Bahrudin je sinonim besmislenog rata jedne države koja u raspadu slala svoju decu u smrt, po tome ćemo ga pamtiti

Emotivna priča o Behrudinu odjekuje i posle 30 godina, podsećajući nas na veliku složenost života tokom devedesetih godina. Kroz suze i emocije, Behrudin je postao simbol ne samo ratne generacije, već i vremena koje je obeležilo čitav region.

Na trenutak se vraćamo u prošlost, u vreme kada je Behrudin imao svega dvadeset godina. Sećamo se kako su njegove izjave u Jutelovom prilogu o JNA vojsci naterale mnoge na suze. Tada je njegova mladost bila ispunjena ne samo nevinim godinama, već i ratom koji je razdirao tlo bivše Jugoslavije.

U tom teškom trenutku, novinar ga je pitao za razlog ove bitke, na šta je on iskreno odgovorio: “Ma otkud znam. Koliko ja to kužim, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. Samo se molim Bogu živ da ostanem, da se vratim u kasarnu.” Njegove reči su bile prostodušne, iskrene i duboko ljudske, odražavajući ne samo njegovu neizvesnost već i zbunjenost pred strahotama rata.

Preživeo je rat, ali ne i smrt

Behrudinove molitve su uslišene. Preživeo je rat, uspeo se vratiti kući, započeo porodicu – oženio se, dobio decu, prvo ćerku, pa sina. Dok se život kretao napred, jedan kobni dan, 18. juna 1998. godine, sve se preokrenulo. Mladić, koji je nekada bio vojnik i koji je dotakao mnoge svojom iskrenošću, nastradao je u saobraćajnoj nesreći. Vozeći se u pravcu Bosne, ka svom domu, Behrudin je gajio u sebi nadu, sreću i očekivanje. Njegova žena Aida se upravo porodila, dobili su sina Damira. Kući ih je čekala i petogodišnja kćerka Esmeralda. Ta slika potpune sreće postala je mračno obeležje onoga što je usledilo.

Poginuo je mlad momak koji nikada nije video svog sina

Škripa guma i udarac. 18. juna, pre dvadeset godina, preminuo je mladić, koji nikada u životu nije video svog sina. Zove se Bahrudin Kaletović. Mladi ljudski život prekinut je u trenu. U trenu su deca ostala bez oca i žene bez muža. Danas, nakon svih ovih godina, neko bi se mogao zapitati kako bi Damir bio da ima oca Bahrudina. Ali i žena i deca su se preselili u Austriju, u Beč i zauvek napustili Bosnu i Hercegovinu.

A sudbina je navela da je Bahrudin Kaletović pre tačno 27 godina izrekao najlegendarniju i najtačniju rečenicu o poslednjem klanju Jutelovom novinaru Ivici Puljiću: „Oni kao da hoće da se otcepe, a mi nećemo“.

I to je bio početak Bahrudinovih muka. Ni Ivica Puljić ni bilo ko u Kosmosu nije mogao znati da će Bahrudin nakon toga živjeti još sedam godina. Urađeno za jedan dan. A tih sedam godina je bilo, a ni sedam života prosečnog Evropljanina nije moglo da stane u njih.

Kaletović se dobrovoljno prijavljuje u rezervni sastav policije.

“Bio sam vezni, često na prvoj liniji, tamo sam video pravi pakao. Posle svega što sam doživeo, ono što se dogodilo u Sloveniji je mačji kašalj”, reći će Kaletović kasnije u intervjuu za Nedeljni dnevnik. Preživeo je rat. Oženio se tokom rata. Bio je oženjen suprugom Aidom…

Behrudinova sudbina, protkana ne samo ratom već i nesrećom, pokazuje nam kako život može biti surov i nepravedan. Onaj isti vojnik koji se nasmejao čitavoj bivšoj državi svojom jednostavnošću, zapravo je postao oličenje tadašnjeg vremena. Njegove reči, izgovorene sa tugom i neizvesnošću, sada postaju deo istorije. Iako je prošlo dvadeset godina, emocija i suština tih reči i dalje imaju snagu da nas dirnu.

Njegova rečenica “Molim se Bogu da se živ vratim u kasarnu, danas su mi poginula tri druga…” ostala je urezana u kolektivnom sećanju. Behrudin se, na kraju, vratio u kasarnu svoje sudbine. Njegova priča, prepuna suza i dubokih osećanja, nosi sa sobom teret prošlosti i podseća nas na sve ono što smo prošli kao društvo. Dok se sećamo njega i svih onih koji su prolili svoje suze i krv, odjekuju reči koje nas pozivaju da nikada ne zaboravimo i da cenimo svaki trenutak koji nam je dat.

Pogledajte video https://www.youtube.com/watch?v=xsaQKJKeggo

Izvor: kurir.rs

Milijana i njena baka Leposava žive u tako malom selu da čak i nije upisano na mapi, na udaljenim obroncima planine, 40 km od Kladova. Njihova srceparajuća, ali u isto vreme i herojska priča, je priča za koju volonteri humanitarne organizacije 28. jun kažu da je jedna od najpotresnijih sa kojom su se susreli od kako se bave humanitarnim radom.

Sa Milijanom su se prvi put upoznali 2019. godine, kada je imala samo 6 godina.

Rođena je sa cerebralnom paralizom i ozbiljnim poremećajem bubrega, nema moć govora, ne može da hoda bez tuđe pomoći, niti može da jede čvrstu hranu. Milijana u životu poznaje ljubav samo jedne osobe, ljubav svoje bake.

“Njena baka Leposava je najveći borac na koga smo naišli za 11 godina humanitarnog rada. Od kada se Milijana rodila, baka je vodila svu potrebnu brigu o njoj, menjala joj katetere, pelene, spremala hranu i brinula se o svakoj njenoj potrebi, u svakom trenutku, svakog dana. Činjenica da Milijana živi u tako dobrim higijenskim uslovima, iako živi u kući od blata staroj preko 100 godina, najbolje svedoči o lavljem duhu njene bake, koja je ceo svoj život posvetila brizi o njoj, kaže Snežana Dimitrijević, potpredsednica 28. juna.

Ova organizacija je prethodnih godina učinila sve da pomogne Milijani i njenoj baki… Nabavili su im nove kuhinjske delove, novi frižider, dušekea za krevete, blendere da bi Milijana mogla normalno da se hrani, novu garderobu, pelene. Takođe, finansirali su tekuće medicinske tretmane.

Međutim, renoviranje ili izgradnja nove kuće u njihovom udaljenom kraju pokazala se izuzetno izazovnom. Porodica generacijama živi na toj zemlji, izrazito su vezani za nju, a bavljenje poljoprivredom predstavlja osnovu njihovog opstanka, tako da preseljenje Milijane i Leposave na drugu lokaciju nije bila opcija.

“Zima se približava, kuća preti da se uruši a povećana buđ i vlaga čine život Milijane i bake sve težim i opasnijim, tako da nemamo drugog izbora nego da iznajmimo tešku mašineriju i postavimo im novu montažnu kuću na toj udaljenoj planini. Baka Leposava više neće morati da moli farmaceute za besplatne katetere za njenu unuku. Naš plan je da ih smestimo u novi, topli dom, pobrinemo se za sve njihove medicinske troškove i obezbedimo im dostojanstven život”, ističe Snežana Dimitrijević iz 28. juna.

Svako ko ima mogućnosti i želi, može da pomogne, jer svaka pomoć je dobrodošla.

Izvor: serbiantimes.info

Da nešto s njenim srcem nije u redu primetila je nakon trčanja.”Tog dana sam trčala oko 16 kilometara i baš se vratila do svog automobila kada sam počela da se osećam loše.

Noge su mi se tresle, počela sam da povraćam. Otišla sam u bolnicu. U poslednje vreme sam bila u bolnici šest puta, ali uveravali su me da sam zdrava i u dobroj formi, i da ništa ne brinem”, ispričala je Šeron, a prenosi Dejli mejl.

Ali, jedno jutro, nakon što je opet završila u bolnici, lekari su otkrili da joj je srce u toliko lošem stanju da prognoziraju kako neće dugo živeti ako ne dobije novo. Dijagnostikovali su joj gigantski miokarditis, poremećaj koji uzrokuje upalu srčanog mišića.

Dali su joj lekove i dva puta je operisali ne bi li vratili ritam srca u normalu. Ali, izgubila je puno krvi i srce joj je stalo. Izgubila je svest.

Jetra je počela da otkazuje. Transplantacija je bila jako hitna. Srećom, 19. marta 2011. godine javili su joj da se pojavilo srce za nju – navodno od vojnika koji je preminuo od povreda nakon ranjavanja u Iraku, a završio je u istoj bolnici u kojoj je i ona ležala.

Zahvat je prošao u najboljem redu i Šeron se polako oporavljala. Kako joj se snaga vraćala, počela je da primećuje čudne promene u svojoj ličnosti.Pojavila se silna žudnja za pivom i osećala je konstantan smrad vlažnih vunenih čarapa u nosu. Šaron veruje da je to povezano s navikama muškarca kojem je srce pripadalo.

“Sve što sam govorila kada sam se probudila nakon operacije bilo je da želim pivo. Očajnički sam ga želela. Napokon mi član moje porodice uspeo da mi donese konzervu piva u bolnicu i odmah sam je popila”, prisetila se i dodala da je miris čarapa osećala narednih godinu dana.

Šeron kaže kako sumnja da nosi srce vojnika jer su se takve glasine širile bolnicom dok je ležala tamo.

Naime, detalji o tome čiji su donirani organi ne mogu da se otkrivaju zbog strogih smernica britanskog društva za transplantacije. Pacijent može da sazna samo starost davaoca organa,pol, kako je umro i da li postoji rizik od infekcije ili maligne bolesti.

“Nisu mi rekli mnogo o njemu, osim da je imao 38 godina i imao dvoje dece. Izašla sam sa svojom pričom u javnost kako bih podstakla ljude na doniranje organa. Da nije bilo srca tog čoveka, ja ne bih imala priliku da gledam kako moja ćerka odrasta i kreće na fakultet”, rekla je Šeron.

Izvor: 24sata.hr

Sa samo 6 godina dečak Džon Oliver Zipai izdržao je niz medicinskih procedura i tretmana koji bi na veliko iskušenje stavili i odraslog čoveka. Ovom malom heroju dijagnostikovana je leukemija kada je imao samo tri godine.

Roditelji su ga odveli na testiranje kada su primetili da modrica na njegovom telu ne prolazi, a njihov uvek aktivan i veseo dečak postaje sve umorniji. -Bio je to tipičan dan, Džon je bio u vrtiću, došli smo kući, obukao je kostim za Noć veštica. U četiri sata ujutru dobili smo poziv iz bolnice i tada su nam saopštili dijagnozu. Čitav naš svet je stao tog trenutka. Bilo smo u potpunom šoku.- rekla je majka Megan Zipai.

Usledilo je dugo lečenje koje je trajalo skoro tri godine, a hrabri dečak podneo je sve bolne terapije i dug boravak u bolnici.

Nakon što je primio poslednju hemoterapiju, Džon je izlečen i veoma se radovao povratku u školu. Ono što ga je sačekalo pamtiće ceo život.

Njegovi drugari dočekali su ga kao pravog junaka, stojeći u dugoj kolini na hodniku škole, i glasno aplaudirajući svom heroju.

Džon se stidljivo ali ponosno kretao hodnikom, a oči su mu blistale. -Zahvalni smo za svu ljubav i podrčku koju smo dobili! Pogled na našeg sina toga dana bio je čista sreća!-rekao je Džonov otac.

Pogledajte video https://www.youtube.com/watch?v=WHQWhJmAyl8

Iskustvo Suzane koju su ukrali i slagali da je usvojena je neverovatno, a ona je dokaz da su čuda moguća.

Suzana Gervejz je nestala 1969. godine kada je porodica škotskih putnika ponudila da nju i njihovu decu odvedu na odmor u Diznilend na Floridi, ali nikada nije vraćena.

Putnici u Škotskoj i Irskoj se slobodno nazivaju Romi ili samo putnici, a sastoje se od niza različitih, nepovezanih zajednica koje govore niz različitih jezika i dijalekata koji se odnose na različite običaje, istoriju i tradiciju. Skloni su stalnim migracijama, na šta nas samo ime i upućuje.

Suzana je tako rekla da su je prvo u Kanadu, zatim u Australiju i Novi Zeland odveli njeni “novi mama i tata” koji su je od četvrte godine lagali da je usvojena.

U međuvremenu, njena britanska porodica provela je pedeset i tri godine očajnički tražeći je i plašeći se da je više nikada neće videti. Nakon što je Suzanin suprug nedavno objavio apel na Fejsbuku, Suzana je konačno pronašla svoju porodicu. Samo 30 minuta nakon objave, njeni rođaci u Pontefraktu su saznali za nju i požurili da odgovore njenom mužu. Sada je Suzana ponovo spojena sa četvoro od svojih šest braće i sestara.

Suzana, koja živi u Australiji i ima četvoro unučadi, rekla je: „Kao dete živela sam sa svojih šest braće i sestara u starom župničkom domu u turističkom mestu. Ali mi nismo bili “putnici”.

– Mama je bila samohrani roditelj, a braća i sestre i ja smo povremeno bili u hraniteljskim porodicama, pa smo se vraćali kući – ispričala je ona. – U blizini je bila i porodica putnika sa kojima sam se sprijateljila kao dete. Bili su iz Škotske. Žena, koju sam skoro ceo život smatrala svojom majkom, imala je multiplu sklerozu. Imali su dva sina, a mislim da su želeli i devojčicu – rekla je ona. – Pitali su moju mamu mogu li da me odvedu u Diznilend i ona im je dala moj pasoš. Umesto toga, odveli su me u Kanadu, zatim Australiju i kasnije Novi Zeland – ispričala je Suzana gde je sve bila nakon što je nestala. – To je uvek bio njihov plan – dodala je. Suzana, čije je porodično prezime Pris. Oni su joj objasnili da je usvojena jer je njena porodica tako želela.

– Živela sam u zajednici sa putnicima i živela sam lep život i bila sam prilično razmažena – rekla je kroz smeh. – Žena koju zovem mama, koju smatram mamom, umrla je od multiple skleroze kada sam imao samo 10 godina. Iako sam živeo u putujućoj zajednici, bila sam prilično mažena i pažena. Bila sam jako voljena – rekla je. – Moje odrastanje je bilo srećno. Proputovala sam svet – rekla je Suzana.

Suzana, koja vodi dobrotvornu organizaciju Fresh Start Mission sa svojim mužem putnikom Hamiltonom (57), saznala je istinu kada je morala da pruži informacije za novi pasoš i nije mogla da pronađe nijedan papirni dokaz o svom usvajanju.

– Neverovatna veličina onoga što mi se desilo nije me posebno pogodila. Samo sam nastavila sa svojim životom – rekla je ona.

– Upalila mi se sijalica tek kada me je prijateljica koja je usvojena pitala da li se ikada zapitam kako se moja porodica oseća u Velikoj Britaniji – rekla je ona. – Kada sam se prvi put čula sa svojom porodicom, oni su histerično plakali od sreće što sam živa – priseća se ona i dodaje da je tada odlučila da ih poseti u Velikoj Britaniji i ugovorila posetu u vreme svog 57. rođendana kako bi napravite veliku proslavu za celu svoju porodicu.

Tragično, njena biološka majka je umrla pre osam godina ne znajući šta se dogodilo njenoj ćerki. – Do danas ne znamo zašto se policija nikada nije uključila – rekla je Suzana.

– Mislim da je to zato što im je mama dala dozvolu da me odvedu i što smo svi u nekom trenutku bili u hraniteljskim porodicama – rekla je ona.

– Ali tokom godina bilo je nekoliko pritužbi odeljenju za nestale osobe i moja mama se stalno vraćala na mesto gde su putnici bili u nadi da će me pronaći – pojasnila je Suzana za Dejli rekord.

Suzanino ponovno ujedinjenje sa porodicom daje nadu svima koji su izgubili voljenu osobu da se čuda dešavaju. – Ima nade – kaže.

Suzanina nećaka Ema (41) je rekla da ju je njena baka godinama tražila, ali bezuspešno. – Posle njene smrti bilo je toliko pitanja koja su ostala bez odgovora. Tada su stvari bile drugačije. Nije bilo papirnog traga, nije bilo policijskog izveštaja – objasnila je ona. – Nikada nismo mislili da će se ovo dogoditi. Bilo je neverovatno – posebno za moju mamu. Ona ima Parkinsonovu bolest i demenciju pa je neverovatno da je ponovo bila sa sestrom pre nego što joj se stanje pogoršalo – dodala je. Ovakvi slučajevi pokazuju da nikada ne treba gubiti nadu – zaključuje Ema.

Izvor: stil.kurir.rs

Daleko u šumi stajala je jedna stara kućica skoro oronula. U njoj je živela jedna starica. Živela je sama, navikla je na takav način života i nije htela sa decom u grad.

Jednog dana kod starice je došao njen najstariji unuk. Sa sobom je vodio svoju buduću životnu saputnicu. Razlog posete je bio da je baka upozna i kaže mu svoje mišljenje, koje je on jako cenio.

Kad ih je srdačno ugostila ,počela je da gleda u devojku. Ona je bila mršava, lepa ,prava lutka iz izloga. Sa puno šminke i svetlog nakita na sebi. Imala je odelo koje je više otkrivalo nego skrivalo.

Čim su ušli u kuću počela je sa poniženjem da posmatra, skromu staricinu sobu. To se baki uopšte nije svidelo. Kad su se izvinili rešili su da krenu nazad u grad.

Baka je kao i sve bake otišla da im spakuje dosta stvari koje svaka seoska kuća ima. Da bi ih pratila svojoj deci. Unuk ode pod izgovorom da pomogne baki, da čuje njeno mišljenje. Sav ponosit upita baku šta misli?

Znaš sine ja sam stara možda i glupa za te stvari,ali znam da ovde u šumi životinje koje su mnogo male i i slabe, imaju često žarke boje na sebi .One su otrovne i mnogo opasne za ljude. Međutim, postoje i one koje samo imitiraju opasnost, a u stvari su baš bezopasne.

Ja se iskreno nadam da je ova tvoja jedna od njih i da te neće mnogo zaboleti kad te bude ujela.

Izvor: Novi.ba