Dok ne pronađemo osobu sa kojom želimo da provedemo život, svi smo manje ili više iskusili koliko raskid ume da boli. Koliko god da nas je osoba povredila i da je zaslužila da je se ne setimo, osećanja ne mogu tek tako nestati i ono što nužno sledi je period oporavka.

Međutim, ne mora svaki raskid da bude bolan.  Samo ako smo bili vezani za osobu sa kojom nismo više u vezi i ako je ta veza trajala dovoljno dugo da smo mogli da podelimo svoja osećanja, uživamo u intimi, seksualnosti i ako smo tokom veze stvorili blizak i prijateljski odnos biće nam potreban period oporavka. Ono što je bolno u raskidu je misao da sa tom osobom više nikada nećemo imati ono lepo što smo doživeli, gradili, delili. Ono što boli u raskidu su lepe uspomene iz prošlosti i praznina koja se javlja nakon prekida veze ili gubitka osobe koju smo voleli.

Raskid može da boli i zbog prevare, odbacivanja, laži i gubitka poverenja u osobu sa kojom smo bili u vezi. Sve je to svakako bolno i neprijatno ali ne užasno i nepodnošljivo. Posle raskida nastojimo da prebolimo gubitak i prevaziđemo frustraciju koju donosi privremeni osećaj praznine ili povređenosti.

 Kako da prevaziđemo raskid na što bezbolniji način?

Prvo treba prihvatiti da je raskid samo neprijatno iskustvo koje ima ograničen vek trajanja, što znači da iako je neprijatan i frustrirajući, raskid je ipak podnošljiv i prolazan. Tuga, osećanje praznine i druga osećanja koja prate raskid normalna su i neizbežna posledica raskida i ako ih osoba prihvati bez užasavanja i katastrofiziranja, ona polako i postepeno prolaze. Verovanje da je raskid nepodnošljivo, neizdrživo stanje bola dovodi do još veće neprijatnosti i do pojave straha, panike i osećanja bespomoćnosti što osobu može zaista uvesti u stanje depresije.

Da bi ste izbegli depresiju, dozvolite sebi da tugujete, podelite svoja osećanja sa nekim, nemojte poricati osećanja već ih prihvatite, tako ćete olakšati sebi. Ova neprijatna osećanja će postepno prolaziti, javljati se sve ređe i vremenom slabiti, budite strpljivi.

  Zašto su neki ljudi skloni da upadaju u depresiju posle raskida?

Neki ljudi se užasavaju samoće, pogrešno, preterano i nerealistično veruju da ne mogu da budu sami, da je to nepodnošljivo, da ne mogu da tolerišu osećanja dosade, neispunjenosti i frustracije. Takođe, oni često pogrešno procenjuju da će takvo stanje trajati veoma dugo što može dovesti do iscrpljenja, povlačenja u sebe i pada motivacije za životne aktivnosti i svakodnevne poslove. Dakle, reč je o strahu i depresiji povodom neprijatnih osećanja. Ako zauzmete čvrst stav da je raskid samo neprijatno i prolazno iskustvo umesto užasno i trajno, bićete samo tužni, nezadovoljni (možda čak i frustrirani) ali ne i depresivni. Prihvatanjem bez straha i panike ovih neprijatnih osećanja, vi činite da ona prođu i da se vaš život polako vrati u normalne tokove.

Neki ljudi upadaju u depresiju posle raskida zato što veruju i duboko su ubeđeni da ne mogu živeti bez ljubavi. Ovo je potpuno iracionalna, nerealistična i opasna ideja. Ako samo malo razmislimo lako ćemo uvideti da se ljubav između dvoje ljudi veoma retko događa, u odnosu na zaljubljenost, euforiju, nerazumevanje, neslaganje, isprazne veze, flertovanje, seks bez emocija i sl. Dakle, ako se složimo sa činjenicom da se ljubav između dvoje ljudi retko događa, to onda znači da mi veći deo svog života provodimo upravo bez ljubavi. Što dalje znači da je život bez ljubavi sasvim podnošljiv ali ne možda i toliko lep i ispunjavajući, ali svakako podnošljiv i sasvim zadovoljavajući.

Neki ljudi su skloni da upadnu u derpesiju posle raskida jer veruju da su to i zaslužili, da ih je voljena osoba ostavila zato što sa njima nešto nije uredu, zato što manje vrede i sl. Ove osobe čvrsto veruju u iracionalnu ideju da to što su ostavljene predstavlja siguran dokaz njihove neadekvatnosti. Ovakvi i slični samoporažavajući stavovi dovode do depresivnosti, osećanja beznadežnosti a ne sam raskid. Ovde se radi o strahu od negativne samoprocene. Dakle, dok se jedni plaše svojih neprijatnih osećanja i pokušavaju da ih suzbiju (tako što ne dozvoljavaju sebi da tuguju, piju alkohol i koriste druge psihoaktivne supstance, ili prosto poriču bol i ulaze u hipomanično, povišeno raspoloženje koje predstavlja odbranu od tuge i praznine) drugi samoobezvređuju sebe.

To se dešava kod osoba koje su preosetljive na kritiku i odbacivanje jer su u svojoj prošlosti (pre svega u svojoj primarnoj prodici) imale dosta takvih neprijatnih i bolnih iskustava. Ako smo skloni da mislimo da smo manje vredni ili bezvredni nakon raskida, onda je verovatno da ćemo takvo mišljenje o sebi imati i u budućnosti. U takvim slučajevima potrebno je raditi na menjanju slike o sebi i učenju bezuslovnog samoprihvatanja kako bi se prevazišle aktuelne i sprečile buduće depresivne rekacije na gubitak i odbacivanje.

Neki ljudi upadaju u depresiju posle raskida zato što su jako besni na osobu koja ih je ostavila, prevarila ili na neki način povredila. Taj bes ili nisu izrazili, ne znaju kako da ga izraze ili su besni na sebe. Osoba može biti besna na bivšeg partnera ali i na sebe (na primer: osoba je besna na sebe jer je dugo ostajala u vezi u kojoj se osećala loše i trpela iz straha da ne ostane sama, osoba može biti besna na sebe jer veruje da je morala znati i sprečiti da je partner vara i laže i sl). Bes prema sebi se teže podnosi nego bes prema drugome. U ovakvim slučajevima potrebno je otkriti zašto je osoba besna, raditi na prihvatanju i izražavanju besa kao i učenju veština asertivnog izražavanja osećanja kako osoba u budućnosti ne bi ponovo trpela i ostajala u vezama za koje smatra da nisu kvalitetne.

  I na kraju postavimo ponovo pitanje: da li je nužno da budemo depresivni posle raskida? Naravno da ne. Koliko god da smo tužni, povređeni, usamljeni i koliko god da osećamo prazinu mi ne moramo da budemo depresivni. Zašto? Zato što je depresivnost posledica našeg poricanja neprijatne realnosti (izbegavanje i poricanja osećanja tuge, usamljenosti i praznine) ili nerealističnog preuveličavanja i izobličavanja neprijatne realnosti (samoobezvređivanja, katastrofiziranja, potcenjivanja sebe a precenjivanje drugog i sl) i preterane ljutnje na sebe ili drugoga.

Dakle, sam raskid ne stvara depresiju, već naš način razmišljanja o raskidu i sebi. Odaberite da budete tužni ali ne i depresivni, odaberite da budete razočarani umesto besni i povređeni, dokažite sebi da to što ste ostavljeni ne znači da ne vredite ili da ste manje atraktivni, pokažite sebi da je raskid samo neprijatan i prolazan, a ne užasan, prihvatite tugu i druga osećanja i nastavite svoj život jer mnogo toga je pred vama.

Izvor: cosmopolitan.rs

Ljubav  prema sebi je naš najvažniji resurs i pretstavlja temelj mentalnog zdravlja i sreće u životu uopšte. Suprotnost metalnom zdravlju je depresija koja nije ništa drugo nego manjak ili nedostatak ljubavi prema sebi. Ko želi da prevaziđe depresiju mora naučiti da voli sebe.

Nekim ljudima je teško da vole sebe  iako je to njihovo prirodno pravo. Zašto je to tako? Zato što nas od rođenja uče da ne treba da slušamo sebe i verujemo sebi nego drugima (roditeljima, nastavnicima, lekarima, autoritetima), da treba da se žrtvujemo za druge, patimo u ime “ljubavi“. Ceo školski sistem je naparvljen da nas ubedi kako mi ne znamo i kako treba da usvojimo ono što drugi kažu, misle ili veruju. Tako se od početka neguje udaljavanje od sebe i svoje unutrašnje suštine.

Kako se manipuliše ljubavlju?

Ljubav je najjače sredstvo manipulacije, jače od straha. Zarad ljubavi ljudi su spremni da učine svašta, i dobro i loše. Kada smo deca ljubav dobijamo od roditelja i porodice jer kao deca nismo u stanju da volimo sebe. Dete nije u stanju da voli samo sebe, zato što još uvek nema to sebe (nema ego, self). Paradoks je u tome što se ego deteta gradi na impresijama drugih (roditelja i okoline) o detetu. Roditelji i bitni drugi su ogledalo u kojem se dete ogleda gradeći svoj ego. Kako je rekao francuski pesnik Rembo, Ja to su drugi. Način na koji roditelji tretiraju dete, način na koji ga vole direktno gradi detetovu sliku o sebi sa kojom se ono nesvesno identifikuje.

Da li postoji bezulsovna ljubav?

Ljubav koju dobijamo od roditelja nije bezuslovna kako se to veruje. I ta vrsta ljubavi je uslovna. Roditelji kažu detetu: voleću te ako … ili ako radiš to i to neću te voleti … ti nisi dobar dečko … Drugo, roditelji mogu voleti dete samo onoliko koliko su u stanju da vole sebe. U najvećem broju slučajeva roditelji vole svoje dete na isti ili sličan način na koji su njih voleli njihovi roditelji. To naravno ne mora uvek biti tako jer neki ljudi rade na sebi i ispravljaju pogrešne obrazce ljubavi i vaspitanja koje su usvojili u svojoj porodici. Ipak većina to ne čini nego samo nesvesno prenose te obrazce sa kolena na koleno. Radeći na sebi pojedinac ne samo da menja i unapređuje sebe nego to prenosi i na dalja pokoljenja. To znači da ako radim za sebe da mi bude bolje, automatski činim dobrobit i za svoju decu. Kada to ne bi bilo tako toliki uložen napor nebi vredeo mnogo.

Na početku deca će primati ljubav od roditelja. Ako su roditelji zdrave ličnosti oni će početi da dete ohrabruju da se osamostaljuje, poštovaće njegovu individualnost i daće mu slobodu. Pustiće ga postepeno da ode. Takvo dete će postati zdrava, odrasla, nezavisna osoba koja preuzima odgovornost za sebe. Postaće osoba koja voli sebe i to isto čini i sa drugima. Ljudi koji nisu naučeni da vole sebe ne mogu zaista voleti druge jer obrazac ljubavi koji primenjuju na sebi oni primenjuju i na drugima (drugi ne znaju). Zdravi roditelji se vezuju za dete ali ga kasnije puštaju da ode, daju mu slobodu, ne vezuju ga za sebe i ne ucenjuju „ljubavlju“. Dete kada se odvoji ne oseća krivicu i dalje voli svoje roditelje ali na zdrav način.

S druge strane, nevoljeno dete ostaje zavisno od roditelje ili drugih, uporno žudeći za ljubavlju koje nije dobilo. Neka deca nisu voljena a nekoj deci roditelji ne daju slobodu već ih guše i ucenjuju. Nevoljeno dete u odraslom dobu pokušava da kompenzuje osećaj nedostatka ljubavi kroz izrazitu ambicioznost, preteranu zavisnost od drugih ili konzumiranje droge. Osoba koja kao dete nije dobila ljubav od strane svojih roditelja se duboko u sebi oseća prazno, ništavno ili manje vredno. Osoba koja nije dobila od svojih roditelja dozvolu da bude slobodna, da se odvoji bez krivice, ostaje preterano vezana, ima osećaj krivice, zarobljenosti. Osoba se nesvesno identifikuje sa tim osećajima i na taj način ona nosi u sebi jedno patološko jezgro u središtvu svog identiteta. Osoba sebe doživljava i vrednuje iznutra na taj način a pri tom nema svest o tome. To patološko jezgro stvara osnov za javljanje depresije, anksioznosti, adikcija i sl.

Ono što osoba ne zna jeste da je to iluzija, samo jedna od mogućih tačaka gledišta a ne nepromenljiva relanost. Iluzija se bazira na tome što se osoba identifikuje sa bolnim osećanjima. Zbog toga osobi se to ne čini kao iluzija već kao realno stanje. Ljudi većinu svojih verovanja tretiraju kao apsolutne istine a ne kao hipoteze ili mogućnosti. Mnogih nisu ni svesni i nikada ih ne dovode u pitanje. Žive sa njima i po njima kao da su uverenja deo objektivne realnosti. Mnoga uverenja ljudi baziraju samo na osnovu svojih unutrašnjih osećaja. Ne prave razliku između osećaja, njegove interpretacije i okolnosti.

Zašto se mnogi ljudi osećaju manje vrednim, nedovoljno dobrim?

Većina ljudi na planeti pati od „osećaja“ da nisu dovoljno dobri ili da su manje vredni. Da li je to uopšte osećaj? Nije, ne postoji osećaj manje vrednosti, postoji samo verovanje (ideja, koncept) da smo manje vredni. Ta misao nema težinu ako nije praćena nekim neprijatnim osećajem (nabojem). Treba praviti razliku između tog osećaja i njegove interpretacije, zaključka koji osoba izvlači o sebi na osnovu osećaja koji ima.

Navešću jedan primer kako bi to dočarao. Devojka ima osećaj manje vrednosti i pati u vezama sa muškarcima, oseća se nesigurno, pronalazi muškarce koji je kritikuju, ona se trudi da im udovolji i pored toga neki je ostavljaju, drugi varaju a treći ne poštuju dovoljno. Ta devojka je odgajana u porodici gde je majka bila zavisna, submisivna i vaspitavala svoju ćerku da treba da ugađa drugima, da ih poštuje i da je važnije šta drugi kažu nego šta ona sama oseća. S druge strane otac je bio pasivan, inhibiran i nezainteresovan, nije pokazivao mnogo ljubavi prema njoj. Devojčioca usvaja ovaj model posmatrajući roditelje i ona sama počinje da živi po tom modelu. Vodeći se tim modelom, tretirajući ga kao realnost a ne model (jer ona nema svest da je to model) ona se oseća loše jer ne zadovoljava svoje potrebe, ne sluša sebe, ne veruje sebi. Jednostavno naučena je da ne voli sebe. Ali ona nije toga svesna, ona samo živi svoj život onako kako ume. Kao reakcija na to javljaju se loši osećaji koje ona sada tumači kao znak i dokaz njene lične slabosti, neadekvatnosti i manje vrednosti. Pošto ona ne želi da se tako oseća ona ih potiskuje i nastavlja da živi sa ciljem da osećaj manje vrednosti kompenzuje ljubavlju koju će dobiti od muškarca i uspesima u životu. Što se više trudi da udovolji muškarcima oni to sve više zloupotrebljavaju, ne poštuju je i ne vole. Ona jednostavno zrači kao osoba koja sebe ne voli i ne poštuje, drugi to vide i osećaju i tretiraju je isto tako. Što više pokušava da kompenzuje svoj osećaj manje vrednosti ona se oseća sve lošije jer mora da potiskuje još više i na taj način se stvara još više anksioznosti i unutrašnje tenzije koju ona tumači kao dodatni dokaz njene slabosti i neadekvatnosti. I tako se stvara začarani krug. Kako izaći iz njega? Prvi korak je da devojka postane svesna da ima problem i zatim da krene da ga rešava. Da nauči da prihvati sebe, da nauči da pravi razliku između modela koje je usvojila ili sama konstruisala i toga ko je ona stvarno. Upravo to radimo na psihoterapiji. Tokom terapijskog rada dovodim osobu do uvida da ona nije što i osećanja koja potiskuje, i na taj način osoba se oslobađa svojih lažnih, štetnih identiteta.

Kada se kaže da je patnja iluzija misli se na to da ljudi pate zbog toga što ne vole sebe jer su se identifikovali sa bolnim osećanjima koja su nastala usled neprihvatanja, odbacivanja ili povređivanja od strane njihovih voljenih. Ilizuja se sastoji u toj identifikaciji. Osoba pati ne zato što nije bila voljena i zato što je imala negativna iskustva i bolne emocije. Osoba pati jer se sa njima nesvesno identifikovala i zaboravila ko je ona stvarno. Zato osoba ne voli sebe.

Šta je suština svakog mentalnog poremećaja?

Ne voleti sebe je suština svakog mentalnog poremećaja. Ne voleti sebe može ići od toga da se ne osećam dovoljno dobrim pa sve do toga da mrzim sebe. To je stvar stepana, koji određuje dubinu depresije u koju će osoba zapasti. Dešavalo se da neki veoma depresivni klijenti nađu spasenje u religiji u ljubavi prema Bogu. Voleći boga i idetifikujući se sa njim oni pronalaze način da vole sebe, da sebi oproste i sebe prihvate. Za njih je Bog način da dopru do sebe. To je ok, za one kojima je to način da zavole sebe. Drugi način je da dođemo direktno do sebe, do našeg suštinskog Ja koje se zapravo ne svodi ni na kakvu identifikaciju. Kada sagledam to stanje, stanje prisustva, čistog Ja, ja onda uviđam da ja nisam sve ono od čega se moj ego sastoji, ja nisam niz tih identifikacija. Ja nisam ono što sam dobio od svojih roditelja ili društva. Ja imam to, ali nisam to. Ja sam čista svest koja može poprimiti bilo koji oblik i bilo koju identifikaciju s tim što sada ja znam da koju god identifikaciju da preuzmem to nisam stvarno ja. Identitet koji preuzmem ima samo funkciju u mom životu ali ne svodi se šuština mog bića na bilo koji identitet koji sam usvojio. Osoba u sebi nema jedan identitet, već mnogo njih.

Kada razvijem svest o tome da nisam ono sa čim sam se identifikovao mogu u potpunosti da volim sebe.

Šta znači voleti sebe?

Voleti sebe znači prihvatati sebe u potpunosti, ne osuđivati sebe, zaštiti sebe, ne upoređivati se sa drugima, preuzimati sto posto odgovornost za sebe i svoje postupke i biti iskren prema sebi. Osoba koja voli sebe voli i druge. Osoba koja voli sebe, štiti sebe, čuva svoje granice, izlazi u susret svojim željama, nezavisna je i fleksibilna, ne pati već živi i rešava probleme.

Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapeut
www.vaspsiholog.com