Napad panike (panični poremećaj) je kratak, ali intenzivno nalet straha. Može se ponavljati i osobi koja ga doživljava donosi epizode velike neprijatnosti koje se mogu opisati sa dve reči: užasan strah!

Ovi napadi uključuju simptome slične onima koje doživljavamo kada se suočimo sa pretnjom, uključujući:

• intenzivan strah

• osećaj propasti

• znojenje ili jeza

• drhtavica

• lupanje srca

• otežano disanje

• bolovi u glavi i grudima

Napad panike razlikuje se od tipičnog straha jer ne postoji stvarna pretnja. Praktično, telo „govori“ da postoji opasnost, dok u stvarnosti nje nema

Okidače za panični napad nije uvek lako identifikovati, tako da ljudi koji su imali par napada i nisu uspeli da ih povežu sa određenom situacijom  često brinu, pogotovo u javnosti, kada će se dogoditi sledeći napad.

Napadi panike izazivaju veliku nelagodnost i uzrokuju patnju za osobu kojoj se desio. Mnogi ljudi prvo što pomisle je da imaju srčani udar ili neki drugi po život opasan problem.

Ako imate u okruženju osobu (rođak, bliska osoba sa kojom provodite dosta vremena) koja boluje od paničnog poremećaja postoji nekoliko stvari koje možete učiniti (i izbeći) da biste joj uspešno pomogli u slučaju da se napad dogodi u vašem prisustvu.

Ostanite mirni

Održavanje pribranosti jedan je od najboljih načina na koji možete pomoći.

Panični napadi obično ne traju dugo: najintenzivnija osećanja obično traju između 5 i 10 minuta.

Ali neko ko ima napad možda nema realan osećaj proticanja vremena. Može se osećati prestravljeno ili pomisliti da će uskoro umreti.

Čak i ako se i sami osećate pomalo uplašeno, budite mirni. Ako vam se čini da vaš glas pomaže (a osoba sa napadom nije tražila da ćutite), razgovarajte s njom mirnim glasom.

Šta da kažete osobi koja ima napad panike

Pokušajte:

• da ih uverite da nećete nigde otići

• podsetite da napad neće dugo trajati

• govorite da je na sigurnom

Pitajte kako možete da joj pomognete

Većina ljudi koji doživljavaju napade panike ili žive sa drugim vrstama anksioznosti imaju svoje vlastite metode suočavanja. Kada nudite podršku, imajte na umu da dotična osoba najbolje zna šta će joj pomoći.

Međutim, tokom napada možda će joj biti teže da ovo saopšte. Razmislite da se unapred informišete kako možete da pomognete ako bliska osoba doživi napad u vašem prisustvu.

Tokom napada, sasvim je u redu mirno pitati osobu „pod napadom“ šta možete da učinite da joj pomognete. Samo se pripremite za mogućnost kratkog odgovora ali i izostanka bilo kakvog komentara.

Šta ako osoba koja ima napad panike zatraži da odete?

Sve dok osobi ne preti neposredna opasnost, slobodno se povucite i dajte joj malo više prostora. Ostanite u blizini kako biste i dalje mogli pratiti kako se stvari razvijaju i svakako obavestite osobu da ćete se odmah vratiti ako se predomisli i da ste u blizini.

Naučite znakove upozorenja

Ako već niste, odvojite malo vremena da se upoznate sa ranim znakovima potencijalnog napada panike.

Panični napadi obično počinju sa:

• osećajem užasa ili straha

• hiperventilacijom ili otežanim disanjem

• osećanjem gušenja

• lupanjem srca

• osećajem vrtoglavice i drhtavice

Ne doživljavaju napad panike svi na isti način, pa je najbolje i o tome se obavestiti kod bliske osobe.

Što pre shvatite šta se dešava, brže možete da joj pomognete, recimo da dođe do manje prometnog mesta ili gde god treba tj. gde se osećaju prijatnije.

Fokusirajte se na reči

Umirujući, poznati glas pomaže nekim ljudima, ali pokušajte da izbegavate da stalno ponavljate stvari poput „ne brini“ ili da pitate da li je dobro iznova i iznova kao papagaj.

Naravno da mislite dobro, ali vaše reči trenutno možda neće imati mnogo efekta. One takođe mogu situaciju učiniti stresnijom, jer vaša bliska osoba može verovati da čini nešto pogrešno time što se oseća uspaničeno.

Kako učiniti svoje reči efikasnijim

Krenite u akciju svojim rečima tako što ćete:

• pitati da li želi da napuste prostor gde se nalazite ili da zajedno odete negde drugde;

• podsetiti osobu da nastavi da pravilno diše;

• angažujete pažnju uznemirene osobe laganim razgovorom, osim ako joj nije do toga.

Napadi panike mogu biti zbunjujući i zastrašujući. Osobe koje od njih pate ih uglavnom ne mogu predvideti i često nema jasnog uzroka za njihov nastanak. Mogu se dogoditi u stresnim situacijama, ali i tokom mirnih trenutaka ili čak tokom spavanja.

Možda bi bilo korisno reći svojoj bliskoj osobi da ne treba da se plaši. Ona je verovatno savršeno svesna da nema stvarne pretnje, ali podrška pomaže da se stvori osećaj kakve-takve sigurnosti.

To je deo onoga što napade panike čini toliko zbunjujućim. Reakcija se podudara sa reakcijom straha – ali ništa se ne dešava da bi izazvalo taj strah. Kao odgovor, neko ko dobije napade panike može početi da se plaši samih simptoma ili da ih povezuje sa nekim ozbiljnim zdravstvenim problemom.

Tipično je i da oseća neku vrstu posramljenosti ili čak srama zbog tako intenzivne reakcije. Ali postojanje saosećanja od pouzdane osobe u blizini (vas) može stvoriti prostor da osoba brže prevaziđe napad.

Možete biti ta osoba i bez razumevanja zašto nastaju napadi panike. To je daleko manje važno od vaše sposobnosti da pružite empatiju i prepoznate njenu/njegovu nevolju kao stvarnu i značajnu.

Potvrdite da razumete napad panike

Ljudi često teško dele svoja iskustva sa problemima mentalnog zdravlja, uključujući napade panike.

Neki izbegavaju da razgovaraju o problemima mentalnog zdravlja jer veruju da drugi neće razumeti kroz šta prolaze. Drugi se brinu zbog toga što će ih osuđivati ili reći da to što doživljavaju nije velika stvar.

Realno, onaj ko nikada nije doživeo ovakav napad, često ne razume strah izazvan napadima panike i može ga čak smatrati nelogičnim. Pa, ruku na srce, simptomi često znaju da budu zbunjujući.

Ali odgovor tela na panični poremećaj je stvaran i osoba koja ga doživljava ne može da ga kontroliše.

Empatičan odgovor može biti jednostavan kao: „To zvuči zaista teško. Žao mi je što to doživljavaš. Osećaj mora da je grozan. Reci šta mogu da učinim da ti pomognem “.

Pomozite im da ostanu prizemljeni

Tehnike uzemljenja ili prizemljenja služe da se osobi koja je pod velikim naletom emocija, skrene pažnja na neke predmete, senzacije, zvuke i sl. u cilju vraćanja pažnje na sadašnji trenutak. Ovi postupci mogu biti od koristi za niz problema sa anksioznošću, uključujući panični poremećaj.

Mogu pomoći u suzbijanju i skraćivanju napada panike nakon što započnu. Ove tehnike pomažu osobi da se usredsredi na ono što se zapravo događa, a ne na strah od napada. Često su od pomoći kada se intenzitet napada malo stiša.

Napad panike i uzemljenje

Da biste pomogli nekome da se uzemlji, možete pokušati:

• fizički dodir, poput držanja za ruku (ako mu je dobro)

• dati neki predmet od tekstila da ga osećaju

• podsticati osobu da se proteže ili kreće

• ohrabrivati je da ponavlja umirujuću ili korisnu frazu, poput „ovo je užasno, ali neće mi naškoditi“

• polako i mirno razgovarati o poznatim mestima ili aktivnostima.

Poštujte njihove potrebe

Recimo da ste upravo sedeli sa svojim prijateljem dok je imao paničnu epizodu. Kada se završi, deluje smirenije, ali umorno. Imali ste planove da pogledate film, kojem ste se oboje radovali, ali vaš prijatelj traži da ga umesto toga povedete kući.

Prirodno, verovatno ste razočarani. Ali zapamtite: vaš prijatelj nije u mogućnosti da trenutno prevaziđe ono što se dogodilo. Verovatno je razočaran i iscrpljen. Takođe se može osećati loše zbog „sabotiranja“ vaših planova, što može stvoriti osećaj dodatne krivice povezan sa samim napadom.

Ipak, uobičajeno je da se osoba oseća potpuno iscrpljeno dok mu se telo i njegovi procesi vraćaju u normalu nakon ekstremnog odgovora na strah. Neko ko je upravo imao panični napad možda neće imati nikakvu drugu potrebu osim tihog mesta za opuštanje.

Dakle, raspitajte se šta osobi treba i poštujte taj zahtev jer je to presudno. Previše zahteva nakon paničnog iskustva može pogoršati proces oporavka.

Šta treba izbegavati

Ako neko odluči da vam kaže o svojim napadima panike, shvatite ovo kao znak poverenja.

Da bi pokazali poštovanje prema njihovom iskustvu i izrazili zahvalnost za ukazano poverenje:

• odgovorite saosećanjem

• pažljivo birajte reči i postupke, tokom napada i u bilo koje drugo vreme a koje se tiču poremećaja.

Možda imate najbolje namere, ali je moguće i da učinite da se neko oseća loše.

Nenamerna šteta može nastati ako:

• Upoređujte normalni stres i strah sa panikom

• Pričate o sopstvenim iskustvima kada ste doživeli strah

Ova iskustva ipak nisu isto što i napadi panike. Izbegavajte pokušaje poređenja različitih iskustava. Ako niste imali napade panike, verovatno ne razumete u potpunosti kako se bliska osoba sa ovakvim napadima oseća.

Ako ste pak iskusili ovakav strah i znate kakvi su simptomi, neka vas to sećanje podseti kroz šta prolazi vaša bliska osoba.

Ona se može osećati:

• bespomoćno

• nesposobno da upravlja onim što se dešava

a može osećati i pravi fizički bol ili nelagodnost.

Ne sramite se i ne minimizirajte napad panike

Prilično je uobičajeno brinuti se o napadu panike, posebno pred nepoznatim ljudima, ili verovati da bi panični mogao naškoditi socijalnom životu osobe.

Izbegavajte da govorite stvari poput:

• „Samo se opusti. Nema čega da se plašiš. “

• „I tebe je TO uznemirilo?“

• „Šta nije u redu sa tobom?“

Možda ne nameravate da učinite da se vaš prijatelj postidi, ali negiranje stvarnosti i njihove nevolje sigurno može imati taj efekat.

Ne dajte savete

Ne funkcioniše svaka tehnika suočavanja kod svakoga. Duboko disanje i druge tehnike opuštanja mogu biti od koristi, ali često najviše pomažu kada se redovno vežbaju.

Kada se ove tehnike koriste samo u trenucima panike, one često nisu dovoljno delotvorne. Duboko disanje pretvara se u hiperventilaciju, a um postaje previše zabrinut da bi se usredsredio na nepoznate stvari.

Ukratko, izbegavajte da nekome kažete kako da upravlja simptomima. Sigurno ste možda čuli da joga, meditacija ili odustajanje od kofeina mogu pomoći. Ali ne znate šta je vaš prijatelj već pokušao, osim ako vam nije rekao.

Sačekajte dok vas ne pita za predloge. Ako imate ličnog iskustva, možete reći: „I ja imam napade panike i smatram da je joga zaista korisna. Ako si zainteresovan da probaš, mogli bismo poći zajedno ponekad. “

Kada potražiti pomoć

Gledati nekoga ko ima panični može izgledati zastrašujuće, ali u kom trenutku treba da donesete odluku i eventualno zatražite dodatnu pomoć? Teško je reći.

Pozivanje broja za hitne slučajeve može se činiti najsigurnijim potezom, ali ovo često može učiniti situaciju još stresnijom za osobu koja ima panični poremećaj.

Jednostavno zadržavanje i posmatranje šta se dešava možda vam se ne čini kao značajna stvar, ali upravo to može učiniti najbolje za osobu koja je trenutno u problemu.

Međutim, obratite se hitnoj pomoći ako:

• bolove u grudima oseća poput stezanja (a ne uboda) i/ili se pomeraju u ruke ili ramena

• simptomi traju duže od 20 minuta i pogoršavaju se, a ne poboljšavaju

• otežano disanje se ne poboljšava

• pritisak u grudnom košu traje više od minut ili dva.

Izvor: bol.rs

Bolesti su sastavni deo života porodice. Prisutne u različitim oblicima, predstavljaju vid iskustva koje svaki pojedinac stiče tokom odrastanja. Istovremeno, porodica stiče iskustvo kako da se organizuje i koje snage i resurse angažuje kada je bolest prisutna. Opšta podela razdvaja bolesti na akutne i hronične. Kada je reč o akutnim bolestima, kao što je recimo iznenadni infarkt člana porodice, pred ostalim članovima porodice nalazi se izazov brzog reagovanja, brzih reorganizacija, fleksibilnost (sposobnost da se trenutno zamene ili preuzmu neke druge uloge). Nivo povezanosti i zajedničke saradnje se menjaju, kroz poziv da se bolesni član što pre zabrine. Visok nivo intenzivnog stresa traje u skladu sa trajanjem krize prouzrokovane bolešću.

Kod hroničnih bolesti porodična priča je drugačija. Sama hronična bolest može biti stalno prisutna, progresivna (dovodi postepeno do lošijih stanja) ili može imati stabilne faze koje se smenjuju sa fazama pogoršanja. U zavisnosti od načina na koji se hronična bolest održava, zavisiće i reakcije porodice. Tako na primer, ako bolest ima stabilne faze koje se smenjuju sa fazama pogoršanja, članovi porodice mogu osetiti povremena olakšanja, uz strepnju kakva će naredna faza biti. Kada postoje postepena pogoršanja, porodica se može adaptirati vremenom na prisustvo bolesti, uz istovremeno sve veće angažovanje.

Unutar porodice-život sa obolelim članom

Uopšteno posmatrano, bolest je kriza koja pokreće porodične promene, izaziva emocionalne reakcije (neprihvatanje, krivica, ljutnja, očaj, strah, anksioznost, tuga…) svih članova porodice. Noseći se sa ovim osećanjima, i obolela osoba i članovi njene porodice, na različite načine bore se i sa bolešću. Pri prvom suočavanju sa dijagnozom, mogu se javiti zbunjenost, ljutnja, krivica, poricanje (“To se ne dešava nama”), kriticizam usmeren na lekare, neprihvatanje. Kako bolest postaje očigledna, tako i porodica postepeno prihvata realnost. Tada se mogu javiti postiđenost zbog ranijih reakcija, ljutnja zbog nepravde, strah kako će bolesni član reagovati. Odnosi koji su ranije postojali u porodici značajno će uticati na doživljaj koji će svi imati po suočavanju sa bolešću.
Ukoliko je, recimo, majka bolesna, a njena uloga je uključivala brigu oko kuće, ishrane, brigu oko dece, usled nemogućnosti da ove uloge više obavlja, ostatak porodice se reorganizije i nadomešćuje njene uloge. Značajno za svaku porodicu jeste istorija iskustva prethodnih generacija. Ova istorija nekada pruža pozitivne i podržavajuće smernice, a nekada ne. Ukoliko je deo porodičnih uverenja da se o bolesti ne govori, da se krije od drugih, porodica će biti limitirana za sistem podrške koji može dobiti od okruženja, istovremeno kreirajući tajnu, koja je uvek teret za svaku osobu koja je nosi. Predviđanje katastrofalnih ishoda je takođe jedan od delova sistema uverenja koje porodica može imati, što posledično dovodi do povišenog nivoa anksioznosti i pojačanog osećanja bespomoćnosti kod obolelog. Osećanje krivice, posebno prisutno kod psihijatrijskih bolesti je veoma štetno. Često se dešava da se članovi porodice preispituju šta su pogrešno uradili, ko nosi “pogrešan genetski kod”, ko je preneo bolest. Ovakva preispitivanja čest su izvor konflikta, etiketiranja jedne osobe kao krivca i udaljavanja od rešenja.
Kvalitet života čitave porodice se menja, na fizičkom, psihološkom i socijalnom nivou. Briga oko bolesnog člana, briga oko budućnosti porodice, frustracija, stres uzrokovan promenama stanja, socijalni problemi poput diskriminacije, etiketiranja, neprhvatanja/nedostatka podrške od strane okoline, odsustvovanje sa posla, utiču na porodične snage i načine kako se porodica nosi sa bolešću.
Postoje tri značajna faktora koji utiču na način na koji će se porodica nositi sa bolešću svoga člana:
Faza života porodice (npr. porodica sa adolescentom);
Tip bolesti (psihijatrijska bolest, karcinom itd.);
Način porodičnog funkcionisanja (može se razlikovati u zavisnosti od vrste bolesti; jedna ista porodica može se kvalitetno organizovati kada je potrebna podrška članu obolelom od karcinoma, a biti potpuno dezorganizovana kada je u pitanju psihijatrijska bolest).

Šta je značajno da porodica zna kada postoji bolest

Svaka bolest je različita, baš kao i svaka porodica. Prvi korak je upoznavanje sa bolešću. Ove informacije je uvek najkorisnije dobiti od stručnog lica, lekara specijaliste. On porodicu može uputiti u prirodu bolesti, mogućnosti lečenja, vrste pomoći u oporavku, značaj uzimanja lekova, znake pogoršanja, očekivanja. Naoružati se znanjem znači zaštiti se, razumeti, boriti se na ispravan način. Traženje informacija na raznim forumima nije korisno, jer svaka osoba ima različit organizam;
Osećanja koja su opisana u tekstu iznad su normalna, prirodna reakcija;
Bolesni član porodice nije samo “bolest”, već je i dalje osoba koja ima mnogo više kvaliteta, potreba, misli, osećanja, od onoga što bolest predstavlja.
Za svaku porodicu važno je da zna da poruke iz prošlosti može menjati, ukoliko one nisu korisne i nemaju svoju svrhu u aktuelnom trenutku. Vernost načinima na koje su prethodne generacije posmatrale bolesti može dovesti do neadekvatnih rešenja;
Traženje stručne pomoći i podrške, osnaživanje i na psihološkom nivou, uvek je odraz zdravih potencijala porodice;
Razgovor o osećanjima, otvorenost u komunikaciji prilikom organizacije, ujedinjuje porodične snage i ne ostavlja nikoga usamljenog sa svojim mislima i osećanjima.

Mr Anđelka Jelčić

Šizofrenija je duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih (realnih) od nestvarnih (nerealnih) doživljaja ili iskustava, ometa logičko razmišIjanje, normalne osećajne doživIjaje prema drugim osobama, te narušava njeno društveno funkcionisanje. Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, u globalu, promene psihe.

Učestalost

Otprilike 1 odsto ljudi će razviti sliku shizofrenije tokom svog života.

Izgleda da postoji genetska predispozicija za razvijanje bolesti. Među ljudima čiji je roditelj bolestan, ili brat ili sestra, njih 10-15 odsto će razviti poremećaj. Kod dece čija oba roditelja imaju shizofreniju, njih 40 odsto će razviti bolest. Stopa rizika ostaje nepromenjena, bilo da su decu odgajali roditelji, bilo da su deca bila usvojena.

Muškarci su u najvećem riziku za razvijanje shizofrenije između 15 i 35 godine života, s najvećim rizikom u dvadesetim godinama. Žene imaju najveći rizik takođe u dvadesetim godinama života – dok je rizik kod žena manji u tim godinama nego što je to slučaj među muškarcima, nakon 20-tih godina rizik ne opada kao kod muškaraca, nego čak on postaje veći kod žena.

Uzrok nastanka

Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvari te su zbog toga manje “otporni” na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi.

Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste “sloma živaca” i do pojave simptoma bolesti.

Simptomi

Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da “nešto nije u redu”. Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva.

Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj “simptom” se naziva poremećajem ega.

Simptomi kod shizofrenije mogu se podijeliti na pozitivne i negativne. Pozitivni simptomi se češće javljaju u akutnim fazama ili u početnim fazama bolesti. Negativni simptomi se češće javljaju kod dugoročnog toka bolesti.

Najvažniji simptomi

Halucinacije

Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća “odbrambena strategija” je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao “navlačenje zavese”) kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik “sna u budnom stanju” – halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.

Sumanute ideje

Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je “navukao zavesu”, slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu “stvarnost” uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.

Poremećaji mišljenja

Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća “nadiranje” određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa “maloumnošću”.

Najvažniji negativni simptomi

Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti – tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.

Nedostatak volje

Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.

Gubitak osećanja

Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.

Socijalno povlačenje

Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.

Depresija

Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život. Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 odsto svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!

Lečenje

Shizofrenija se leči antipsihoticima. Uz lekove mogu pomoći savetovanja i psihoterapija, kao deo procesa rehabilitacije. U akutnoj fazi bolesti, kada su jasno izraženi psihotični simptomi, bolesnika je vrlo često potrebno lečiti u bolnici. Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres.

U takvim slučajevima će naročito biti važna  psihosocijalna terapija. Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest.  Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima. Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.

Antipsihotici su lekovi koji uspešno, kod većine shizofrenih bolesnika, ublažavaju simptome bolesti ili ih potpuno uklanjaju. Otkako su prvi put upotrebljeni, u pedesetim godinama prošloga veka, antipsihotici su pomogli hiljadama shizofrenih bolesnika, omogućujući im gotovo normalno društveno i radno funkcionisanje. Pre tog vremena većina je shizofrenih bolesnika život provodila u psihijatrijskim ustanovama i azilima, gotovo celi život odvojena od svojih porodica, prijatelja i spoljnog sveta. Klasični antipsihotici ublažavaju pozitivne simptome shizofrenije, odnosno halucinacije i sumanute ideje.

Iako su vrlo delotvorni, jer pomažu većini bolesnika, često se događa da ih bolesnici prestaju uzimati. Dva su razloga tome. Jedan su njihove nuspojave. Uzimanje klasičnih antipsihotika može uzrokovati osećaj suvoće u ustima, zamagljen vid, konstipaciju, vrtoglavicu i pospanost; kod većine bolesnika ti simptomi nestaju nakon nekoliko prvih nedelja lečenja. Neugodnije nuspojave pri uzimanju klasičnih antipsihotika koje čine veće probleme bolesnicima i koje su jedan od najčešćih razloga za prestanak uzimanja lekova su poremećaj pokreta ili motorike. Nazivaju se ektstrapiramidne nuspojave, a ima ih oko 60 odsto do 70 odsto bolesnika. Mogu biti izražene kao trajni spazam ili grč mišića u vratu ili glavi (distonija) ili nemogućnost stajanja na jednome mestu i potreba za stalnim premeštanjem s noge na nogu (akatizija).

Izvor: stetoskop.info

Bipolarni poremećaj, koji se ranije zvao manična depresija, je mentalno zdravstveno stanje koje uzrokuje ekstremne promene raspoloženja koje uključuju emocionalno rastrojstvo (maniju ili hipomaniju) i padove (depresiju).

Kad postanete depresivni, možete se osećati tužno ili beznadežno i izgubiti interesovanje ili zadovoljstvo za većinu aktivnosti koju inače volite i praktikujete. Kada se vaše raspoloženje prebaci na maniju ili hipomaniju (manje ekstremnu od manije), možda ćete se osećati euforično, puni energije ili neobično razdražljivi. Ove promene raspoloženja mogu uticati na san, energiju, aktivnost, procenu, ponašanje i sposobnost jasnog razmišljanja i rasuđivanja.

Epizode ​​promena raspoloženja mogu se desiti retko ili više puta godišnje. Iako će većina ljudi doživeti neke emocionalne simptome između epizoda, neki ih možda neće doživeti.

Iako je bipolarni poremećaj doživotno odnosno hronično stanje, lečenjem možete naučiti upravljati promenama raspoloženja i drugim simptomima. U većini slučajeva, bipolarni poremećaj se leči lekovima i psihološkim savetovanjem (psihoterapijom).

Simptomi

Postoji nekoliko vrsta bipolarnih i srodnih poremećaja. Mogu da uključuju maniju ili hipomaniju i depresiju. Simptomi mogu prouzrokovati nepredvidive promene u raspoloženju i ponašanju, što će rezultirati značajnim smetnjama i poteškoćama u životu.

Bipolarni poremećaj tip I.

Pod ovim tipom poremećaja znači da ste imali najmanje jednu maničnu epizodu kojoj mogu prethoditi ili je pratiti hipomanijske ili velike depresivne epizode. U nekim slučajevima manija može pokrenuti prekid stvarnosti (psihozu).

Bipolarni poremećaj tip II.

Pod ovim tipom poremećaja podrazumevamo da ste imali najmanje jednu veliku depresivnu epizodu i barem jednu hipomaničnu epizodu, ali da nikada niste imali maničnu epizodu.

Ciklotimijski poremećaj

Ovaj poremećaj podrazumeva da ste imali najmanje dve godine epizode hipomanije i simpotome depresije (ne kliničke ili velike depresije)- ili godinu dana kod dece i tinejdžera.

Ostale vrste ovog poremećaja.

Tu spadaju, na primer, bipolarni i srodni poremećaji izazvani određenim lekovima ili alkoholom ili usled zdravstvenog stanja, kao što je Kušingova bolest, multiplaskleroza ili moždani udar.

Bipolarni tip II poremećaj nije blaži oblik bipolarnog tip I poremećaja, već zasebna dijagnoza. Iako manične epizode ​​bipolarnog poremećaja tipa I mogu biti teške i opasne, osobe sa bipolarnim poremećajem tipa II mogu biti depresivne tokom dužeg perioda, što može prouzrokovati značajno oštećenje u normalnom funkcionisanju.

Iako se bipolarni poremećaj može javiti u bilo kojoj dobi, obično se dijagnostikuje u tinejdžerskim godinama ili ranim 20-ima. Simptomi se mogu razlikovati od osobe do osobe, a mogu se razlikovati i od starosne dobi.

Manija i hipomanija

Manija i hipomanija su dve različite vrste psihoza ili epizoda poremećaja, ali imaju iste simptome. Manija je teža od hipomanije i uzrokuje uočljivije probleme na poslu, u školi i društvenim aktivnostima, kao i teškoće u vezama. Manija takođe može da pokrene prekid stvarnosti (psihozu) i zahteva hospitalizaciju.

Manična i hipomanična epizoda uključuju tri ili više od ovih simptoma:
Nenormalno optimistično, živčano ili nervozno ponašanje
Povećanu aktivnost, energiju ili uznemirenost
Preterani osećaj blagostanja i samopouzdanja (euforija)
Smanjena potreba za snom
Neobična pričljivost
Nekontrolisane misli
Distraktibilnost
Loše donošenje odluka – na primer, nastavak kupovine, promiskuitetno ponašanje ili luda finansijska ulaganja

Velika depresivna epizoda

Velika depresivna epizoda uključuje simptome koji su dovoljno ozbiljni da izazovu primetne poteškoće u svakodnevnim aktivnostima, poput posla, škole, društvenih aktivnosti ili odnosa. Epizoda uključuje pet ili više sledećih simptoma:

Depresivno raspoloženje, poput osećaja tuge, praznine, bezizlaznosti ili plača (kod dece i tinejdžera, depresivno raspoloženje može se pojaviti kao razdražljivost)

Izražen gubitak interesa ili nezadovoljstvo u svim – ili gotovo svim – aktivnostima.
Značajan gubitak kilograma ako se ne držite na dijeti, debljanje ili smanjenje ili povećanje apetita.

Simptomi:

                 Insomnija, nesanica ili previše spavanja
nemir ili usporeno ponašanje
Umor ili gubitak energije
Osećaj bezvrednosti ili prekomerne ili neprimerene krivice
Smanjena sposobnost razmišljanja ili koncentracije ili neodlučnost
Razmišljanje o, planiranje ili pokušaj samoubistva

Ostale karakteristike bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi bipolarnih I i bipolarnih II tipova poremećaja mogu uključivati i druge karakteristike, kao što su uznemirenost, melanholija, psihoza ili druge stvari. Vreme pojave simptoma može uključivati dijagnostičke oznake poput mešovitog ili brzog i nekontrolisanog razmišljanja. Pored toga, bipolarni simptomi mogu se javiti tokom trudnoće ili se menjati sa godišnjim dobom.

Simptomi kod dece i tinejdžera

Simptome bipolarnog poremećaja može biti teško prepoznati kod dece i tinejdžera. Često je teško reći da li su to normalni usponi i padovi, rezultati stresa ili traume ili znaci mentalnog problema koji nije bipolarni poremećaj.

Deca i tinejdžeri mogu imati različite depresivne ili manične ili hipomanične epizode, ali obrazac može varirati od obrasca kod odraslih sa bipolarnim poremećajem. Raspoloženja se tokom epizoda mogu brzo promeniti iz dobrog u loše i obratno. Neka deca mogu imati periode bez simptoma u raspoloženju između pomenutih epizoda.

Najistaknutiji znaci bipolarnog poremećaja kod dece i tinejdžera mogu uključivati ozbiljne promene raspoloženja koje se razlikuju od njihovih uobičajenih promena raspoloženja.

Prevencija

Ne postoji siguran način za sprečavanje bipolarnog poremećaja. Međutim, lečenje kod najranijih znakova poremećaja mentalnog zdravlja može pomoći u sprečavanju pogoršanja bipolarnog poremećaja ili drugih stanja mentalnog zdravlja.

Ako vam je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, neke strategije mogu vam pomoći da sprečite da manji simptomi ne postanu potpune epizode ​​manije ili depresije:

Obratite pažnju na znakove upozorenja. Rano prepoznavanje simptoma može sprečiti pogoršanje sledećih epizoda. Možda ste identifikovali obrazac svojih bipolarnih epizoda i ono što ih pokreće. Pozovite svog doktora ako osećate da padate u epizodu depresije ili manije. Uključite članove porodice ili prijatelje da paze na znakove upozorenja.

Izbegavajte drogu i alkohol. Korišćenje alkohola ili droga za rekreaciju može pogoršati vaše simptome i povećati verovatnoću da se epizode vrate.

Uzimajte lekove tačno prema uputstvima lekara. Možda ćete doći u iskušenje da prekinete lečenje – ali nemojte! Prestanak uzimanja lekova ili samostalno smanjivanje doze može prouzrokovati efekte povlačenja ili se simptomi mogu pogoršati i vratiti.

Život sa bipolarnim poremećajem

Bipolarni poremećaj može da uništi ciljeve i odnose sa drugima. Ali zajedno sa odgovarajućom medicinskom negom, oboleli mogu naučiti veštine suočavanja i strategije kako bi održali svoj život na pravom putu. Bipolarni poremećaj, poput mnogih mentalnih bolesti, ponekad je kontroverzna dijagnoza. Iako većina oboljelih smatra da je poremećaj teškoća, neki cene njegovu ulogu u njihovom životu, a drugi ga čak povezuju s većim kreativnim učinkom.

Iako je depresiju bipolarnog poremećaja teško lečiti, promene raspoloženja i recidivi često se mogu odložiti ili sprečiti stabilizatorom raspoloženja, samostalno ili u kombinaciji sa drugim lekovima. Psihoterapija je važan dodatak farmakoterapiji, posebno za bavljenje problemima na poslu i vezama koji obično prate poremećaj. Stručnjaci su dobro svesni da ne postoji jedinstveni lek za sve: Pojedinac sa prvom maničnom epizodom neće biti isti kao pojedinac koji deceniju živi sa bipolarnim poremećajem.

Izvor: digitalni-psiholog.com

Bake ili babe, kako god da ih zovete, predstavljaju važnu figuru u odrastanju. One su naša sigurna kuća kada napravimo neku smicalicu i roditelji polude, one nam  peku najlepše uštipke, čuvaju naše tajne i pričaju najlepše priče. Snežana Aleksić-Topalović pisala je za sajt edukacija.info. o bakama ili babama.

Njen tekst prenosimo u celosti.

Već od tvog rođenja vidljive su prve razlike. Kad si se ti rodio baba je zaklala ja’nje, sazvala po’ sela pilo se do kasno u noć, đeda i kuma Pera su uneli u kuću. Amidža Marko je zasp’o pred kolibom, strina Kova mu je samo bacila kožun preko leđa. Pričalo se u tri sela o veselju. Baka je ispekla kolače i pozvala drugarice, deda je popio pivo i nazdravio komšiji na susednom balkonu.

Kada su došli na babine baka ti je kupila divne bele cipelice i odelce, donela je i radosnicu to je tada bio pravi trend. Baba ti je pod jastuk stavila krst ispod Ostroga, čen belog luka, San Majke Božije i šorvan koji je čuvala za svog prvenca.

Isplela ti je čarape i polover od vune koju je sama uredila. (Baba plete najtoplije čarape)I naravno ja’nje na ražnju i pletenku rakije.

Baba nosi maramu. Baka nosi frizuru.

Kada malo odrasteš kod babe si apsolutni kralj, vladar, kuće, štale, dvorišta. Kod bake moraš da poštujes kućni red.

Kod babe možeš da se prljaš, da ljubiš Garova, da spavaš s mačkom i ne moraš se stalno kupati, jer ćeš istanjiti kožu.
Baba te nikad, ali nikad neće odati roditeljima, baka će ipak popričati o tvom ponašanju.

Baka te vodi u muzičku. Baba te uči seljačke pesme.

Kada se probudiš baka te pošalje po hleb i mleko. Kod babe kada se probudis čekaju te vrući uštipci i tek uzvareno mlijeko.

Baka ti da jedan kolač posle ručka, baba ti ispeče pun vanjik šapa jedeš koliko možeš i kad hoćeš. Baka ti sprema španać i dzigericu, baba ti peče pituljice i prži suvo meso.

Baku često boli glava kad dođe s posla pa mora da legne. Babu nikad ništa ne boli legne uveče kad pođe spavati. Jedino kad je promena vremena probada je iza plećke, tu je Šarava davno ciftom udarila, privije uveče sjernu vunu i ujutru bude k’o nova.

Kod bake se zna šta je za decu a šta nije. Kod babe je sve za decu posebno za tebe.

Baka drugu decu nikad ne zove u stan, baba svima maže džem od drenjaka i svima tepa fina moja deca.

Kad si bolestan baka ti da limunadu bez šećera i zovne doktora Bojića njihovog prijatelja. Baba te masira rakijom, kolje pevca, pravi supu, šalje đeda u varoš da ti kupi ptičijeg mleka ako treba.

Kad baka pije kafu s drugaricama ti čitaš knjigu u drugoj sobi. Kad baba pije kafu s jetrvama i konama ti logično piješ s njima belu kafu.

Baka ti čita bajke pred spavanje, baba ti priča najljepše priče koje izmišlja i moli se Bogu iznad tvog kreveta. Kod babe pored ikone stoji tvoja slika. Baka nema ikonu, ima mnogo umetničkih slika.

Kada doneseš đacku knjižicu baka kaže da je to rezultat truda i rada. Baba kaže, ljubi baba svoju pametnu glavu i svoje petice i da ti pare koje je štedila celu godinu.

Baka ti za svaki rodjendan kupuje knjige i podstiče da čitaš, baba misli da ćeš oćoraviti od tolikog čitanja. Eno, kaže, Đoko Mirkov, povazdan gledo’ u te knjige, sad k’o avetinja ‘oda po varoši. Pušti ti to, igraj se imaš kada glavu razbijati.

Kada odrasteš, pa dovedes devojku da je upoznaju, baka indirektnim pitanjima sazna sve što je zanima. Baba pita od koje je familije i koju slavu slavi? Ništa je više ne zanima.
Baka deli ljude na obrazovane i neobrazovane, baba na dobre, loše i one što su im oči na vr’ glave, tih se, veli, najviše čuvaj.

Naravno vole te i jedna i druga, svaka na svoj način onako kako je kojoj blisko.

Baka od tebe pravi gospodina sa manirima, sprema te za društvo. Baba od tebe pravi čoveka, ljudinu i sprema te za život.

Ne znam da li su baka i baba isto. Meni je baba – baba!