Istina je da se praštanje može iskoristiti kao sredstvo pritiska i manipulacije koje čovjeku daje osjećaj da je dvostruki dužnik: »Ne samo da si kriv što si me povrijedio nego mi još moraš biti i zahvalan jer ti ja u svojoj velikoj dobroti opraštam«. Ako se praštanje živi na taj način, jasno je da je opasno i štetno.

Ima mnogo uvrjeda koje se ne mogu zaboraviti. Od žrtava atentata ili od roditelja ubijenog djeteta ne može se tražiti da zaborave zlo koje im je bilo učinjeno ni tko ga je počinio. Normalno je i zdravo da se sjećaju onoga što su proživjeli, pa čak i da zahtijevaju da ni drugi ne zaborave događaj čije su bili žrtve. U nekim slučajevima čak se govori i o »dužnosti sjećanja«. Znači li to da ima uvrjeda koje se ne mogu oprostiti?

Zaboraviti doživljenu uvrjedu – to ne ovisi o nama. Nije moguće odlučiti da ćemo snagom volje iz sjećanja nešto izbrisati, niti kada. Svi smo iskusili da postoje uvrjede, teže ili lakše, koje bismo rado zaboravili, a one ipak nastavljaju živjeti u našem sjećanju. Čak i kad imamo istinsku želju oprostiti onima koji su nas povrijedili, ta nemogućnost zaboravljanja zbunjuje nas i čudi: »Ako nisam zaboravio, znači da nisam doista oprostio«. Što dakle? Znači li doista da smo nesposobni oprostiti ako naše sjećanje odbija nešto izbrisati?

»Uskrsnuće ne znači da je muka zaboravljena«, rekao je jednom kardinal Lustiger. Praštanje ne znači zaboraviti uvrjedu. »Mnogi misle da je sjećanje na uvrjedu znak da nisu oprostili. No nije moguće zaboraviti događaj koji nas je povrijedio. Sjećanje ovisi o pamćenju, a praštanje o dubokoj volji. To nije ista stvar. (…) Po jednom znaku prepoznat ćemo da praštanje doista živi u nama, tj. da smo doista oprostili i da je nama oprošteno: sjećanje je tu, ali nas više ne uništava, ne sprječava nas više da živimo.«1

Da bismo mogli oprostiti, moramo se sjećati. Put praštanja ne sastoji se u nijekanju ili što jačem potiskivanju rane, naprotiv: put praštanja najprije je put istine, dakle izlaženja na svjetlo dana. Da bismo mogli oprostiti, moramo najprije biti svjesni da smo bili uvrijeđeni. Ali zašto se vraćati na rane koje smo navodno zaboravili? Zato što – sve dok nismo oprostili − rane djeluju kao žarište infekcije koja širi svoj otrov. Kolike povrjede iz ranog djetinjstva, za koje mislimo da su zakopane, remete obiteljske odnose!

Ono što vrijedi za praštanje drugima, vrijedi i za praštanje samom sebi. Rijetko pomislimo da moramo najprije oprostiti sami sebi! Prečesto nam se po glavi vrte stvari koje ne možemo prežaliti, muči nas grižnja savjesti: predbacujemo si da nismo bili na visini događaja, da nismo održali riječ, da smo učinili neku pogrješku ili čak nešto bremenito posljedicama. Ako nam prošlost ne dopušta da živimo u miru, ako nam ne dopušta da dokraja budemo oni koji jesmo, to je znak da moramo oprostiti i sebi i drugima.

Praštanje pomaže da se iscijeli pamćenje jer donosi mir. Sjećanje na podnesenu uvrjedu postaje put života i blagoslova, a bio je put smrti i prokletstva. Praštanje je pravo uskrsnuće: prijelaz iz smrti u Život. Taj prijelaz omogućio nam je uskrsli Isus. On je tražio da oprostimo »sedamdeset puta sedam« (Mt 18,22) puta, što znači neizmjerno. Ne bojmo se moliti Duha Svetoga da nas podsjeti na sve ono što još moramo oprostiti. »Krist je uskrsnuo sa svojim ožiljcima. I mi u sebi nosimo ožiljke svoje povijesti, ali oni više nisu znakovi iznemoglosti i osude, nego postaju znakovi iscjeljenja i spasenja.«2

Treba li se bojati praštanja?

Jedna nas čitateljica poziva da upozorimo obitelji na »opasnosti koje postoje kad jedni druge molimo za oprost«. Prema njezinu mišljenju, to je »neumjereno« i »često nezdravo«. Treba li se bojati praštanja?

Da bi objasnila što misli ovim pomalo začuđujućim, pa čak i izazovnim riječima, čitateljica daje nekoliko osobno proživljenih primjera, među kojima i onaj jedne »sladunjave supruge koja istodobno sve nadzire poput tiranina, koja kritizira čak i najmanje geste svojega muža, a sebe smatra sveticom punom blagosti, te još posebno zaslužnom jer podnosi tolike suprugove mane«. Može se očekivati ono najgore, dodaje čitateljica, »ako ta gospođa, ohrabrena savjetima iz poglavlja ‘Kilogram perja i kilogram olova’, mužu nametne ondje navedene načine praštanja i tako mu dokaže da je on krivac, a ona ‘dobrica’ koja mu sve prašta«.

Istina je da se praštanje može iskoristiti kao sredstvo pritiska i manipulacije koje čovjeku daje osjećaj da je dvostruki dužnik: »Ne samo da si kriv što si me povrijedio nego mi još moraš biti i zahvalan jer ti ja u svojoj velikoj dobroti opraštam«. Ako se praštanje živi na taj način, jasno je da je opasno i štetno. To lažno praštanje čista je suprotnost od istinskog milosrđa. Riječ postoji, ali ne i njezin sadržaj: takvo je praštanje potpuno iskrivljeno jer ne dolazi iz ljubavi, nego iz oholosti ili zloće. Slično je sa svim ostalim krjepostima: možemo biti velikodušni prema bližnjemu iz ljubavi – ili pak da bismo od njega učinili svog dužnika, dakle zgazili ga ili manipulirali njime. Možemo živjeti naizgled primjeran život kojem se drugi dive i koji čak žele nasljedovati, a biti potpuno truli iznutra jer nas vodi oholost, osveta (poniziti nekoga odajući dojam da su moje krjeposti veće od njegovih vrlo je profinjen i učinkovit način osvete) ili glad za moći.

U pitanju dakle nije praštanje nego način na koji se prašta. »Kad bih razdao sav svoj imutak i kad bih predao tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi ne bih imao − ništa mi ne bi koristilo«, kaže sveti Pavao (1 Kor 13,3). Moglo bi se reći: kad bih oprostio sedamdeset puta sedam puta, a to ne bi bilo iz ljubavi, to ne bi vrijedilo ništa. Ako ne praštam iz ljubavi, moje praštanje ostaje samo na riječima, i to lažnim, a svaka laž vodi otuđenju i uništenju. Takvog se praštanja treba čuvati, to je istina.

Kako razlikovati lažno praštanje od istinskog? Kad praštam, kako ću znati jesu li moje nakane čiste ili želim − svjesno ili nesvjesno − zdrobiti drugoga teretom svojega navodnog milosrđa? Postoji nekoliko kriterija za razlučivanje. Na primjer: jesam li spreman prvi zamoliti za oprost? Je li cilj mojeg praštanja rast druge osobe − posebno njezin rast u poštovanju prema sebi? Jesam li spreman oprostiti i prije nego što me netko zamoli za oprost? Jesam li sposoban oprostiti bez riječi ako postoji rizik da moje opraštanje nekoga ponizi? Jesam li spreman čekati koliko je potrebno − znajući da to možda ne će biti nikad − da bih pokazao da sam oprostio?

Nemojmo se bojati praštanja. Nije opasno praštati. Opasno je ne praštati! Čuvajmo se samo privida, jer nema ničega sličnijeg praštanju (ili dobroti, ili svetosti) od njegove vlastite suprotnosti. Što se tiče neumjerenosti do koje bi moglo doći kad molimo za oprost ili kad praštamo, ponovimo da se opraštanje koje tražimo i koje dajemo može izraziti na tisuću načina, a ne samo riječima. Ako nas na praštanje navodi ljubav, ona će znati naći načina da se izrazi s punim poštovanjem prema tuđoj osjetljivosti. Osmjeh, znak pažnje ili ljubazna riječ mogu biti vrlo jasni znakovi međusobnog praštanja, iako ne mogu baš uvijek zamijeniti izgovorenu riječ.

Tekst je iz knjige Christine Ponsard Vjera u obitelji

Istraživanja pokazuju da nam snažno partnerstvo može pomoći da izbegnemo bolest, usvojimo zdravije navike, pa čak i da živimo duže. S druge strane, problematične veze rađaju stres i slabe imunitet.

– Toliko faktora utiče na naše zdravlje, bilo da se radi o ponašanju koje pokazujemo jedni prema drugima ili o navikama koje prenosimo jedni na druge –  kaže psiholog dr Marijan Trojani, koautorka „Spontanog optimizma“.

Bez obzira na to da li se zabavljate slučajno, ozbiljno ili ste već u braku, imajte na umu da vaša romantična veza može uticati na vaš um i telo.

Gojenje – mada ne uvek

Uobičajeno je verovanje da se parovi „opuštaju“ nakon spajanja i zajedničkog života. Ljudi se uglavnom u vezama goje i gube na težini kada se veza okonča, okazuju istraživanja.
Ali Trojani je prilično često videla u praksi i suprotno.

– Srećan par naći će motivaciju da sačuva zdravlje – partneri će zajedno  ići u teretanu, postavljati ciljeve i osećati se odgovornim jedni za druge -kaže psiholog.

Kada parovi nagomilaju kilograme, dodaje ona, to može biti simptom sukoba, a ne opuštanja.

– Nezadovoljstvo u vezi može dovesti do pasivno-agresivnog ponašanja u ishrani i problema sa spavanjem, što će dovesti do gojenja- kaže ona.

Intimni odnosi

Čini se da redovna fizička bliskost smanjuje stres i podiže blagostanje. Jedno istraživanje, objavljeno 2009. godine u „Journal of Sexual Medicine“, otkrilo je da su ljudi koji su često imali seksualni odnos mentalno zdraviji i češće prijavljuju veće zadovoljstvo svojom vezom i životom u celini.

Seks je, međutim, samo jedan aspekt veze. A ponašanje vašeg partnera van spavaće sobe može jednako lako da vam podigne nivo stresa u nebo. Pokazalo se da roditeljski sporovi, ili čak jednostavna pitanja poput onih ko obavlja kućane poslove, značajno povećavaju nivo stresa.

Fizički konakt

Seks nije jedina vrsta fizičkog kontakta koja može da smanji stres i poboljša zdravlje. U istraživanju iz 2004. od 38 parova, naučnici Univerziteta u Severnoj Karolini otkrili su da i muškarci i žene imaju viši nivo oksitocina u krvi – hormona za koji se veruje da pomaže kod stresa i popravlja raspoloženje – posle zagrljaja.  Žene su takođe imale niži krvni pritisak nakon zagrljaja i niži nivo hormona stresa kortizola.

– Ovakve vrste brižnog ponašanja koje se ogleda kroz nežne kontakte kao što su dodir ruke, držanje za ruke, trljanje ramenom su veoma važne. Potrebno je samo nekoliko sekundi kontakta da stimuliše te hormone i pomogne u prevazilaženju stresa i anksioznosti – kaže Troiani.

Problemi sa spavanjem

Spavanje pored nekoga koga volite i kome verujete može vam pomoći da se potpuno opustite i prihvatite san. Veliki izuzetak od tog pravila je, naravno, ako vas partner drži noću budnim- na primer, hrkanjem ili okretanjem u krevetu.
Veze mogu uticati i na spavanje na manje direktne načine. Istraživanja pokazuju da su nesigurnost u vezi ili sukobi povezani sa lošijim spavanjem – a da stvar bude gora, problemi sa spavanjem mogu pogoršati probleme u vezi, stvarajući tako začarani krug.

Anksioznost

Poteškoće u vezi mogu dovesti svakoga na ivicu, ali u nekim slučajevima mogu zaista doprineti potpunom razvoju anksioznosti. Nekoliko istraživanja pronašlo je  vezu između bračnih problema i povećanog rizika od dijagnoza kao što su generalizovani anksiozni poremećaj i socijalna anksioznost.

Te veze teško mogu da se raspletu, s obzirom na to da se pokazalo da anksioznost rađa probleme u vezama (a ne samo obrnuto). Neka istraživanja pokazuju čak  da brak može da zaštiti od anksioznosti. U studiji Svetske zdravstvene organizacije iz 2010. godine, od 35.000 ljudi u 15 zemalja, oni koji su bili u braku – srećno ili drugačije (studija nije precizirala) – imali su manju verovatnoću da će razviti anksioznost i druge mentalne poremećaje.

Krvni pritisak

Ishrana, navike vežbanja i nivo stresa osobe mogu imati uticaja na krvni pritisak, pa nije iznenađujuće da i vaš odnos u vezi – i snaga vaše veze mogu takođe mogu da utiču.

U velikoj studiji 2008. godine, istraživači sa Univerziteta Brigam Joung otkrili su da ljudi u srećnim brakovima imaju tendenciju da imaju niži krvni pritisak od svojih kolega samaca. Ljudi koji su bili u nesrećnom braku, međutim, imali su viši krvni pritisak nego samci.

– Biti u nezdravoj vezi dovodi do toga da vaše telo oslobađa hormone stresa, a srce brže kuca – kaže Trojani, dodajući da ti faktori vremenom mogu da poguraju krvni pritisak.

Srce

Veza između partnerskog odnosa i kardiovaskularnog zdravlja prevazilazi onu o krvnom pritisku. Studije dosledno pokazuju da osobe u braku imaju manji rizik od srčanog udara, kao i da imaju bolji ishod nakon operacije na srcu, posebno muškarci.
Šta objašnjava ovaj obrazac? Smatra se da su stres i drugi osnovni biološki faktori (uključujući krvni pritisak), ali emocionalna i opipljiva podrška koju partneri pružaju verovatno igraju ulogu u tome.

– Brižno ponašanje – nežni dodiri, promišljeni postupci zaista čine pozitivnu razliku u oporavku osobe – kaže Trojani.

Preživljavanje posle raka

U nekoliko studija, dokazano je da skladni brakovi u kojima partneri  podržavaju jedno drugo, poboljšavaju stopu preživljavanja kod oboljevanja od raka, posebno raka prostate, pluća i debelog creva. U veliko istraživanju 2009. godine, koje je obuhvatilo  3,8 miliona pacijenata sa karcinomom, 58 odsto oženjenih živelo je 10 godina nakon dijagnoze, u poređenju sa 52 odsto ljudi koji nikada nisu bili u braku, 46 odsto razvedenih i 41 odsto udovica i udovaca.
Najgore su prošli ljudi koji su bili odvojeni od supružnika, a samo 37 odsto preživelo je 10 godina. Usamljenost i neočekivani stres zbog odvajanja mogu negativno uticati na imunitet, primetili su autori studije.

Briga i pažnja

Iako se ponekad može činiti dosadnim, partnerovo budno oko i svakodnevna briga – bilo da se radi o ukazivanju na zabrinjavajuće simptome ili proveri da li ste uzeli lek – čine da podstiču zdraviji način života i veću pažnju na zdravstvene probleme.

-Ljudi u zdravim vezama zaista brinu jedni o drugima, a možda čak osećaju veću obavezu da brinu i o sebi – kaže Trojani.

Izvor: telegraf.rs

Vladeta Jerotić, čuveni srpski akademik, psihijatar, pisac, profesor psihologije, ostavio je iza sebe brojna dela, među temama o kojima je pričao jeste i prevara. Jednom prilikom on je govorio o dve jasne razlike kada je u pitanju žena koja vara.

„Ako voliš, imaš normalne odnose. A žena koja je prevarila bez ljubavi jer je zgodan taj koji joj se udvara, bude frigidna sa ljubavnikom, a normalan orgazam ima sa mužem. To je jedna varijanta. Druga je suprotna, sa mužem ništa ne doživljava, pa se pojavi neka muškarčina s kojim prvi put doživi orgazam. To su vrlo opasne stvari“, poručio je Jerotić.

Na pitanje žene šta da radi, Jerotić je ovako kazao: „Budite hrišćanka i vratite se mužu, iako on možda nije dobar u krevetu. U dugogodišnjoj karijeri nisam video ni muškarca ni ženu da su poludeli ako su apstinirali.“

A šta je kazao o razlozima prevare?

Kada je reč o prevarama, Jerotić kaže da žene iz osvete umeju da prevare ako ih je muškarac prvi prevario.

U svemu važan faktor jeste i ljubomora.

„Ljubomora počiva na kaptativnoj ljubavi, u osnovi egoističnoj i pohlepnoj. Afektivna osnova ljubomore je strah od odvajanja i strah od gubitka, otud u svakoj ljubomori ima potrebe za posedovanjem i gospodarenjem, koju porodična i šira društvena struktura pojačavaju ili slabe. Ljubomora je manje seksualna strast, više težnja za moći.“

U jednoj svojoj knjizi Jerotić govori šta je ključno za spas braka.

“Ne gubimo ipak nadu. Bračna psihološka savetovališta imaju danas pune ruke posla i često uspešno obavljaju svoj plemeniti, stručni i duhovni zadatak. Sve se može u životu popraviti zalečiti ili izlečiti, zašto ne onda i neki brak, pod uslovom da se u njemu nisu ugasili plamičci ljubavi, odnosno duhovnosti”.

Jerotić je napomenuo i da voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu.

„Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude. Zato, ako nekoga stvarno volite, pokušajte da ga promenite svojom ljubavlju, a ne ultimatumima.“

U priči o prevari i vernosti nezaobilazan je i faktor večne ljubavi.

„Citiraću Majndorfa koji kaže da monogamna zajednica muškarca i žene zasnovana na večnoj ljubavi postoji samo kao ideal. Zbog toga svako treba da neguje brak. Nije lako sačuvati ljubav. I nije isto u 50. kao kada ste imali 20 godina. Razvijajte se. Negujmo brak što duže. Šta ćemo bez braka? Trećina Evropljana neće brak, a zašto mladi neće? Zato što su imali loš primer roditelja. Najbolji je negovati ga da doživite zlatnu svadbu.“

Izvor: krstarica.com

Ovakav aranžman je prisutan među parovima koji cene svoju autonomiju ili imaju okolnosti koje čine zajednički život izazovnim, kao što su geografska udaljenost ili različiti načini života

Living Apart Together je moderan i maštovit pristup partnerstvu koji prkosi tradicionalnim normama zajedničkog života. U  vezama, parovi svesno biraju da imaju odvojene domove ili da se venčaju, ali da žive odvojeno, dok neguju posvećenu i nežnu vezu.

Ovaj aranžman nudi jedinstven spoj lične nezavisnosti, traganja za individualnim težnjama i radosti romantične veze.

Kako moderni odnosi nastavljaju da se transformišu,  pokazuje kako parovi mogu otkriti sreću i zadovoljstvo dok poštuju svoje jedinstvene identitete.

Zajednički odvojeni život, često skraćeno , je jedinstvena situacija u kojoj parovi održavaju posvećen odnos dok žive u odvojenim domaćinstvima. U ovom modernom pristupu ljubavi, pojedinci u LAT vezama biraju da zadrže svoje prebivalište radije nego da žive zajedno. Oni uživaju u emocionalnoj vezi, druženju i zajedničkim životnim iskustvima tradicionalne veze, ali zadržavaju svoj lični životni prostor i nezavisnost.

Ovakav aranžman je prisutan među parovima koji cene svoju autonomiju ili imaju okolnosti koje čine zajednički život izazovnim, kao što su geografska udaljenost ili različiti načini života. To je svedočanstvo evoluirajućeg pejzaža romantičnih partnerstava, nudeći alternativni način za održavanje dubokih veza uz poštovanje individualnih potreba i izbora.

Mogući razlozi koji dovode parove do ovoga

1. Određivanje prioriteta u karijeri: U današnjem svetu koji se brzo razvija, mnogi bračni parovi se suočavaju sa zahtevnim karijerama ili prilikama za posao koji mogu zahtevati da žive na različitim lokacijama.  im omogućava da ostvare svoje profesionalne ambicije bez ugrožavanja svoje romantične veze.

2. Mešovite porodice: Parovi sa decom iz prethodnih veza često smatraju da je teško spojiti domaćinstva.  im omogućava da nastave da žive sa svojom decom, nudeći deci stabilno okruženje dok istovremeno održavaju svoju romantičnu vezu.

3. Geografska udaljenost: Za parove koji su razdvojeni geografskom razdaljinom,  pruža praktično rešenje. Omogućava im da održe svoju emocionalnu vezu i vezu dok žive u različitim gradovima ili čak zemljama, izbegavajući složenost preseljenja. U braku su, ali žive odvojeno.

4. Lični prostor: Neki pojedinci veoma cene da imaju sopstveni životni prostor.  nudi mogućnost održavanja odvojenog, udobnog životnog okruženja dok i dalje uživate u emocionalnim prednostima romantične veze. To može biti osvežavajuća alternativa za one koji su se ranije borili sa kohabitacijom.

5. Privatnost:  osigurava da parovi uživaju visok stepen privatnosti u svojim vezama. Posebno je dragocena za one koji cene da neke aspekte svog života drže privatnim ili su iskusili nelagodnost zbog nedostatka privatnosti kada žive zajedno.

6. Kulturni ili verski razlozi: U nekim kulturama ili zbog verskih uverenja, kohabitacija pre braka je obeshrabrena.  omogućava parovima da se pridržavaju svojih kulturnih ili verskih vrednosti dok istovremeno održavaju posvećen odnos.

7. Sporo: Neki parovi se odlučuju za  kao prelaznu fazu. Omogućava im da odvoje vreme, bolje razumeju jedni druge i izgrade jaču osnovu pre nego što se trajnije posvete zajedničkom životu.

8. Zdravstveni razlozi: Kada jedan partner ima specifične zdravstvene probleme ili zahteva negu,  može biti praktično rešenje. Omogućava paru da ostane emocionalno povezan, istovremeno osiguravajući da se neophodnim zdravstvenim aranžmanima može efikasno upravljati. Dakle, biraju da žive odvojeno dok su u braku.

9. Održavanje strasti: Za neke, fizička odvojenost u -u može pomoći da strast i uzbuđenje ostanu živi u vezi. Partneri mogu da nastave da se “zabavljaju” i raduju se vremenu koje provode zajedno, što može pomoći u održavanju iskre i novosti u vezi, piše “Pinkvilla“.

Izvor: telegraf.rs