Oduvek se govorilo da ljubav dolazi iz srca. Po najnovijim otkrićima u svetu nauke, izgleda da to i nije baš tako. Naime, utvrđeno je da ljubav i zaljubljenost dolaze pravo iz mozga. Sva ona slatka osećanja nastaju radom određenih delova mozga, kao i promenama u nivou i dejstvu supstanci koje omogućavaju rad mozga. Evo do kakvih su zanimljivih  podataka naučnici došli.

Anatomija ljubavi

Dva britanska neurobiologa, Semir Zeki i Andreas Bartels sa londonskog Univerziteta  su pokušali da doznaju šta se dešava u našem mozgu kada volimo. Ispitivanje su izveli na 17 studenata, 11 ženskog i 6 muškog pola. Ispitanici su gledali u slike voljenih osoba, nakon čega su se u njima pojavila osećanja koja su prepoznali kao ljubav. U tom trenutku, jednom od najnovijih imidžing tehnika su snimani protoci krvi kroz njihov mozak. Cilj je bio da se otkrije koji su delovi mozga najaktivnijni, tj. kod kojih je protok krvi najintenzivniji.

Utvrđeno je da su se kod različitih osoba aktivirale različite oblasti mozga (i po lokaciji i po broju). Međutim, četri oblasti su kod svih bile zastupljene i dominantne. Jedna od oblasti se nalazila u središnjem delu insule i izgleda da je odgovorna za «stomačne probleme» koje imamo kada smo zaljubljeni.

Druga oblast je u prednjem delu cinguluma. Poznato je da se za ovaj deo mozga vezuju aktivne hemijske supstance koje imaju sposobnost da izazovu euforiju. Poslednje dve oblasti se nalaze u dubljim strukturama mozga poznatim kao strijatum, koji je odgovoran za prijatna osećanja koja nastaju kada nešto doživimo kao nagradu. Važno je istaći da delovi mozga koji su aktivni kod osoba obolelih od depresije, u ovom slučaju nisu pakazivali bilo kakvu aktivnost.

Studentima su nakon toga prikazane i slike dobrih prijatelja koje su takođe aktivirale određene delove mozga, ali ne iste kao u predhodnom slučaju. Sledeće istraživanje koje planiraju će biti ono koje se odnosi na majčinsku ljubav i otkrivanje regija odgovornih za takve emocije.

Biohemija ljubavi

Bilo koji naučnik će vam reći da ljubavna euforija nema nikakve veze sa Kupidonovim strelama, osim ako ih mali vilenjak nije predhodno umočio u supstancu sa neromantičnim nazivom feniletilamin. Ova supstanca koja se još naziva i «molekulom ljubavi», nastaje prirodnim putem u našem mozgu. Za nju se kaže i da je biološki rođak amfetaminu, s obzirom na to da je vrlo slične građe. Dopamin i norepinefrin su odgovorni za nastanak ljubavne euforije. Zapravo, feniletilamin pomaže oslobađanju dopamina (supstanca koja takođe omogućava protok informacija u mozgu) u tz. centrima za zadovoljstvo. Dopamin čini da se lepo osećamo, a norepinefrin stimuliše produkciju adrenalina koji utiče, pored ostalog, i da naše srce ubrzano lupa. Kombinacija ove tri supstance dovodi do osećanja zaljubljenosti, uzbuđenosti, blaženstva i sreće. Njihova aktivnost je razlog zbog koga se zaljubljeni  osećaju euforično i puni energije – kao da «lebde u vazduhu».

Takođe, ovo je i razlog zbog koga zaljubljeni mogu voditi ljubav satima i razgovarati danima do kasno u noć bez osećanja zamora i iscrpljenosti. Opojna emocija zaljubljenosti, povezana sa ubrzanim pulsom, vlažnim dlanovima, osećajem otežanog disanja, se često tumači prekomernim lučenjem feniletilamina, odnosno nekom vrstom overdoze.

Produkciju feniletilamina mogu da izazovu i na izgled beznačajne stvari, kao što je recimo, suret pogleda ili nežni dodir ruke. Izgleda da i vatreni poljubac, ali i skakanje padobranom, bungee jumping, vožnja paraglajderom i sl. doprinose  pojačanoj aktivnosti ove tri supstance. Time se objašnjava slično osećanje koje se tom prilikom javlja.

Feniletilamin se nalazi u određenim dozama i u čokoladi, te se jedno vreme smatralo da osobe kojima nedostaje ljubav često jedu čokoladu.

Danas se takvo gledište izmenilo, obzirom da je utvrđeno da se najveći deo feniletilamina koji se nalazi u čokoladi brzo razgradi i to pre nego što stigne do mozga, te je njegov uticaj minimalan, osim kod osoba osetljivih i na male doze ove supstance.

Ipak, pozitivno dejstvo čokolade nastaje usled sprečavanja razgradnje prirodne supstance pod nazivom  anandamid koja izaziva prijatno i veselo raspoloženje.

Dnevna maštarenja

I neki drugi fenomeni koji prate ljubav i zaljubljenost, se mogu objasniti hemijskim promenama u mozgu. Na primer, kada se zaljubimo skloni smo da dosta vremena provedemo u intenzivnom maštanju o voljenoj osobi, često razmišljajući po stoti put šta se sve desilo u vezi sa voljenom osobom tokom dana. Misli se same nameću, teško ih je odgnati i usresrediti se na nešto drugo. Ovaj fenomen se objašnjava time što pojačana aktivnost navedenih supstanci dovodi do eksperimentalno potvrđenog sniženja nivoa serotonina, a to se manifestuje, kao i kod opsesivno-kompulzivne neuroze, prisustvom nametljivih misli koje se iznova javljaju i teško ih je odstraniti.

Nežnost

Hemijska supstanca oksitocin je dobila naziv «supstanca nežnosti». Oksitocin je povezan sa sekrecijom mleka u žena, a takođe  čini žene i muškarce spokojnijim, smirenijim  i senzitivnijim za osećanja drugih. Ima veoma važnu ulogu u nastanku seksualne pobuđenosti koji predhodi orgazmu, a ujedno podstiče i nežnost među ljubavnicima, pre, tokom i nakon vođenja ljubavi. Oksitocin se sekretuje pod dejstvom i emocionalnih i fizičkih stimulusa. Glas partnera, njegov izgled, pa čak i seksualna fantazija mogu da iniciraju sekreciju oksitocina.

Privrženost

Kada medeni mesec prođe i zaljubljenost počne da bledi, nova grupa supstanci  stupa u akciju. Novi oblik hemijske nagrade  u vidu prijatnosti dolazi od endorfina. Naime, naučnici veruju da se nakon određenog perioda, od 18 meseci do 4 godine, naše telo navikne na ljubavne stimulanse. Pošto se poveća tolerancija na feniletilamin, strasna romansa se može razvijati u dva pravca – ka indiferentnom odnosu ili ka onome što Helen Fisher, profesor psihologije i autor knjige «Anatomija ljubavi», zove privrženost.

Za fazu privrženosti, naučnici smatraju da je odgovoran endorfin, supstance slične morfinu, koje se prirodno luče u mozgu. Kada vidimo voljenu osobu, dok razmišljamo o njoj, ne luči se više intenzivno feniletilamin kao što je bilo tokom faze zaljubljenosti, već endorfini koji dovode do osećanja smirenosti, smanjenja strepnje, topline, pouzdanosti i spokojstva. Endorfini nisu tako uzbudjujući i  stresogena kao feniletilamin, već vode  stabilnijim odnosima i jačoj vezanosti.

Činjenica da su period «medeni mesec» u ljubavi i period zrele ljubavi stimulisani različitim supstancama, može objasniti zašto se neke osobe  ne mogu zadržati duže u vezi. Naime, oni se dobro osećaju samo uz uzburkane emocije koje sa sobom nosi pojačano dejstvo prirodnih amfetamina u mozgu (odnosno feniletilamin), dok im smirujuće dejstvo endorfina jednostavno ne odgovara. Mnoge osobe zapravo celog života imaju serije veza od 6 meseci do 4 godine obzirom da je to neki period kada nivo supstanci aktivirane tokom zaljubljenosti neizbežno počinju da opadaju. Ako ipak uđu u brak, ovakve osobe su sklone da imaju paralelne veze ne bi li dostigle ponovo svoju ljubavnu opijenost. Najveći procenat razvoda upravo se javlja negde u četvrtoj godini braka.

Ipak, nisu kod svih osoba takve potrebe. Naučnici smatraju da što su dvoje ljudi duže u braku, veća je verovatnoća da će i ostati u braku. Na neki način, oni postaju zavisnici od endorfina i bračnog spokojstva. Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u dugoj vezi  žude jedno za dugim nakon rastanka. Odsustvo endorfina igra određenu ulogu i u žalosti za umrlim partnerom.

Monogamija

Samo oko 3% sisara je monogamno, odnosno vezano samo za jednog partnera sa kojim se i pare. Na žalost, naučnici kažu da čovek ne spada u ova 3 % prirodno monogamnih sisara. Možda bi nekoliko injekcija vazopresina moglo da nam pomogne. Njega često nazivaju «monogamnom  supstancom». Istraživanjem u «monogamnom» životinjskom svetu (glodar voluharica) došlo se do zaključka da doživotno parenje može biti povezano sa  dejstvom vazopresina. Pre parenja, mužijak je podjednako prijateljski raspoložen i prema  muškim i prema ženskim jedinkama. Unutar 24h  nakon parenja, mužijak  je upecan za čitav život. Kada se vazopresin izluči, mužijak postaje indiferentan prema svim ženkama osim prema jednoj. Takođe, postaje jako agresivan prema drugim mužijacima sa ispoljavanjem ponašanja karakterističnog za sindrom ljubomornog muža.

Miris ljubavi

Odavno je poznato da insekti luče posebne, lako isparljive supstance koje se nazivaju feromoni i služe da se privuče jedinka suprutnog pola u okviru svoje vrste. Utvrđeno je da i životinje luče feromone. Za razliku od insekata kojima za prijem informacije služe antene, životinje imaju razvijene posebne prijemne organe. Taj organ se nalazi u nosnoj duplji životinje i naziva se «vemeronazalni organ» (VNO).

Ovaj organ služi kao detektor feromona i nema ulogu u prijemu drugih mirisa. Pojedini naučnici smatraju da i kod čoveka postoje supstance koje imaju istu ili sličnu ulogu kao feromoni kod životinja. Dr. Winnifred B. Cutler iz Filadelfije je prvi dokazao prisustvo feromona kod ljudi. On i njegovi saradnici smatraju da feromoni mogu imati ogroman uticaj na partnera. Potvrđeno je da feromoni koje luči muškarac, može da utiče na menstrualni ciklus žene, kao i na njenu reproduktivnu moć. Takođe se smatra da su feromoni odgovorni za veću seksualnu privlačnost žene tokom perioda ovulacije.

Interesantno je tvrđenje da feromoni žene mogu da utiču na drugu koja je u dužem periodu u njenoj blizini, te se dešava da imaju sinhrone menstrualne cikluse. Izgleda da je prirodna funkcija feromona veoma značajna za opstanak vrste. Smatra se da omogućavaju izbor partnera sa različitom strukturom imunog sistema od sopstvenog. Kao posledica toga, potomci dobijaju u nasleđe raznovrsnije odbrambene mehanizme koji im omogućavaju bolje prilagođavanje i preživljavanje.

Ekperimentalno je utvrđeno da ženka miša bira mužijaka sa različitim genetskim predispozicijama, ali takođe i da u toku bremenitosti bira jedinke koje imaju sličan genetski sklop. Izgleda da je priroda i to podesila, jer su upravo te jedinke one koje se nagonski brinu za očuvanje svog potomstva. Zoologičar Claus Wedekind iz Švajcarske je izveo eksperiment kojim je potvrdio da je i kod čoveka uticaj feromona  na izbor partnera isti. Žene su birale nošene majice muškaraca koji su imali različiti genetski sklop od njihovih, dok je u periodu trudnoće izbor pao na bliske rođake.

Prisustvo VNO u fetusu čoveka je prilično dugo poznato. Međutim, u odrasle osobe postojanje VNO je dokazano tek sredinom osamdesetih. Nalazi se takođe u nosnoj duplji, ali nije toliko razvijen kao u životinja. Umesto bogatog spleta nervnih vlakana čine ga pojedinačne ćelije receptori.

Naravno, ima i naučnika koji se ne slažu u potpunosti sa postojanjem feromona kod čoveka. Furlow smatra da postoje feromonima-slične supstance koje počinju da se luče u toku puberteta i spadaju u grupu steroida.

U toku su brojne studije o feromonima kod čoveka i to uglavnom na temu uticaja na seksualnu privlačnost među polovima. Ipak, pokazalo se da su efekti feromona kod čoveka na seksualnu privlačnost mnogo manji nego što se očekivalo. Izgleda da čovek ima različita  «čula za lepotu» nego druge vrste. Drugim rečima, za čoveka lepota koja se može videti očima privlačnija je od lepote koja se može osetiti čulom mirisa.

«Ljubav je složena emocija koju čine radost, oduševljenje, uzbuđenje, polet, sreća, optimizam, psihička i fizička snaga i samopouzdanje. Kao i svaka druga emocija, i ljubav izaziva niz telesnih promena ali za razliku od negativnih emocija besa, straha i tuge, ljubav „proizvodi” niz pozitivnih promena u organizmu. Umesto hormona stresa ljubav stvara „dobre” hormone koji povećavaju raspoloženje, vitalnost, optimizam i potpomažu u celini i psihičko i fizičko zdravlje. Osoba koja voli blista, oči joj sijaju, pokreti su joj laki, a misli vedre. Sreća nikada nije tako vidljiva kao na licu osobe koja je zaljubljena. Nije uzalud Meša Selimović rekao da je čovek bez ljubavi uvek na gubitku», kaže psiholog Desa Kujundžić.

Helen Fisher smatra da postoje tri različita sistema u mozgu odgovorna za ono što se dešava u ljubavi. Jedan sistem je povezan sa seksualnom željom i udružen je primarno sa testosteronom. Ako jednoj sredovečnoj ženi ubrizgate injekciju testosterona, njena seksualna potreba značajno raste.

Drugi sustem je onaj odgovoran za romantičnu ljubav, obsesivnu ljubav i zaljubljenost i povezan je, po njenim predpostavkama, sa visokim nivoima dopamina i norepinefrina, odnosno prirodnim stimulusima, i verovatno niskim nivoima serotonina, koji je odgovoran za opsesivno razmišljanje o voljenoj osobi.

Treći sistem je, po njenom mišljenju, je sistem odnovoran za odnost i privrženost partneru, osećanju smirenosti i mira i sigurnosti koje osoba ima u dugotrajnoj vezi. Neki od naučnika smatraju da je ovaj sistem povezan sa vazopresinom i oksitocinom takođe supstancama koje se prirodno luče u mozgu.

Prema tome imamo različite vrste sistema u mozgu koji  utiču na naše različite postupke, ali svi oni međusobmo komuniciraju i povezani su.

Autor: dr Olivera Žikić

Izvor: stetoskop.in

Mozak se ishranjuje pomoću 2 para arterija koje, iz grudnog koša, kroz vrat, dolaze do mozga. To su 2 unutrašnje karotidne arterije, koje ishranjuju prednje delove mozga, i 2 arterije vertebralis koje ishranjuju zadnje delove mozga

Infarkti mozga

Oslabljena cirkulacija krvi kroz mozak može dovesti do prolaznih poremećaja (TIA, VBI, RIND) ili do trajnih promena (infarkti). Infarkti mozga mogu biti mali i dijagnostikovati se slučajno (pogotovo kod starjih osoba) na MR snimku mozga. Veliki infarkti dovode do izumiranja većeg dela mozga i različito se manifestuju- slabost suprotne polovine tela, koma,… Ovom patologijom se bave neurolozi. Ukoliko pacijent na vreme dodje u bolnicu danas se može, nekim interventnim metodama, uspostaviti ponovo cirkulacija kroz mozak bez formiranja infakta. Jedan od najčešćih uzroka infarkta mozga je ugrušak koji se formira na arterosklerotskom plaku koji je nastao na račvi karotidne arterije (nalazi se u vratu). Ukoliko je ovaj plak velik leči se hirurški i ovu operaciju izvode najčešće vaskularni hirurzi.

Pored plaka uzroci infarkta mozga mogu biti i drugi: plak na arterijama mozga, šokno stanje, veoma loše disanje, teži poremećaj u radu srca, poremećaj u sastavu krvi (anemija, policitemija,…), vazospazam, upale krvnih sudova (vaskulitisi), povrede, druge bolesti krvnih sudova (vaskulopatije)…

Aneurizme mozga

Aneurizme mozga su proširenja arterija mozga. One najčešće imaju oblik kesice i dimenzije od  5-15 mm (2mm-4cm). Dete se radja sa slabošću na pojedinim mestima zida arterija, a ne sa aneurizmama. One se javljaju kasnije. Smatra se da nisu tako retke kao što se mislilo (1-10% populacije). Aneurizma je najčešće lokalizovana na velikim arterijama na donjoj površini mozga. Šansa da i bliži rodjak ima aneurizmu je oko 7-20%.

Aneurizma može celog života ostati nema (ne davati nikakve simptome). Ako se manifestuje to je najčešće u formi pucanja njenog zida i krvarenja. Ono je najčešće u obliku subarahnoidalne hemoragije – krvarenje je najčešće na površini baze mozga. (SAH, haemorrhagia subarachnoidalis). Moguće je uz SAH ili bez njega i krvarenje unutar mozga (haematoma cerebri).

Inače 77% svih SAH nastaje zbog pucanja aneurizme. Drugi razlozi za ovo su povrede, vaskulitis, poremećaj koagulacije, art. hipertenzija, AVM. Kod 10% SAH ne bude otkriven razlog krvarenja.

Krvarenje često nastaje u okviru napora, stresova, hipertenzivnih kriza, ali često u miru, čak i snu. Krvarenje se najčešće manifestuje naglo nastalom i veoma intenzivnom  glavoboljom. Pored ovoga pacijent može imati mučninu i povraćati, te mu smeta svetlost (fotofobija). Prilikom pregleda zateže vratom (meningizam). Ukoliko se javi, pored subarahnoidalnog, i krvarenje u mozgu (hematom) onda se javljaju i različiti neurološki ispadi (npr- slabost polovine tela- hemipareza). Ukoliko je krvarenje teže javlja se komatozno stanje. Kod oko 50% pacijenata krvarenje je toliko teško da oni umiru pre nego što dodju u bolnicu.

Kada se pacijent primi u bolnicu klinička slika je obično toliko jasna da se hitno uradi CT snimak mozga da bi se utvrdilo krvarenje.  Ukoliko u bolnici ne postoji CT aparat ili nije jasno o čemu se radi uradi se punkcija kičme radi dobijanja likvora (lumbalna punkcija). Likvor je tada krvav. Kod starijih krvarenja likvor je žućkast (ksantohroman).

Kada se dokaže subarahnoidalno krvarenje obično se hitno radi snimanje krvnih sudova da bi se dokazala aneurizma.  Najčešće se radi subtarkciona digitalna angiografija (SDA).

Angiografija treba da odgovori na neka pitanja:

• Da li je krvarenje nastupilo zbog prskanja aneurizmi?

• Da li postoji više aneurizmi?

• Da li je potrebno aneurizmu operisati ili je lečiti na drugi način?

• Da li postoje komplikacije krvarenja- najčešće grčenje i suženje okolnih arterija?

Zamena za SDA ili njegova dopuna može biti CT angiografija (prikaz arterija mozga CT snimanjem), a znatno redje i MR angiografija.

Jednom kada je došlo do krvarenja paralelno se dešava više patoloških procesa:

1. Visok  pritisak u glavi zbog krvarenja. On se leči lekovima. Ukoliko postoji veliki ugrušak krvi u mozgu (hematom) pacijent se mora hitno operisati i tada se ukloni hematom i aneurizma klipsuje.

2. Mogućnost ponovljenog krvarenja– Krvarenje iz aneurizme traje svega nekoliko sekundi. Ono se privremeno zapušava slabim čepom od zgrušane krvi. Ovaj čep može često popustiti i postoji opasnost od novog krvarenja (60% u prvih 6 nedelja). Ponovljena krvarenja (reruptura aneurizme) mogu biti kobna. Ona su 2 meseca posle krvarenja, ako pacijent nije operisan, znatno redja. Da ne bi došlo do novog krvarenja što pre se trudimo da isključimo anurizmu iz cirkulacije (idelano u prva 3 dana od krvarenja ako stanje pacijenta to dozvoljava). Ovo se može uraditi na 2 osnovna načina. Prvi je da se otvori lobanja, dodje do aneurizme i na njen vrat postavi klips (mala štipaljka- videti sliku ispod). Drugi metod je da se tokom angiografije aneurizma ispuni žicama toliko gusto da krv više u nju ne ulazi. Odluku o načinu lečenja donosi tim koji se satoji od neurohirurga i radiologa. Procenat rešavanja zavisi i od razvijenosti interventne radiolgije, te stavova stručnjaka. Npr u Francuskoj se operiše samo 10% aneurizmi, dok se u SAD operiše oko 50%. Sama operacija može imati komplikacije: postoperativno krvarenje unutar lobanje, infarkt mozga, curenje likvora i infekcija (sprečava se posebnim tehnikama zatvaranja omotača mozga, često uz upotrebu organskih lepkova),… Odlučujemo se za operaciju kada je rizik od neoperisanja značajno veći od rizika operacije. Ipak operacija je samo “pola” posla. Druga polovina posla podrazumeva rešavanje komplikacija bolesti posle hirurškog zahvata ili koilinga. Suština je stalno pratiti pacijenta, uočavati komplikacije na vreme i energično ih lečiti u početnoj fazi.

3. Grčenje arterija mozga (vazospazam, angiospazam)- Ovo grčenje dovodi do suženja arterija i slabijeg protoka krvi kroz mozak. Ono počinje već 3. dana od krvarenja, najveće je 5-9. dana, a može trajati nekoliko nedelja. Što je veće krvarenje obično je vazopsazam više izražen, ali ne mora zavisiti samo od toga. Što je spazam teži veća je šansa da se razvije infarkt mozga. Za razliku od prethodna dva procesa lečenje spazma je nehirurško i nije toliko uspešno kod težih oblika. Danas je u toku ispitivanje lekova koji obećavaju da će biti uspešni u lečenju ovog stanja.

4. Zatoj toka moždane tečnosti– moguć razvoj vodene glave (hidrocefalusa). Način lečenja zavisi od tipa hidrocefalusa i objašnjen je u delu sajta sa urodjenim (kongenitalnim) malformacijama. Ukoliko se javi izražen nagli hidrocefalus on se mora hitno lečiti, a često je indikovano i merenje, nekoliko dana, pritiska u lobanji.

5. Ova vrsta krvarenja, pogotovo u težim sučajevim, može dovesti do poremećaja u radu svih ostalih organa

Svi  pomenuti mehanizmi mogu dovesti do oštećenja mozga koja se mogu ispoljavati u različitim oblicima. Može se raditi o manjim neurološkim deficitima (npr. slabost ruke, otežan govor, psihički poremećaji), pa sve do težih oštećenja (npr. različiti stepeni dubine kome). Oporavak tada sliči oporavku nervnog tkiva nastalog povredom mozga.

Preciznu prognozu oštećenja nakon krvarenja iz aneurizme, osim kod veoma teških i veoma lakih oštećenja, nije moguće dati, pogotovo ne u samom početku.

Oštećeno nervno tkivo se oporavlja tako što se u njemu: smanjuje otok; poboljšava cirkulacija; smanjuje se pritisak na njega povlačenjem (resorspcijom) izlivene krvi; poboljšava se metabolizam nervnih ćelija; neki delovi mozga preuzimaju funkciju oštećenih (plasticitet); ponovo se uspostavljaju veze medju nervnim ćelijama; javljaju se i neke forme regeneracije. Lečenje se sastoji u tome da se nervnom tkivu obezbede optimalni uslovi za oporavak (smanjujemo otok, poboljšavamo cirkulaciju, uklanjamo ono što vrši pritisak na mozak, održavamo sastav krvi optimalnim, sprečavamo i lečimo brojne komplikacije do kojih dolazi kod ovih pacijenata,…). Još uvek nema leka koji bi omogućio regeneraciju nervnog tkiva ili značajnije na nju uticao.

Loši prognostički faktori su: starost; lošija cirkulacija krvi kroz mozak; šećerna bolest; komatozno stanje, pogotovo ako je postojalo od početka; pogoršanje uz povišenu temparaturu, znaci većeg oštećenja mozga i moždanog stabla (klinički ili na CT snimku);…

Ukoliko je pacijent dublje komatozan prognoza je najteža. Oporavak se tada odvija po nivoima. Prognoza je sve bolja što je pacijent prešao na višlje nivoe. Ovi nivoi oporavka  pokazuju oporavak moždanog stabla. To su: početak samostalnog disanja, dovoljno iskašljavanja šlajma; veći samostalni pokreti pacijenta u postelji; početak gutanja. Nakon ovoga oporavak ide brže i zavisi od mesta i veličine oštećenja  mozga.

Oporavak može trajati 2 godine ili duže. (Kod najlakših slučajeva potpun oporavak je već posle nekoliko nedelja). Obično se 75% oporavka dogodi u prvih 6 meseci. Zbog ovoga je važno, pored ostalog, rano započeti sa fizikalnom terapijom. Ukoliko, nakon hirurškog lečenja, zaostaje slabost ekstremiteta indikovan je nastavak fizikalne terapije u specijalizivanim bolnicama ili banjskim lečilištima.

Postoje 4 stadijuma krajnjeg ishoda preživelih:

1. Dobar oporavak bez značajnijih posledica

2. Umerena nesposobnost ukoliko zaostanu manji neurološki ili psihički deficiti

• Teška nesposobnost

1. Vegetativo stanje- pacijent otvara oči i ima neke spontane pokrete, ali ne uspostavlja nikakvu komunikaciju sa okolinom.

Posledice  mogu biti u većem ili manjem stepenu:

1. Psihološko-psihijatrijske koje se manifestuju  kao poremećaji: mišljenja, opažanja,  koncentracije, učenja i pamćenja, poremećaji u emocionalnoj sferi i kao izmena u ponašanju (organski psihosindrom)

2. Neurološke posledice podrazumevaju ispade u funkciji pojedinih delova mozga ili nerava. Njihov broj je velik i mogu se javiti u raznim kombinacijama. Najčeći su slabost jedne polovine tela  (hemipareza), slabost mišića lica, ispadi vidnog polja, teškoće sa govorom,…

3. Hormonski poremećaji

4. Naruženost čine zaostali ožiljci ili defekti kostiju lobanje, kao i poremećaji pokreta i hoda.

Aneurizma može narasti velika i pritiskati mozak, bez krvarenja (džinovska aneurizma). Takodje se u njoj mogu formirati trombi koji iz nje mogu izlaziti kao embolusi u okolne arterije i dovoditi do infarkta mozga

Sve češće smo u prilici da dijagnostikujemo tzv “asimptomatske aneurizme“. One su veličine do 1 cm i nisu kod pacijenta izazivale nikakve probleme. Šansa za njihovo krvarenje je verovatno manja nego što se ranije mislio. (0,25%-1%/godini zavisno od veličine i oblika aneurizme, te eventualnog rasta). U slučaju dijagnostike ove anurizme lečenje nije hitno. Danas se sve češće primenjuje koiling anurizme.

Arterijsko-venski malformati

Artrerijsko- venski malformat (AVM) je urodjena anomalija koja se sastoji od klupka krvnih sudova. Jedan deo ovog klupka pripada arterijskom, a drugi deo venskom delu. Sa ovom anomalijom se dete radja (za razliku od aneurizme) i vremenom AVM raste i može dovesti do okolnih infarkta mozga ili krvarenja.

Nakon dijagnostike AVM-a, ukoliko nema velikog krvarenja, lečenje nije hitno. Suština je da se AVM hirurški odstrani ili da se endovaskularno postigne da kroz njega više ne protiče krv. Ukoliko postoji veliko krvarenje ugrušak krvi se mora odstraniti operativno. Tada se pokuša odstraniti i AVM. Operacija odmah rešava bolest, ali nekad može biti rizična. U tim slučajevima se preporučuju druge metode lečenja: embolizacija tokom SDA ili zračenje stereotakičnim metodama (npr. Gamma knife). Prva metoda često samo smanji AVM i potrebno je obično veći broj ponavljanja, pogotovo ako je AVM velik. Kod druge metode potrebno je čekati 2-3 gdine da bi AVM potpuno nestao. Kod većih AVM obe metode imaju lošije rezultate. Čak i kada ostane manji deo AVM šansa od krvarenje nije bitnije smanjena.

Spontana krvarenja u mozgu

Spontana krvarenja u mozgu ili spontani intracerebralni hematomi nastaju najčešće zbog prskanja arterije sa slabijim zidovima. Ovo slabljenje zida nastaje najčešće zbog dugotrajne arterijske hipertenzije. Prskanje se i dešava u trenutku hipertenzivne krize. Kao posledica krvarenja javlja se ugrušak  krvi (hematom) koji pritiska okolne strukture mozga i nekoliko  dana teži da se  povećava. U zavisnosti od veličine krvarenja pacijent može imati samo glavobolju, psihičku izmenjenost, napad epilepsije, slabost suprotne polovine tela ili može doći čak i do kome. Kod odredjenog broja pacijenata prvo krvarenje je i fatalno.

Nakon pregleda dijagnoza se postavlja na osnovu CT snimka mozga. On prikazuje veličinu i lokalizaciju hematoma, te eventualne komplikacije (hidrocefalus, infarkt mozga, pritisak na okolni mozak,…). Lečenje velikih spontanih intracerebralnih hematoma je teško i neizvesno.

Kod odluke da li operisati pacijenta primarno je načelo “Primum non nocere”- “Prvo ne nauditi”. Odluka o tome se donosi na osnovu veličine i lokalizacije hematoma, starosti pacijenta, postojanja drugih bolesti, …

Kavernomi (cavernoma, hemangioma cavernosum, kavernozni angiom)

Kavernom predstavlja formaciju sastavljenu od krvnih sudova tankog zida u kojima tok krvi nije brz. Kavernom ima dimenzije od nek. mm – 5 cm i može se nalaziti u velikom mozgu, malom mozgu, moždanom stablu ili kičmenoj moždini. On je češće asimptomatski, ali može dovesti do: epilepsije, krvarenja sa oštećenjem okolnih nervnih struktura (krvarenje je mnogo redje nego kod AVM), hidrocefalusa, redje drugih neuroloških oštećenja zbog rasta  i pritiska. Neurološka oštećenja i indikacije za operaciju  zavise od lokalizacije kavernoma, njegove veličine, da li je krvario (tada često ima tendenciju da ponovo krvari) i da li pokazuje rast. Dijagnoza se postavlja na osnovu MR snimka mozga. SDA (angiografija) ne prikazuje kavernom. Lečenje je operativno i indikovano je ukoliko je kavernom dostupan i pogotovo ako su prisutne gorepomenute karakteristike (krvarenje, epilepsija koja se ne kontroliše lekovima, neurološko pogoršanje,…). Da bi se donela odluka za operaciju često je potrebno 2 ili više MR snimanja. Stereotaksično zračenje (npr. gamma. knife) kod kavernoma nije dalo zadovoljavajuće rezultate.

Hemangioblastomi

Hemangioblastomi predstavljaju veoma vaskularizovane tumore. Oni se javljaju najčešće u predelu malog mozga i oko njih se nalaze velike ciste koje obično vrše i najveći pritisak na nervno tkivo. U dijagnotici je potrebno isključiti tzv Von Hippel Lindau bolest.

Dr Kojadinovic Milje Zeljko
http://www.neurohirurgija.in.rs/

Dopler arterija glave je neinvazivna, bezbolna dijagnostička ultrazvučna metoda kojom se posebnom sondom transkranijalnim putem vrši pregled velikih krvnih sudova mozga. Prednost ovog pregleda je u tome što nije štetan (nema zračenja) pa se može ponavljati.

Koji su to glavni alarmi da obavite ovaj pregled?

Imali ste moždani udar

Moždani udar, moždani insult,”moždani napad” se javlja kada krvni ugrušak blokira arteriju ili kada pukne krvni sud, čime se prekida protok krvi do određenog dela mozga. Može doći do odumiranja moždanih ćelija usled smanjenog dotoka krvi i nedostatka kiseonika ili usled povećanog pritiska u lobanji usled krvarenja u mozgu.

Kada dođe do odumiranja moždanih ćelija tokom moždanog udara, dolazi do poremećaja funkcija koje kontroliše taj deo mozga. Tako može doći do poremećaja govora, pokretljivosti ili pamćenja. Kakve će biti posledica moždanog udara zavisi od dela mozga koji je zahvaćen, kao i od veličine oštećenja.

Kako je oporavak nakon moždanog udara dugotrajan i podrazumeva određene terapije, kontrole su sastavni deo samog oporavka. Kod pacijenata koji su imali moždani udar, kolor dopler krvnih sudova mozga treba raditi na 6 meseci, kako bi se redovno pratio tok opravka.

Imate povišen pritisak

Arterijska hipertenzija (povišen krvni pritisak) je, po definiciji Svetske zdravstvene organizacije, stanje u kome je sistolni (gornji) pritisak povišen preko 140mmHg a dijastolni (donji) preko 90mmHg. Ova definicija se odnosi na sve osobe koje su starije od 18 godina. Može se javiti kao izolovana sistolna ili dijastolna hipertenzija a najčešće su povišena oba pritiska.

Hipertenzija se najčešće javlja kao idiopatska, što znači da se ne zna razlog njenog pojavljivanja. U malom procentu (3-5%) hipertenzija je posledica bolesti drugih organa i sistema. Na krvni pritisak utiču mnogi faktori kako u organizmu, tako i van njega. Krvni pritisak povećavaju prekomerna upotreba soli i tečnosti, gojaznost, preterani unos alkohola i kafe, pušenje, fizička neaktivnost.

U lečenju hipertenzije, osim korigovanja životnih navika, koristi se i više različitih grupa lekova. Kako posledice povišenog krvnog pritiska mogu da se odnose i na krve sudove, kod pacijenata koji imaju ovaj problem, preporučuje se kolor dopler krvnih sudova mozga na 1 do 2 godine.

Imate povišen holesterol

Na povišen nivo ukupnog i takozvanog lošeg holesterola u krvi utiču genetika, način ishrane, gojaznost, slaba fizička aktivnost i drugi faktori. Istovremeno, povišen holesterol u krvi može nastati i kao posledlca nekog drugog oboljenja: dijabetesa, hipotireoidzma, opstruktivne bolesti jetre, oštećenja bubrega…

Povišen holesterol u krvi najčešće ne prate nikakvi simptomi, pa se zbog toga uglavnom otkriva ili na redovnom sistematskom pregledu ili, što je opasnije, tek pošto se pojave neki od kardiovaskularnih problema.

Ako se ne leći na pravi način, vrednost holesterola se neprekidno povećava, pa arterije trpe, jer se zidovi krvnih sudova zadebljavaju. Zbog taloženja masnih naslaga njihov prečnik se smanjuje, mogu se potpuno začepiti i tada dolazi do moždanog ili srčanog udara.

Samim tim, redovni pregledi su neophodni i preporučljivi. Ukoliko imate problema sa povišenim holesterolom, kolor dopler krvnih sudova mozga je preporučljivo raditi na 1 do 2 godine.

Pušač ste

Prilikom povlačenja dima cigarete pušač unese u svoj organizam više od 7.500 različiih hemijskih supstanci, čije delovanje je štetno i toksično. Duvanski dim je direktan uzročnik brojnih bolesti.

Nikotin, jedan od hemikalija u dimu duvanskih proizvoda je osnovni sastojak duvana koji deluje direktno na ljudski mozak. Nikotin se apsorbuje kroz kožu, sluzokožu unutar usne šupljine i nosa inhaliranjem dima u pluća. Zavisno od toga kako se duvan uzima, nikotin može dostići visok nivo zastupljenosti u krvotoku i mozgu. Pušenje cigareta npr. rezultuje ubrzanom distribucijom nikotina u telu, stižući do mozga u roku od 10sec nakon povlačenja duvanskog dima. Pušenje povećava rizik od srčanih oboljenja, uključujući infarkt, srčani napad, vaskularna oboljenja i aneurizmu.

S obzirom na navedene posledice pušenja, kolor dopler krvnih sudova mozga je preporučljivo raditi na 1 do 2 godine.

Imate dijabetes

Šećerna bolest ili dijabetes je hronični, neizlečivi sistemski poremećaj metabolizma, koji se karakteriše hiperglikemijom, tj. trajno povišenim nivoom glukoze u krvi. Uglavnom je uslovljen naslednim faktorima, a nastaje zbog smanjene sekrecije ili smanjenog biološkog dejstva hormona insulina, odnosno u kombinaciji ova dva faktora. Taj nedostatak ometa razmenu ugljenih hidrata, masti i belančevina u organizmu (što se ispoljava tipičnim tegobama), a nakon dužeg vremena utiče i na strukturu i funkciju krvnih sudova, živaca i drugih vitalnih organa i organskih sistema.

S obziromda su krvni sudovi direktno ugroženi ovom bolešću, kolor dopler krvnih sudova mozga je preporučljivo raditi na 1 do 2 godine.

Imate vrtoglavice

Uzroci vrtoglavica mogu biti različiti. Ako je reč o oštećenjima različitih moždanih struktura, uzrok je centralnog porekla, pri oštećenjima struktura unutrašnjeg uha, uzrok je perifernog porekla, a vrtoglavice koje nastaju npr. zbog upotrebe nekih lekova, pada krvnog pritiska i drugih različitih uzroka, infekcija, bolesti žlezda sa unutrašnjim lučenjem, vaskulitisa, bolesti krvi kao što su anemija, policitemija ili disproteinemije, govorimo o uzrocima sistemskog porekla.

Budući da su uzroci vrtoglavica brojni i veoma različiti, preporučuje se kolor dopler krvnih sudova mozga, kako bi se moglo utvrditi stanje velikih krvnih sudova mozga.

Ivor: intertim.net

Mali mozak (cerebelum) čini samo deseti deo zapremine mozga, ali se u njemu nalazi više od 50% svih neurona CNS-a, što svedoči o važnosti ove strukture. Njegova uloga se može posmatrati kao uloga internog kompjutera ili mozga unutar mozga. U oblasti motorike on je stabilizirajući regulatorni sistem koji obezbeđuje vremensku I prostornu integraciju pokreta. Koordinišući aktivnost agonista, antagonista i pomoćne muskulature, mali mozak omogućava vršenje glatkih, vremenski usklađenih I preciznih pokreta, uz intenzitet mišićnih kontrakcija koji odgovara nameravanom pokretu. Kako se to ostvaruje?

Mali mozak prima senzorne informacije sa ² periferije² , koje potom integriše u
neuralni supstrat voljnih pokreta . Informacije o položaju ekstremiteta i
aktivnostima mišića ulaze u mali mozak putem spinocerebelarnih i
vestibulocerebelarnih puteva preko donjeg i, manjim delom, gornjeg cerebelarnog pedunkula. Tako bolesnik dobija informacije o izvršavanju neke motorne radnje. Mali mozak prima informacije i iz kore mozga, pre svega senzomotorne (Brodmanova areja 4 i 6, somatosenzorne regije postcentralnog girusa i posteriornih delova parijetalnog režnja), koje se projektuju ka jedrima ponsa (kortikopontini putevi), a iz njih u cerebelum. Da bi se razumeo značaj kortikopontocerebelarnih projekcija dovoljno je navesti da one sadrže 20 miliona aksona, što je čak 20 puta više nego u piramidnom putu. Ovim projekcijama bolesnik dobija informacije o tome kakva je bila namera pokreta i kakve su komande izdate da bi se nameravani pokret izvršio.
Prema tome, kontinuirani dotok informacija, ne samo o instrukcijama za izvršenje
pokreta iz viših centara, već i sa periferije o tekućem izvršenju takvog pokreta,
stavlja mali mozak u jedinstven položaj kada su pokreti u pitanju: on je mesto u
kome se poredi ono što je nameravano sa onim što se zaista odigrava. Kada dođe do nesklada u tom poređenju, cerebelum svojim izlaznim projekcijama vrši
kompenzatorne promene, tj. ² popravke² pokreta.Izlazni putevi iz kore malog mozga kojima se navedene ² popravke² realizuju, preko dubokih cerebelarnih jedara, gornjim malomoždanim pedunkulom najvećim delom odlaze u ventrolateralno jedro talamusa sa suprotne strane, čija se vlakna potom
projektuju ka senzomotornoj kori velikog mozga. Manji deo izlaznih
vlakana završava u nucleusu ruberu, čije projekcije takođe odlaze delom do
talamusa, a delom, rubrospinalnim putem, do moždanog stabla i kičmene moždine.

Simptomi i znaci oštećenja malog mozga

Način da se sagleda uloga malog mozga je upoznavanje sa poremećajima koje
izazivaju njegova oštećenja. Opšti principi tih oštećenja su da kod jednostranih lezija malog mozga, simptomi i znaci se ispoljavaju na istoj strani na kome je oštećenje,usled dvostrukog ukrštanja puteva. Akutno oštećenje cerebeluma može da izazove teške poremećaje koji se tokom vremena iznenađujuće dobro oporave. Nasuprot, hronične, sporo progresivne bolesti ovog organa uzrokuju postepeno, ali trajno pogoršanje tegoba.
Ataksija predstavlja stanje poremećene koordinacije i harmonične saradnje različitihmišićnih grupa ili delova tela u izvođenju pokreta. Sam naziv se obično odnosi na hod (ataksični hod) ili pokrete ekstremiteta (ataksija ruku ili nogu). Ataksični hod je hod na široj osnovi (² hoda kao pijan² ), usporen, nejednakih koraka i nepredvidljivih skretanja.
Dizmetrija (promašivanje) označava nesposobnost adekvatne procene amplitude, brzine i, ponekad, pravca pokreta čiji je cilj da se dosegne neki predmet.Razlikujemo hipometriju (podmašivanje ili neodgovarajuće mala amplituda pokreta) I hipermetriju (premašivanje ili neodgovarajuće velika amplituda pokreta). Dizmetrija se najlakše uočava tokom testova prst-nos ili peta-koleno.
Disdijadohokineza označava otežano (hipodijadohokineza) ili onemogućeno
(adijadohokineza) vršenje brzih, naizmeničnih (antagonističkih) pokreta, usled
poremećene sekvence naizmenične aktivacije agonista i antagonista (npr. brzi
pokreti pronacije/supinacije šaka).
Asinergija/disinergija je izostanak istovremenog, uporednog koordinisanja
pojedinih mišića ili mišićnih grupa tokom izvođenja multisegmentnih, složenih
pokreta. Svaka složena motorna aktivnost podrazumeva istovremeno koordinisano izvođenje više različitih prostih motornih radnji, što je u domenu funkcije malog mozga. U slučaju njegovog oštećenja nastupa dekompozicija složenih pokreta:bolesnik segmente složene motorne radnje izvodi u sekvenci (jednu nakon druge), a ne istovremeno.

Oštećenja malog mozga često prati hipotonija.

Nistagmus je čest u poremećajima cerebeluma. Kod jednostranih oštećenja malog mozga brza komponenta nistagmusa usmerena je prema strani oštećenja.
Akcioni tremor je tremor koji se odigrava tokom celog vršenja pokreta, ali je za
oštećenje malog mozga karakterističniji intencioni tremor, tj. oscilovanje
ekstremiteta sa karakterističnim povećanjem amplituda pri kraju voljnog pokreta
usmerenog ka dosezanju nekog cilja (npr. tremor pred ciljem kod probe prst-nos). Cerebelarna dizartrija se karakteriše izvesnom usporenošću govora, uz slivanje reči (sliven govor) i nemogućnost kontrole procesa artikulacije, uz nepotrebno oklevanje na koje se nadovezuje eksplozivno naglašavanje samoglasnika (bolesnik govori kao da skandira: skandirani govor).
Funkcionalna organizacija malog mozga se može sagledati kao serija sagitalnih
(longitudinalnih) zona. Srednje strukture (vermis) odvajaju međusobno dve lateralne hemisfere. Flokulonodularni režanj ili vestibulocerebelum je filogenetski
najstariji deo malog mozga, koji je aferentno-eferentnim vlaknima povezan sa
moždanim stablom (pre svega, vestibularnim jedrima) i osnovna mu je uloga u
održavanju ravnoteže i pokreta očiju.

Etiologija oštećenja malog mozga

Najopštija etiološka podela obuhvata :
1. stečene ataksije,
2. nasledne ataksije i
3. idiopatske sporadične ataksije.
U ovu poslednju kategoriju svrstavamo ataksije koje nastaju usled degeneracije
malog mozga za koju ne možemo da ustanovimo bilo naslednu, bilo stečenu
etiološku osnovu. Mađutim, ataksija ne mora nužno biti posledica oštećenja malog mozga, jer se poremećaj motorne koordinacije nalazi i kod bolesnika sa oštećenjima frontalnih režnjeva (frontalna ataksija), uz polineuropatije i oštećenja zadnjih kolumni kičmene moždine, sa teškim poremećajima vida, sa obostranom
disfunkcijom vestibularnog sistema, do bezazlenije nesigurnosti nakon dugotrajnog ležanja, na primer, tokom hosppitalizacija.

1. Stečena ataksija
Progresivna ataksija može biti posledica delovanja faktora spoljne sredine ili različitih bolesti koje zahvataju nervni sistem. Najveći broj razloga koji su
navedeni u Tabeli 2 uzrokuje akutni ili subakutni razvoj ataksije, mada je moguć i
spor, progresivan tok, kao kod hipotireoidizma.
Alkohol je najvažniji egzogeni faktor koji izaziva ataksiju. Alkoholna degeneracija
malog mozga javlja se kao posledica dugogodišnjeg alkoholizma. Karakteriše se,
barem u početnim stadijumima, atrofijom vermisa uz relativnu očuvanost hemisfera malog mozga. Stoga u kliničkoj slici dominira ataksija hoda i trupa, uz znatno manju zahvaćenost ruku i govora.
Sindrom koji se karakteriše subakutnim razvojem pancerebelarnog sindroma (teška ataksija, dizartrija, ponekad dvoslike i vertigo) sa brzim napredovanjem unutar samo nekoliko meseci, može da bude posledica autoimunog procesa pokrenutog postojećim kancerom (karcinom jajnika, karcinom dojke, mikrocelularni karcinom pluća, Hodgkinov limfom i dr.). Stoga i naziv paraneoplastička cerebelarna degeneracija. Ispitivanja KT-om ili NMR-om pokazuju atrofiju malog mozga, dok se u likvoru nalazi mononuklearna pleocitoza i oligoklonalne trake. Zanimljivo je da neurološke manifestacije mogu da počnu mesecima, pa i godinama, pre nego što primarni tumor postane simptomatski.
Nedostatak vitamina E, uslovljen bilo genetički ili poremećajima absorpcije masti
(holestatska bolest jetre), uzrokuje atrofiju malog mozga i ataksiju.
Akutna cerebelarna ataksija, obično kod dece između 2. i 6. godine života, može
ponekad da se javi nekoliko dana ili nedelja nakon nespecifičnih virusnih infekcija. Stanje može da bude dramatično, sa akutnim razvojem nestabilnog hoda, tremora,dvoslika i nistagmusa, koji u 2/3 slučajeva spontano prolaze u potpunosti, dok kod ostalih mogu da zaostanu izvesne ataksične smetnje i poremećaji u učenju. Na ovaj poremećaj treba pomisliti u slučaju razvoja akutne ataksije koja nije praćena drugim manifestacijama tipa epilepsije, meningizama i poremećaja svesti.

2. Nasledne ataksije
Nasledne forme cerebelarnih ataksija klasifikujemo prema tipu nasleđivanja na :
(a) autosomno-recesivne ataksije;
(b) autosomno-dominantne ataksije i
(c) ataksije nastale usled mutacija u mitohondrijalnom genomu.
(a) Autosomno-recesivne ataksije
Autosomno-recesivne ataksije počinju u detinjstvu ili pre 20. godine života. Opisana je velika grupa retkih autosomno-recesivnih ataksija, među kojima je najčešća Friedreichova ataksija.

Izvor: hendidrustvo.in

Progresivna oboljenja i poremećaji mozga mogu imati ogroman uticaj na veštine komunikacije. Navešćemo nekoliko njih:

Tumor mozga

Teško je identifikovati efekte na komunikaciju nakon dijagnoze tumora mozga. Simptomi će zavisiti od mesta, lokacije i progresije tumora. Neke osobe neće imati vidljive teškoće u komunikaciji dok će druge imati ozbiljne poremećaje. Ukoliko tražite informacije da olakšate komunikaciju nakon tumora, možete početi čitajući odeljak Totalne komunikacije.

Demencija

Demencija se ispoljava postepenim gubitkom intelektualnih funkcija. Ona može biti izazvana brojnim faktorima ali često uzrok nije poznat. Individualna prognoza će varirati ali će demencija neizbežno imati ogroman uticaj na kognitivno i komunikativno funkcionisanje osobe. Često osnove gramatike ostaju netaknute ali verbalizacije mogu biti konfuzne ili van konteksta i, kako bolest napreduje, razumevanje slabi. Postoji nekoliko tipova demencije:

Alchajmerova bolest

Alchajmer je jedan o najuobičajenijih oblika demencije i njen tok je dug (često oko 10 godina). Ova bolest se uglavnom javlja kod ljudi iznad 60 godina. Patologija Alchajmerove bolesti je često u cerebralnom korteksu. Ova bolest se obično dijagnostikuje kada su dve ili više funkcija oslabljene npr. kognicija i jezik. Dijagnoza se takođe može postaviti putem eliminacije drugih poremećaja.

Rani simptomi ispoljavaju se teškoćama u pamćenju i orijentaciji i mogu uključivati teškoće sa egzekutivnim funkcijama a samim tim sposobnošću da se planira i izvede zadatak. Kako bolest počinje da napreduje javljaju se teškoće sa jezikom, vizuospacijalnim veštinama i računanjem. Kasniji simptomi počinju da uključuju fizičke teškoće kao što je rigidnost, apraksija ekstremiteta a i ishrana postaje problem. Neke osobe sa Alchajmerom postaju emocionalne ili naročito depresivne. Stara sećanja su često nepovređena ali im je teško da nauče nove informacije i da se prisete stvari nakon odlaganja.

Uticaj na komunikaciju

Alchajmerova bolest je često povezana sa govornom apraksijom. Pronalaženje reči postaje otežano i javlja se dizartrija, najčešće hipokinetička dizartrija. Neki pacijenti sa ovom demencijom u kasnijim fazama postaju nemi ili ne responsivni. Ekspresivne jezičke veštine mogu biti netaknute ali njihove verbalizacije mogu biti konfuzne ili van konteksta a kako bolest napreduje njihovo razumevanje postaje slabije.

Multiinfarktna demencija (MID)

MID je posledica oštećenja različitih delova velokog mozga zbog nedostatka snabdevanja krvlju u tim oblastima. Neki o ovome misle kao o “mini moždanim udarima” koji izazivaju oštećenja u različitim oblastima mozga. Razvoj ovog tipa demencije je često nekonzistentno postepen ali ima stadijume nalik koracima sa značajnim opadanjem, praćene periodima stabilnosti. Jedan od glavnih simptoma MID su teškoće sa kognitivnim veštinama a vrsta teškoća zavisi od oblasti mozga koja je pogođena. Egzekutivne funkcije su pogođene a samim tim sposobnost planiranja i izvođenja zadataka, pažnja, prosuđivanje i teškoće sa pamćenjem. Simptomi takođe pokazuju neki oblik fizičkog poremećaja uključujući teškoće sa kretanjem. Može doći do intelektualnog opadanja a i teškoće sa gutanjem su takođe bile evidentirane kod ovog tipa demencije.

Uticaj na komunikaciju

Specifični simptomi povezani sa MID koji pogađaju govor i jezik su afazija i dizartrija, najčešće spastična dizartrija.

Pikova bolest (fronto-temporalna demencija)

Patologija ovog tipa demencije je degeneracija frontalnih režnjeva. Tok Pikove bolesti je postepen sa stabilnim opadanje funkcija. Glavni simptomi Pikove bolesti su promene u ponašanju, ličnosti i kogniciji. To najčešće izaziva teškoće u socijalnim veštinama i profesionalnom funkcionisanju. Jezičke promene su takođe rani simptom ovog tipa demencije. Pacijenti sa Pikovom bolešću postaju povučeni, pokazuju nedostatak emocija, imaju nesposobnost da promene poznate rutine i zapostavljaju svoju ličnu higijenu. Pacijent često nije svestan da ima problem i zato odbija da prihvati pomoć.

Uticaj na komunikaciju

Specifične jezičke teškoće osoba sa Pikovom demencijom su ekspresivne teškoće, naročito perseveracija, ozbiljne teškoće imenovanja i pronalaženja reči. Afazija je uobičajena kod Pikove bolesti. Najčešća dizartrija povezana sa ovom bolešću je hipokinetička dizartrija.

Levi Bodi demencija

Ovo oboljenje pogađa neurone koji se nalaze u kori i moždanom stablu mozga. Vreme javljanja ove bolesti je od 50 godina pa naviše. Ispoljavaju se teškoće sa pamćenjem, pažnjom, budnošću, halucinacijama, vizuoprostorne teškoće i periodi konfuznosti. Jedan od glavnih simptoma je kognitivni deficit koji izaziva teškoće sa profesionalnim funkcionisanjem i socijalnim veštinama. Te veštine se progresivno pogoršavaju kako se demencija razvija. Fizički simptomi koji podsećaju na Parkinsonovu bolest mogu se videti kod većine pacijenata sa Levi bodi demencijom u nekoj fazi toka bolesti.

Uticaj na komunikaciju

Hipokinetička dizartrija je najčešći tip povezan sa ovim oboljenjem.

Strategije kojima se poboljšava komunikacija nakon dobijanja dijagnoze demencije

Obim i tip komunikacijskog poremećaja može varirati od osobe do osobe. Pamćenje i veštine planiranja izgleda da su zajednički deficit tako da upotreba podsetnika, kalendara, dnevnika i spiskova mogu pomoći u svakodnevnom životu u ranim fazama razvoja demencije. Upotreba fotografija i slika može biti još jedan način da pomognete osobi da zapamti i ostane u kontekstu kada razgovarate sa njom. Logopedi takođe mogu raditi na strategijama pronalaženja reči i socijalnim veštinama. Neke konvencionalne tehnike govorne terapije, kao što su one za olakšavanje dizartrije, možda neće uvek biti efikasne u kasnijim fazama bolesti zato što osoba neće razumeti zašto je uopšte na terapiji.

Parkinsonova bolest

Parkinsonova bolest je uzrokovana gubitkom nervnih ćelija centralnog nervnog sistema. To je progresivno trajno oboljenje čija se učestalost povećala paralelno sa produžavanjem životnog veka osoba sa ovom dijagnozom. Noviji tretmani sada omogućavaju da neke osobe žive do 20 godina nakon dobijanja dijagnoze. Pacijenti ispoljavaju simptome nakon 50-te godine a progresija nakon toga može biti veoma varijabilna zavisno od pojedinca.

Neki simptomi ukljčuju:

• Tremor

• Rigidnost

• Akateziju – nevoljne pokrete koji mogu biti neprekidni

• Akineziju – nesposobnost spontanog pomeranja mišića

• Bradikineziju – usporenost repetitivnih pokreta

• Poremećenu lokomociju – hod može biti loše koordinisan. Neke osobe imaju teškoće da započnu hod a potom da se zaustave.

• Poremećen govor

• Teškoće sa gutanjem

Uticaj na komunikaciju

Govor je pogođen u većini slučajeva Parkinsonove bolesti. Dizartrija je uobičajena i može biti posledica kombinacije problema sa disanjem, fonacijom, rezonancijom, prozodijom i artikulacijom. Svi ovi faktori vode do smanjenja razumljivosti. Disfonija se može javiti i tada glas postaje slab, tih , promukao i grub i/ili zadihan. Rečenice se teško dovršavaju a artikulacija suglasnika može biti naročito poremećena zbog promena i u načinu i u mestu artikulacije. Govor može biti monoton i neke osobe sa Parkinsonovom bolešću iskuse palilaliju, kada reči prate jedna drugu u velikoj brzini a neke fraze se mogu kontinuirano ponavljati. Neki iskuse teškoće sa rezonancijom zbog rigidnog mekog nepca i nemogućnosti da zatvore nazofarinks što dovodi do nazalnosti u govoru.

Strategije za poboljšanje komunikacije nakon dijagnoze Parkinsonove bolesti

Postoji dosta načina da se olakša komunikacija nakon dobijanja dijagnoze Parkinsonove bolesti. Najočiglednije teškoće su one u govornom izražavanju. Postoje brojne vežbe i kompenzatorne strategije koje se mogu koristiti da bi se poboljšala razumljivost govora kada dođe do dizartrije. Usmeravanje na kontrolu disanja će pomoći poboljšanju glasnoće i dužine rečenice. Takođe se može razmotriti upotreba jednostavnih ili hi-tech asistivnih uređaja za komunikaciju kao što su azbučne table ili elektronski uređaju koji proizvode govor. Logoped vam može pomoći da razvijete program komunikacije kao i da razmotrite opcije za asistivnu komunikaciju.

Hantingtonova bolest

Hantingtonova bolest je redak progresivni genetski poremećaj. Ova bolest izaziva gubitak ćelija bazalnih ganglija i kore mozga izazivajući horeu (iznenadne, grčevite pokrete), demenciju i promene u ponašanju. Bolest je degenerativna i pun tok bolesti može trajati do 15 godina. Uzrast na kojem simptomi počinju da se javljaju je obično između 30-te i 50-te godine.

Simptomi obično imaju specifičan tok iako je prelazak iz faze u fazu teško predvideti ili odrediti. Stadijum horee sastoji se od iznenadnih besciljnih pokreta koji obično počinju u vidu vrpoljenja ili nemira ali se uskoro pretvaraju u nevoljne pokrete udova, trupa i glave. To počinje da utiče na dnevne aktivnosti kao što su hodanje, pričanje i gutanje. U kasnijim fazama bolesti i voljni i nevoljni pokreti nestaju.

Uticaj na komunikaciju

Govor i disanje mogu biti dosta teški osobama sa Hantingtonovom bolešću. Usled teškoća koordinacije voljnih pokreta artikulacija glasova postaje neprecizna. Neke osobe iskuse hipernazalnost, teškoće u kontroli brzine, glasnoće i visine govora. Afazija i perseveracija se mogu videti kako bolest napreduje a i dizartrija je uobičajen govorni simptom, posebno hiperkinetička dizartrija.

Strategije za poboljšanje komunikacije nakon dijagnoze Hantingtonove bolesti

Hantingtonova bolest može se ispoljiti brojnim komunikacijskim i kognitivnim teškoćama. Uvek postoje načini da se poboljšaju veštine komunikacije ali će to postajati sve teže kako bolest napreduje zbog teške prirode bolesti. Kada je dijagnoza postavljena, dobro bi bilo planirati unapred i kod kuće aktivirati strategije koje će pomoći planiranju i pamćenju i tražiti načine da se olakša komunikacija kada govor postane težak. Logoped vam može pomoći da razvije program komunikacije kao i da sa vama razmotri različite opcije za komunikaciju.

Multipla skleroza

MS je stečeno i onesposobljavajuće oboljenje centralnog nervnog sistema. Prvi simptomi se često javljaju između 20-te i 40-te godine. Iako se bolest može ispoljiti ozbiljnim simptomima, to kod mnogih osoba sa multiplom sklerozom nije slučaj pa oni nastavljaju da žive ispunjen život. Oboljenje se javlja zbog demijelinizacije, što znači gubitka mijelinskog omotača duž aksona nervnih ćelija. To utiče na efikasnost signala koji se kreću duž tih aksona noseći informaciju iz jednog dela tela u drugi. Postoji nekoliko mogućih uzroka multiple skleroze uključujući genetske uzroke, infekcije i neke moguće sredinske faktore.

Rani simptomi MS su često blagi i neprimetni. Uobičajeni simptomi uključuju zamućivanje vida ili bol u oku, slabost i ataksiju. Ti simptomi mogu biti pogoršani umorom ili stresom. Tok bolesti je drugačiji za svakoga. Neki ljudi se oporave od “napada” multiple skleroze i imaju periode remisije koji mogu trajati nedeljama, mesecima i ponekad godinama. MS ne mora obavezno rezultirati nekim teškim poremećajem ali se oštećenja češće javljaju u kasnijim fazama nakon većeg broja egzecerbacija. U otprilike 20% pacijenata MS ipak ima progresivan tok koji izaziva ozbiljnije dugotrajnije posledice. Većina pacijenata sa multiplom sklerozom može da nastavi svoju profesionalnu karijeru i ostale dnevne aktivnosti, međutim neka pogoršanja izazivaju trajne nesposobnosti. Nakon nekih perioda pogoršanja fizioterapija može biti blagotvorna.

Uticaj na komunikaciju

Oko 50% pacijenata sa MS ima teškoće sa govorom i dizartrija je uobičajena. Zbog prostrane oblasti oštećenih delova centralnog nervnog sistena, bilo koji tip dizartrije je moguć. Kod nekih pacijenata takođe su prisutni problemi sa prozodijom, fonacijom i artikulacijom. Karakteristike govornih teškoća uključuju grub ili zadihan glas, teškoće sa kontrolom visine, brzine i jačine glasa. Oko 50% ljudi sa MS ima teškoće sa artikulacijom a 25% ima neki oblik hipernazalnosti. 

Strategije za poboljšanje komunikacije nakon dijagnoze Multiple skleroze

Dizartrija i disfonija su uobičajene teškoće koje se javljaju nakon progresije MS. Postoji nekoliko strategija kojima se olakšavaju ove komunikacijske teškoće. Usmeravanje na disanje da se poboljša glasnoća i dužina rečenice mogu pomoći. Vežbe govornih mišića ili relaksacija takođe mogu biti korisne da se poboljša dizartričan govor. Upotreba jednostavnih ili hi-tech uređaja za asistivnu komunikaciju kao što su azbučne table, E-Tran okvir ili elektronski uređaj sa govornim autputom. Logoped vam može pomoći da razvije program komunikacije kao i da sa vama razmotri različite opcije za omunikaciju.

 Bolest motornih neurona (Amiotrofična lateralna skleroza)

Uzrok bolesti motornih neurona je gubitak motornih neurona mozga i centralnog nervnog sistema. Nakon dijagnoze osobe obično žive 2 do 5 godina, iako postoje slučajevi da su neke osobe živele znatno duže.

Simptomi se razvijaju u skladu sa tim koji motorni neuron je prvi pogođen. Uobičajeni simptomi uključuju mišićnu slabost i gubitak i umor. Pogođenost gornjih motornih neurona izaziva simptome motorne slabosti ili paralize i povišenog tonusa. Pogođenost donjih motornih neurona izaziva slabost ili gubitak mišića i sniženje tonusa koji vodi do flacidnosti. Pacijenti sa ovim oboljenjem ćesto iskuse teškoće sa disanjem i gutanjem. Senzorne veštine i kognitivne sposobnosti nisu pogođene ovom bolešću tako da kognitivne funkcije i čula ostaju netaknuti.

Uticaj na komunikaciju

Bolest motornih neurona može izazvati teškoće sa mnogim mišićima glave i lica koji se koriste za govornu produkciju, uključujući jezik, usne, ždrelo, vilicu i larinks. To dovodi do toga da artikulacija postaje teška i govor na kraju postaje nerazumljiv. Posebno usne i jezik postaju slabi utičući na usnene, velarne i zubne glasove. Meko nepce takođe može biti slabo pa govor može postati nazalan. Disfonija je česta, pogoršana problemima disanja. Teškoće fonacije mogu uzrokovati da glas bude slab, promukao, zategnut, zadihan i/ili monoton. Dizartrija će se verovatno javiti dovodeći do toga da govor postaje nejasan. Spastične i/ili flacidne dizartrije su uobičajene zbog oštećenja gornjih i donjih motornih neurona. Govor često postaje nerazumljiv i moraju se uvesti alternativni uređaji za komunikaciju što može smanjiti ozlojađenost zbog nesposobnosti komunikacije sa voljenima i starateljima.

Strategije za poboljšanje komunikacije nakon dijagnoze bolesti motornih neurona

Zbog brze prirode bolesti važno je planirati unapred alternativne forme komunikacije. Pristupom asistivnoj tehnologiji i AAC uređajima mnoge osobe sa ovom bolešću mogu nastaviti da komuniciraju sa voljenim osobama dugo nakon što su izgubili sposobnost govora. Kognitivne veštine uopšteno ostaju nepovređene tokom trajanja bolesti, tako da je osoba još uvek sposobna da razume i izrazi svoje misli. Njima je samo potrebno sradstvo putem kojeg će to da urade. Upotrebom specijalnih prekidača, skeniranja, skeniranja okom i uređaja za proizvodnju glasa osoba može nastaviti da iskazuje svoje misli i potrebe.

Epilepsija

Epileptični napadi mogu imati više oblika i mogu biti jako blagi ili česti i ozbiljni. Ozbiljni napadi tokom dugog vremenskog perioda mogu ostaviti dugotrajne posledice na kognitivne i komunikacijske veštine. Teško je predvideti dugoročne posledice epilepsije na komunikaciju ali ukoliko osećate da vaše kognitivne veštine, pamćenje i/ili komunikacija mogu biti oslabljene usled epilepsije potražite na našem sajtu informacije i strategije vezane za teškoće u tim oblastima.

Usmeravanje na komunikaciju

Postoji mnogo tipova progresivnih i degenerativnih oboljenja koji imaju uticaja na komunikaciju. Teškoće mogu biti:

• Vezane za govor – dizartrija, disfonija, teškoće sa artikulacijom ili gubitak govora

• Vezane za kogniciju – teškoće sa pamćenjem, pažnjom, planiranjem

• Vezane za jezik – deterioracija ekspresivnih jezičkih veština ili razumevanja

Nažalost, za većinu ovih oboljenja ne postoji lek ali postoje načini da ili odložimo napredovanje teškoća u komunikaciji ili pronađemo kompenzatorne strategije kojima bismo omogućili osobi da komunicira i izvuče najbolji kvalitet života

 Izvor: logopediliste.rs

Tumori mozga pojavljuju se u 5-15 slučajeva na 100.000 ljudi. Osnovna podela tumora je na primarne i sekundarne. Primarni tumori su oni tumori koji su nastali od samog moždanog parenhima ili u lobanji, a sekundarni tumori su metastaze, gde maligne ćelije putem krvi dođu u lobanjsku šupljinu ili mozak.

Primarni tumori se dele na benigne (dobroćudne) i maligne (zloćudne). Kod benignih tumora pojavljuje se problem njihovog nastanka i rasta, jer svojim obimom vrše pritisak na okolne strukture. Drugi problem je i njihov smeštaj. Ako je benigni tumor lociran u dubini moždanog parenhima ili je u kontaktu sa strukturama vitalnim za život, onda to predstavlja veliku prepreku u tretiranju problema.

Vrste moždanih ćelija

Kao i svaki drugi organ u telu, i mozak se sastoji od ćelija. Postoji oko 40 milijardi nervnih ćelija, zovu neuroni, u mozgu. Svako je rođen sa sličnim brojem. Za razliku od drugih ćelija, nervne ćelije nisu u stanju da se zamene.

Nervne ćelije komuniciraju jedne sa drugima i drugim delovim tela slanjem poruka (nervnih impulsa) kroz sistem nervnih puteva ili mreže.

Nervne ćelije se nalaze u mestu i podržava glijalnog ćelija. Postoje različite vrste glijalnog ćelije, uključujući astrocites, oligodendrocites i ependimal ćelija.

Glavne strukture i funkcije mozga

Osnovni delovi mozga su:

cerebrum (veliki mozak), sačinjen od desne i leve moždane hemisfere

cerebellum (mali mozak)

moždano stablo.

Veliki mozak-To je najveće područje mozga i bavi se svim višim mentalnim funkcijama, kao što su razmišljanje i pamćenje. Sastoji se od dva dela ili hemisfere.

Svaka moždana hemisfera je podeljena u četiri oblasti (režnjevi).  Svaki režanj kontroliše različite vrste aktivnosti.

Mali mozak- Ovo je zadnji deo mozga i održava ravnotežu i koordinaciju. Ove aktivnosti se sprovode automatski (nesvesno)

Moždano  stabla -kontroliše osnovne funkcije od suštinskog značaja za održavanje života, uključujući i krvni pritisak, disanje, rad srca, očiju, pokrete, gutanja. To je donji deo mozga i vezuje moždane hemisfere za kičmenu moždinu.

Vrste tumora mozga

Vrste primarnog tumora na mozgu

Postoji mnogo različitih tipova tumora mozga. Obično je ime po tipu moždanih ćelija iz kojih su razvili.

• Gliomas

• Medulloblastoma

• Limfom Centralnog nervnog sistema (CNS)

• Pinealne regije tumora

• Meningeoma

• Akustični neurom

• Haemangioblastoma

• Tumora hipofize

• Kičmeni tumori

Ako imate bilo kakva pitanja o vrsti i poziciju tumora, Vaš lekar Vam može dati više informacija. Naša podrška je informativnog uopštenog karaktera, a za sve detalje u vezi bolesti, lečenja i toka lečenja je najdragoceniji razgovor sa doktorskim timom, koji se bavi vašim detetom.

Najčešći su:

• meningeom (tumor nastao iz moždanih ovojnica)

• neurinom (tumor nastao od tkiva živca)

• glioblastomi, astrocitomi, ganglioneuromi.

Kod tumorskih oboljenja u mozgu postoji jedna otežavajuća okolnost jer se neki tumori ne mogu operativno odstraniti ako se nalaze uz neke strukture koje su od vitalnog značaja za održavanje životnih funkcija.

Gliomas

Više od polovine svih osnovnih tumora mozga su gliomas.

Patolog  ispituje kakve su tumorske ćelije, tj. da li je beningna ili maligna promena.

Astrocitic tumor – Ovo je najčešći tip glioma i razvija iz zvezde u obliku ćelija koje se zovu astrocites. Oni se mogu javiti u većini delova mozga i povremeno u kičmenoj moždini. Kod dece se najčešće javljaju u malom mozgu. Uzrok nastanka je nepoznat.

Glioblastom multiforme

Uzrok nastanka
Uzrok nastanka GBM je nepoznat. Nekoliko genetskih poremećaja je povezano sa incidenciom glioma (neurofibromatoza, turcot sindrom i dr.). Nastanak astrocitoma se povezuje i sa jonizujućim zračenjem.
Klinička slika
Simptomi mogu biti u vidu kombinacije progresivnih fokalnih simptoma i simptoma povišenog intrakranijanog pritiska (IP), samo znaci povišenog intrakranijalnog pritiska ili samo progresivni fokalni simptomi i znaci. Simptomi i znaci se mogu svrstati u dve grupe:

• Simptome povećanog intrakranijalnog pritiska-najčešće prethode pojavi fokalnih simptoma i javljaju se u 60% bolesnika sa tumorom mozga: glavobolja,edem papile, povraćanje, epiletički napadi, vertigo (vrtoglavica), poremećaj frekvence pulsa i krvnog pritiska, promena frekvence disajnih pokreta, hipopituitarizam (smanjeno lučenje hormona hipofize), somnolencija (pospanost), poremećaj psihičkog statusa, lažno lokalizovani znaci.

• Fokalne simptome i znakove- posledica iritacije i ispad funkcije određenog dela mozga. Od nadražajnih simptoma daleko najvažniji su epileptični napadi. Ispadni fenomeni su u zavisnosti od lokalizacije tumora, ispadi vidnog polja, pareze, oštećenja senzibiliteta, oštećenja kortikalnih funkcija (govor, praksija, gnozija i dr.), oštećenja kranijalnih živaca, malog mozga i dr.

Metastaze su moguće preko likvora u kičmenu moždinu. Metastaze van CNS-a su retke. Prognoza je loša.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, fizikalnog pregleda, neurološkog pregleda, oftalmološkog pregleda, laboratorijskih analiza, CT-a mozga (skener), NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca), rendgenografije lobanje, EEG-a, lumbalne punkcije, angiografije, patohistološkog nalaza.
Lečenje
Primenjuje se hirurška terapija (kompletna ili inkompletna resekcija tumora), najčešće je nemoguća potpuna resekcija, hemoterapija, radioterapija, simptomatska- kortikosteroidi, antiepileptici, hiperosmolarni rastvori, analgetici.

Ependymoma

Ovaj tumor može biti benigni ili maligni. Benigni tumor može nastaviti da raste, ali ćelije se ne šire dalje od originalne lokacije. Kod malignih tumora, ćelije mogu da napadnu i unište okolnog tkiva i može da se proširi na druge delove mozga.

Ependimomas je retka vrsta glioma. Oni se mogu naći u bilo kom delu mozga ili kičme, a kod dece su česte u malom mozgu

Uzrok nastajanja je nepoznat.

Oligodendroglioma

Oligodendroglioma je tip glioma. Ovaj tip tumora se nalazi u velikom mozgu. Češće kod odraslih, a može da se javi i kod dece. Oligodendrogliomas su podeljeni u dve grupe: sporonapredujući i brzonapredujući.

Kombinovani  gliom

Astrocitoma |, ependimomas | i oligodendrogliomas | su sve vrste glioma. Oni su nazvani po ćelijama iz kojih rastu: astrocites, ependimal ćelija i oligodendrocites.

Kombinovani  gliom je maligni tumor koji sadrži više od jedne od ovih tipova ćelija – na primer, astrocites i oligodendrocites. Ova vrsta mešovitog glioma se naziva oligo astrocitom i pokazuje karakteristike oba ova tumora.

Najčešće mesto za mešoviti gliom je veliki mozak. Češći je kod odraslih, a javlja se ponekad i kod dece.

Medulloblastoma

Medulloblastomas su jedan od najčešćih malignih tumora mozga kod dece, posebno u uzrastu između tri i osam godina. Oni čine oko 1 u 5 (20%) od svih tumora mozga u dečjem uzrastu. Tumor je češći kod dečaka nego devojčica. Oni su retko javljaju kod odraslih. Oni se obično razvijaju u malom mozgu na zadnjoj strani mozga, ali može da se proširi na druge delove mozga. Vrlo retko, ovi tumori se šire van mozga na limfne čvorove ili pluća.

Limfom Centralnog nervnog sistema (CNS)

Limfom je maligni tumor limfnog sistema, koja je deo imunog sistema organizma. U retkim slučajevima, ovi tumori utiču samo na mozak, i tada se nazivaju primarni limfomi CNS-a.

Pinealne regije tumora

Epifiza je samo ispod oblast u kojoj dve moždane hemisfere pridruže. Tumori u ovom delu mozga su izuzetno retki. Oni mogu biti sastavljen od različitih vrsta ćelija.

Najčešći tumori u ovoj regiji su: germinomas, drugi su teratomas, pineocitomas i pineoblastomas.

Akustični neurom

Akustična neuromas, (takođe se zove vestibularnog schvannoma ili neurilemmoma) su benigni tumori koji se razvijaju iz akustičnog ili slušnog nerva, koji kontroliše sluh i ravnotežu.

Haemangioblastoma

Ovo je retka vrsta tumora benigne su i rastu sporo. To može da potraje nekoliko godina do pojave simptoma. Haemangioblastomas može da dođe u mali mozak, moždano stablo ili kičmene moždine. On je obično sporo rastuće tumor i ne širi se na druge delove mozga. Uzrok nastajanja je nepoznat.

Tumori hipofize

Hipofiza proizvodi hormone koji kontrolišu i regulišu druge hormone koje proizvode žlezde u telu. Tumorihipofize su benigni i se nazivaju adenoma hipofize. Simptomi se često javljaju usled poremećaja u vidu ili nivou hormona.

Tumor hipofize

Hipofiza je žlezda nalazi u osnovi mozga, ispod optičkog nerva (nerv koji vodi do i od oka). Hipofiza proizvodi hormone koji kontrolišu i regulišu druge žlezde u telu. Ova žlezde oslobađa hormone koji pomaže kontroli i regulisanju rasta.

Hipofiza je podeljena na dva dela: prednji i zadnji.

Prednji do hipofize daje šest hormona:

• hormona rasta, koji kontroliše rast

• prolaktina, koji stimuliše proizvodnju mleka dojke posle porođaja

• ACTH (adrenocorticotrophic hormon), koji stimuliše proizvodnju hormona iz nadbubrežne žlezde

• TSH (hormon za stimulaciju tiroidne žlezde), koji stimuliše proizvodnju hormona štitaste žlezde

• FSH (hormon za stimulaciju folikula) i

• LH (leuteinising hormon), koji stimulišu jajnike kod žena i kod muškaraca testisi.

Zadnji deo hipofize proizvodi:

• ADH (anti diuretik hormon), koji smanjuje količinu urina proizvodi bubrega

• oksitocina, koji stimuliše kontrakcije materice tokom porođaja i proizvodnja mleka za dojenje.

Skoro svi tumori hipofize su benigni i ne šire se. Ponekad se nazivaju adenoma.

Tumori hipofize poremete lučenje. Najčešće se nalaze kod mladih ili sredovečnih.

Tumori kičmene moždine

Simptomi tumora kičmene moždine se često javljaju pošto tumor počne da pritiska kičmene nerve. Ovi simptomi mogu biti utrnulost, trnjenje, slabost ruku ili nogu i bol u leđima, vratu i udovima.

Simptomi zbog povećanog pritiska u lobanji

Mozak je u lobanji i ima određeni prostor. Ako tumor raste u mozgu često će uzrokovati porast pritiska. Povećanjepritiska u lobanji se zove podignuti intrakranijalni pritisak (ICP). Najčešći simptomi porasta pritiska u mozgu su glavobolje, osećanje bolesne (mučnina) i povraćanje.

Naravno, mogu i mnoge druge stvari da  izazivaju glavobolje i osećaj bolesti, ali ako imate bilo koji od ovih simptoma više od nedelju dana bez znakova poboljšanja, važno je da odete kod lekara.

Glavobolja može biti najteža ujutru, i povremeno kada se probudite. Obično ove vrste glavobolje se dobijaju tokom dana. Međutim, mogu pogoršati kada kašljete, kijate, savijanjem ili bilo koji teži fiziči rad. Svi ovi imaju tendenciju da se podigne pritisak u mozgu.

Drugi mogući simptom tumora mozga je pospanost. To se može desiti kada se pritisak u mozgu povećava.

Povećani pritisak u mozgu takođe može izazvati promene na očima, kao što su zamagljen vid, ‘plutajući objekti „i tunel viziju. To takođe može da vas čini zbunjenim ili utiču na ravnotežu.

 Konvulzije ili oduzimanje delova tela

Konvulzije (oduzetost) sujoš jedanzajedničkisimptomtumora mozga. Nekiljudimoguimatigrčeve u mišićimašto bi mogloda izazovetrzanje, ili trzanjerukuili nogu, ili ponekad icelogtela. Ponekadonemogu daprouzrokujutrenutkenesvesnog.

Simptomi povezani sa pozicijom tumora

Tumor u određenom delu mozga može da spreči da područje mozga radi normalno.

Neki simptomi:

• Promene u ličnosti i intelektu.

• Nekoordinisana šetnja ili slabost jedne strane tela, gubitak mirisa,

• Povremene teškoće u govoru. ili otežano razumevanje reči.

• Problemi sa pisanjem, čitanjem

• Teškoće u koordinaciji pojedinih pokreta

• Utrnulost ili slabost jedne strane tela.

• Gubitak vida na jednoj strani

• Osećaj straha

• Gubitak svesti

• Problemi sa memorijom.

• Nestabilnost,

• Treperenje nesvesno kretanje očiju (nistagmus).

• Povraćanje i ukočenost vrata.

Sve gore od navedenih simptoma mogu biti izazvani tumorom na mozgu. Ako imate bilo koji od simptoma opisanih važno je da odete da vidite svog lekara opšte prakse.

Kako se tumori mozga dijagnostikuju

Ako se sumnja na tumor na mozgu bićete upućeni na neurologa (specijalista za mozak i nervni poremećaje)

Dalji testovi za dijagnostikovanje tumora mozga

U bolnici možda ćete imati neke od sledećih testova. Vaš lekar će odabrati najpogodniji za vašu situaciju i simptome.

• MRmozga (magnetna rezonanca) skeniranje

• Skeniranje Mozga  (CTkompjuterizovana tomografija)

• Biopsija

• Rentgen lobanje

• PET(pozitron emisiona tomografija) skeniranje

• Krvi i rendgenski snimak grudnog koša

Dijagnostika

Od dijagnostičkih metoda najzastupljenije su magnetska rezonanca i angiografija. Razvijena je i posebna metoda potpuno neinvazivne angiografije. U tumorima mozga najzastupljenija je metoda kompjuterske tomografije.

Simptomi

Kliničko ispoljavanje tumora:

• oštećenje glavnih funkcija mozga: glavobolja, epi napad

• simptomi zbog povećanja intrakranijalnog pritiska – nespecifični su: glavobolja, povraćanje, zastojna papila (papila stagnans)

• simptomi specifični zbog oštećenja regije gde se tumor nalazi – hemipareza, hemihipestezija, Jacksonova epilepsija, parapareza (parasagitalni meningeom)

Ovi simptomi ne moraju odmah biti vidljivi. Lečenje danas počinje rano zbog dobrih dijagnostičkih metoda. Specifični znaci se zato često i ne stignu razviti.

Mentalna i psihomotorna astenija

Bolesnik je usporen, letargičan, na pitanja polako odgovara, sa stankom, iskazuje blokadu u izražavanju, ali govori tačno. Mogu nastati promene ponašanja, npr. nekritičnost – na mahove se iz komunikacije isključuje pa se opet uključuje. Na simptome se malo žale, nesigurni su, pospani, imaju glavobolje. Kao da se pomire s tim smetnjama. Glavobolja se može javiti noću i i po tome je specifična, bolesnika probudi bol. Glavobolja može biti tupa, probadajuća, različite lokalizacije. Mučnina i povraćanje takođe mogu nastati.

TERAPIJA

• Hirurška terapija/kompletna ili inkompletna resekcija tumora

• Radioterapija

• Hemioterapija

• Simptomatska- kortikosteroidi- dexametazon-12-20mg/dnevno

• Antiepileptici

• Hiperosmolarni rastvori

• Analgetici

Izvor: cikaboca.org