Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i moguće otkrivanje smisla života. Možda je tako počela važna uloga religije. Drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja jeste faza samoobnavljanja. Sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može da počne da teži popravljanju sebe: samoobnavljanju.

Čovek kao večit putnik (homo viator), uvek je samo na putu sazrevanja, odnosno zrelosti. Čovek, ni kao pojedinac, još manje narodi, a tek čovečanstvo, nikad ne ostvaruje punu zrelost. Ali, šta je onda zrelost (pojedinca, naroda, čovečanstva)? Za religiozne ljude u svetu (religiozne, ne samo pobožne!) očekivanje pojedinačnog i/ili grupnog sazrevanja – različito je. Velike azijske religije, sa njihovom dugovečnom verom u karmu i reinkarnaciju, uglavnom su pesimističke religije (što naročito važi za budizam, sledujući Budino učenje, koje je više filozofsko nego religijsko). Ideja „spasenja” jedva da u tim religijama postoji, pa svrha ponavljanih reinkarnacija nije dovoljno jasna.

Sve tri monoteističke religije govore, doduše, o spasenju, ali ni u njihovom učenju nije dovoljno jasno gde ono može da se ostvari: „ovde ili tamo” (milenarizam ili eshatologija?). Iako najstarija među druge dve religije, judaizam je (začudo!) kasno došao do ideje o ličnoj besmrtnosti čoveka (mada nagoveštaja ima kod proroka Isaije i u psalmima). U centru pažnje judaističkog učenja bila je besmrtnost jevrejskog naroda i očekivanje (do danas) dolaska Mesije koji će ostvariti zemaljsku pravdu – na Zemlji. Tek je hrišćanstvo postalo radikalno – manje islam koji je ostao pod jačim uticajem judaizma nego hrišćanstva, naročito u praktičnom životu – zaoštravajući tako prirodan dualizam čoveka (već je čovekovo novorođenče unutar prve godine života, prema mišljenju nekih psihologa, u prirodnom rascepu!), deleći čoveka i narode na dobre i rđave, obećavajući (i preteći) ljudima onostranu nagradu, odnosno kaznu. Mada se ovakvo dualističko mišljenje u hrišćanstvu smatra pogrešnim, jer stoji pod uticajem gnostičko-manihejske jeresi, čovekova priroda u svakodnevnoj praksi pre govori o dualističkoj ljudskoj prirodi.

Neophodno je da se osvrnemo i na one agnostičke i ateističke predstavnike u istoriji čovečanstva koji su se iskreno zalagali za relativan mir i relativno blagostanje na Zemlji, do koga se, prema njihovom mišljenju, može doći i bez religije; potrebna su, istina, velika odricanja, negujući relativno moralan život (moral bez religije!) i postojanje svuda principa poštovanja različitosti.

Zar to nisu bili viđeni predstavnici humanizma (i renesanse kao stalne obnove)? Spomenimo Erazma Roterdamskog, Dejvida Hjuma, Voltera, Imanuela Kanta (stalno moralno usavršavanje čoveka i čovečanstva!), Marksa, ali i mnoge pre njih (Nikola Kuzanski). Vera, nada i ljubav jesu prvenstveno hrišćanske vrline, ali to samo znači da svaki čovek, bar potencijalno, nosi u sebi ove iste vrline, kao uslov nagona samoodržanja, u koje stavljamo i seksualni i agresivni nagon (misleći na njihove pozitivne strane). Značajan naučnik u 20. veku, Konrad Lorenc (1903–1989), pisao je: „Nalazim da je agresivnost daleko od toga da bude dijaboličan, destruktivan princip, kako ga predstavlja klasična psihoanaliza, već je neophodan deo organizacije instinkta za očuvanje života… Izvesno je da bi sa potpunim eliminisanjem agresije iz čovekovog života nestao podstrek

čak i za rešavanje najsitnijih problema.”

Posle ovog nešto opširnijeg uvoda, vratimo se na svakodnevni život i njegovu realnost, zanimajući se za psihološko sagledavanje puta sazrevanja i zrelosti.

Niko ne osporava fizički rast deteta, prateći naravno i njegovo psihičko sazrevanje. Zašto je u svetu još uvek manje ljudi kojima je stalo do psihičkog sazrevanja? Možda je Sigmund Frojd u pravu (mada je bilo i pre njega sličnih razmišljanja) kada je nagonu Erosa u čoveku (Eros nije samo seksualni libido, već opšta Energija o kojoj je tako ubedljivo govorio Nikola Tesla, a i K. G. Jung) suprotstavio nagon smrti, Tanatos. Pojam Tanatosa obuhvata mnogo šta. Najpre, uporna je to konzervativnost čoveka; prema drugom zakonu termodinamike „psiha je u suštini konzervativna, pa je neophodna nevolja za pokretanje individuacionog procesa” (Jung); strah od bilo kakvih promena (i u samom čoveku i u društvu); inertnost u mišljenju, a onda i u voljnom delovanju. Kako se uspešno odupreti ovoj velikoj snazi pasivnosti, tromosti (lenjosti, učmalosti) čoveka koji često takav ostaje celog života?

Borba Erosa i Tanatosa stalna je, u čoveku, u narodima i u čovečanstvu. Kako dati prednost Erosu? Najpre samootkrivanjem čoveka, što znači početak upoznavanja samog sebe.

„Upoznaj samog sebe”, kao poziv, čak zapovest, traje od vremena stare Grčke, u Delfima, što ne znači da i drugi stari narodi sveta nisu ovo naslućivali ili i znali. Većina hrišćanskih svetitelja, još ubedljivije, ponavlja delfijsku mudrost.

Samootkrivanju nema kraja, ni upoznavanju sebe samog. Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i, moguće, otkrivanje smisla života. Možda je tako nekada, u davnoj prošlosti čovečanstva, počela važna uloga religije.

Posle samootkrivanja, u srećnom slučaju i otkrivanja smisla života, sledi drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja, to je faza samoobnavljanja. Razume se da do ove druge i onda neprekidne faze samoobnavljanja dolazi kod čoveka kada on, prepoznajući sebe, sve bolje, otkriva ne samo svoje dobre osobine: moralnost i etičnost (opraštanje uvreda), blagonaklonost i trpeljivost za drugo i drukčije, sve do stvaralačke radosti zbog postojanja D(d)rugog. Neophodno je i prepoznavanje svojih loših osobina: osvetoljubivost, zavist, mržnja prema D(d)rugom, sebičnost i vlastoljubivost. Tek sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može (ali ne mora) da počne da teži popravljanju sebe, da promeni sebe – teži samoobnavljanju.

Za kraj ovog članka jedno korisno poređenje. Religija i nauka počinju najzad da se slažu! He zalazeći u osetljivo pitanje: Da li veruješ u Boga ili ne veruješ, i ateistički naučnici (kao i teistički i agnostički) šalju čoveku istu poruku kao i Tvorci velikih religija sveta: He prestaj sa traženjem i menjanjem sebe. Tajna je svuda: u atomu, ćeliji, galaksiji, psihi. Traži i traži, ali i menjaj se!

Zar ova poruka nije prirodna i svima potrebna? He obmanjujmo sami sebe: promena (tačnije, promene) ne dolaze spolja, ni od revolucija, ni od političkih partija (neka je ona i najbolja među ostalim rđavim), ni od pojedinih talentovanih, ali i moralnih političara, kao što su bili Gandi, Masarik, De Gol, i manji broj drugih. Istinska promena (hrišćani govore o metanoji, preobražavanju čoveka) dolazi samo kod pojedinaca. Da li je ona dovoljna da se očekuje promena i u porodici, i u narodima i u čovečanstvu (i njegovoj tužnoj istoriji) – ne izgleda verovatna. Pa ipak, majka Tereza (sveopšta hrišćanka) poručuje: „Čovek je nerazuman, nelogičan i sebičan. Nije važno, voli ga! Dobro koje činiš, sutra će biti zaboravljeno. Nije važno, čini dobro! Ono što si godinama stvarao u času bi moglo razrušeno biti. Nije važno, stvaraj! Ako pomažeš ljudima, možeš loše proći. Nije važno. Pomozi im! Ako činiš dobro, pripisaće to tvojim sebičnim ciljevima. Nije važno čini dobro!”

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs

Mi ne volimo protivnike da slušamo uopšte. A to ste znali odavno: Od neprijatelja učimo, a ne od prijatelja.

Pa ko ti je prijatelj? Prijatelj ti je onaj koji ti kaže, nasamo: “Šta ti je bilo juče da si ono rekao? Šta ti je bilo da si ono uradio?”

Ovaj prijatelj drugi malo razmisli, pa kaže: “U pravu si, dragi moj. Hvala ti beskrajno.” A ako je samo bio lažni prijatelj, reći će: “I ti meni to da kažeš! Ti više nisi od danas moj prijatelj.”

Eto vam test za prijateljstvo. Čujte od prijatelja, ako se usudio da vam kaže. Boji se prijatelj da vam kaže istinu neku u oči. Boji se da će izgubiti prijatelja. Pa onda ćemo od neprijatelja čuti neku istinu o sebi. Naravno, jednim delom, jer i oni preteruju. Razume se.

U svojoj knjizi “50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko – psihoterapeutske prakse” istaknuti srpski neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić otkriva nam može li se neuroza pre izlečiti verom nego lekovima i da li je bolje ići dobrom psihijatru ili dobrom duhovniku za rešenje psihičkih problema.

“Da je čovek imao jaču veru, ne bi ni oboleo od neuroze, a kada je već oboleo, neka ojača veru ne bi li ona bila dovoljna u lečenju. Pazite, u lečenju, ne znam da li i u izlečenju.”

Čini se, isprva, da je jednom rečenicom uvaženi akademik dao ceo odgovor na ovu dilemu. No, evo i na šta nam posebno skreće pažnju:

“Neuroza, kao što je poznato, ima bezbroj vrsta – lakše, teže i srednje teške. Skrenuo bih vam pažnju da se neuroze, za razliku od psihoza, prvenstveno leče psihoterapijom, ređe i neuspešnije samo medikamentima, a nekad uspešno kombinujući ovo dvoje. Vera je, međutim, uvek potrebna, i kada se neuroza leči na prvi, drugi ili treći pomenuti način. I nevernik kada poveruje lekaru, psihoterapeutu, nekoj piluli, uspešnije se leči nego kada je reč o čoveku koji u sve i svašta sumnja. Probe sa placebom odn. pseudolekom pokazale su veliku sugestivnu i autosugestivnu moć čoveka, koja ne treba da se shvata pejorativno, već kao izraz urođene čovekove vere.”

 O rešenju psihičkih problema koji nas neminovno opsedaju svakog dana, od najbezazlenije nervoze, napetosti, pa do onih najtežih oblika duševnog i psihičkog poremećaja, Vladeta Jerotić savetuje sledeće:

“Svi naši psihički problemi i duhovni su problemi, oni su to i kada su telesne prirode. Mi smo kao duhovna bića odgovorni za sva zbivanja koja se odigravaju i u našoj duševnoj i u telesnoj sferi. Naši najčešći psihički problemi proishode iz našeg odnosa sa ljudima, najčešće sa onim nama najbližima, u porodici, a onda i na radnom mestu. Naši odnosi sa bliskim ljudima, međutim, zavise u velikoj meri od naših odnosa sa samim sobom. Moja žena, muž, roditelji, deca mogu da me opravdano ili neopravdano ljute, izazivaju u meni agresiju, mogu da me plaše, izazivaju strah, da me učine tužnim izazivajući depresiju… ali sva ova afektivna duševna stanja mogu da me, posle nekog vremena, učine telesno bolesnim. Početak svih duševnih odn. psihičkih problema, u meni je. Kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo, poručuje nam apostol Pavle u I poslanici Korinćanina, 11, 31.”

 Zato je najvažnije da čovek, ako je u sebi svesno prepoznao da ima psihičke probleme, postavi sebi sledeće pitanje:

 “Da li želim uopšte da prepoznam stvaran uzrok problema ili ne želim, potiskujući ga u nesvesno? I drugo, da odgovori može li ili ne može taj problem da reši sam. Ako zaključi da ne može da ih reši sam sledi treće pitanje: kome da se obrati, duhovniku ili psihijatru?”

Ovde profesor Jerotić navodi logične primere da bi se verujući čovek, hrišćanin, najpre obratio duhovniku, dok bi onaj koji nije vernik najpre otišao psihijatru ili psihoterapeutu. Međutim, za profesora Jerotića, najidealnija je mogućnost posete religioznom psihijatru tj. psihoterapeutu. Ako se, pak, obratite svom duhovniku (kaluđeru, svešteniku) na njemu je da odluči da li će vas zadržati “pod okriljem molitava i saveta” ili će vas dodatno uputiti psihijatru u kog i sam ima poverenja kao duhovnik.

“Dobro je poznato da, sa malim izuzecima, teže duševne bolesti (psihoze) ne mogu da se poprave ili izleče samo molitvama i savetima i najboljih duhovnika, već im je neophodna pomoć, medikamentozna i psihoterapeutska (nekad i bolnička) dobrog psihijatra. U slučajevima hroničnih duševnih bolesti, kada je u pitanju vernik, ne bi trebalo da bude nikakvih kolebanja – ovakvom čoveku neophodna je pomoć i psihijatra i duhovnika.”

Izvor: opanak.net

Vladeta Jerotić se isticao svojim mudrim savetima i posebnim načinom života koji ga je činio vitalnim do samog kraja života. Za mnoge je prava misterija kako je neko u poodmaklim poznim godinama imao tako dobru memoriju i očuvan zdrav um.

U vezi sa tim jednom prilikom profesor Jerotić je ispričao:

Preko 30 godina, svakog drugog dana sebe preslišavam engleski jezik. Prvi je bio francuski, nemački drugi, koga je bilo najviše kada sam bio u Evropi.

Bio sam u Engleskoj nekoliko meseci, nisam naučio Bog zna koliko. Čitam skoro bez rečnika ali nije isto čitati i govoriti. Imam uvek neki novi engleski tekst pred sobom i preslišavam se šta radim.

Ako sam ih zapamtio, onda čitam tekst i nove reči iz teksta beležim u rečnik i preslišavam se opet za dva dana. A ako nisam zapamtio one reči od b, ne učim nove nego i dalje obnavljam stare. Radim preko 30 godina svaki dan na svom rečniku.

Druga stvar je učenje pesmica.

Nalazite nove pesmice, učite ih, preslišavajte se i znaćete 15-20 pesmica jednog dana. Obnavljate svoje pamćenje iznova i osvežavate ga.

Uzmite pesme Branka Radičevića, Jovana Dučića, Milana Rakića ili nekih modernih pesnika. Ne moraju biti dugačke pesme, mogu biti kraće. Učite pesmu napamet. Ne možete da zapamtite? Čitajte je deset puta pa je zapamtite, ne možete da je ne zapamtite.

Zapamtili ste, odlično, prelazite na novu pesmu. Tako se pamćenje održava. Naučnici kažu da imamo deset milijardi neurona u mozgu.

Izvor: Opanak

Podsetimo se šta je još Vladeta Jerotić rekao o ljubavi, čoveku, strahu, sumnji, životu….

“Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da bude onakav kakav može da bude.”

„Samo dela ljubavi ostaju.”

„Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.”

„Dobro je rečeno da je probni kamen za svaki pravi posao ili izgovorene reči pitanje: da li su nadahnuti ljubavlju? Kada bi čovek samo jednom mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima.”

„Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti, niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće.”

“Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj žive- katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole. Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.”

„Sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe.”

“Većina ljudi se pokorava zabranama, pre svega onim spoljašnjim, i to samo dok je pod prinudom, i dok se plaši. One unutrašnje zabrane teško ko uspeva da realizuje.”

“Velika je to veština umeti razgovarati sa čovekom.”

„Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja ‘izleti’, koju nekontrolisano izgovorimo, ona koja izvire iz ‘suviška srca’.”

“Moć vladanja nad drugim neodoljiva je slast tamne strane čovekovog bića.”

“Samo je čovek taj koji ne oprašta ni sebi ni drugima, nego traži osvetu, bilo agresijom kažnjavajući druge, često nevine ljude i narode, bilo danas sve češće, kažnjavajući samog sebe, navlačeći na se nesvesno sve moguće psihosomatske bolesti, alkohol i drogu, obolevajući od depresije i dovodeći sebe do samoubistva.”

“Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenljiva sumorna boginja – pratilja našeg bića.”

“Sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a sigurno i smrt, težim i mučnijim. Samo “volja za smisao” može da nas učini odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.”

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…”

“Svaki čovek ima jednu ili više “slepih mrlja” u sebi, i to upravo za one strane svoje ličnosti koje su bitne za ličnost, a koje on upravo ne želi da opazi i prihvati kao deo sebe.”

„Ne gledaj me ko sam bio, već ko sam sad”

“U samoći coveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti.”

“Otkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan?”

„Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?”

„Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.”