Bližio se dan mog porođaja, kao i svaka trudnica osetila sam leptiriće u stomaku. Strah, radost i neizvesnost kako će izgledati porođaj, kakvi me bolovi čekaju, da li će sve biti u redu. Ma nisam htela o tome da razmišljam, a i srećom imala sam druge okupacije. Srediti tek kupljen stan u kojem još nema ni nameštaja i obavezno oribati pločice na podu kuhinje i to sve sa stomakom do zuba.
Ponedeljak i ponovo odlazim u dispanzer na CTG, ništa se ne dešava, nema kontrakcija, a termin – sutra! Ajd ti lepo idi ujutru u bolnicu, oni će ti reći šta dalje – reče mi ginekolog. Ok, i tako dođe utorak i ja odoh. Doktor me je pregledao, sve je u redu, beba je zrela i spremna da izađe, otvorena sam 2 prsta, dovoljno plodove vode, beba se namestila. Napisaću ti prijemnicu, pa dođi ujutru, uključićemo ti jednu infuziju pa ćemo videti kako će se odvijati. I tako ja dobih uput za indukciju.
Sreda, nisam baš nešto lepo ni spavala, bilo mi je pretoplo, a i od prevelikog uzbuđenja što ću napokon „upoznati“ svoje dete nisam mogla oka sklopiti. Brzo sam se spremila skupila sve torbe i ponovo pregledala da li je sve tu. Suprug me odvezao, otišli smo na hitan prijem, a oni su nas uputili na ginekologiju. „predporođajna sala je pretrpana, nema slobodnih kreveta, sačekaćeš na ginekologiji dok se krevet ne oslobodi“ – reče mi neka sestra. Pa dobro, šta je tu je, nema povratka. I tako sam ležala u nekom krevetu i čekala taj trenutak kada ću napokon videti moje dete. Prolazili su sati, od 7:00 sam u bolnici, ništa se ne dešava a već je 11:00. Više se nisam ni plašila, nego mi je bilo dosadno i nisam znala kako da ubijem glad koju sam osećala jer nisam jela od prethodne večeri.
Napokon su došli po mene, odveli me u pretporođajnu salu i smestili na drugi krevet od vrata. Počele su pripreme, prvo one najneprijatnije – klistir i pražnjenje. Nekako sam to preživela, a onda je došao na red moj najveći strah – IGLA! I ranije kada sam razmišljala o porođaju, nisam se toliko plašila ni samih kontrakcija i porođajnih bolovoa, ni sečenja ni ostalog koliko me je plašio klistir i trajna igla u ruci. Na kraju krajeva zašto da se plašim nečega što ne znam kako izgleda, logično je plašiti se onoga sa čime smo se već susreli pa je ostavilo na nas traume. 🙂
Preživeh ja i ubod igle, prvih deset minuta osećala sam kao da mi je ruka paralizovana od straha, ali sam se ubrzo opustila, a kako i ne bih kad sam imala zabavu na krevetu pored mog. Naime, iako je u tom momentu u sali bilo 6 porodilja, neke su jaukale, druge su vikale, a treće se spremale za carski rez, nijednu nisam čula ni videla jer je pored mene ležala jedna romkinja srednjih godina, 5 porođaj, 6 dete i neverovatan „stajling“ za porođaj. Crvena satenska isflekana spavaćica sa čipkom, na bretele i do kolena. „Prašuma“ ispod pazuha, na nogama i između njih. Priključena na indukciju na istom stalku gde je i moja a ona non-stop ustaje, pa ide na puš pauzu, pa na wc pa da malo prošeta. Svo vreme sam pratila hoće li zakačiti moju indukciju i iščupati mi iglu i samo sam o tome mislila. Dobro, odvkla mi je pažnju dobrih 3 sata nakon čega su je isključili i vratili na ginekologiju jer joj nije počeo porođaj.
Bilo je 15:15 kada sam osetila prve bolove. Ništa specijalno šetajući bol s leva na desno. Posle dvadeset minuta sam osetila toplinu između nogu, pukao mi je vodenjak! Sestra je došla i pogledala me i rekla da je sve u redu i otišla. Ležala sam, bolovi su se pojačavali i ponavljali na svakih 3-4 minuta. Polako su se praznili kreveti, smenjivali su se krici i jauci i stalno ponavljane rečenice „ne mogu više“. A mene je sve to nerviralo „mislila sam u sebi šta ne možeš, i da hoćeš i da nećeš – moraš!
Kako je vreme odmicalo sve me je više sustizala glad pa je opet moje razmišljanje bilo usmereno na moj prazan želudac, ali to sam prebrodila. Ne znam kakve su mi „droge“ stavili u onu infuziju ali ja sam između kontrakcija spavala. Nekako mi se činilo da svaki put odspavam po 10 minuta iako je prolazio tek koji minut, i sve sam tako nekako prespavala pa ni ti najjači bolovi nisu bili toliko strašni jer sam se i psihički pripremila na tantalske muke a san između ih je ublažio.
Ne znam ni koliko je sati bilo ali počela sam da osećam snažan pritisak u donjem delu leđa. Iako su mi svi ranije govorili kako to liči na menstrualne bolove, nije bilo ni približno tako. Taj bol je ličio na bolove u stomaku kada se otrujete hranom pa imate strašnu dijareju i grčeve u stomaku. Pritisak je bio sve jači, mislila sam da se nisam dobro ispraznila i da sam dobila strašan proliv pa umesto da sam gurala ja sam stiskala da ne izađe. Napokon je došla setstra do mene, pogledala me i pitala da li osećam da me nešto pritiska – DA! Dobro, rakla mi je kako da se namestim i uhvatim noge ispod kolena i onda je počelo guranje zajedno sa kontrakcijama. Gurala sam nekoliko puta, a onda su mi rekli da ustanem i krenuli smo u porođajnu salu. Lepo sam se smestila na onaj sto, zakačili su mi noge i bilo je vreme da napokon izguram bebca napolje. Guram ja i guram, ali zapela velika glava, u jednom momentu sam osetila kako je prošla kroz jedan deo mene, babica mi je rekla da stanem i da ne guram. Osetila sam kao da me je nešto pecnulo, tada je napravila rez kako bi izašla bebina glava. Usledilo je drugo najjače i poslednje guranje, i još jedan neprijatan osećaj peckanja. Izašao je napolje, veliki rozi dečak kojeg su mi stavili na stomak da ga dodirnem dok ne preseku pupčanu vrpcu.
U 20:40 na mom zajapurenom licu zablistao je osmeh i zasjale su mi oči od dragosti… Ostala sam da ležim, ništa nisam više osećala, nikakav bol niti pritisak, samo sam osetila kako mi se telo hladi i vraća ona moja stara loša cirkulacija. Mog malog debeljka su odnele iza paravana da ga obrišu, izmere i obuku, a za to vreme su i mene „sređivali“. Jedna babica mi je prišla i lagano mi pritisla donji deo stomaka. Osetila sama kako izlazi nešto sluzavo iz mene, to je bila posteljica – u jednom komadu. Odmah je došla i doktorica i počela da me šije. A onda su usledili komentari, „i jao kako si popucala; pa sve unutra; nisi bila spremna za porođaj; pa nije ni čudo što si pukla, vidiš li kolika je bebina glava!“ Ja sam slušala i smejala se, nisam baš mnogo razmišljala o tome što govori već sam gledala u pravcu moje bebe i slušala kako sestre beleže dimenzije mog mališana. 3850 gr, 52 cm dugačak, ocena 9. Ubrzo su ga stavili pod lampu do porođajnog stola, doktorica me je još uvek ušivala, pa trebalo joj je pola sata. Ja sam gledala u njega, suzdržavala se da plačem od sreće. To je bio momenat koji se rečima ne može opisati i momenat koji se doživljava samo jednom i to samo onog trenutka kada shvatite da ste tim velikim činom dostigli najveći uspeh u svom životu. Ni jedna diploma, nijedna funkcija, ni sva materijalna bogatstva ovog sveta nisu vredna koliko je vredan taj momenat kada shvatite da ste upravo podarili jedan novi život, i da je taj novi život došao upravo iz vašeg tela, da je on deo vas i da će zauvek tako ostati
Izvor: bebino.rs
