Ova malena lukovičasta biljka visoka je svega petnaestak centimetara. Njeni plavičastozeleni uski, dugi listići imaju po sredini izrazito naglašeni uzdužni žleb. Oko dva centimetra duge spoljašnje latice uzdižu se i odvajaju od unutrašnjih, kraćih latica prošaranih zelenim ili žutim mrljama. Zvonast venčić stvara šest latica raspoređenih u dva kruga. Cvetovi su pognuti, slabog mirisa. U svakoj od tri pregrade cveta, nalazi se po nekoliko semenki. Zanimljivo je da seme visibabe raznose, ni manje, ni više nego – mravi!

Visibabe rastu u listopadnim, mešanim ili zimzelenim, poplavnim nizijskim šumama na svežim, hranljivim, blago do umereno kiselim zemljištima i livadama. Na Balkanu su samonikle, pa se veoma često gaje u baštama kao ukrasno bilje. U svetu se intenzivno proučavaju, zbog specifičnih proteina i alkaloida koji se nalaze u njihovom tkivu. Smatra se da baš u ovom nežnom cvetu leži rešenje za borbu protiv Alchajmerove bolesti, i to u vidu galantamina.

Lukovice visibabe su otrovne!!! Sadrže galantamin, koji je u većim količinama smrtonosan, a u malim količinama se koristi kao lek rane Alchajmerove i vaskularne demencije. Posebnu vrstu otrova proizvode za odbranu od isekata (mali proteini iz grupe aglutinina) i na taj način obezbedjuju svoj opstanak.

Lukovice visibabe se sade od avgusta, do polovine septembra. Galanthusu nivalisu najviše odgovara polumračno mesto, pa je najbolje osigurati mu slabiju senku retkog grmlja i drveća. Lukovice treba zasaditi na dubinu od 5 do 10 cm. Najbolje ih je saditi u grupama od po 15 do 20 komada, jer će bez obzira na to o kojoj se sorti radi, tako lepše izgledati. Treba voditi računa da se ipak ostavi dovoljno mesta između lukovica, jer će svaka od njih da stvori jos brojne postrane lukovice, pa će za nekoliko godina pokriti čitavu površinu. Nakon cvetanja visibabe stvaraju plodove od po nekoliko semenki, koje treba ostaviti na biljci, jer one sadrže specifična ulja koja privlače mrave, i tako se, kao što rekosmo, ova biljka zapravo razmnožava.

Kada nastupe hladni jesenji dani, visibabe treba zaštititi prekrivanjem mesta gde rastu zemljom i tresetom. Na proleće ih je poželjno „počastiti“ kompleksom mineralnih đubriva.

Postoji više od 20 vrsta visibaba, koje se razlikuju po veličini, obliku i izgledu, odnosno šari na cvetu, kao i periodu cvetanja. Veoma su popularne, tzv. „džinovske visibabe“, Galanthus elwesii, visoke čak 25 cm, koje cvetaju nešto ranije od običnih.

Ukoliko nam se dogodi da visibaba ne cveta, to je siguran znak da joj je potrebno rasađivanje. To se radi odmah nakon perioda u kom je trebala da cveta, i to tako što se lukovice izvade, odvoje, a zatim stave u pripremljene rupe dubine 15 cm, ispunjene humusom. Visibaba se može gajiti i u saksiji, i u tom slučaju se presađuje leti, tokom perioda mirovanja. Saksija ne treba da bude izložena jakom suncu, jer, kao što smo već pomenuli, visibaba preferira senovite prostore. Sve u svemu, ova malena lepotica uopšte nije komplikovana, i veoma je dobar izbor za početnike u cvećarstvu.

Izvor: agrotv.net

Kukurek je jedan od prvih vesnika novog proleća. Cveta već u januaru ili februaru, zavisno od podneblja. To je višegodišnja biljka visine do 60-ak cm, sa lepim krupnim cvetovima zelene, ljubičaste, bele ili ružičaste boje.

Naseljava šumske predele i veoma je česta tako da se lako može naći u šumarcima oko gradova i naselja. Čak i usred zime ako nema mnogo snega možemo otkriti mesto gde će izniknuti nova stabljika sa cvetovima jer mnoge vrste kukureka imaju takozvano prizemno lišće koje je zimzeleno i dok stabljika sa cvetovima uvene i istruli prizemno lišće stoički podnosi vetrove i snegove i ostaje zeleno tokom cele zime. Prizemni listovi imaju dugačku dršku na čijem se gornjem delu nalaze palmoliko raspoređeni uski i dugački listići tako da ceo list liči na malu tamno zelenu palmu koja izviruje ispod snega. Pored tih „palmica” će u februaru izniknuti nove stabljike i cvetovi kukureka.

I mada je jedna od prvih prolećnih biljaka, kukurek jednostavno nikada ne ulazi u onaj dobro poznati „set” prolećnica u koje se ubrajaju visibabe, ljubičice, šafrani i zumbuli. Čovek jednostavno nema naviku da voljenoj osobi na primer pokloni buket kukureka! A takav poklon neki bi verovatno shvatili i kao uvredu. Narod od vajkada zazire od ove lepe i atraktivne biljke, a za to naravno postoji i opravdanje – jer kukurek je više poznat po svojoj otrovnoj prirodi nego po atraktivnom izgledu. Glavni razlog tome je nekoliko hemijskih otrova koji se nalaze u stablu i rizomu ove biljke. Ovi otrovi nisu ni malo naivni i kod nekih vrsta kukureka, koje na sreću ne rastu u našoj zemlji, toliko su  jaki da mogu dovesti do teških poremećaja pa čak i do smrti. Poznato je da se krave ili ovce koje nehotice na paši pojedu kukurek mogu ozbiljno razboleti.

Poznat je od davnina….

Lekovita i otrovna svojstva kukureka poznata su još iz antičkih vremena.  Naučni naziv za kukurek je Helleborus, a potiče od grčke reči „heleboros”. Grci su pod tim  imenom podrazumevali kako kukurek tako i jednu sasvim drugu biljku koja se zove čemerika (rod Veratrum).  Kukurek su zvali crni heleboros a čemeriku beli heleboros. Neki smatraju da reč heleboros znaci loša hrana ili otrovna hrana ali ima i onih koji smatraju da heleboros znači hrana za koze ili hrana za srne. Ovi drugi svoja tumačenja vezuju za navode da se epilepsija lečila tako što su bolesnici pili mleko koza koje su se hranile kukurekom.

Sudeći po starim zapisima i legendama kukurek je bio veoma značajna biljka antičkih vremena, posebno zbog svojih otrovno-lekovitih svojstava. Stari Grci su ga koristili kako u lečenju ludila i mahnitosti tako i u vrlo efikasnom i brzom trovanju neprijatelja. Glavni otrovi kukureka su heleborin, helebrin i heleborein i oni su i odgovorni za smrtonosnu reputaciju ove biljke.

Po jednoj legendi Melampod iz Pila, koji je znao nemušti jezik izlečio je kćeri kralja Preta od ludila koje ih je obuzelo upravo zahvaljujući leku koji je napravio od kukureka. U zamenu za lek tražio je i dobio trećinu kraljevine Argolide.

Herakle (Herkul), antički heroj, koga je s vremena na vreme obuzimalo ludilo takođe je izlečen zahvaljujući kukureku. Izlečio ga je Antikiros koji je napravio lek od vrlo otrovnog crnog kukureka (Helleborus niger). Zahvaljujući Herakleovom izlečenju Antikiros je postao veoma poznat iscelitelj a naselje u čijoj okolini je rastao crni kukurek nazvano je po njemu Antikira.

Ali kukurek kako donosi izlečenje tako na još lakši način može uzrokovati smrt. Neki istoričari smatraju da je Aleksandar Makedonski umro od prevelike doze  kukureka koji je dugo vremena uzimao kao lek. Takođe je poznat i slučaj prvog hemijskog rata u istoriji Evropske civilizacije koji se vodio upravo  kukurekom!  Po legendi, Fokiđani iz grada Kira su godinama presretali i pljačkali hodočasnike koji su išli u Delfe. Delfi su se pobunili protiv toga i posle par godina „koškanja” i svađa  započeo je rat poznat pod nazivom Prvi Sveti Rat. On je trajao 10  godina (585 do 595 p.n.e.)   i najzad su Fokiđani pobeđeni tako što su im ratnici koji su branili Delfe zatrovali vodu kukurekom i to upravo onim donetim iz Antikire! Vojnici su pili tu vodu i svi se listom razboleli od stomačnih tegoba i srčanih aritmija, jer otrovi kukureka uglavnom remete rad srca, tako da nisu bili sposobni da se dalje bore i njihov grad Kira najzad je osvojen.

Za baštovane, bogove i dodole

Jedna od najpoznatijih i najviše korišćenih vrsta kukureka je upravo ona po kojoj je Antikira i postala poznata – crni kukurek  (Helleborus niger). On je izuzetno otrovan ali takođe i veoma pogodan za stvaranje raznih hibridnih vrsta koje se gaje po baštama. Tako da danas ima raznih sorti baštenskih kukureka koji samo pomalo liče na „original”. Manje su otrovni i imaju mnogo lepše i krupnije cvetove. Kukurek je posebno omiljen kod baštovana zato što cveta čak i u januaru kada su bašte po pravilu puste i hladne. Upravo zbog te svoje velike otpornosti na mraz i zimu i cvetanja u sred zime, kad mu vreme nije, crni kukurek je poznat i pod nazivom Božićna ruža jer u Engleskoj neki varijeteti cvetaju i krajem decembra, tj. negde oko katoličkog Božića.  Po jednoj legendi kukurek zvani božićna ruža je anđeoskog porekla a nastao je pre 2000 godina tako što je devojka po imenu Madelon došla u Vitlejem da pozdravi tek rođenog Isusa, ali kada je videla zlato, tamjan i mirtu (smirnu)  koje su donela tri Mudraca na dar Isusu, veoma se rastužila jer, za razliku od njih, ona nije imala šta da mu pokloni. Tada anđeo ugleda uplakanu devojku, dodje do nje i krilima dodirnu zemlju, i na mestu tog dodira iznikoše krupni beli cvetovi božićne ruže, koje je Madelon ubrala i  poklonila tek rođenom bogu.

U našem narodu dobro je poznato da je kukurek i otrovna i lekovita biljka i njemu su se često pridavala i razna magijska svojstva.  Prema Veselinu Čajkanoviću, dodole su  stavljale korenove kukureka u vodu i njima prskale decu o praznicima. On se koristio kao lekovita trava i tradicionalno se brao  na Biljani petak (petak pred Đurđevdan) i na Cveti (nedelja pre Uskrsa). Po verovanjima kukurek je donosio nesreću ako se u kuću unese pre Đurđevdana a ako se unese na  Đurđevdan onda će zaštititi kuću od vradžbina i urokljivih očiju.Čajkanović navodi  da u nekim krajevima deca prvim cvetovima kukureka koje nađu u šumi pevaju bajalicu „Kukurek sa brda zove: oženite me! Lepa ruža ruku pruža: povedite me!”

Kukurek pripada familiji ljutića (Ranunculaceae), i obuhvata oko 20-ak vrsta koje  uglavnom naeljavaju Evropu i Mediteran, a najveći broj vrsta nalazi se na Balkanu. Na Tibetu raste tibetski kukurek (Helleborus thibetanus).  U našoj zemlji poznate su 4 vrste kukureka, od kojih je najzastupljeniji mirisni kukurek Helleborus odorus. Helleborus serbicus ili srpski kukurek, je endemična vrsta koja raste samo u Srbiji. Crni kukurek ili božićna ruža Helleborus niger, koji je izuzetno otrovan i čija upotreba dovodi do poremećaja rada srca a neretko i smrti ne raste na području Srbije.

Neproveren recept za rak pluća: 4 korena kukureka koji je inace jako otrovan, pa nesme biti stariji od tri godine 1 glavica belog ljiljana,  25-30 komadica cena.

Dobro oprati, dodati 1L vode i obeleziti, stavi se varjaca u serpu pa se obelezi na njoj gde je 1L vode. Nakon toga sipa se jos litar vode i doda se dok ne uvri na onaj predhodni litar. Koristi se 3x po 1 supena kasika, a ako se tesko podnosi onda po 3x po jedna mala kasicica.

Izvor: saprirodom.com

Gotovo svake godine se desi da neiskusni berači, sakupljajući bilje iz prirode, zamene lekovite ili čak jestive vrste otrovnim. Osim toga, u prirodi, baštama i vrtovima često nailazimo na biljke čiji plodovi i cvetovi bojom i oblikom privlače pažnju. Deca su posebno sklona da stavljaju u usta bobice, žvaću list i cvet ili jedu semenke. Veoma često toksikolozi iz Nacionalnog centra za kontrolu trovanja daju savete roditeljima ili pedijatrima o vrsti trovanja otrovnim biljkama i načinu zbrinjavanja. Otrovno bilje stoga ne bi trebalo da se gaji tamo gde pretežno borave deca, u dečjim vrtićima, predškolskim i školskim objektima.

Sve biljke koje se svrstavaju u otrovne nemaju podjednak stepen toksičnosti. To, pre svega, zavisi od vrste i intenziteta aktivnih materija biljke. Za biljke, kao i za sve ostale otrove, važi princip (Dosis sola facit venenum – doza čini otrov). Sadržaj aktivnih supstanci nije ujednačen u celoj biljci, tj. otrovni sastojci su obično lokalizovani u pojedinim organima biljke (listu, plodu, korenu), dok ih u ostalim delovima nema. Drvo tise je celo otrovno, cvet bagrema nije toksičan, dok otrovnih sastojaka ima u celoj biljci. Samo manja grupa biljaka dovodi do ozbiljnih trovanja, a radi se o onima čiji aktivni principi su iz grupe alkaloida (hinozolidinski, piridinski i drugi), glikozida (kardiotonični, cijanogeni i drugi), toksalbumina.

Kada se progutaju, izazivaju teška trovanja koja, ako se ne ukaže pomoć, mogu dovesti do letalnog ishoda. Mnogo više je biljaka koje sadrže otrovne sastojke koji su, ipak, manje toksični pa su i biljke manje opasne.

Kako dolazi do trovanja?

Do trovanja najčešće dolazi slučajno, iz neopreznosti ili neznanja, zamenom neotrovnih biljaka s onima koje su toksične. Odlasci u prirodu s malom ili školskom decom, na ekskurzije, kao i u gradske parkove, dovode ih u kontakt s otrovnim biljem, drvećem.

Simptomi trovanja i ukazivanje pomoći

Simptomi trovanja zavise od vrste biljke te intenziteta toksičnosti aktivne materije. Najčešće tegobe su mučnina, bolovi u želucu, povraćanje, nakon čega, usled izbacivanja sadržaja, dolazi do olakšanja. U težim slučajevima simptomi su različiti u zavisnosti o kojim se sastojcima radi. Pored gastrointestinalnih poremećaja može doći do otežanog disanja, vrtoglavice i mnogih drugih tegoba. Potrebno je potražiti lekarsku pomoć. Pri tome dati što potpunije podatke o biljci, načinu i vremenu trovanja kako bi lekar pružio adekvatnu pomoć.

Učestalost trovanja biljkama

Prema statističkim podacima nekih evropskih zemalja, trovanje biljkama je zastupljeno sa 3-10% slučajeva, kod dece je to i do 50% (odmah iza trovanja lekovima i kućnim hemikalijama). Trovanja su najčešća u proleće i leto, kada mogu biti masovna.

Prepoznavanje otrovnih biljaka

Otrovne biljke nemaju neke posebno vidljive karakteristike pa samim tim ne postoji ni neki univerzalni test za njihovo prepoznavanje. Potrebno je imati bar osnovno znanje o izgledu pojedinih biljaka i njihovim karakteristikama.

Biljke familije Amygdalaceae sadrže cijanogene glikozide. Razlaganjem cijanogenih glikozida oslobađa se toksična cijanidna kiselina (HCN). Smrtonosne doze za odrasle su 50 mg, za decu do 10 mg. Ova kiselina deluje na CNS, parališe centar za disanje, trovanje se ispoljava vrtoglavicom, smetnjama vida s proširenim zenicama, ubrzanim disanjem i lupanjem srca. Mogu nastupiti i grčevi sa zastojem disanja i rada srca, odnosno smrtnim ishodom.

U NCKT-u smo imali trovanje kod žene koja je odjednom pojela seme iz 30 koštica kajsije. Nakon dva sata primljena u CKT sa znacima kardiotoksičnosti, poremećajem ritma i sprovođenja na EKG-u koji su se održavali satima, ali se na primenjenu terapiju oporavila.

Oleander

Veoma otrovna biljka koja sadrži kardiotonične glikozide. Najotrovniji su listovi. U Srbiji se često gaji po baštama, vrtovima i terasama. Mora se paziti da je van domašaja dece. Prvi znaci trovanja su muka, glavobolja, povraćanje, poremećaj srčanog rada sve do smrtnog ishoda. Osobi koja se otrovala dati aktivni ugalj, obezbediti da miruje i što pre tražiti pomoć lekara.

Fikus

Ako dete dodirne fikus, iritaciju na koži, peckanje i svrab, isprati hladnom vodom, bez upotrebe krema. Ako ga proguta neće moći da diše. Isprati grlo, potražiti lekarsku pomoć

.

Atropa belladonna (velebilje), Datura stramonium (tatula) i Hyosciamus niger (bunika) – antiholinergici koji dovode do simptoma antiholinergičkog sindroma (suva usta, zažarena koža, proširene zenice, ubrzan srčani rad, halucinacije). Trovanja česta kod adolescenata, zavisnika koji ga uzimaju u cilju izazivanja halucinatornog sindroma, zapravo zloupotrebe. Pre dve godine u NCKT-u su lečena tri učenika koja su na času u školi jeli tatulu. Policija ih je nakon sat vremena zaustavila u saobraćaju s primetnim halucinacijama i dovela u NCKT, gde su lečeni tri dana. Nedavno je u NCKT-u lečena porodica koja je u svom dvorištu nabrala biljku za koju je mislila da je loboda, inače poznata po svoim nutritivnim svojstvima, vitaminima i mineralima, zbog čega je upoređuju sa spanaćem. Ispostavilo se da se radilo o tatuli te je kod njih već nakon pola sata došlo do razvoja konfuznosti, dezorijentisanosti, halucinacija, povišenog arterijskog pritiska, ubrzanog pulsa. Nakon primenjene intenzivne terpije tokom dva dana, potpuno su se oporavili.

Poznavanje staništa je takođe važno u identifikaciji:

Tatula (Datura stramonium) prati naselja, a otrovno velebilje (Atropa belladonna) nikada “ne ulazi u gradove i naselja” jer se javlja jedino kao šumska biljka, na krčevinama bukovih šuma, uz panjeve zbog truleži i na obližnjim šumskim proplancima. Bunika (Hyoscyamus niger) je biljka naselja i zanemarenih staništa oko njih, ali je možemo naći i na obrađivanom zemljištu.

Samoniklo bilje u ishrani

U želji da se hranimo zdravo i izbegnemo namirnice tretirane hemikalijma pribegavamo ishrani kojoj dodajemo samoniklo bilje. Ono je uglavnom slobodno od hemikalija mada i ono može biti kontaminirano. Zato treba pažljivo birati područja na kojima se bere.

Colchicum automnale – Mrazovac (biljni arsenik)

Mrazovac se često zameni sremušem, samoniklom biljkom, lukovicom širokih, jestivih listova, blagog ali prepoznatiljivog mirisa na luk. Nije preporučljivo brati ga bez dobrog poznavaoca upravo zbog sličnosti s mrazovcem. Mrazovac sadrži alkaloid kolhicin, antimitotik, koji blokira mitoze sprečavanjem sinteze DNK. Kliničke manifestacije trovanja, nakon latentnog perioda, od 3-12 sati, prolaze kroz tri faze.

Prvo se javljaju muka, povraćanje, prolivi. Druga faza se javlja nakon 1-3 dana i manifestuje se srčanom slabošću, aritmijama, bubrežnom slabošću, oštećenjem jetre, respiratornom insuficijencijom, poremećajima funkcije kostne srži, smanjenjem krvnih loza, posebno leukocita. Treća faza nastupa nakon 5-7 dana s povećanjem broja leukocita, što znači da se pacijent postepeno oporavlja. Iako se smatra da ova trovanja nisu česta, za poslednjih nekoliko meseci u CKT smo lečili tri pacijenta (dva pre 10 dana) s trovanjem kolhicinom iz mrazovca. Sva trovanja su bila teškog stepena, a na primenu intenzivnih mera lečenja završena su oporavkom. S obzirom na to da je naš zadatak da pratimo promenu incidence trovanja, registrovali smo 11 trovanja u okolnim zemljama sa pet smrtnih slučajeva u proteklih nekoliko meseci, što ukazuje da se mora što pre skrenuti pažnja na opasnost od samoniklih biljaka u ishrani.

Poslednjih godina, otkako se zna da je moćan antioksidans, sremuš postaje sve popularniji pa su greške sa zamenom drugim biljkama česte.

Pri tome postoji razlika i u staništu sremuša i mrazovca. Dok sremuš raste u listopadnim šumama, mrazovac raste na livadama i obodima šuma, nikada u senci ili šumi.

Podzemni delovi: Lukovica sremuša je duguljasta, uzana, obavijena prozirnim, belim ili žućkastim omotačem. Lukovica mrazovca je krtolasta, obavijena skoro crnim, ljuspastim omotačem. Listovi: Kod listova je nešto komplikovanije, jer su veoma slični. Osnovna razlika je da jedino listovi sremuša, kada se protrljaju, imaju karakterističan miris na beli luk. Listovi sremuša su eliptično-lancetasti, zašiljenog vrha, intenzivne zelene boje, koji se pri bazi sužavaju u dugu peteljku. Najčešće ih ima po dva do tri. Cvetovi: Što se cvetova tiče, tu se u ovom slučaju ne može nikako pogrešiti. Osim očigledne razlike u izgledu, sremuš cveta u rano proleće, a mrazovac u jesen.

Mrazovac se može zameniti i šafranom koji je najskuplji začin na svetu. Osnovna razlika je da šafran cveta krajem zime i u rano proleće dok se cvetovi mrazovca javljaju u jesen.
Mnogi od nas u svojim vrtovima, saksijama ili terasama gaje cveće o čijim otrovnim svojstvima nemamo prave informacije.

Glicinija (WIsteria)

Glicinija je vrsta bršljana koja cveta u proleće. Veliki mirisni cvetovi su grozdaste strukture i obično su plavkaste, bele ili crvene boje. Godišnje može narasti i do tri metra. Često se viđaju i čitave zgrade urasle u tu biljku. Mnogi znaju da bršljani mogu biti otrovni, kako s njima (listovima i cvetovima) treba postupati i da treba prati ruke posle dodirivanja.

Naprstak ili pustikara (Digitalis purpurea)

Naprstak ili pustikara je biljka sa zvonolikim belim, ružičastim ili ljubičastim cvetovima iz porodice zevalica i čest je ukras u vrtovima. Koristi se u medicini za proizvodnju lekova za srce. Ukoliko se pojede bilo koji od delova biljke, u blažim slučajevima izaziva mučninu, nesvesticu, dijareju i grčeve, a kod težih slučajeva, trovanja do poremećaja srčanog rada.

Hortenzija (Hydrangea)

Hortenzija cveta od ranog proleća do kraja jeseni. Odlikuje se velikim cvetovima živih boja – mogu biti beli, roze, crveni, plavi i ljubičasti, a njihova boja varira u zavisnosti od sastava zemljišta. Spada u veoma otrovne biljake. Ubrzo nakon gutanja, javlja se osip i svrab kože, otoci, mučnina, pojačano znojenje. U teškim trovanjima, ukoliko se ne primeni terapija, može dovesti do kome i kardiocirkulatornih poremećaja.

Đurđevak (Convallaria majalis)

Iako je đurđevak otrovna biljka, ima neke lekovite sastojke koji se koriste u medicini. Često se sadi u vrtovima kao ukrasna biljka. Cveta od početka proleća pa do kasne jeseni. Cveće đurđevka je otrovno, jer sadrži heterozide koji utiču na rad srca. Otrov uzrokuje mučninu, vrtoglavicu, povraćanje, bolove u ustima i trbuhu, dijareju i grčeve. Đurđevak ima crvene otrovne plodove koji sazrevaju u septembru. Nakon dodira cveta, stabljike ili korena ove biljke, potrebno je oprati ruke kako ne bi došlo do trovanja.

Hrizantema (Chrysanthemum)

Hrizantema je višegodišnja biljka, poreklom iz Azije. Obično se ovim cvećem na zadušnice ukrašavaju grobovi. Izrazito je otrovna biljka. Kod ljudi izaziva svrab i otoke. Poznato je više stotina vrsta ove biljke. Vrtlari je često sade i kako bi oterali zečeve – naime, oni ovu biljku zbog njenih toksičnih svojstava izbegavaju.

Azaleja (Rhododendron)

Azaleja je žbunasto cveće, a postoji više vrsta (jednogodišnje i višegodišnje), neke su visoke i desetak metara. Grmovi azaleja imaju halucinogeno i laksativno delovanje. Simptomi trovanja su povraćanje, osip na koži, glavobolja, zamagljen vid i slabost u mišićima.

Narcis (Narcissus)

Narcis je višegodišnja biljka i jedan od vesnika proleća. Postoji više vrsta ovog cveća, ali je najpoznatiji beli narcis. Gaji se dosta u Evropi i Severnoj Americi, a od njega se prave i parfemi. Ako se proguta lukovica ove biljke, dolazi do grčeva, dijareje i povraćanja. Popratni simptomi su glavobolja, mišićna slabost i zamućen vid. Utiče i na rad srca.

Zaključak

Potrebno je dobro poznavati biljke kojima smo okruženi. Tamo gde se deca igraju u bašti, ne bi trebalo da sadite ovo drveće, a ukoliko već postoji, bolje ga uklonite. Pravovremeno objasnite deci šta je otrovno, a šta nije. Dogodiće se da borave u prirodi bez vašeg nadzora, pa čak i na putu do škole može se dogoditi da postoje otrovne biljke. Naučite decu da nepoznate plodove ne smeju da jedu. Ukoliko su vaši mališani i pored upozorenja progutali otrovne bobice, odmah se obratite lekaru. Ponesite plod ili deo biljke koju je dete progutalo da biste ga pokazali lekaru i tako ubrzali dijagnostički postupak.

Ne treba gubiti vreme s analizom o kojoj se biljci radi, već odmah izazvati povraćanje, olakšati ga pijenjem jedne do dvije čaše vode ako to čine odrasle osobe. Otrovanom se nakon povraćanja daje dosta tečnosti, sem ako postoji poremećaj svesti. Nakon toga se u zdravstvenoj ustanovi sprovodi lavaža želuca, gde se nastavlja sa simptomatskom i suportivnom terapijom.

Poznavanje otrovnih biljaka pruža mogućnost da se na vreme prepozna opasnost od njih, ali i da se uz potrebnu opreznost, bez straha živi zajedno s njima. Treba napomenuti i iskustva razvijenih zemlja koje su organizovale akcije upoznavanja odraslih osoba s određenim biljnim vrstama koje postoje u okolini, uz upozorenja o mogućnostima trovanja, što je rezultovalo i smanjenim brojem trovanja, posebno teških.

Nacionalni centar za kontrolu trovanja radi 24 sata tokom cele godine, a sve informacije možete dobiti na telefon +381 11 3608440.

prof. dr Slavica Vučinić

načelnik Nacionalnog centra za kontrolu trovanja VMA