Bližio se dan mog porođaja, kao i svaka trudnica osetila sam leptiriće u stomaku. Strah, radost i neizvesnost kako će izgledati porođaj, kakvi me bolovi čekaju, da li će sve biti u redu. Ma nisam htela o tome da razmišljam, a i srećom imala sam druge okupacije. Srediti tek kupljen stan u kojem još nema ni nameštaja i obavezno oribati pločice na podu kuhinje i to sve sa stomakom do zuba.

Ponedeljak i ponovo odlazim u dispanzer na CTG, ništa se ne dešava, nema kontrakcija, a termin – sutra! Ajd ti lepo idi ujutru u bolnicu, oni će ti reći šta dalje – reče mi ginekolog. Ok, i tako dođe utorak i ja odoh. Doktor me je pregledao, sve je u redu, beba je zrela i spremna da izađe, otvorena sam 2 prsta, dovoljno plodove vode, beba se namestila. Napisaću ti prijemnicu, pa dođi ujutru, uključićemo ti jednu infuziju pa ćemo videti kako će se odvijati. I tako ja dobih uput za indukciju.

Sreda, nisam baš nešto lepo ni spavala, bilo mi je pretoplo, a i od prevelikog uzbuđenja što ću napokon „upoznati“ svoje dete nisam mogla oka sklopiti. Brzo sam se spremila skupila sve torbe i ponovo pregledala da li je sve tu. Suprug me odvezao, otišli smo na hitan prijem, a oni su nas uputili na ginekologiju. „predporođajna sala je pretrpana, nema slobodnih kreveta, sačekaćeš na ginekologiji dok se krevet ne oslobodi“ – reče mi neka sestra. Pa dobro, šta je tu je, nema povratka. I tako sam ležala u nekom krevetu i čekala taj trenutak kada ću napokon videti moje dete. Prolazili su sati, od 7:00 sam u bolnici, ništa se ne dešava a već je 11:00. Više se nisam ni plašila, nego mi je bilo dosadno i nisam znala kako da ubijem glad koju sam osećala jer nisam jela od prethodne večeri.

Napokon su došli po mene, odveli me u pretporođajnu salu i smestili na drugi krevet od vrata. Počele su pripreme, prvo one najneprijatnije – klistir i pražnjenje. Nekako sam to preživela, a onda je došao na red moj najveći strah – IGLA! I ranije kada sam razmišljala o porođaju, nisam se toliko plašila ni samih kontrakcija i porođajnih bolovoa, ni sečenja ni ostalog koliko me je plašio klistir i trajna igla u ruci. Na kraju krajeva zašto da se plašim nečega što ne znam kako izgleda, logično je plašiti se onoga sa čime smo se već susreli pa je ostavilo na nas traume. 🙂

Preživeh ja i ubod igle, prvih deset minuta osećala sam kao da mi je ruka paralizovana od straha, ali sam se ubrzo opustila, a kako i ne bih kad sam imala zabavu na krevetu pored mog. Naime, iako je u tom momentu u sali bilo 6 porodilja, neke su jaukale, druge su vikale, a treće se spremale za carski rez, nijednu nisam čula ni videla jer je pored mene ležala jedna romkinja srednjih godina, 5 porođaj, 6 dete i neverovatan „stajling“ za porođaj. Crvena satenska isflekana spavaćica sa čipkom, na bretele i do kolena. „Prašuma“ ispod pazuha, na nogama i između njih. Priključena na indukciju na istom stalku gde je i moja a ona non-stop ustaje, pa ide na puš pauzu, pa na wc pa da malo prošeta. Svo vreme sam pratila hoće li zakačiti moju indukciju i iščupati mi iglu i samo sam o tome mislila. Dobro, odvkla mi je pažnju dobrih 3 sata nakon čega su je isključili i vratili na ginekologiju jer joj nije počeo porođaj.

Bilo je 15:15 kada sam osetila prve bolove. Ništa specijalno šetajući bol s leva na desno. Posle dvadeset minuta sam osetila toplinu između nogu, pukao mi je vodenjak! Sestra je došla i pogledala me i rekla da je sve u redu i otišla. Ležala sam, bolovi su se pojačavali i ponavljali na svakih 3-4 minuta. Polako su se praznili kreveti, smenjivali su se krici i jauci i stalno ponavljane rečenice „ne mogu više“. A mene je sve to nerviralo „mislila sam u sebi šta ne možeš, i da hoćeš i da nećeš – moraš!

Kako je vreme odmicalo sve me je više sustizala glad pa je opet moje razmišljanje bilo usmereno na moj prazan želudac, ali to sam prebrodila. Ne znam kakve su mi „droge“ stavili u onu infuziju ali ja sam između kontrakcija spavala. Nekako mi se činilo da svaki put odspavam po 10 minuta iako je prolazio tek koji minut, i sve sam tako nekako prespavala pa ni ti najjači bolovi nisu bili toliko strašni jer sam se i psihički pripremila na tantalske muke a san između ih je ublažio.

Ne znam ni koliko je sati bilo ali počela sam da osećam snažan pritisak u donjem delu leđa. Iako su mi svi ranije govorili kako to liči na menstrualne bolove, nije bilo ni približno tako. Taj bol je ličio na bolove u stomaku kada se otrujete hranom pa imate strašnu dijareju i grčeve u stomaku. Pritisak je bio sve jači, mislila sam da se nisam dobro ispraznila i da sam dobila strašan proliv pa umesto da sam gurala ja sam stiskala da ne izađe. Napokon je došla setstra do mene, pogledala me i pitala da li osećam da me nešto pritiska – DA! Dobro, rakla mi je kako da se namestim i uhvatim noge ispod kolena i onda je počelo guranje zajedno sa kontrakcijama. Gurala sam nekoliko puta, a onda su mi rekli da ustanem i krenuli smo u porođajnu salu. Lepo sam se smestila na onaj sto, zakačili su mi noge i bilo je vreme da napokon izguram bebca napolje. Guram ja i guram, ali zapela velika glava, u jednom momentu sam osetila kako je prošla kroz jedan deo mene, babica mi je rekla da stanem i da ne guram. Osetila sam kao da me je nešto pecnulo, tada je napravila rez kako bi izašla bebina glava. Usledilo je drugo najjače i poslednje guranje, i još jedan neprijatan osećaj peckanja. Izašao je napolje, veliki rozi dečak kojeg su mi stavili na stomak da ga dodirnem dok ne preseku pupčanu vrpcu.

U 20:40 na mom zajapurenom licu zablistao je osmeh i zasjale su mi oči od dragosti… Ostala sam da ležim, ništa nisam više osećala, nikakav bol niti pritisak, samo sam osetila kako mi se telo hladi i vraća ona moja stara loša cirkulacija. Mog malog debeljka su odnele iza paravana da ga obrišu, izmere i obuku, a za to vreme su i mene „sređivali“. Jedna babica mi je prišla i lagano mi pritisla donji deo stomaka. Osetila sama kako izlazi nešto sluzavo iz mene, to je bila posteljica – u jednom komadu. Odmah je došla i doktorica i počela da me šije. A onda su usledili komentari, „i jao kako si popucala; pa sve unutra; nisi bila spremna za porođaj; pa nije ni čudo što si pukla, vidiš li kolika je bebina glava!“ Ja sam slušala i smejala se, nisam baš mnogo razmišljala o tome što govori već sam gledala u pravcu moje bebe i slušala kako sestre  beleže dimenzije mog mališana. 3850 gr, 52 cm dugačak, ocena 9. Ubrzo su ga stavili pod lampu do porođajnog stola, doktorica me je još uvek ušivala, pa trebalo joj je pola sata. Ja sam gledala u njega, suzdržavala se da plačem od sreće. To je bio momenat koji se rečima ne može opisati i momenat koji se doživljava samo jednom i to samo onog trenutka kada shvatite da ste tim velikim činom dostigli najveći uspeh u svom životu. Ni jedna diploma, nijedna funkcija, ni sva materijalna bogatstva ovog sveta nisu vredna koliko je vredan taj momenat kada shvatite da ste upravo podarili jedan novi život, i da je taj novi život došao upravo iz vašeg tela, da je on deo vas i da će zauvek tako ostati

Izvor: bebino.rs

Umeće ljubavi je knjiga kojoj se vraćamo, a ono što Erih From otkriva o odnosu majke i deteta kao i o majčinskoj ljubavi uvek nas inspiriše… Majčinska ljubav prema detetu koje odrasta možda je najteža od svih ljubavi…

 Majčinska ljubav je, po svojoj prirodi bezuslovna. Majka voli novorođenče ne zato što je dete ispunilo bilo kakav specifični uslov ili udovoljilo nekom specifičnom očekivanju, već zato jer je njeno dete.

U idealnom slučaju, majčina ljubav ne sprečava dete da odraste, ne pokušava da iskoristi njegovu bespomoćnost. Majka treba da veruje u život, stoga ne sme da bude previše uznemirena da ne bi dete zarazila svojom teskobom. Želja za nezavisnošću deteta i konačnog odvajanja od nje treba da bude deo njenog života.

 Najočigledniji primer osetljivosti prema drugom ljudskom biću nalazimo u prijemčivosti i osetljivosti majke prema njenoj bebi. Izvesne telesne promene, zahteve, uznemirenosti, ona primeti pre nego što se otvoreno ispolje. Ona se probudi kad beba zaplače, dok je drugi, mnogo jači zvuk ne bi probudio. Sve to znači da ona ima osećaj za životne manifestacije deteta; ona nije uznemirena ili zabrinuta, već u stanju oprezne ravnoteže, prijemčiva za svaku značajnu komunikaciju koja dolazi od deteta.

 Verovati u neku osobu znači još i imati veru u mogućnosti drugih. Najrudimentarniji oblik te vere je vera majke u novorođenče: da će živeti, rasti, hodati i govoriti.

 Majka ne sme biti samo „dobra majka”, već i srećna osoba, a ovaj cilj mnogi ne postižu. Nije potrebno ni govoriti koliko to utiče na dete. Ljubav majke prema životu lsto je tako prelazna kao i njena teskoba.

 Baš zbog altruističkog, nesebičnog karaktera, majčinska ljubav je smatrana najvišim oblikom ljubavi i najsvetijom od svih emocionalnih veza. Međutim, izgleda da majčinska ljubav do punog izraza ne dolazi u ljubavi prema odojčetu, već u ljubavi prema detetu ko je odrasta.

 Nijedan objektivan posmatrač našeg zapadnog života ne može da sumnja u to da je ljubav – bratska ljubav, majčinska ljubav, erotska ljubav – relativno retka pojava i da su njeno mesto zauzeli brojni oblici pseudoljubavi koji su, u stvari, oblici dezintegracije ljubavi.

 Da ljubav sadrži brigu najočiglednije je u ljubavi majke prema detetu. Nikakvo uveravanje u njenu ljubav ne bi nam zvučalo iskreno kada bismo videli da ona svoje odojče zanemaruje, da ga ne hrani redovno, da mu ne obezbeđuje fizičku udobnost; ali, njena ljubav ostavlja na nas utisak ako vidimo da se brine za svoje dete. U tome nema razlike čak ni kod ljubavi prema životinjama ili cveću. Kad bi nam neka žena rekla da voli cveće, a mi videli da zaboravlja da ga zalije, ne bismo verovali u njenu „ljubav”. Ljubav je delatna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo. Tamo gde nema ove delatne zainteresovanosti, nema ni ljubavi.

 Majčinska ljubav prema detetu koje odrasta, ljubav koja ne traži ništa za sebe, možda je najteže ostvariv oblik ljubavi, a veoma lako zavara zbog lakoće s kojom majka može da voli svoje malo dete. Ali, baš zbog ove teškoće, žena kao majka može istinski da voli samo ako uopšte može voleti: ako je sposobna da voli svog muža, nepoznate, sva ljudska bića. Žena koja nije sposobna da voli na ovaj način može da bude odana majka dok je dete malo, ali ne prava majka ako nije spremna da podnese odvajanje i da voli čak i nakon odvajanja.

 Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da, u sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća za dete nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe.

Izvor: www.lovesensa.rs

Za većinu ljudi majčinska ljubav ostaje najdragocenije iskustvo nesebične, bezrezervne ili bezuslovne ljubavi koje ih prati tokom njihove zemaljske egzistencije. To je verovatno jedan od razloga sto ima toliko lepih izreka posvećenih majkama.

Immanuel Kant: “Nikad neću zaboraviti moju majku jer je ona bila ta koja je posadila i negovala seme dobrote u meni. Otvorila mi je srce prema impresijama prirode; probudila mi je razumevanje i prosirila horizont, i njena percepcija je imala stalni uticaj u usmeravanju moga zivota.”
————
Erich From: “Dete u presudnim prvim godinama zivota, ima iskustvo njegove majke kao sveobavijajuću, protektivnu, odrzavajuću snagu. Majka je hrana; ona je ljubav, ona je toplota; ona je zemlja. Biti voljen od majke znaci biti živ, biti ukorenjen, biti udomljen.“
————-
Katharine Butler Hathaway: “Svako zna da dobra majka daje njenoj deci osećanje poverenja i stabilnosti. Nekako sama njena odeća deci izgleda drugacije od odeće drugih. Sam dodir njene suknje ili rukava umiruje uznemireno dete.”
————-
George Washington: “Moja majka je bila najlepsa žena…Sve što jesam mogu da zahvalim njoj…Njoj pripisujem uspeh u zivotu kroz moralno, intelektualno i fizičko obrazovanje koje sam od nje primio.”
————
Stevie Smith: “ Majko, tako te volim-reklo je dete. Volim te više nego sto znam. Spustilo je glavu na majčino rame i njihova ljubav im je dala toplinu.”
———
William Gerhardi: “ Nema misli ili osećanja koje ne mogu podeliti s mojom majkom, i ona je kao moja druga savest, njene oči kao ogledalo reflektuju moj imidz.”
—–
Edison: “Moja majka me je stvorila. Ona je bila tako istinita i tako sigurna u mene, tako da sam osećao da imam nekog za koga da živim – nekog koga ne smem razočarati. Sećanje na moju majku će uvek biti blagoslv za mene.”
———
Anna Crosby: “Istinska tajna majcinstva…ljubav, nesto sto novac ne moze kupiti.”

1. Briscoe: “Vecita tuga svake majke je ta sto dodje vreme da vise nije u stanju da unese caroliju u tvoj zivot niti da otkloni nevolje.”

Honoré de Balzac:“Majčino srce je bezdan u čijim ćeš dubinama uvijek jedno pronaći – spremnost na oprost.”

Winston Churchill: “Za moj interes ona nije ostavila ni jednu zicu neizvucenu, ni jedan kamen ne prevrnut, ni jednu krmenadlu neispecenu.”

E Bersot: “Mnoge su ljepote u svemiru; ali najlješe djelo stvaranja je majčino srce.”

1. F. Cacho: “Jedna majka ima nešto Božjega i mnogo anđeoskoga.”

Pol Zan: “Majke daju nasem duhu toplinu, a ocevi svetlost.”

Merime: “Najveca usluga koju jedan otac moze da ucini deci jeste da voli njihovu majku.”

Bertrand Russell: “Dozvoljavam da klevecu zene samo oni koji priznaju da su zaboravili kako su imali majku.”

Indijska poslovica: “O nebu i majci nikada nismo u stanju da govorimo dovoljno dobro.”

Indijska poslovica: “Majka je bozanstvo, a otac bogatstvo doma.”

Igo: “Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav – ljubav svoje majke.”

Stara zidovska poslovica: “Bog ne može biti svugdje, zato je stvorio majke!”

Jevrejska poslovica: “Majka razume ono sto dete ne kaze.”

Irska poslovica: “Svaki covek najvise voli njegovu draganu, zenu najbolje, a majku najduze.”

Danska poslovica: “Bogato dete cesto sedi u krilu siromasne majke.”

Collete: “Taj ljupki glas; Kako bih mogla plakati od srece da ga sad cujem.”

Victor Hugo: ”Prelomila je hleb na pola i dala ga deci koja su halapljivo jela. ‘Nije zadrzala nista sebi’- gundjao je Vodnik. ‘Zato sto nije gladna’-rekao je vojnik. ‘Zato sto je majka.’-rekao je Vodnik.“

Biti roditelj je jedna od najodgovornijih životnih uloga.

Doneti na svet jedno novo biće, stvoriti novi život, gledati kako raste, pripremiti ga za samostalan život nije ni jednostavan ni lak zadatak.

Iako je roditeljska ljubav u najvećem broju slučajeva beskrajna i iako ogroman broj roditelja svojoj deci želi sve najbolje, praksa pokazuje da izuzetno mali procenat njih uspeva u toj misiji.

Uspešni roditelji su oni koji uspevaju da svoju decu osposobe za samostalan život.

Da ih dovedu do toga da budu zrele i odgovorne osobe, da znaju ko su, kako da žive život u skladu sa svojim bićem i kako da ostvaruju svoje potencijale.

Skoro svi roditelji to žele, ali izuzetno mali broj njih i uspeva u tome. Zašto je to tako? Ima mnogo razloga i uzroka, ali svi oni mogu da se svedu na to da većina roditelja jednostavno nije naučena kako to da ostvari.

Beskrajno voleti svoju decu i želeti im sve najbolje u životu jednostavno nije dovoljno.

Jedna od čestih roditeljskih zabluda je verovanje da je količina brige koju osećaju jednaka količini ljubavi.

Što više roditelj brine za svoje dete, to ga više voli i to je dete zaštićenije. Što više strepi nad bezbednošću svog potomstva, to je dete zaštićenije.

Mnogi roditelji duboko u sebi veruju da ako ne strahuju za svoje dete i ako sebe ( a i dete) ne maltretiraju brigama, to znači da nisu dobri roditelji.

Mnogi imaju to magijsko uverenje da svojom brigom i strahovima štite svoju decu.

A istina je potpuno suprotna – brigama i strahovima koji prevazilaze okvire realnosti roditelji zapravo škode svojoj deci!

Deca osećaju osećanja svojih roditelja, i kada je roditelj uznemiren i uplašen to se prenosi i na dete. Takođe, kada roditelji brinu i strahuju više nego što u realnosti imaju povoda za to, svojoj deci šalju sledeće poruke:

“Svet je jako opasno mesto”

“Ti nisi sposoban da funkcionišeš samostalno”

I na taj način dovode do toga da dete postane uplašeno i nesamostalno. Na taj način sputavaju i koče svoju decu.

Ako pitate bilo kog roditelja: “Da li želiš da tvoje dete bude nesigurno u sebe  i uplašeno od života?” odgovor će biti “Naravno da ne! Želim da moje dete živi lep i ispunjen život, da bude srećno, zadovoljno i slobodno!”

Ako ih zatim pitate “Da li znate kako to možete da postignete?” velika većina neće znati odgovor.

Kako roditelji mogu da spreče da uprkos ogromnoj ljubavi  svojim strahom i brigama naškode svojoj deci i učine ih manje sposobnim za lep i ispunjen život?

Evo nekoliko smernica:

• preispitajte se, da li verujete da je roditeljska ljubav isto što i briga?

• u svakoj situaciji kada osećate strah ili brinete, zapitajte se, koliko su ta osećanja realistična? Koliko je verovatno da će se sve te strahote dogoditi baš vašem detetu istog trenutka kada ga ostavite/pustite samog.

• zapitajte se “Na osnovu čega verujem da se moje dete neće snaći u ovoj situaciji?”. Ako imate neke razloge, ako vaše dete nema neke veštine koje su mu potrebne, podučite ih. To će im biti više od koristi nego da vas gledaju prestravljene.

• kada osećate strah ili brige, zapitajte se “Šta ja mogu da učinim u ovoj situaciji da zaštitim svoje dete?”. Ako postoji nešto, učinite to. Ako ne postoji, izluđivanje brigama i strahovima je bespotrebno i, ponavljam, štetno!

• podsetite se svih kvaliteta i sposobnosti vašeg deteta, imajte ih na umu kada ste u kontaktu sa njim. Na taj način ih osnažujete, i pokazivanjem da imate poverenja u njih učite ih da imaju poverenja u sebe.

• umesto da zamišljate najgore moguće scenarije, zamišljajte vaše dete kako je srećno i zadovoljno.

• ne dozvolite da vas obuzmu strahovi i brige! Vaša odgovornost kao roditelja je da budete pribrani i funkcionalni, jedino na taj način možete da budete od koristi vašoj deci.

• imajte poverenja u svoju decu, na taj način ih jačate, a samim tim i štitite.

• budite dobar primer svom detetu, ako vi umete da vodite računa o sebi umeće i vaše dete!

Izvor: https://www.jelenapantic.com/

Kada si imao godinu dana – Ona te kupala i hranila. A ti si joj zahvalio, svojim plačem po celu noć.

Kada si napunio dve godine – Ona te naučila hodati. A ti si joj se zahvalio bežanjem, kad bi te sebi pozivala.

Kada si tri godine, napunio – Ona je spremala hranu koju si najviše volio. A ti si joj se zahvalio, ispuštajući tanjire i hranu na pod.

Kada si imao četri godine – Ona ti je dala olovku kako bi mogao crtati. A ti si joj zahvalio, šarajući olovkom po zidovima.

Kad si imao pet godina – oblačila ti je najlepše . A ti si joj zahvalio , tako što si tu odeću, isprljao toga dana.

Kada si imao šest godina – Ona te upisala u školu. A ti si joj zahvalio, uplakano govoreći:”Ja ne želim ići u školu”.

Kada si imao deset godina – žudno je čekala da se vratiš iz škole, kako bi mogla da te zagrli. A ti si joj zahvalio, brzim odlaskom u svoju sobu.

Kada si imao petnaest godina, plakala je od radosti zbog tvog uspeha u školi. A ti si joj zahvalio, tražeći nagradu za to.

Kada si imao dvadeset godina – nadala se da ćeš je pratiti u posetama rodbini. A ti si joj zahvalio, ostajući sa svojim prijateljima.

Kada ti je bilo dvadeset i pet godina – ona te pomogla u troškovima tvoje ženidbe. A ti si joj zahvalio, živeći sa svojom ženom, što dalje od nje.

Kada si imao trideset godina – Ona ti je uputila par saveta o deci. Ti si joj zahvalio rekavši: “Nemoj se mešati u naše stvari”.

Kada ti je bilo trideset i pet godina – nazvala je, pozivajući te na ručak. A ti si joj zahvalio rečima:” Ovih dana sam jako zauzet”.

Kada si imao četrdeset godina – Rekla ti je da je bolesna, i da treba tvoju pomoć. A ti si joj zahvalio rečima:”Danas sam jako zauzet, doći ću sutra”.

Danas ti, bez obzira na svoju dob, upitaj sebe: ” Jesi li svojoj majci, zahvalio? “ Jednog dana, ona će napustiti ovaj svet, ali njena ljubav prema tebi, nikada neće napustiti njeno srce. I zato, ako je tvoja majka je još uvek živa, nemoj je zapostaviti i ne zaboravi njenu ljubav prema tebi, te čini ono sa čime je ona zadovoljna… Budući da ti nemaš, osim jednu majku u ovom životu. Nazovi svoju majku i reci joj: “Mama, volim te”

Izvor: zelenaucionica.com