade panike, verovatno ne razumete u potpunosti kako se bliska osoba sa ovakvim napadima oseća.
Ako ste pak iskusili ovakav strah i znate kakvi su simptomi, neka vas to sećanje podseti kroz šta prolazi vaša bliska osoba.
Ona se može osećati:
-
bespomoćno
-
nesposobno da upravlja onim što se dešava
a može osećati i pravi fizički bol ili nelagodnost.
Ne sramite se i ne minimizirajte napad panike
Prilično je uobičajeno brinuti se o napadu panike, posebno pred nepoznatim ljudima, ili verovati da bi panični mogao naškoditi socijalnom životu osobe.
Izbegavajte da govorite stvari poput:
-
„Samo se opusti. Nema čega da se plašiš. “
-
„I tebe je TO uznemirilo?“
-
„Šta nije u redu sa tobom?“
Možda ne nameravate da učinite da se vaš prijatelj postidi, ali negiranje stvarnosti i njihove nevolje sigurno može imati taj efekat.
Ne dajte savete
Ne funkcioniše svaka tehnika suočavanja kod svakoga. Duboko disanje i druge tehnike opuštanja mogu biti od koristi, ali često najviše pomažu kada se redovno vežbaju.
Kada se ove tehnike koriste samo u trenucima panike, one često nisu dovoljno delotvorne. Duboko disanje pretvara se u hiperventilaciju, a um postaje previše zabrinut da bi se usredsredio na nepoznate stvari.
Ukratko, izbegavajte da nekome kažete kako da upravlja simptomima. Sigurno ste možda čuli da joga, meditacija ili odustajanje od kofeina mogu pomoći. Ali ne znate šta je vaš prijatelj već pokušao, osim ako vam nije rekao.
Sačekajte dok vas ne pita za predloge. Ako imate ličnog iskustva, možete reći: „I ja imam napade panike i smatram da je joga zaista korisna. Ako si zainteresovan da probaš, mogli bismo poći zajedno ponekad. “
Kada potražiti pomoć
Gledati nekoga ko ima panični može izgledati zastrašujuće, ali u kom trenutku treba da donesete odluku i eventualno zatražite dodatnu pomoć? Teško je reći.
Pozivanje broja za hitne slučajeve može se činiti najsigurnijim potezom, ali ovo često može učiniti situaciju još stresnijom za osobu koja ima panični poremećaj.
Jednostavno zadržavanje i posmatranje šta se dešava možda vam se ne čini kao značajna stvar, ali upravo to može učiniti najbolje za osobu koja je trenutno u problemu.
Međutim, obratite se hitnoj pomoći ako:
-
bolove u grudima oseća poput stezanja (a ne uboda) i/ili se pomeraju u ruke ili ramena
-
simptomi traju duže od 20 minuta i pogoršavaju se, a ne poboljšavaju
-
otežano disanje se ne poboljšava
-
pritisak u grudnom košu traje više od minut ili dva.