Sveti Luka je skončao sa 84 godine, tako što su ga pagani mučili, pa su ga i obesili o maslinu u gradu Tebi. Pokopan je u Tevi, u današnjoj Siriji. Njegove mošti su tu ležale do druge polovine četvrtog veka kada su, za vreme vladavine Konstantina Velikog, mošti prebačene u Carigrad i položene u crkvu Svetih apostola. I tu počinje zanimljiva priča o moštima Svetog Luke koje su došle i do Srbije.

Jedan latinski plemić Frugo je 1204. godine, posle pada Carigrada uzeo mošti Svetog Luke, natovario ih na lađu i krenuo ka zapadu. On je doživeo brodolom u blizini epirske obale. Ostavši bez lađe morao je da se oslobodi teškog prtljaga, između ostalog i moštiju Svetog Luke. Prema nekim tvrdnjama, mošti su bile predmet trgovine, a cena za prenos moštiju je iznosila 600 dukata.

Mošti su ispolovile na epirsku obalu, kod grada Rogosa. Tu počinju da se dešavaju čuda. Kult Svetog Luke je vrlo brzo zaživeo. Dva i po veka kasnije, 1452. srpski despot Đurađ Branković smatraće da jedino čudo može da spasi Srbiju od svega lošeg što je zadesilo zemlju. Čudo zvano mošti Svetog Luke. Ovo se može smatrati pravim političkim marketingom u kasnom srednjem veku, pošto prvi nije sigurno!

Ovaj poduhvat je tražio mnogo truda i novca. Svetogorski monasi su despotu potvrdili autentičnost svetinje. U to vreme je Grčka bila pod vlašću Osmanlija. Zato se kontaktirao sultanov namesnik zadužen za epirsku oblast.

Poslato je poslanstvo koje je najbolje znalo da koristi diplomatiju podmićivanja kod turskog namesnika. Poneli su poklon od 30.000 dukata. Međutim, lokalno stanovništvo nije htelo da se tako lako odvoji od moštiju. Zato su srpski izaslanici pribegli klasičnoj krađi. Odmah da znate da je to bilo sasvim normalno za ono vreme. Srbi su, uz pomoć turskog namesnika, prošli kroz tajni prolaz do kule gde su počivale mošti i – odneli ih!

Navodno, postoje dva rukopisa iz ovog perioda  i oba govore o prenosu moštiju. Sam prenos je, zapravo, bila želja samog apostola Luke. I u jednom i u drugom rukopisu piše da je neznanac ispričao despotu Đurđu priču o moštima u Rogosi i apostolovoj želji da one promene mesto počivališta. Rukopis koji se danas čuva u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu kaže da je neznanac iz priče bio prerušeni apostol. Drugi rukopis, koji se od 1881. godine nalazi u Narodnoj biblioteci u Parizu, kaziva da se apostol obratio turskom namesniku u Rogosi rečima: „Što me ne pustiš?“

Kako su mošti putovale do Srbije, nije poznato. Mošti su prenoćile u manastiru Gračanica, kada se desilo i jedno čudo. O tom čudu piše u povelji koja se čuva u Parizu. Gračanički proiguman Jakov je sumnjao da su pred njim mošti Svetog Luke. Pošto je imao problema sa očima, on se pritisnut bolom, pomolio svetitelju i njegovim moštima. Tad je čuo glas: „Zašto mi se moliš kad ne veruješ da sam to ja?“ Proiguman se pokajao, a svetitelj ga je izlečio. Čuda su nastavila da se dešavaju do Smedereva i u Smederevu.

Litija u kojoj je bio kovčeg sa moštima prošla je kroz Smederevo i mošti su položene u gradsku crkvu posvećenu prazniku Blagoveštenja, a datum prenosa, 12. januar 1453. po starom kalendaru ustanovljen je kao praznik prenosa moštiju. Ubrzo će Sveti Luka i njegove mošti postati najznačajniji kult u Srbiji.

Ispada da ni mošti nisu pomogle da Srbija ne padne pod Osmanlije. Posle pada Smedereva, 20. juna 1459. Godine, mošti su kratko boravile u Kupinovu, u Sremu. Unuka despota Đurđa, Mara Branković, se tri meseca pre pada Srbije udala za bosanskog kneza, a potonjeg kralja Stefana Tomaševića. U miraz je donela mošti Svetog Luke koje su položene u hramu u Jajcu koji nosi njegovo ime, specijalno izgrađen za njih. Pošto je i Bosna pala 1463. godine, franjevački monasi odneli su mošti u Dubrovnik. Međutim, na putu ih je presreo jedan bosanski velikaš i po vrlo visokoj ceni je otkupio mošti da bi ih dao Mlečanima…

Izvor: rokselana.com

Srpska pravoslavna crkva i mi vernici 31. oktobra slavimo Svetog Luku. Iako je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom, na ovaj dan ne bi trebalo raditi nikakve teže poslove.

Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih porodica, a vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata. Kao svog zaštitnika slave ga i obrazovne ustanove, među kojima je i Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.

U spisima na starogrčkom i crkvenoslovenskom jeziku sveti Luka se “opisuje” kao “pouzdani lekar duše i tela“. Apostol Pavle ga je zvao “ljubljeni lekar”. Poštuje se kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, farmaceuta i bolesnika, mnogih porodica. Poznato je da je lečio besplatno. Veruje se da njegove mošti imaju isceliteljsku moć.

Sveti Luka je rodom iz Antiohije. Sveti Luka je jedan od prvih propovednika hrišćanstva, savremenik Isusa Hrista i jedan od pisaca Četvorojevanđelja. Smatra se da je Jevanđelje po Luki – treće jevanđelje u Novom zavetu napisao oko 60. godine.

Posle smrti apostola Pavla, Luka je nastavio da propoveda hrišćanstvo po Italiji, Dalmaciji i Makedoniji. S obzirom da je izučavao živopisanje, oslikao je tri ikone Presvete Bogorodice za koje se veruje da su najverodostojnije jer smatra se da je sveti Luka lično poznavao Bogorodicu i da su ove ikone sa njenim likom najbliže njenom pravom izgledu, a poznata je i “ikona u ikoni“, koja predstavlja Svetog Luku i u perspektivi ikonu Bogorodice koju svetitelj oslikava. Takođe, naslikao je ikone svetih apostola Petra i Pavla. Zato se sveti Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa.

Isceliteljska moć moštiju

Sveti Luka je život okončao u 84. godini kada ga, kako je zapisao vladika Nikolaj Velimirović, “zlobni idolopoklonici udariše na muke, Hrista radi, i obesiše o maslinu u gradu Tivi”. U 4. veku naročito se pročulo mesto gde su počivale časne mošti svetoga Luke, zbog isceljivanja koja su se zbivala od njih. Posebno isceljivanje od bolesti očiju. Saznavši o tome car Konstancije, sina cara Konstantina, poslao je upravnika Egipta Artemija da mošti svetoga Luke prenese u prestonicu, u Carigrad, što je i bilo učinjeno.

Despot Đurađ Branković je 1453. godine preneo mošti apostola Luke u Smederevo. Njegova unuka Mara, udala se za bosanskog kneza i kasnijeg kralјa Stefana Tomaševića, tri meseca pred predaju despotovine 20. juna 1459. i u miraz ponela mošti Svetog Luke. Kako je i Bosnu 1463. godine zadesila ista sudbina, grupa rimokatoličkih monaha iz reda franjevaca odnela je mošti u Dubrovnik, a odatle u Veneciju. Mesto čuvanja prvo je bila crkva Svetog Nikole na moru, a kasnije crkva Svetog Jova, mesto gde mošti i danas počivaju.

Običaji

Običaji našeg naroda sežu iz davnih vremena i u mnogim krajevima zemlje ostali su nepromenjeni, autentični kao pre više vekova i danas predstavljaju divan aktuelan spoj tradicionalnih vrednosti i vere. Na ovaj dan nikako ne bi trebalo da budete preki i nervozni, da se upuštate u svađe i rasprave, jer je Sveti Luka bio blag i miran i uvek pomagao ljudima.

Na Lučindan se puštaju ovnovi da skaču na ovce, a čobanima se daje svečana i bolja užina ili im se nose pite, koje u Hercegovini zovu pazarice. Kada ovca “zateže”, kažu da će biti teška zima. Ako ovce lakše primaju ovnove, veruje se da će proleće ranije doći. U Srbiji se na Svetog Luku koncima opasuju torovi da vukovi ne bi davili stoku, a kaže se i: “Ide Luka, eto vuka” ili “Sveti Luka, sneg do kuka”, jer dolazi zima tokom koje vukovi dolaze do sela. U južnoj Srbiji se po prvom gostu koji uđe u kuću na Lučindan gata kakva će zima ili godina biti. U Crnoj Gori kažu da je duga na nebu pojas Svetog Luke.

Molitva Svetom Luki

O, Sveti Luka, Bogom izabrani i Majkom Božijom blagosloveni, propovedniče po svoj vaseljeni Evanđelja Hristovog, mučeniče i apostole, pomoćniče svima koji te molitveno prizivaju, pomozi i nama, nepotrebnim slugama Gospodnjim. Jer mi se zbog naših mnogih pregrešenja nalazimo u tami i seni smrtnoj i udaljeni smo od Boga bezmerno daleko. A zbog stida koji osećamo zbog toga, i nemajući smelosti da Ga sami zamolimo za oproštaj, prizivamo tebe, veliki svetitelju Božji, kao onoga koji u Njegovoj neizmernoj svetlosti prebivaš, da Ga umesto nas moliš da se smiluje na nas.

Umoli Ga, Sveti Luka, da se ponovo u nama rodi strah Gospodnji, strah koji rađa ljubav, a greh odgoni. Jer mi smo toliko navikli da grešimo svakoga dana i časa, pa i u snu, kao da smo zaboravili reči Gospodnje: “Stražite, jer ne znate časa kada ću Ja doći”. Kao da nas svakog trena ne može pozvati iz ovog privremenog života u večni. Taj strah, taj osećaj, tu premudrost, kako kaže Psalmopevac David, probudi u nama, Sveti Luka. I neka se onda, tvojim molitvama, u nama rode suze pokajanja. Suze koje će sve zakutke naše duše da očiste od greha koji se nataložio na njoj. Jer mi, po svom bezosećaju i duhovnoj obnevidelosti, ne možemo ni daplačemo nad svojim mrtvacem, nad samima sobom, a tako mnogo suza, potoke suza, trebalo bi da prolijemo za bezbrojne grehe koje učinismo.

Pomozi nam, neukima i nerazumnima da razumemo Pismo koje si i ti pisao, jer onaj ko ga istinski razume, ko istinski shvati reči njegove, taj beži od greha kao od ognja, i svim silama teži da se približi Bogu. Jer taj shvata da je greh smrt, a Bog život. Pomozi nam zato, Sveti Luka, da se, to shvativši, očistimo od greha, i pređemo iz smrti u život. Da nam Bog bude sve u svemu. Da od sada uvek budemo u Njegovoj blizini. Neka nam, kao tebi i Kleopi kada ste išli za Emaus srce i duša stalno trepere od Njegovog prisustva. Tada će mir vladati u nama, nebeski mir, koji će nam utvrditi nadu na Carstvo Nebesko, i tom radošću ćemo dobiti snagu da strele lukavoga koje svakoga časa lete ka nama, lako odagnamo od sebe.

A sa tom nadom će ljubav Božija koja je u nama da nas pripremi za put ka Večnoj Otadžbini, gde su sve Sile Nebeske, svi Sveti, i Majka Božija pred njima, čiji si ti blagi lik u ikoni, toboj naslikanoj, ovekovečio. Neka nam oči srca našeg neprestano gledaju tu lepotu, i njome se naslađuju, kako bi se već ovde zacarilo u nama Carstvo Nebesko, u koje neka se tvojim molitvama, Sveti Luka, i preselimo kada nas Gospod jednom pozove, pa da onda večno slavimo Boga u Svetoj Trojici: Bespočetnog Oca, Jedinorodnog Sina i Svesvetog Duha, kroz svu večnost beskonačnih vekova. Amin.

„Meštani šest godina ne smeju da pomere sveto drvo kruške koje je palo na put kod Pirota,“ u pitanju je sveto drvo – Zapis.

„Oko ovog drveta su se decenijama okupljali meštani i obeležavali seoske slave i obavljali verske obrede. Drvo je palo od starosti i preprečilo put. Od tada imamo velikih problema da stignemo do svojih imanja. Niko se zbog sujeverja ne usuđuje da uzme motornu testeru u ruke i saseče drvo,“ rekao je jedan od meštana Pirota, Voja Marković.

Čajkanović definiše sveto drvo zapis kao: „Senovito drvo, fetiš, koje se nalazi u polju i u kome je urezan krst.“

Prema pojmovniku Srpske culture, poznat je još i kao potpis, miro, bogomolje.

Koje drvo se bira za zapis?

Za sveto drvo zapis se najčešće bira drvo hrasta, zbog tradicionalne veze sa staroslovenskim bogom Perunom, ali, za zapis može biti odabrano i neko drugo drvo: cer, brest, divlja kruška.

Međutim, mogu se obožavati i pojedini istaknuti primerci: bor kralja Milutina u Nerodimlju, kruška kod Đevđelije, brest u Petrovgradu, orah kod Molovina u Sremu, lipa kod izvora Cornika u Slavoniji („najstarija jugoslovenska lipa“ – Šulek).

Poreklo kulta svetog drveta zapis

Kult svetog drveta zapis jedno je od najstarijih i najdublje ukorenjenih verovanja u pravoslavnoj kulturi koje vodi poreklo iz staroslovenske mitologije u kojoj su božanstva vrlo konkretno otelovljena u prirodi. Ovaj kult je toliko prihvaćen da u njemu učestvuju i sveštenici.

Senovito drvo

Sveto drvo zapis spada u grupu senovitih drveta, odnosno drveta za koja se verovalo da one pripadaju ili nekoj duši (npr. bosiljak koji je samonikao na Isusovom grobu) ili dobrom ili zlom demonu (brest, jasen, jela, bor pripadaju vilama, a zova i orah zlim demonima), ili divovima – koji su najstarije forme paganskih bogova, i najzad – božanstvima.

Međutim, određeni naučnici smatraju da biljka ili drvo sami po sebi nikada nisu bili obožavani, već da su oni eventualno mogli biti smatrani stanom demona ili božanstva, što znači da su sveta drveta najprimitivniji hramovi.

Zapis je tabuiran i neprikosnoven, što znači da se na njega ne sme peti, njegove grane i stablo se ne smeju uništavati. Ne smeju se čak ni skupljati grane koje su otpale same od sebe, jer se smatra da će prokletstvo stići onoga ko to učini, kao i celu njegovu porodicu.⁷

U tabuiranost zapisa, veruje se i dan-danas. Pored primera o srušenom drvetu kruške koje niko nije smeo da pomeri sa puta, setimo se I hrasta u Savincu, kod Takova, starog 600 godina. Ovo drvo je posečeno radi izgradnje auto puta, ali su meštani dugo negodovali zbog najavljene seče Zapisa i izazvali tadašnju ministarku infrastrukture da dođe i lično proba da ga poseče ako sme.

Skidanje kletve senovitog drveta

Čajkanović ističe da postoji način da se onaj koji seče senovito drvo zaštiti od uroka: „Jedan seče, a drugi čeka sa kamenom u ruci, pa čim onaj poseče drvo, ovaj drugi brže-bolje postavi kamen na panj.“

Smatra se da ova metoda uspeva jer se veruje da kamen ima moć da privuče i veže za sebe svaku dušu, kao što grobni spomenik ima za primarni cilj da za sebe veže pokojnikovu dušu, kao i beluci kojima se oivičuje grob i beluci koji se bacaju u grob pokojnika za koga postoji strah da se ne povampiri.

Tako i kamen koji se stavlja na panj ima zadatak da veže dušu drveta uz sebe, te da ona ne bude u mogućnosti da ode i izvrši osvetu.

Hrišćanski običaji vezani za sveto drvo – zapis: zavetina

Zapis je smatran za mesnu svetinju. Osveštavali bi ga jednog od kalendarskih praznika koji je obeležavan kao zavetiš, ondosno obetina, tj. kao seoska slava – zavetina. Zavetine imaju funkciju da zaštite selo i useve od nepogoda, a i radi letine, dobrobiti stoke itd.

Oko zapisa se sprovode litije krstonoše, odnosno, meštani sela tri puta obilaze oko zapisa, sveštenik ga osveti i pričesti, tj. obnovi se krst i sipa ulje s tamjanom u rupu provrćenu svrdlom, pa se onda obeduje pored drveta.

Pored više zapisa u polju, postoji i glavni ili opšti zapis u naselju ili pored njega, i tu se obavlja glavni obred. Glavni zapis se još i kiti, i pod njim se seče kolač i kolje brav, tj. prinose mu se žrtve.

Litije – krstonoše

Litije – krstonoše su u delu Milana Vukovića, opisane ovako: „Svako selo ima jedan određeni dan koji praznuje da bi zaštitilo svoju letinu od vremenskih nepogoda ili umolilo Boga za blagodetnu kišu. To je obično neki dan između Uskrsa i Petrovih poklada. Toga dana narod se iskupi kod crkve, pa na čelu sa crkvenim znamenjima: krstom, ikonom i crkvenim barjacima obiđe što je moguće veći prostor seoskog atara.

Na pojedinim raskršćima, kod zapisa i na drugim mestima, litija se zaustavlja da sveštenik očita molitve, pa se ide dalje sve u krug natrag do crkve. Negde je običaj da litija obiđe groblje. Negde se kod zapisa učesnicima u litiji sprema zakuska, pa i kolo zaigra.

Glavno bogosluženje održi se ili kod nekog poznatog zapisa, ili raskršća ili po povratku u crkvu. Na bogosluženju domaćin litije lomi sa sveštenikom kolač, odnosno pogaču. Polovinu preda svešteniku, a drugu polovinu preda licu koje će biti domaćin sledeće godine.

Za sve vreme litije pevaju se naročite pesme ili upućuju molbe Bogu da pošalje kišu. („Krstonoše Boga mole, da udari rosna kiša…“)

Sela koja nemaju svoju crkvu, iskupe se kod svoga zapisa ili seoskog krsta, a crkvena znamenja (krst, ikone, barjake) donesu iz crkve kojoj pripadaju.

Kroz fenomen zapisa žive i paganski rituali i hriščanski običaji, i održava se duh jedinstva zajednice, i slavi se život, i neguju se običaji, ali se isto tako pre svega slavi priroda i vraćanje njoj, kroz sveto i tabuirano, ali pre svega kroz ritualno.

Uči se da je drvo dobro i da se mora čuvati. Zapis stoji i kao podsetnik na vremena kada ekologija nije postojala, jer tada nije bilo potrebe za očuvanjem prirode, jer nije ni bila uništavana od strane čoveka, već slavljena i poštovana.

Izvor. kulturaipriroda.org

Vladika Grigorije, episkop diseldorfski i cele Nemačke, duhovni vođa deli s nama svoje duboko promišljene mudrosti o kontroli besa i o važnosti umerenosti u izražavanju reči. Njegova priča počinje sećanjem na savet koji je dobio od jedne bake kada je bio dečak. Baka, primetivši da je bio sklon plahovitosti, podelila je sa njim dragoceni savet: “Sine, pre nego što bilo kakvu odluku doneseš, okreni se na sve četiri strane sveta.”

Vladika je uz post napisao i sledeće:

– I nakon toliko godina, svakoga dana se bar jedanput uvjerim u to koliko je baka Jevrosima bila u pravu”, pa dodaje: “Važna napomena: Ćutanje koje ovdje pominjem odnosi se upravo na one situacije kada smo bijesni, i kada je bolje sačekati da se bura u nama stiša, kako bismo nakon toga mogli razložno i smireno razgovarati s onima koji su taj bijes izazvali…“

Ovaj savet, iako se na prvi pogled može činiti jednostavnim, pokazao se izuzetno efikasnim u kontroli emocija, naročito besa. Taj trenutak refleksije omogućavao mu je da zaboravi na trenutni bes koji ga je obuzimao, jer bi fokusirao svoju pažnju na širinu sveta ispred sebe.

– Ja sam to primenjivao i učinilo se vrlo delotvornim. Jer, dok bi se okrenuo na četiri strane sveta i pogledao na četiri strane u daljinu, već bih zaboravio zbog čega sam bio kivan.

Nakon mnogo godina iskustva i dubokog promišljanja, vladika Grigorije deli još jedan dragocen savet o kontroli besa. On nas podseća na moć reči i kako se one mogu koristiti kao oštro oruđe. Reči su, kaže on, oštrije od svakog noža, jer mogu povrediti i uništiti.

Vladika Grigorije podseća na značaj uzdržavanja od brzog izgovaranja reči u trenucima besa. Takođe nas podseća da se učenjem ćutanja i promišljanja pre nego što govorimo, možemo zaštititi od mnogih nepotrebnih konflikata i problema, piše stil.kurir.rs.

– Najpre se uzdržite od izgovaranja bilo koje reči. Jer reč je oštrija od svakog noža. Reč je nešto što nas podiže i obara. Ali naučite se jednom i vi i ja, da niko od ćutanja nije postradao, samo se strada od reči i samo nas reči udaljavaju.

Ovaj mudar savet nas uči važnosti pažljivog razmišljanja pre nego što izgovorimo bilo kakve reči. Ovaj savet nas inspiriše da budemo pažljivi i odgovorni u komunikaciji s drugima, čime ćemo stvoriti lepši i harmoničniji život za sebe i ljude oko nas.

Izvor: direktno.rs

Koliko izgled ponekada ume da nas prevari, te i da nije sve onako kako nam se u prvi mah učini, najbolje je na svoj koži osetio otac Gojko Perović, rektor Cetinjske Bogoslovije, tokom boravka u manastiru Ostrog.

Govoreći o veri, protojerej-stavrofor Gojko, koji važi za jednog od voljenijih, umnijih te i poštovanijih sveštenih lica u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ispričao je jednu anegdotu kroz koju je opisao situaciju koji je svako od nas makar jednom doživeo.

Naime, dok je stajao u prostoriji gde se nalazi ćivot Svetog Vasilija Ostroškog, u nju je ušao mladić koji je em bio neprikladno odeven, em je u prostoriju uneo sok, zbog čega je otac Gojko mislio da se radi o nekome ko nema poštovanja, obzira i osnovne kulture. Međutim, kada je mladić progovorio, on je shvatio koliko je vizuelno pojmljenje nekoga ustvari jedna velika zabluda kojoj smo svi mi podložni.

– Desilo mi se jednom da je kod ćivota Svetog Vasilija ušao jedan momak, onako – u papučama i šortsu, i nosi jednu limenku sa sokom. I pošto ja sad imam neko nastrojenje da odmah zavedem neki red tamo – kao sveštenik, ja ga gledam i kažem u sebi: “Ne mogu da verujem da čovek nosi limenku i ide pravo na ćivot Svetog Vasilija Ostroškog?!” Ali, kažem sebi: ” ‘Ajde, neću ništa da mu pričam, hajde da sad ne pravimo svađu… Pa, ako baš krene onu limenku da stavi, Bože oprosti, na ćivot, onda ću da reagujem”. On ide s onom limenkom, dolazi do mene. E sad, pazite, ja mu ne pričam ništa, ali u sebi govorim sledeće stvari: “Magarče jedan, je l’ imao iko da te nauči kako se ulazi u crkvu?! Pa, je li moguće da ne znaš da ne treba ta limenka da se unosi kod moštiju Svetog Vasilija?! Pa, gde ti je pamet!? Jesi li glup, jesi li lud…”, ja to sve u sebi govorim o tome momku.

On je prišao. E, da li je on sad osetio šta mu ja pričam u svome srcu, okrenuo se i kaže meni: “Oče, je li vruće?” Ja kažem: “Pa, jeste”… Kaže on: “Evo malo soka da se osvežite.”

Eto kako srce radi, kako duša radi… A sve ti se čini ti to radiš iz najveće pobožnosti: on je grešnik, on nosi limenku, ja sam sveštenik, ja ga osuđujem i to s pravom! Pogledajte kako može čovek da se prevari! U suštini, Hristos kaže: “Ne sudite, da vam se ne sudi.” Nemojte nikoga da osuđujete – rekao je on.