Koliko je vremena potrebno da polomljena kost zaraste pitanje je koje nas muči nakon što je povreda zbrinuta i prošao prvi šok. Povrediti se može svako, ali iskustva zdravstvenih radnika govore da su povrede učestalije kod dece i kod starijih osoba, koje svesne opasnosti postaju uplašene i nesigurno hodaju.

Prelomi kostiju su povrede koje nastaju kada dođe do diskontinuiteta kosti i mogu biti otvoreni, koji su i jasno vidljie povrede jer pored diskontinuiteta kosti dolazi i do dikontinuiteta kože, i zatvoreni.

Kod zatvorenog preloma kosti kontinuitet kože se ne menja pa ne retko osoba kod koje je prelom nastao to u prvom trenutku ne primećuje, već toga postaje svesna kasnije kada se povreda „ohladi” i mesto preloma otekne i javi se bol. Otvoreni prelomi su teži za lečenje.

Kod dece najčešći su prelomi dugih kostiju: nadlaktice, podlaktice, butne kosti, dok stariji najčešće imaju prelome kičme i podkolenice a ređe prelome kuka koji su i najopasniji.

Polomljena kost ili iščašenje?

Na prelom se posumnja kada je posle traume neki deo tela bolan, nepokretan i otečen. Kod deteta na prelom treba posumnjati i ukoliko dete povređeni deo tela izbegava da koristi, ili ako jako i dugo plače kada se povređeni deo dodirne. Pelome je na prvi pogled vrlo teško razlikovati od iščašenja ali i jedna i druga povreda predstavljaju hitan slučaj i treba se obratiti lekaru.

Kako pružiti prvu pomoć kada je došlo do preloma?

Ukoliko posumnjate da je kod povređene osobe kost slomljena nikako je ne pomerajte i ne pokušavajte da kost „namestite”.

Učvrstite povređeni deo tela u položaju u kom se nalazi. Za imobilizaciju možete koristiti savijene novine, daščice, trougao iz automobila itd. Tvrde predmete koji će pomoći da imobilizaciju izvršite najpre omotajte nekim mekanim materijalom kako dodatno ne bi došlo do povrede. U tu svrhu mogu koristiti odeća, vata, zavoj…

Da bi imobilizacija bila adekvatna potrebno je da imobilišete dva susedna zgloba. Vrlo često povređenoj osobi se skidaju cipele ili odeća kako bi se imobilizacija bolje uradila ali to je pogrešan pristup i može uzrokovati dodatne povrede.

Posle izvršene imobilizacije obratite pažnju da li je cirkulacija neometana. To se najbolje vidi ako se pritisne koža ispod imobilisanog dela.

Ona prvo pobeli a onda joj se povrati prvobitna boja. Ukloliko se boja ne vrati i ako je koža hladna i plava, prilikom imobilizacije napravili ste isuviše jak pritisak, pa je potrebno pritisak smanjiti. Ukoliko povređeni može da hoda odvedite ga do najbliže zdravstvene ustanove a ako on to nije u mogućnosti pozovite hitnu pomoć.

Polomljena kost, šta očekivati na pregledu?

Po dolasku u zdravstvenu ustanovu lekar će prvo utvrditi da li povređeni ima povrede koje ugrožavaju život i napraviti prioritet u zbrinjavanju. Ukoliko je prelom otvorenog tipa, prvo se rana obrađuje kako bi se smanjila mogućnost infekcije.

Posmatranjem se utvrđuju spoljašnje promene, bolnost i pokretljivost povređenog dela tela.

Za postavljanje sigurne dijagnoze svih vrsta preloma neophodno je rendgensko snimanje povređenih kostiju, koje pokazuje obim i vrstu preloma. Za ispravnu radiološku dijagnozu snimak treba načiniti u dva pravca, jer često na snimku u jednom pravcu nema nikakvih promena, a u drugom se jasno vidi prelom i pomeranje okrajaka.

Ponekad nije ni to dovoljno, već treba napraviti specijalne snimke, koje određuje specijalista radiolog.

Rendgenski snimak trebalo bi uraditi neposredno posle traume i ovaj snimak predstavlja dijagnostički dokument a ujedno i temelj za planiranje terapije. Snimanje bi trebalo uraditi i posle repozicije („nameštanja kostiju”) u cilju kontrole.

Kasnijim snimcima kontroliše se u raznim vremenskim razmacima zavisno od kliničkog nalaza, vrste i mesta preloma, da li su reponirani odlomci ostali u korektnom položaju ili je potrebno ispraviti položaj odlomka.

Postoje slučajevi kod kojih se neposredno posle traume ne vidi nikakva promena ili eventualno samo lupom vidljiva prskotina, iako je klinički opravdano sumnjati na prelom.
Kada se posle nedelju, dve ili tri ponovi snimak, on pokazuje proširenu prskotinu i znake srastanja, što je često kod preloma rebara.

Kako se polomljena kost leči?

Kada je dijagnoza postavljena i nema eventualnih drugih povreda koje bi mogle da ugroze pacijenta, kosti se „nameštaju” tako da se dovedu u položaj koji je najbliži idealnom i vrši se imobilizacija stavljanjem gipsa ili na neki drugi način.

Cilj gipsane imobilizacije je da se delovi polomljene kosti ili susedne zglobne površine zadrže u idealnom položaju kako bi zarastanje bilo pravilno odnosno, kako bi zglob sačuvao svoju stabilnost. Za gipsanu imobilizaciju se može koristiti običan ili plastičan gips.

Nakon postavljanja gipsa potrebno je obratiti pažnju, da li se kod pacijenta javljaju bol ili smetnje u cirkulaciji.

Ponekad je neophodno da se gips skine i ponovo postavi drugi. U slučaju teških i komplikovanih preloma neophodno je hiruško lečenje.

Koliko vremena je potrebno da polomljena kost zaraste?

Zarastanje preloma vidi se u početnoj fazi već posle 10 do 14 dana, stvaranjem novog koštanog tkiva, a kod većih dislokacija okrajaka potreban je duži vremenski period.

Koliko dugo će vremena trebati da prelom zaraste zavisi od mnogo faktora: vrste preloma i težine preloma, starosti, da li je bilo još nekih povreda, da li je nameštanje okrajaka bilo dobro itd.

Kada lekar posle rendgenskog snimanja utvrdi da je prelom zarastao pacijent se upućuje na fizikalnu terapiju. Zarastanje preloma kada su nameštanje kostiju i imobilizacija dobro urađeni ima dobru prognozu. Posle nekoliko meseci najčešće na radiološkom snimku nema tragova preloma.

• Zarastanje pršljenova, butne kosti i karlice traje oko 12 nedelja. (kod mladih, proces zarastanja je brži nego kod starijih),

• tibia zarasta za 8 nedelja,

• kosti podlakta za 6 do 8 nedelja,

• ključna kost, fibula, i metatarzalne kosti zarastaju od 4 do 6 nedelja.

• Metakarpalne kosti i kosti falange od 3 do 4 nedelja, rebra za 4 do 6 nedelja.

Kako sprečiti da dođe loma kostiju?

Povrede pa samim tim i prelomi kostiju se nikada sa sigurnošću ne mogu sprečiti ali se može umanjiti rizik od njihovog nastanka.

Preporuke:

• koristite zaštitnu opremu prilikom bavljenja sportom ili dok radite,

• deci odaberite mesto za igru na kojem su opasnosti od povrede male,

• nosite udobnu obuću koja se ne kliza,

• adekvanom ishranom uz dodatak dijetetskih suplemenata obezbedite svojim kostima dovoljne količine neophodnih nutritijnata kako bi bile čvrste.

Invazivni i bolni hiruški zahvati kada su prelomi kostiju u pitanju možda broje svoje poslednje trenutke. Britanski naučnici su proizveli veštačku kost koja se može injektovati direktno na mesto preloma odnosno oštećenja. Injektovana veštačka kost se na temperaturi tela stvrdnjava i podstiče stvaranje nove koštane mase. Smatra se da će se na ovaj način najviše pomoći osobama sa komplikovanim prelomima kod kojih je hiruška intervencija neophodna.

Izvor: pharmamedica.rs

Kristi je nakon prvog porođaja imala velike zdravstvene probleme, zbog kojih su morali da joj odstrane matericu. Upravo njena majka joj predlaže da joj donira svoju i postaju fenomen u Australiji!

Kirsti Briant (29) iz Australije 2021. godine je imala prvi porođaj i na svet je donela zdravo dete, nakon čega su usledile komplikacije. Zbog obilnog krvarenja uklonjena joj je materica u hitnom postupkum histerektomije. To je bio veliki udarac za ovu mladu devojku koja je oduvek maštala da ima mnogo dece.

Međutim, ona je ove godine bila deo istorijskog momenta stručnjaci su joj u Kraljevskoj bolnici za žene u Sidneju transplantirali majčinu maternicu. A upravo je njena majka došla na tu ideju.

 – Kad mi je to prvi put spomenula, rekla sam joj: “Molim te, oprosti, jesi li ti ozbiljna?”. Bila je i te kako ozbiljna. Nosiću dete u istoj maternici u kojoj sam se ja razvijala – rekla je mlada majka i spomenula da je to prva transplantacija maternice napravljena u Australiji.

Ideja joj nije izlazila iz glave, jer je želja da ima još dece bila ogromna.

– Nakon što je predložila transplantaciju maternice, nekako mi ta ideja nije izlazila iz glave. Znala sam da je to jedina opcija želim li nositi još jedno dete. Taj dar koji mi je majka dala je neverovatno velikodušan, ona je zapravo razlog zbog kojeg sam i ja želela postati majka – priznaje Kristi.

Ceo postupak u Kraljevskoj bolnici za žene vodila je ginekološkinja dr Rebeka Dins, koja je pojasnila po čemu se ovaj oblik transplantacije organa razlikuje od ostalih.

– Drugačija je od ostalih oblika transplantacije organa, jer je to privremena transplantacija koja obično traje oko pet godina, što je dovoljno vremena da se ženama omogući da imaju decu. Organ se daje privremeno zbog imunosupresivnih lekova koje pacijent mora uzimati – pojasnila je doktorka.

Izvor: stil.kurir.rs

Švajcarski umetnik Olivije Suter, čiji se projekat „(Ne)prijatelji?“ bavi sličnostima između suprotstavljenih „klanova“, sproveo je svoju ideju i na našim prostorima.

Pitanjem mogu li dve osobe koje liče da budu neprijatelji pokušava da pronađe ljude sličnog izgleda među Palestincima i Izraelcima, istočnim i zapadnim Nemcima, Jermenima i Turcima, muslimanima i hrišćanima…

Prošle godine posvetio se potrazi za dvojnicima sa prostora Balkana. Nakon oglasâ objavljenih u „Blicu“, pronašao je dvoje dece – Tinu i Sina.

– Prvo sam otišao u Sarajevo i pronašao bosanske muslimane koji su pristali da učestvuju u projektu, odnosno dozvolili da objavim njihove slike i probam da im pronađem dvojnike u Srbiji. Oglas u Srbiji nije nagoveštavao koje nacionalnosti je osoba čiji se dvojnik traži, sve je izgledalo kao neko takmičenje. Dobio sam osam-devet predloga, među kojima je bila i Tina Lalić. Izgledala je slično kao Sin Kurt. Našli smo se svi letos u Beogradu, otišli kod frizera da im napravi istu frizuru i evo rezultata – kaže Olivije Suter za „Blic“.

Oba deteta rođena su 2009. i lepo su se družila tokom snimanja. Tina živi u Beogradu, Sin u Sarajevu.

Olivije priznaje da njegov projekat ne nudi odgovor na gorepomenuto pitanje.

– Ne pretvaram se da znam odgovore niti donosim konačan sud. Samo želim da podstaknem ljude na preispitivanje. Kao rođeni Švajcarac imao sam sreće da čitavog života budem pošteđen konfikata koji se dešavaju širom sveta. Međutim, od malena sam bio šokiran sukobima i pitao se kako ljudi koji žive jedni do drugih, jedni sa drugima, mogu da se ubijaju. U svom projektu pokušavam da zbližim ljude koji su bili ili su još uvek radzvojeni sukobima, ali se ne fokusiram na same užase rata. Probao sam i da pronađem sličnosti između Flamanaca i Valonaca u Belgiji, a mogao bih da zamislim sebe i kako pronalazim dvojnike među navijačima Reala i Barselone, odnosno Partizana i Crvene zvezde – poručuje Suter.

Projekat „Neprijatelji?“ vezan za Balkan podržala je Švajcarska ambasada u Beogradu.

Plemenito, ali zastrašujuće

Olivije Suter do sada je već realizovao nekoliko faza svog projekta „(Ne)prijatelji?“. U segmentu „Izrael – Palestina“ 2009. spojio je dva deteta zapanjujućih sličnosti. Njihove slike su objavljene u visokotiražnim izraelskim dnevnim listovima. Projekat „Jermenija – Turska“ 2011. takođe je omogućio da se otkriju dva dečaka neverovatnih sličnosti, od kojih je jedan Jermenin, a drugi Turčin. Iako su pohvalili ideju i plemenitost projekta, roditelji malog Turčina – strahujući za ugled i bezbednost svog sina – ipak su odbili da njegova slika bude objavljena. Isto tako, u projektu koji je rađen sa Valoncima i Flamancima 2010. jedan od dvojnika je odbio da učestvuje, a i pokušaj da se po sličnosti spoje Istočni i Zapadni Nemci 2014. nije uspeo.

Izvor:  blic.rs

Osoba se prikazuje kao dominantna, prepotentna, arogantna i nabusita, druge diskredituje i gleda sa cinizmom, ne registruje kritike, potencira “ja-govor”.

 Strašno je teško priznati sebi da nešto ne umemo. Strašno je teško to uopšte saznati. A ako i saznamo, teško je odgovarajuće se ponašati – zapisala je Milena Jesenska, češka spisateljica i novinarka.

Ali, ipak, onaj ko ne ume, zapravo ume da se ponaša tako da o njemu mislimo kao o svemogućem i sveznajućem. On nam, “nabildovanim” samopouzdanjem, demonstrira svoju veličinu, od koje bi većini trebalo da proradi kompleks niže vrednosti. Jer je, kako nas uverava, najpametniji, najlepši, najsposobniji, najperspektivniji. Trčati trku sa njim je, ubeđuje nas, suludo, pošto je za nas bilo koja unapred izgubljena. Ako, međutim, umemo da gledamo malo dublje, uspećemo da prepoznamo ono što je suštinsko, a to je da ona zapravo pati od kompleksa više vrednosti.

Kako se on najupečatljivije manifestuje, a koji su njegovi latentni pojavni oblici, šta mu daje vetar u leđa, koliko je teško deliti vazduh sa takvom ličnošću, pitanja su na čije odgovore smo pokušali da dođemo u razgovoru sa Leonorom Pavlicom. Klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut kaže da osoba sa kompleksom više vrednosti ima naročito izraženo samopouzdanje, koje je u neskladu sa objektivnim sposobnostima.

– Voli da bude u centru pažnje, ističe svoje potencijale pred publikom, prikazuje se kao dominantna, prepotentna, često arogantna i nabusita osoba, druge ljude diskredituje i gleda sa cinizmom, ne registruje kritike, potencira “ja-govor”, prebacuje odgovornost za greške na druge ili okolnosti, menja sfere interesovanja i zaposlenja, ali se suštinski ne menja, upravo zbog ubeđenja da je neprikosnovena i nepogrešiva. Zaokupljena je formom, a ne suštinom – kaže sagovornica “Života plus”.

 NESIGURNI HVALISAVAC

Ne čini li se da je ovo doba ekspanzije kompleksa više vrednosti?

– Ako kompleks više vrednosti najjednostavnijim rečima opišemo kao snažnu potrebu da se prikažemo u što boljem svetlu, onda nam savremeni svet pruža obilje mogućnosti da manifestujemo svoju superiornost u bilo čemu. Danas je, zahvaljujući internetu, “Instagramu”, fotošopu i ostalim zgodnim pomagalima, značajno lakše ubediti druge da smo lepši, zgodniji, značajniji, uspešniji, nego što stvarno jesmo. Dodatna nezgoda je u tome što se zahvaljujući društvenim mrežama ova samoobmanjujuća slika o sebi lakše i održava. Pozitivne reakcije (“lajkovi”) doprinose jačanju ideje o grandioznom “selfu”, dok se negativne reakcije, budući da se sa njima ne suočavamo direktno, mogu lako zanemariti.

Kada je neko prepotentan, da li je to siguran znak da takvim stavom prikriva duboku nesigurnost, neutemeljenost uspeha i kvaliteta kojima se hvali?

– Ljudi mogu da budu prepotentni, a da istovremeno nisu nesigurni. Ponekad se iza prepotentnosti krije i istinski kvalitet, ali je osoba odgajana u duhu “Ti si najbolji, najpametniji”, pa je usvojila ovakav sistem vrednovanja sebe. Ona zna da je superiorna u pogledu mnogih stvari, ali nema manir skromnog čoveka, već hvalisavca. Češće, međutim, iza toga stoji nesigurnost, a prepotentnost figurira kao mehanizam zaštite sebe od ovog poražavajućeg saznanja.

Koliko je takva osoba stvarno ubeđena u ono što o sebi govori, a koliko je za to odgovoran nesvesni deo ličnosti?

– Neki prepotentni ljudi su u većem kontaktu sa ovim nesigurnostima, svesni su ih, ali ne žele da ih obelodane pred svetom. Drugi se, pak, toliko obilato i dugo služe maskirajućim ponašanjima, da su se udaljili od “prave” verzije sebe i poverovali u vlastitu konstrukciju. Prvi još imaju šanse za napredovanje, ako ulože energiju na “bildovanje” svojih “tankih” mesta, umesto na prikrivanje, dok se drugi nikako ne razvijaju, budući da su ogrezli u samoobmanu.

Kako se ovaj kompleks “neguje” i održava?

– Najbolji put da se preterana slika o sebi ne oskrnavi jeste fokusiranje na najmanje znake koji podupiru tezu o našoj grandioznosti i odstranjivanje iz fokusa svega onog što preti da ugrozi ovaj imidž superiornosti. To bukvalno znači biti slep i gluv za kritike. I biti naročito otvoren i perceptivan za pohvale.

“BUDI KAO JA”

Kako je biti prijatelj, partner ili dete ovakve osobe?

– Osoba sa kompleksom više vrednosti je u svakom slučaju naporna. U početku odnosa može da bude zanimljiva, ali ubrzo postaje tiranin na jedan od dva sledeća načina – ili pristupa cinično i potcenjivački, pa se ljudi pored nje osećaju malim, beznačajnim i nedoraslim, ili, pak, ima veoma visoka očekivanja od ljudi iz svog okruženja i to takva koja se nikada ne mogu dostići. A efekat je isti – drugi su uniženi, inferiorni i večito kaskaju za uspesima ove grandiozne persone. Dve tipične poruke koje verno oslikavaju pomenuto, a koje se manifestuju u odnosu sa decom su: “Nikada nećeš biti kao JA!” i “Budi kao JA!”.

Kako izgleda poslovna saradnja sa njom, bez obzira da li je na poziciji nadređenog ili podređenog?

– Poslovna saradnja je slična kao i odnos takvih roditelja prema deci. Da bi se održala nerealno visoka slika o sebi, drugi moraju da se percepiraju kao inferiorni i zato se sistematski radi na njihovom unižavanju. Uglavnom im se postavljaju nerealni zahtevi ili se, pak, nalaze mane postignutim uspesima. Svoja pozicija se čuva zanemarivanjem kritika ili okrivljavanjem drugog.

Da li je realno da se osoba izleči od kompleksa više vrednosti, ako krenemo od toga da ne dozvoljava kritike, ne obazire se na uvrede i veruje u laži na kojima žive?

– Ljudi se leče od nečega što im smeta, što im narušava kvalitet života, a ne od nečega za šta smatraju da im čak pomaže. S obzirom na to, teško da će neko sa kompleksom više vrednosti uopšte razmatrati alternativu da ga sanira. Bilo bi potrebno da ova strategija poprilično zakaže i da ga praktična iskustva neuspeha suoče sa sopstvenim ograničenjima. Nekima čak ni to nije dovoljan stimulans, pa su u stanju da razvod braka, otkaz na poslu i udaljavanje prijatelja pripišu nekom drugom, spoljašnjem uzroku.

Koliko se na osnovu ove priče potvrđuje stara, dobra teorija da uspešan, zadovoljan, samopoštovan čovek nema potrebu da se prenaglašeno ističe?

– Kada se spomene samopouzdanje, ljudi obično pomisle na nekog ko je uspešan i superioran. Međutim, zdravo samopouzdanje podrazumeva objektivnu procenu vlastitih sposobnosti, pa bilo da su one na visokom ili niskom nivou. Dakle, i osobe visokih i niskih sposobnosti mogu biti samopouzdane ako korektno procenjuju nivo svojih sposobnosti. Za obe kategorije važi – “Znam koliko znam i znam koliko ne znam”. Nezdravo samopouzdanje se javlja kada je odnos između stvarnih sposobnosti i njihove procene iskrivljen u kom god smeru, bilo da osoba potcenjuje vlastite sposobnosti (kompleks niže vrednosti) ili ih precenjuje (kompleks više vrednosti). To znači da osoba sa kompleksom više vrednosti nikako nije zdravo samopouzdana, iako se čini da puca od samopouzdanja.

 OMALOVAŽAVANjE “SLABIĆA”

Da li osoba koja ima kompleks više vrednosti postaje još više iskompleksirana u prisustvu one sa kompleksom niže?

– U susretu sa njom, može da reaguje kao tiranin, jer je ona može podsećati na njene lične nedostatke. Doživljava je kao pretnju sopstvenom integritetu, pa će ubrzo pokušati da je ukloni iz svog perceptivnog polja. To mahom postiže vređanjem, omalovažavanjem i drugim agresivno-manipulativnim tehnikama. Za nju, ona je luzer, jer se čak ni ne trudi da sakrije koliko je slaba.

Izvor: novosti.rs