Jednom prilikom, dok je prolazio pored slonova, čovek zastade i začuđeno se zapita kako to da ova velika stvorenja bivaju zadržana samo malim užetom koje im se veže za prednju nogu.

Nikakvi lanci, nikakvi kavezi, samo uže za koje je bilo očito da ga ovi slonovi mogu pokidati bilo kada, samo kada bi pokušali da pobegnu. Iz nekog razloga oni to nikada ne čine i čovek beše jako zbunjen tom činjenicom.

U tom trenutku je primetio trenera u blizini, te ga upita zašto te velike životinje samo stoje tu i ne pokušavaju pobeći.

Trener mu odgovori: “Znate, kada su slonovi mladi i mnogo manji nego sada, mi smo koristili uže iste veličine kako bismo ih vezali i oni ga nisu mogli prekinuti jer su bili mali. Kako su odrastali sve više su se navikavali na činjenicu da ne mogu pobeći. Verovali su da ih uže još uvek može zadržati i zato i ne pokušavaju više pobeći.”

Čovek je bio zapanjen. Ovi veliki slonovi se mogu u svakom trenutku osloboditi tih užadi, ali zbog njihovog uverenja da ne mogu, ostaju tu zaglavljeni i zatvoreni.

Koliko nas, poput ovih slonova, ide kroz život držeći se za uverenje da ne možemo nešto učiniti, jer smo nekada nešto pokušali uraditi i nismo uspeli u tome?

Neuspeh je deo učenja; nikada ne smemo odustati od borbe u životu!

Jednog jesenjeg, toplog, lenjog predvečerja, koje je polako vuklo svoje skute u pravcu noći, baš u momentu kada dan prestaje da bude dan i postaje noć,  starim prašnjavim seoskim putem medju zlatnim bojama natopljenim poljima žita, putem kojim je retko ko i kada prolazio, hodala je sićušna, pogrbljena starica, potpuno sede kose odevena u neku potpuno neupadljivu odeću, tako da ni ne mogu da se setim koju… Pretpostavljam da je bila jako stara jer je podupirući se na štap koji je imala u levoj ruci, hodala polako, kao da nije znala da li će biti u stanju da načini sledeći korak, ali je ipak hodala,kao da ima sve vreme ovog sveta na raspolaganju…Korak po korak.

Da ta starica nikako nije mogla biti neka obična stara žena primetio bi samo neko ko bi se malo bolje zagledao u nju, i oko nje.. njena stopala su ostavljala čudan svetao trag na starom, prašnjavom putu, i bila su potpuno čista iako je hodala bosa, a njen stalno prisutni veseli, osmeh je upotpunjavao pesmicu koju je tiho pevušila, hodajući tako, starim, napuštenim, prašnjavim,  seoskim putem i ostavljajući čudnu treperavu svetlost stopala na putu i neopisivi miris svežine na istom…

Najednom je zastala, ugledavši neko stvorenje kako šćućureno sedi ispod jedne stare žalosne vrbe. Nekako okruglo, pa čupavo, ma kao neko tamno, staro olinjalo ćebe koje više nikom nije bilo potrebno, pa se eto tu našlo savim slučajno. Nije bila sigurna da li je to „neko“, pomislila je u prvi mah da je to  „nešto“ i to nešto bez života u sebi, ali je ipak sela na zemlju mnogo gipkije nego što bi joj godine dozvoljavale i upitala:  : „Ko si ti?“

To „nešto“ se promeškoljilo i  potom kao iz niotkuda izroniše dvа tamna oka bez trunke sjaja u njima i odgovor: „Jа sаm… jа. Tugа“, rekаo je glаs šapatom, skoro toliko tiho da je bilo veoma teško i čuti…

„O, Tugа!“ povikа mаlа ženа sva srećna kao da je videla svog starog prijatelja.

„Ti me poznаješ?“ pitala je Tuga sumnjivo.

„Nаrаvno dа te poznajem, pratila si me često na mom putu i uvek neki dobar komad njega, putovale smo zajedno“…

„Dа, аli …“, sumnjivo reče Tuga,“ zаšto ne bežiš od mene, jel te nije strah?“

„Zаšto bi trebаlo dа bežim, pa i ti sama dobro znaš, baš kao i ja da uvek stigneš onoga za kim kreneš, nego ono što želim da te pitam je:  „Zаšto si tаko obeshrаbrena? “

„… Tužna sаm“, odgovorila je tamna figura slomljenog glаsa.

Mаlа stаricа sede bliže. “ To mi je tаko žаo, a reci mi molim te zašto?. „,

Tugа uzdаhnu duboko. Da li je moguće da postoji neko na ovom svetu ko želi da čuje zašto je Tuga tužna, razmišljala je u sebi.

„ Niko me neće i niko me ne voli“, počela je sa pričom,“znam, ali uprkos tome, moja je sudbina takva, da moram ići medju ljude i tamo neko vreme i ostati iako me se boje i izbegavaju me kao najveću zarazu kojoj nema leka..i, i onda čujem kako pričaju uz lažan osmeh pretvarajući se da me ne vide da je život sunčan dan, vedar i bez ijednog oblaka, kako ja ne postojim uopšte i dok to govore umiru od bolova koje im prave grčevi  u stomaku i nedostatak vazduha u plućima, pa ih čujem dalje kako u sebi kažu da treba da se obuzdaju, smire i skoncentrišu na nešto drugo, pa onda opet kada osete teret na ledjima i ramenima koji ne mogu da iznesu, dodje im da zaplaču, ali onda ih opet slušam kako sebi kažu-samo slabići plaču, pa onda vidim kako im se sakupljene suze bune i imaju rastuću tendenciju ka eksploziji iste, sa pretećom ogromnom štetom i na ostale organe u telu i opet ništa ne shvatajući i nepriznajući mene, a u želji da uguše čitav niz postreakcija na onu prvu i pogrešnu, okreću se alkoholu i drogama i sve to samo da me ne bi osetili..“

„O, znam, takve ljude sam često sretala na mom putu“, reče starica.

Tuga se skvrči još više, nekako skroz tako kao da se izgubi u sebi samoj i postade još manja…

„A,  pri tome“ , nastavlja starica praveći se da ne vidi reakciju Tuge, „samo želim da im pomognem svojom blizinom i energijom koju čuvam za takve prilike, da izgrade gnezdo u kome će moći da izleče svoje rane, jer znam jedno, samo onaj ko otvori Tugi vrata i isplače sve svoje neprolivene, a nagomilane suze, može izlečiti  rane, ma kako velike one bile.. Ali, ljudi to ne žele, umesto toga se maskiraju i crtaju velike osmehe preko svojih rana, ili se umotavaju u debele slojeve gorčine sve dok ne naprave kamene štitove od te iste gorčine, koja im gasi pogled, usporava hod, onemogućava disanje…“

Tuga je prikrivala suze, pa je počela glasno da plače, a onda je očajno zajecala na sav glas.

Mаlа stаricа je uzela Tugu koja se od očaja još više smanjila u naručje i umirujuće joj  tiho pevušila na uho.“ Kаko mekаnа i nežnа se Tuga oseća pod rukom“ pomislila je u sebi, mazeći je nežno po glavi.

„Plači samo Tugo“, rekla je sa puno ljubavi, „odmori se, da bi opet mogla sakupiti snagu koja ti je potrebna. Od sada nećeš više putovati sama, ja ću te pratiti jer nedam da obeshrabrenje  dobije još veću moć nego što je ima.

Tugа najednom prestade da plače. Onda sede i pogledа njenu novu prijateljicu, „Ali … аli – ko si ti stvаrno?

„Jа?“ reče  zvonkim glasom, stаrа dаmа i nasmeja se  veselo kao devojčica.

„Moje ime je  Nаda!“

Izvor: rnaperla.wordpress.com

Nekad je potrebno samo da se smirimo i sagledamo širu situaciju. Nekad da malo više verujemo u sebe. Upravo nam takvu poruku prenosi ova priča koju je objavio sajt Bright Side.

Jedan biznismen je bio u dugovima do guše, i nikako nije mogao da vidi izlaz iz teške situacije. Ušao je u „crvenu zonu“ zbog kredita, a iz banke su počeli da ga zovu skoro svakog dana.

Jednog dana izašao je sa posla, i otišao do parka da bi malo skrenuo misli sa briga, ali samo su mu loše misli padale na pamet. Stavio je glavu u ruke, i počeo da prebira ideje koje bi mogle da ga izvuku iz dugova. Odjednom, pojavio se stariji čovek.

„Vidim da te nešto muči,“ rekao mu je. „Da li bi podelio svoje misli sa mnom?“

Biznismen mu je govorio o svojim problemima, o tome kako mu fali novac, i kako banka odbija da mu da još novca da bi mogao da nastavi svoj posao. Starac ga je pažljivo slušao i onda mu je rekao:

„Mislim da mogu da ti pomognem.“

Pitao ga je za ime, i napisao mu ček. „Uzmi ovaj novac. Srešćemo se za tačno godinu dana na istom mestu, i onda ćeš moći da mi vratiš novac.“
Mlađi čovek od iznenađenja nije mogao ništa da kaže, i kada se posle par trenutaka sabrao, starac se već utopio u gužvi.
Biznismen je pogledao ček. Tamo gde piše iznos novca, starac je napisao sumu od 500.000 dolara, a ispod je napisao svoje ime „John D. Rockefeller“.
Rokfeler, jedan od najbogatijih ljudi na svetu!
„Mogu da se izvučem iz mulja svih problema, i to odmah!“ pomislio je. Ali, odlučio je da stavi ček u sef. Pomisao da mu egzistencija nije ugrožena dala mu je snagu da radi još više kako bi sačuvao svoj biznis.

Sa obnovljenom snagom, nizao je uspeh za uspehom, i vraćao je dugove. Pored toga, krenula mu je i prodaja, i počeo je ozbiljno da zarađuje. I godinu dana kasnije, vratio se u park sa čekom u ruci.
U isto vreme, pojavio se i starac. Biznismen je taman krenuo da mu vrati ček i da mu priča o svom uspehu, kada se približila medicinska sestra i zgrabila starca.
„Najzad sam ga uhvatila!“ – rekla je. „Nadam se da vas nije uznemiravao. Često beži od kuće i govori ljudima da je Rokfeler.“
Biznismen je samo stajao kao ukopan. Tokom prethodne godine bio je veoma zauzet oko poslovanja, verujući da u svakom trenutku ima pola miliona dolara da se spase ako bude trebalo.

Odjednom, shvatio je da nije novac – stvaran ili zamišljen– taj koji mu je okrenuo život naopačke. To je bila nova vera u sebe koja mu je dala snagu da dosegne ono što je želeo.
Zato zapamtite, uvek budite proaktivni. U ključnom momentu, vera u sebe igra ključnu ulogu.

Izvor: BIZLife

Na ovo večno pitanje odgovor zna Matthieu Ricard, koji je imao 26 godina kada je otišao na Himalaje, postao budistički sveštenik i 50 godina proveo učeći – kako biti srećan. Čak je i nauka, preciznije istraživanje Univerziteta u Wisconsinu, dokazala da je on najsrećniji čovek na svetu. Njegova moć kontrole uma je zapanjujuća, a njegov mozak proizvodi nivo gama zraka (povezanih sa svešću, pažnjom, učenjem i pamćenjem) koji nikada do sada nije zabeležen. “Sreća je veština koju treba učiti“, kaže Ricard, koji je dao pet jednostavnih saveta za – sreću…

Ne brinite
Ne brinite se ni zbog čega. Ako naiđete na poteškoće i probleme, a za njih postoji rešenje – posegnite za njim. Ukoliko rešenje ne postoji – nema smisla brinuti se, jer problem u tom slučaju postaje još veći. Opustite se i razmislite koje biste druge korisne stvari mogli da radite. Nađite neki drugi put.

Trenirajte srećan život
Postoje mnogi ljudski kvaliteti koji su izuzetno bitni za srećan, ispunjen život i funkcionisanje na optimalan način – brižnost, ljubav, dobrota, unutrašnja slobodu i mir. Te karakteristike ne možete poboljšati bez vežbanja, a za vežbanje treba vremena.

Pronađite svoju strast
Kada sam imao 20 godina, zbunjeno sam tražio veštinu kojom bih mogao da se bavim i koja bi mom životu dala smisao. U jednom trenutku morate se zapitati: “Što je to što je zaista-zaista važno. Sigurno postoji područje koje će vas ispuniti i inspirisati. Tražite to i učinite ono što je potrbno da biste željeno postigli.

Želite sreću svakome
Budite altruist i poželite da svaki čovek na svetu pronađe sreću. Zašto biste ikoga isključili? Naravno, to ne znači da želite uspeh nekome ko radi loše stvari, laže i maltretira druge, jer to nikome ne donosi sreću. Altruizam znači želeti samo dobro u ljudima.

Pomažite drugima
Kuda god idem – idem s ciljem da bih nekome pomogao. Zašto bih, inače, bilo gde išao i putovao? Savršeno mi je dobro tamo gde živim, na Himalajima. Kad god siđem s Himalaja, želim da nekome pomognem, inače bi svaki odlazak od kuće bio gubitak vremena.

Izvor: .lepotaizdravlje.rs

Ljubaznost prema strancima je danas veoma redak slučaj! Nekada se razočaramo u ljude, a nekada nas neko iznenadi svojom dobrotom.

Pogledajte šta se dogodilo ovoj starijoj ženi koja je imala problem sa svojim automobilom!

Čovek je vozio seoskim putem i video staricu kako stoji pored „mercedesa“. Činilo se da je žena u problemu pa je stao da pomogne. Međutim, žena se uplašila čoveka koji joj se približavao. Da li će je on povrediti?! Zašto bi joj neko tek tako pritekao u pomoć? Ipak je odlučila da ga pusti da pogleda gumu koja se ispumpala jer ona nije znala šta da radi…

„Ovde sam da vam pomognem, gospođo!“, rekao je čovek i pre nego što je starica shvatila šta se dešava, on je iz svog autobomobila doneo rezervnu gumu.

Starica mu se zahvalila i ponudila se da mu plati. Naravno, on nije ni očekivao da naplati takvu vrtu usluge. Umesto toga rekao joj je: „Sledeći put kad vidite nekoga da je u nevolji, pomozite mu. Samo se setite Brajana Andersona i smatrajte da ste mi vratili uslugu“.

Posle toga čovek je otišao, a žena je ostala impresionirana njegovom velikodušnošću, toliko da je skoro osećala vrtoglavicu. Odvezla se oko pola milje dalje do obližnjeg restorana.

Ljudi su je pozdravljali sa osmehom na licu. Konobarica joj je ponudila peškir da osuši kosu, jer je pokisla. U tom trenutku je žena primetila da je konobarica u kasnoj trudnoći. Iako je verovatno bila iscrpljena, konobarica joj je delovala kao najdivnija osoba na svetu.

Starica je naručila limunadu i brzo ju je popila. Onda se setila Brajana Andersona. Limunadu je platila 100 $, dok je konobarica rastinjavala novac, ona je izašla iz lokala i odvezla se.

Ostavila je poruku za konobaricu na salveti : „I ja sam bila u problemu i neko veoma ljubazan mi je pomogao na način na koji ja sada tebi pomažem. Zapamti to kad budeš videla nekoga kome je potrebna pomoć“.

Kada je konobarica pogledala bolje, u salveti je bilo još 4 novčanice od po 100 dolara. Konobarici se zavrtilo u glavi. Sa bebom koja dolazi sledećeg meseca, to bi bilo napornih nekoliko nedelja. Ona je složila novac i stavila ga u džep i završila svoju smenu.

Nekoliko sati kasnije, konobarica se konačno vratila kući posle dugog dana. Legla je u krevet pored svog muža koji je bio u polusnu. Razmišljala je o tome koliko su oni zapravo srećni i rekla: „Volim te, Brajane Anderson!“

Izvor: kurir.rs