Da li znali da donja područja stopala imaju direktne pristupne tačke svim unutrašnjim organima u vašem telu? U kineskoj medicini, ove tačke su poznate kao meridijani i one formiraju puteve do svakog organa u telu.

Meridijani i stopala

Ovi meridijani deluju kao moćni električni krugovi unutar tela, ali često miruju jer stopala uglavnom pokrivamo čarapama i obućom. Stimulacija ovih meridijana je veoma važna za zdravo funkcionisanje našeg tela.

Da bismo stimulisali stopala i povezali se sa zemljinim negativnim jonskim poljem, preporučuje se da hodate bosi gde god i kad god možete!

Luk u čarapi

Jedan od najboljih načina za stimulisanje ovih meridijana je da stavite krišku luka u čarape, to jest da je pozicionirate na dnu stopala i nosite dok ste u krevetu.

Opšta praksa o uticaju luka i držanju istog na stopalima datira još iz drevnih zapisa o kineskoj medicini. Nervi u stopalima služili su kao rešenje za sve zdravstvene probleme, i već neko vreme istočnjačka medicina stoji iza ove tvrde i veruje da određene tačke utiču na ceo organizam.

Uzmite luk, crveni ili beli luk, i isecite ga na tanke i ravne kriške. Potom stavite krišku luka u čarape i spavajte kao što biste i obično.

Koje su koristi?

Nemate šta da izgubite, osim glavice luka, ako isprobate ovu terapiju. Veruje se da je ova terapija sjajna za:

• Pročišćavanje krvi,

• Uklanjanje gljivica i bakterija,

• Uklanjanje toksina i hemikalija sa stopala i doprinosi boljem mirisu,

• Ublažavanje simptoma groznice poput prehlade i gripa.

Međutim, ponovna upotreba iste kriške luka se uopšte ne preporučuje. Dakle, budite oprezni u vezi s tim.

Izvor: najzena.rs

Prostor u kojem provodimo najviše vremena mora da u nama izaziva lepa osećanja. Ukoliko osećate nelagodu kada uđete u svoju kuću, razmislite o tome da izbacite ove stvari. Pravila feng šuija, ali i psiholozi tvrde da određeni predmeti i boje mogu da izazovu stres i prizovu negativnu energiju.

1. Uvelo cveće

Sveže cveće podstiče protok dobre energije i dobro ga je imati u svakom trenutku. S druge strane, uvelo cveće, nikako ne biste trebali da držite u svom domu. Ono predstavlja stagnaciju, simbol je bede i nesreće i blokira razvoj.

2. Stvari koje ste nasledili

Često imamo naviku da držimo u kući neke stavri koje smo nasledili, a uopšte nam se ne dopadaju. Upravo one nas mogu emotivno opteretiti i stvoriti nelagodu.

3. Knjige koje više ne volite

Imajte na umu da knjiga može izazvati i negativne emocije, pogotovo ako je reč o onima koje vas vezuju za neke ružne periode života.

4. Napukli i pocepani predmeti

Okrnjene šolje, tanjiri i činije, sve to prilači lošu sreću. Čuvanje napuklih i pocepanih predmeta i stvari čini da i energija svakog postignuća bude polovična i “naprsla”.

5. Pokloni od osoba koje nam nisu drage

Svakome se nekad desilo da dobije poklon od osobe koja mu i nije baš draga, a onda se postavlja pitanje šta sa tim poklonom? Pravila feng šuija nalažu da se tih predmeta odmah otarasite. Možete ih baciti ili pokloniti nekome kome će se oni dopasti. Sve u svemu, nipošto ih ne čuvajte u svojoj kući.

Neželjeni predmeti donose uznemirujuću energiju, remete mir i izazivaju nezadovoljstvo.

Isto važi i za poklone ili neke druge uspomene koje vas vežu za bivšeg partnera ili prijatelje sa kojima više niste u kontaktu.

6. Stvari koje više ne koristite

U domu treba da se nalaze samo one stvari koje i upotrebljavate. Gomilanjem nepotrebnih predmeta, starih uređaja koji više ne rade, garderobe koja nam ne odgovara i sličnim stvarima samo privlačite negativnu energiju. Sve što niste upotrebili duže od 6 meseci ni ne treba da se nađu u vašoj kući.

7. Deblje zavese ili draperije

Prema verovanju feng šuija, što su zavese teže i tamnije, to je i teža atmosfera u vašem domu.

8. Pogrešna boja

Dokazano je da boje imaju psihološki efekat na svakog čoveka, stoga treba birati samo one koje vam prijaju. Psiholozi kažu da su najlošiji izbor crvena, crna i tamno braon, jer stvaraju anksioznost i izazivaju negativne emocije.

Izvor: Stil.kurir.rs

Zanimljiva je priča o salvestrolu, fitoaleksanu, koji spada u grupu adaptogena (slično produktima ginsenga i ginka). On ima izrazita antikancerska svojstva, dok nema nikakve efekte na zdrave ćelije. Nalazi se samo u organski gajenom voću i povrću, kome daje gorak ukus.

Devedesetih godina XX veka profesor Dan Burke, iz Aberdina u Škotskoj otkrio novi tip citohroma P450, koji je nazvan CYP1B1. Citohromi su inače enzimi koji učestvuju u detoksikaciji metabolita u telu, ali i stranih materija (na primer karcinogena) Najčšće se nalaze u jetri, a poznati su CYP1, CYP2, i CYP3. Druge vrste citohroma P45/ enzima su CYP11, CYP17, CYP19 i CYP21) i uključeni su u sintezu materija koje igraju ulogu u regulaciji sinteze steroida, masnih kiselina i prstaglandina.

Ovaj citohrom je bio izuzetan, jer se mogao naći samo u tumorskim ćelijama, a ne i u zdravom tkivu. U skoro svih tumora, njegov nivo je jako visok. Ovo otkriće je omogućilo stvaranje antikancerskih lekova, koji su bezopasni za zdrave ćelije, jer se aktiviraju u pretvaraju u citostatike samo u tumorskim ćelijama (docetaksel, elipticin, mitoksantron i  tamoksifen.

Zajedno sa profesorom Gerry Potterom su načinili inhibitor tirozin kinaze, koji je moćan agens za uništavanje tumorskih ćelija.

Potter i Burke su želeli da saznaju da li postoji prirodna supstanca koju bi aktivirao ovaj citohrom. Polazna osnova za ovu pretpostavku je dnevno nastaje do 1000 mikrokarcinoma, ali ih organizam lako eliminiše. Po njima nije pitanje zašto ljudi dobijaju rak, već zašto ljudi tako retko dobijaju rak. Profesor Burke je pretpostavio da CYP1B1 prdstavlja mehnizam samouništenja novonastlih malignih ćelija, nastavo tokom evolucije. Na ovaj način normalna ishrana štiti od nastanka karinoma.

Tim Burke i Pottera je 2020 godine objavio  da ovaj citohrom metaboliše resveratrol (supstancu koja usporava starenje) u piceatanol, inhibitor tirozin kinaze koji je fatalan za tumorske ćelije. Prirodni fitoestrogen resveratrol se nalazi u groždju i vinu, kikirikiju, borovnicama, šljivama i kori paradajza. Slične osobine ima i pterosilben iz borovnice.

Do danas je grupa ova dva profesora iz Škotske identifikovala dvadesetak supstanci u hrani.One su često biološki veoma udaljene, ali sadrže slične aktivne molekule. Označavaju se grupno kao salvestroli. Njihovo antitumorsko delovanje je dokazano kod tumora mozga, dojke, prostate, debelog creva, jajnika, testisa i karcinoma pluća.

 U toku svojih ispitivanja, profesor Potter je naišao na zanimljivu činjenicu – nivo salvestrola je veoma varirao u različitim vrstama voća i povrća, koje nije gajeno organski. Pesticidi su dramatično smanjivali njhov nivo. Ovo je veoma logično, jer biljke nisu imale potrebe u odsustvu štetnih agenasa da sintetišu salvestrole.

Štaviše, hrana tretirana pesticidma je često imala visok nivo karcinogena (milijarde odštete koje se isplaćuju zaposlenima u Monsantu jer su dobili rad od glifosata su najnoviji primer).

Kada birate voće i povrće, uzimajte ono koje ima gorkast ukus (jer je bogato salvestrolima). Izbegavajte voće i povrće  koje je jednake veličine, slatkog ukusa (organski gajeno uvek ima diskretno gorak ukus). Proizvodjači masovne hrane uklanjaju salvestrole, jer im kvare ukus. Rezultat je da sadašnja hrana ima 80 do 90% manje salvestrola, nego štoje to bio slučaj pre 50 godina.

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Bilo je to detinjstvo kakvo bi svako poželeo svojoj deci. Baš kao što je Ršum jednom lepo rekao: Odrastao sam na selu, a na selu se rađaju deca ljudi, a ne deca kućni ljubimci, kakav je slučaj sa gradskom decom

Gledajući svoju decu kako uživaju u blagodetima dvorišta, bilo da je to leti kada im razapnemo bazen da se brčkaju, kad se igra fudbal, žmurke ili se bere voće koje smo sami odgajili ili je to zima kada naša ulica postane staza za sankanje, ne mogu a da se ne setim kako je meni bilo za svaki raspust kada je čitava planina bila naše dvorište.

Naša zemlja snova, čiju smo svaku stazu i bogazu poznavali. Na koje panjeve se ne seda, gde su šumske jagode prve stizale, a gde one livadske koje se zovu “pucke” jer kad ih bereš one pucketaju, gde je voda pitka i iz barice, a u koje grmove kupina se ne zalazi zbog zmija.

Bilo je to detinjstvo kakvo bi svako poželeo svojoj deci. Baš kao što je Ršum jednom lepo rekao: “Odrastao sam na selu, a na selu se rađaju deca ljudi, a ne deca kućni ljubimci, kakav je slučaj sa gradskom decom. To znači da smo brat i ja bili potrebni porodici i od malih nogu dobijali zaduženja u kući i na polju.” A ako je neko znao sve o lepom detinjstvu i o onome što je potrebno deci, to je zasigurno Ršum. Planina i njeno zabačeno seoce nisu samo bili fenomenalno igralište već i jedna velika zelena i dobro provetrena učionica. Tamo smo naučili mnogo životnih mudrosti:

Moraš da znaš ko si. Ko su ti bili preci. Odakle su ti došli, otkud im to prezime, ta krsna slava. Jedino tako nećeš posumnjati u svoj put. Nećeš izgubiti putokaz, kompas ti neće zakazati kad se nađeš na raskrsnici, ako znaš da su časno i slavno ginuli braneći veru i otadžbinu i čast bližnjih svojih. To je lekcija važnija od one da su bunike otrovne i koje pečurke se jedu.

Uvek možeš da pomogneš. Nema veze koji poslovi su u pitanju i dečije ručice su uvek dragocene. Dok odrasli skupljaju seno, deca mogu da grabuljaju, da skupljaju šljive naporedo sa njima, da donesu hladne vode kosačima, da pleve baštu, da napoje telad, nahrane koke… ma svašta nešto. Sve se računa i ništa nije teško kad vidiš da oko tebe sve radi i svi se trude da doprinesu, i urade što više.

Danas kada moj muž i ja posle četiri godine kada ne rodi kajsija, uzmemo pa je isečemo i izvadimo korenje da bismo posadili drugu, bolju sortu, ja se sećam svojih stričeva i ujaka koji ni divlju oskorušu, u tim krajevima zvanu brekinja, nisu sekli ili vadili. Ta širina i prostranstvo pružali su mogućnost svemu. Zrela brekinja je u jesen bila poslastica za svinje, drvo bi se iseklo kada stigne makar za ogrev.

Svaka “divljaka”, bilo koje samoniklo drvce, kalemili bi voskom, medom ili samo kravljom balegom, i davali mu osobine omiljenog rodnog drveta, i retko kada bi se desilo da se “kalemar” ne primi. Ono što bi opet rekao Ršum, “ne posjeci ni trešnje grkalje”. A meni su baš te divlje, samonikle trešnje zvane “grkalje” bile najlepše. I od njih su se najteže prale ruke i skidali brkovi. Danas kada bih našla sadnicu te trešnje ne bih pitala za cenu… Nostalgija, to ti je…

Biti lenj i neposlušan bila je najveća moguća sramota za jedno dete. Retka su bila deca za koju se to moglo reći. Niko o tome nije govorio, ali svojim primerom vrednih i čestitih ljudi koji poštuju starije, ta lekcija je bila više nego naučena.

Nauče te da hranu ne biraš. Na planini mog detinjstva nije bilo izobilja, ali je bilo svega dovoljno. Umesto brokolija, kelja i prokelja bilo je sremuša, koprive i zelja. I tada su deca mrzela te zelembaće, ali je bilo grehota komentarisati hranu, i nikako nije bilo preporučljivo reći da nešto ne voliš da jedeš. Jelo se da bi se živelo i radilo, i to je bio kraj svake diskusije o hrani.

Leto u planinskom selu te nauči da se čuvaš. Da budeš oprezan na svakom koraku. Ona pečurka koju su ti crtali u slikovnici se jede, ali samo jednom u životu. U stvari sve pečurke i bobice možeš da pojedeš, ali to baš nije dobra ideja. Ako ne znaš, pitaj. Prvo što te nauče na selu je kako da prepoznaš jestivu pečurku, koje su jestive bobice i gde ima zmija otrovnica i kako da reaguješ ako se ne daj Bože, sretnete.

Nauče te da osluškuješ, šuma nije samo tvoja, u stvari uopšte nije tvoja. Možeš sresti razna stvorenja. Ali, ti ćeš pri tom susretu biti jedini sa razumom, jedini čovek, i uvek možeš da izvučeš živu glavu. Ne da možeš, nego moraš. To sve te nauče dok gradska deca još uče Zmajevu poeziju.

Sve što možeš da sačuvaš za zimu, sačuvaj. Osuši voće ako je rodilo, ušuškaj jabuke u jabučaru, pokupi lešnike i orahe. Nakuvaj džemove i sokove. Osuši biljke za čajeve. Sakupi što više sira i kajmaka. Osuši i šumske pečurke isečene na listiće. Nakrcaj drva, grane i grančice. Ništa se neće baciti kad stegne mraz i severac zasvira d-mol. Zimi može samo da zafali, da pretekne sigurno neće. Sve što možeš osuši, skuvaj, skloni. Obrsti zovu, trnjine i šipurke i sve što se da obrstiti i ostaviti da čeka zimu.

Priroda je uvek na strani čoveka. Znaš to jer nikome tada nisu trebali lekovi. Dobro, vrlo retko je moralo da se ide kod doktora. Ali nije bilo boljke koju nije mogla makar da ublaži neka travka, ili kora nekog drveta. Ako kašlješ – baba kuva podbel, ako ti curi nos – inhaliraju te vrelim čajem od bosiljka, ako te muči dijareja – baba kuva dunjin list ili vodopiju (cikoriju). Za sve je bilo rešenja, i priroda je uvek bila na našoj strani. Znaš to kada je deda srećan zbog bogate žetve i roda šljiva. Znaš to jer je iz jednog planinskog izvora razvučena voda za sve kuće u selu, i nikada ni za vreme najvećih suša nije presušio.

Radi. Samo radi, i ne stidi se nikakvog poštenog rada. Deda je znao da kaže: “U radiše svega beše, u štediše još i više”. Moji rođaci nisu znali šta je depresija ili dosada. Čak ni zimi, kada se planina umota u belo, ćuti i pušta kurjake da zavijaju i plaše narod. Zimi, kada na selu sve izgleda kao da nikada više neće ozeleneti, nema tuge: plete se, prede se vuna, krckaju orasi, popravljaju plugovi, šarke na starim šifonjerima, igraju se igre, priča o davnim vremenima. Nikada nisam čula da se neko žali, jer kad radiš, za to nema vremena. Zna se da je samo “dokon um đavolje igralište”.

Gore glavu. Zapitaš se još kao dete, kako je moguće da život bude istovremeno i lep i surov? Ali onda vidiš kako se sve nastavlja, i kako se svi usprave iako su poraženi, i nastavljaju svoje poslove. I deda uspravi svoje čelo i kaže: “Samo neka je čeljad živa i zdrava! Biće i stoke i žita!” I shvatiš da može oba istovremeno, jer iako su svi tužni, tebe čeka društvo da idete na kruške lubeničarke, one što kada zagrizeš unutra bude crvena, i baba se ozarila i utešila, jer je upalila kandilo pred ikonom, iako nije crveno slovo… Nekako znaš da će sve biti u redu, i da već sutra niko neće spominjati ove nevolje, jer to ne pomaže…

Odmah zatim usledila je i druga lekcija, život je težak. Mnogo teži nego što možeš da zamisliš. To shvatiš kada babi i dedi na telenju uginu i krava i tele. I kada dedi, koga nikada nisi video da plače, zadrhti brada i zasuze oči. To shvatiš kada vreo letnji dan preseče grad i satre klasalo žito, obrsti voćnjake i isfroncla kukuruze. I kada komšiju koji je živeo sam jer su mu deca po belom svetu nađu preminulog, u otkosima livade koju je kosio sam.

Prvo što nas je naučila planina je da je život veoma lep. Čak i kad nemaš mnogo materijalnih stvari. Život je lep kad si zdrav, kad te ništa ne boli,kad smeš da se popneš na najvišu granu stare ranke, kad ti nikada nije dosadno, kad te svako jutro budi miris pečenog hleba, kad imaš roditelje, sestru,brata i gomilu rođaka.

Ništa se ne baca. Kada oljuštiš jabuku, očistiš kupus,oguliš krompir ostatke nosiš kravama. Ostatke skuvane hrane skupljaš u pomije jer su one predjelo gudama, kao supica pre glavnog jela. Hleb se nikada nije bacao ni davao stoci, to je bila grehota. Jeo se koliko god star bio. U popari ili kako god, ali bacao se nije. Od stare izlizane suknje bivala je kecelja. Od probušene kofe bivala je okrpljena činija za kukuruz ili skupljanje voća.

Od cipela koje smo prerasli bivale su papuče (samo ti deda žiletom otvori prozor za prstiće, i ne da te ne žulja nego ti je baš super tako). Niko se nije razbacivao, nije kupovao samo radi kupovine i sve što je moglo da dobije drugu namenu i novi život dobijalo je. Svi su tako gledali na život i nikom nije bio smešan okrpljen lakat ili koleno ili papuče nastale od starih cipela. Danas većina ljudi prekomerno troši, ali prekomerno baca.

I naravno, gde Beograđani da bace listove kupusa nego u smeće, shvatam sve ali postoje stvari koje možemo proslediti drugima koji imaju manje. Stari hleb okačiti na kontejner. Odeću odneti u centre i prihvatilišta gde je mogu iskoristiti oni kojima je dragocen čak i ućeban džemper. Odvajati plastične čepove i time pomoći akciju Čep za hendikep. Uvek postoji način. Možemo ga naći sami kada već u ovoj zemlji nema regulisanog odlaganja materijala koji mogu da se recikliraju.

I naravno najvažnija od svih lekcija je ona o neodustajanju. Ona o optimizmu. Ona kada se posle oluja stežu zubi, diže glava i nastavlja dalje. Ona lekcija u kojoj je nada ona koja likuje. Priroda ona koja obnavlja, čovek onaj koji sve može i kome je sve dato, samo treba da bude dobar domaćin i da mudro raspolaže poklonjenim dobrima.

Izvor: detinjarije.com

Imate li ponekad utisak da vi trčite na jednu stranu, partner na drugu, deca… svojim putem, pa se u kuću samo srećete u prolazu? Evo “pravila” kojih se pridržavaju srećne porodice, pomoći će vam da kuću ponovo pretvorite u dom.

Utvrdite šta je vaša porodična “misija”. To će vas približiti jedne drugima, a deca će odrastati sa jasnom svešću o prodičnim vrednostima. Neka i najmlađi doprinesu, formulišući na svoj način ono što oni doživljavaju kao “misiju” vaše porodice.

 11 pravila kojih se pridržavaju srećne porodice će pomoći  da kuću pretvorite u topli dom:

1.Vodite decu na mesta koja su važna za vašu porodicu

To može biti mesto u kojem su se rodili baka i deka, ali i kafić u kojem su se mama i tata upoznali. Na taj način ojačaćete povezanost vaše porodice.

2.Pričajte priče o ostalim članovima porodice

Upoznajte decu sa porodičnom istorijom, neka znaju za veselog ujaka pustahiju sa bakine strane, za storgu tetku “usedelicu” sa dedine… Pričajte im šta su ostali članovi porodice radili na dan kad su se oni rodili, kako ste saopštlili baki i deki da će dobiti unuče… Takve priče doprinose bliskosti, a deca rastu svesna radosti koju je izazvao njihov dolazak na svet.

3.Neka deca budu bliska sa bakama i dedama.

Pobrinite se da odvojite vreme za posetu baki i dedi, čak i kad ste mrtvi umorni, čak i kad ne znate gde vam je glava od posla. Ta nežnost koju deca upiju od baka ideda, ostaje tokom celog života izvor ljubavi i sigurnosti, na potpuno drugačiji način od one, takođe dragocene, koju izgrade na roditeljskoj ljubavi.

4.Organizujte porodične “sastanke”

Jednom nedeljno sedite sa decom i “pretresite” sve ono lepo i manje lepo što vam se svima dogodilo u prethodnih nekoliko dana, i napravite planove za vikend koji dolazi.

5.Držite do porodičnih rituala

To može biti odlazak u zoološki vrt subotom pre podne, veče za filmove petkom, odlazak na ručak u omiljeni restoran na ručak prve nedelje u mesecu ili nešto slično. Ali, kad jednom započnete tradiciju, nema odstupanja ni zbog sastanka, ni zbog sređivanja kuće. Neka to bude vaše vreme.

6.Stavljajte jedni drugima do znanja da cenite sve što onaj drugi radi

Naučite decu da je “hvala” lepa reč koja nije rezervisana samo za druge ljude, već i za mamu i tatu, brata ili sestru.

7.Provodite redovno vreme sa decom odvojeno

Bez obzira na uživanje u zajedničkoj igri, deci je potrebno vreme “jedan na jedan” sa roditeljima, pa se postarajte da im to pružite.

8.Smejte se zajedno

Šalite se, gledajte komedije, ali iznad svega, naučite decu da se šale na svoj račun. To je dobar način da ojačate povezanost unutar porodice.

9.Jedite zajedno

Iako to nije uvek lako izvesti zbog obaveza oko posla ili škole, pobrinite se da se bar nekoliko puta u toku nedelje okupite za stolom. To može biti doručak subotom ujutru, kada možete jesti i u pidžamama, ili večera sredom… Kad god možete – ne propuštajte priliku.

10.Razgovarajte

Ali stvarno razgovarajte. I vi sa partnerom, i vas dvoje sa decom. Bez ometanja u vidu mejlova, SMS-ova ili vesti na televiziji. Slušajte aktivno ono što drugi članovi porodice govore. Tako učite decu da je njihov glas važan, ali i da je važno da umeju da slušaju druge. To je jedna od najdragocenijih životnih lekcija koju možete da im date..

11.  Ljubite se

I vi sa partnerom, jer je važno da deca vide i osete da se mama i tata vole, a ljubite i mazite i decu, što više možete. Dok su mala bar. Čim malo porastu, počeće da se “otimaju”, pa će vam biti žao što to niste češće radili dok su bili mali.

Izvor

Neki od njih su se i bukvalno koristili u terapijske svrhe

Svaki pas, bez obzira na to da li je u pitanju mešanac ili čistokrvna rasa, svom vlasniku može da bude poput antistres terapije, a neke pasmine posebno su poznate po tome što na ljude deluju poput tablete za smirenje!

1. Zlatni retriver i labrador retriver

Koliko zlatni retriveri i labrador retriveri deluju umirujuće na čoveka govori činjenica da se te pasmine najčešće koriste u terapijske svrhe i kao psi vodiči i tragači. Izuzetno odani, inteligentni i laki za treniranje, retriveri su najsrećniji kada su u društvu čoveka i pravi su primer tvrdnje da je pas jedino biće koje vas voli više nego što voli sebe.

2. Bokser

Ovaj prijateljski raspoložen i veseli slatkiš slavan je po svojoj sposobnosti da može da oraspoloži svog vlasnika u svakoj situaciji. Učiniće to i tako da mu se “ponudi” za maženje kada oseti da je njegov vlasnik potišten ili tužan. Bokser jednostavno obožava ljude i od prostranog mesta za život važnije mu je da ima vlasnika koji zna da mu uzvrati ljubav, zbog čega može da živi i u malom stanu.

3. Hrt

Uprkos tome što mogu da trče i do 57 kilometara na sat, ovi graciozni i elegantni nežni divovi ipak više vole da leže i odmaraju, zbog čega su poznati kao veliki “kaučari”. Vrlo blage i poslušne naravi, hrtovi retko kad laju, a imaju i poseban način iskazivanja bliskosti s čovekom – dok stoji uz svog vlasnika, lagano se naslanja uz njegove noge.

4. Koker-španijel

Pripadnici ove rase obožavaju decu, a poznato je da se lako povezuju s decom s mentalnim i emocionalnim problemima. Pa čak i njihova duga, svilenkasta dlaka može da delovati umirujuće. Koker-španijele lako je trenirati, teško ih je preplašiti i izrazito su voljni da udovoljavaju vlasniku. Dobro podnose i putovanja, pa će biti odlični pratioci kada odlazite negde na odmor, a zapravo ih lako možete voditi bilo gde sa sobom.

5. Bernardinac

Ova predivna rasa bila je inspiracija za ženku psa Darling, pseću dadilju u priči o Petru Panu. I zaista, bernardinac posebno voli malu decu, a krase ga i velika želja da udovolji čoveku i visoki prag tolerancije. Mogu da se opišu kao ogromna klupka ljubavi koja su uz to i pametna, zaštitnički nastrojena i odličan izbor za porodice s malom decom.

6. Jazavičar

Samo pogled na ovog preslatkog malog veseljaka dugog tela i kratkih nogu dovoljan je da nam izmami osmeh na lice, a njegova vrckava narav oraspoložiće vas i umiriti i nakon najnapornijeg dana. Jazavičare krasi zaštitnička narav i velika želja za maženjem, a ovi psići čvrsto veruju da su ravnopravan član svoje ljudske porodice.

7. Francuski buldog

Reč je o minijaturnoj verziji engleskog buldoga koja, baš kao i njihovi rođaci, ima predivan karakter. Ovaj simpatični psić voli pažnju i biće vaš veran pratilac i prijatelj. Prilagodljivi su i staložene naravi, pa na čoveka deluju poput bensedina. Obožavaju da se igraju i pravi su veseljaci.

8. Jorkširski terijer

Prema priči, tokom Drugog svetskog rata doktor Čarls Mejo vodio je sa sobom jorkširskog terijera u obilazak ranjenih mornaričkih oficira. “Jorki” je delovao vrlo pozitivno na vojnike i podigao im raspoloženje, i postao prvi terapeutski pas. Dokazano je da jorkširski terijer pomaže i kod teskobe zahvaljujući tome što ima sposobnost stvaranja vrlo čvrste povezanosti s čovekom.

9. Mops

Neki će reći da nije tipična slatkica, ali ovaj mališan osvaja svojim šarmom, razigranošću, poslušnošću i pameću. Ovaj simpatični psić voli pažnju i biće vaš uvek veran pratilac. Mops se jako veže za ljude i budite sigurni da ćete pored sebe imati pravog prijatelja. Ko može da odoli toj ljupkoj zgužvanoj njuškici i veseloj naravi – ma, mops jednostavno zove na maženje!

10. Bernski planinski pas

Ova švajcarska pasmina uzgajana je za fizički rad što znači da ih je lako dresirati i obožavaju da čine svoga vlasnika srećnim. Najsrećniji su kada provode vreme sa svojom ljudskom porodicom i kada mogu da obasipaju ljudskog životnog saputnika odanošću i ljubavlju.

Autor: Zadovoljna.hr